ЛАТИНИЗАЦИЈА ЈЕЗИКА – (документарни филм)

 

Телеканал Росија од 2012. године емитује серијал документарних емисија Разоткривена историја – Рассекреченая история, урађен према документцији архива Предсједника РФ са које је уклоњена ознака тајности. Главни уредник серијала је историчар Сергеј Кудрјашов, главни уредник журнала Вјестник архива Президента РФ. У серијалу су приказани подаци и документа о политичкој историји Совјетског савеза, а у програму Култура филмови о програмским пројектима идеолошког идентитетског инжињеринга културне политике Совјетског Савеза. Најзначајнији филм у области културне политике јесте филм `Латинизација језика`(Латинизация языков) у којем су приказани програмски документи пројека совјетске стратегије реформе руског језика и правописа, првенствено прекидања православног предања писмености и књижевности. Филм приказује политику совјетског руководства у периоду од 1918. до 1930.године када је израђиван програм латинизације руског алфабета и правописа других народа Совјетског Савеза.

Филм је значајан за српску публику јер приказује методологију и природу реформе ћириличног правописа и потом наметања латиничног `руског` писма, то јест поступак правописног прозелитизма какав је спровођен у реформи српског правописа у аустрославистичком пројекту југословенског језичког програма. Заправо, филм је за Србе значајан ради разоткривања историје реформе српског језика и правописа, која је спроведена под националним псеудонимом и у форми српског филолошког фолклора,а која је била програмско увођење српског народа у југословенски језички и државни пројекат. Филм документовано прикакзује доктрину совјетске реформе ћириличног правописа која је једнака југословенском језичком вавилонском ванвјерском вишенационалном или анационалном пројекту. У приказаном постпуку реформе руског правописа можемо сагледати да су совјетска и југословенска културна политика сродне не само јер су СССР и Југославија формирани исте године већ што су један идеолошко-историјски процес. Совјетска и југословенска културна политика, иако идеолошки формално супротстављене спроводиле су суштински исти противправославни правописни приграм и историјско-идентитетски инжињеринг креирања новог ванправославног националног идентиета. Совјети су револуционарном репресијом спроводили правописни програм који ће „коначно одвојити руске радничке масе од националног и вјерског садржаја предреволуционарног штампаног материјала“, а аустрослависти су са српским сарадницима спровели латинску колонизацију српског језика коју су озаконили српски колонијални кнежеви и краљеви као самоколонизацију у југословенским интеграцијама. Зато се надамо да ће филм Латинизација језика серијала Разоткривена историја бити путоказ Србима да започну разоткривање историје српског колонизованог културног `националног` наслеђа, а првенствено реформе српског ћириличног правописа који до данас служи  практичном правописном прозелитизму прлеаска на латинични правопис, а чије прграмске принципе прикривају српски протагонисти југословенске језичке политике.

Настави са читањем „ЛАТИНИЗАЦИЈА ЈЕЗИКА – (документарни филм)“

Антиславистички речник на конгресу слависта

 

Августа 2018. године у Београду је одржан шеснаести Свјетски конгрес слависта. Поред многих доприноса српске савремене славистике и лингвистике свјетској славистици на конгресу у Београду је представљен најпознатији и највећи допринос српске славистике – програм југословенске језичке политике и лексикографије: а) доктрина дијалекатског дијељења словенских језика и додјељивања дијалектима истог језика назива нових националних стандарда; б) доктрина ”двоазбучности”, програм прозелитског правописа разграђивања ћириличних правописа словенских језика, увођење равноправног коришћења ћириличног и латиничног правописа (као допринос потискивању ћириличног правописа двоазбучном доктрином равноправног коришћења латиничног и ћириличног писма у православним народима); в) језичка стратегија раскида речника свог словенског језика са словенским ријечима, уношења у словенске језике страних ријечи, сведене на дијалекте сановим националним називима.

Настави са читањем „Антиславистички речник на конгресу слависта“

Стогодишњица самоукидања Србије и Црне Горе

 

Југословенско вавилонско језичко јединство

Ове године је прослављан јединствени југословенски јубилеј – стогодишњица формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије, односно стогодишњица самоукидања Краљевина Србије и Црне Горе. `Свијет` је славио сто година од краја Великог рата, највећег војног сукоба, страдања и разарања у дотада – шњој историји свијета, Срби су славили сто година самоукидања, самоколонизације и самоокупације властите државе и домовине, народа и цркве. Славили су сто година од укидања двије православне краљевине Србије и Црне Горе, а формирања вишерелигиозног и вишенационалног вавилонског државног и културног пројекта КСХС. Велики рат је промијенио државне границе великих и малих држава, друштвена уређења великих и малих монархија. Међу народима свијета који су прије или послије Великог рата формирали државе, одржали монархије или успоставили републике, једном народу су вољом његовог Краља и Владе укинути држава, језик и народност. Југословенским државним пројектом са мапе свијета су `нестале` православне краљевине Србија и Црна Гора.

Настави са читањем „Стогодишњица самоукидања Србије и Црне Горе“

Југословенски језички програм разградње руског језика и народа (југославизам – политичко средство еврославизма)

 

„Некада је неписменост народа бољи чувар народне особеност, његове културне физиономије, него писменост по сваку цијену“.    Константин Леонтјев. 

 Увод

Ове године су у Србији и Хрватској прослављани битни јубилеји југословенске језичке политике. У Србији је прослављано 200 година од објављивања првог спорног „Српског рјечника истолкованог њемачким и латинским ријечма“ Вука С.Караџића (Тршић,1787- Беч,1864). У Хрватској је празновано 400 година од рођења римокатоличког фратра и филолога Августина Јураја Крижанића (Липник, данашња Хрватска, 1618.- Беч,1683.). У Србији је слављан јубилеј Караџићевог реформаторског Рјечника, а у Хрватској дан рођења Крижанића као хрватског римокатоличког мисионара латинске славистике и религије. После распада Југославије југословенки `народи` југословенске јубилеје прослављају као датуме посебне националне српске или хрватске културне политике, али, оба овогодишња јубилеја представљају континуитет јединственог југословенског језичког програма аустрославистике, а у контексту колонијалне културне политике европске латинске славистике. Крижанића и Караџића не спаја само мјесто  погреба већ иста историјска и идеолошка мисија. У повјесном, политичком и научном контексту југословенски језички програм представља пројекат латинске славистике, примарно римокатоличке, али као општеевропске колонијалне културне политике, програмски и првенствено усмјерене према колонизацији руског језика и писма.

Настави са читањем „Југословенски језички програм разградње руског језика и народа (југославизам – политичко средство еврославизма)“

Пјевање уз гусле уписано у Унескову листу као културно наслеђа српског народа – политика културе идентитета или …

 

Фото: Владимир Дробњак

Пјевање уз гусле као дио нематеријалног културног наслеђа Србије уписано је на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човјечанства. Одлуку о упису гуслања одлучио је, 29. новембра, Унесков Међувладин комитет за очување нематеријалног културног наслеђа, на свом 13. редовном засиједању које се одржава на Маурицијусу.

Настави са читањем „Пјевање уз гусле уписано у Унескову листу као културно наслеђа српског народа – политика културе идентитета или …“

Константинопольский евроатлантический экуменизм

 

Константинопольский евроатлантический экуменизм не является продуктом «трумэновской религиозной политики» …

Сегодня «Балканский клуб» представляет вниманию читателей беседу помощника главного редактора «Русской народной линии» Павла Вячеславовича Тихомирова с председателем Наблюдательного Совета Всероссийского Общественного Движения «Россия православная»  Михаилом Михайловичем Ивановым и с нашим автором из Сербии – переводчиком  Огненом Войводичем.

Настави са читањем „Константинопольский евроатлантический экуменизм“

Цариградски евроатлантски екуменизам

 

Патриајрх Вартоломеј и амерички подпресједник Џозеф Бајден, приликом додјеле нагреде Џ. Бајдену „Патријарх Атинагора`

Поводом проглашења аутокефалности украјинске расколничке `цркве` од Цариградске патријаршије

Цариградска патријаршија је прошлог мјесеца прогласила аутоке- фалност украјинске расколничке цркве у Украјини. Многе правосла- вне хришћане је изненадила одлука цариградске патријаршије, али такав поступак представља континуитет атлантистичког ангажмана цариградске патријаршије у евроатлантском екуменизму. Такође, таква одлука представља придруживање цариградске патријаршије програму совјетског федеративног фрагметирања руске државе и народа, што заговара и евроатлантска алијанса после рушење совје- тског савеза. Вашингтон и Ватикан су заједно водили кампању рушења `берлинског зида` и Совјетског савеза, али после рушења `берлинског зида` нису били за рушење совјетских `зидова` у Русији који дијеле руску отаџбину и народ. Атлантистичка антикомунисти – чка кампања је била за уједињење њемачког народа и државе, али не за уједињење руског народа и обнову руске државе, већ за разграђи- вање руске цркве, државе и народа. Таквој `духовној` доктрини дезинтеграције Русије и Руске цркве јавно се придружила и Цариградска патријаршија.

Настави са читањем „Цариградски евроатлантски екуменизам“

Екстремистички исламски иступи у Бару

 

„Етничко чишћење се увијек прво спроводи на подручју језика и симбола“, пише Urs Altermatt. Такву стратегију препознајемо у слиједу захтјева и постпупака бошњачких и албанских исламских представника и организација у Црној Гори – захтјеву за рушење православне цркве на Румији, за уклањање из школске лектире `Горског Вијенца` Владике Петра II Његоша и `Пешчаника` Данила Киша као Јевреја, затим за промјену националних и хришћанских знамења на застави државе Црне Горе, тј. уметање у државни црногорски грб исламских симбола, затим уклањање табле са натписом назива улице попа Васа Вукотића у Бару од стране грађана муслиманске вјероисповијести. Дакле, да ли такав континуитет догађаја потврђује констатацију патријарха Српске цркве господина Иринеја да су људска и вјерска православна права Срба у Црној Гори угрожена као у наци-фашистичкој творевини НДХ? 

Настави са читањем „Екстремистички исламски иступи у Бару“

Аустроугарска тражи кандидата за „оца српске писмености“

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Punch_1878_-_Socialist_jack_in_the_box.png
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Punch_1878_-_Socialist_jack_in_the_box.png

Поводом 235 година од рођења и 185 од смрти реформатора српског правописа Сава Мркаља, и истим поводом из идеолошких интереса погрешног приказивања  и прикривања података филолошког рада Сава Мркаља српској јавности,`патриотског` погрешног препричавања повијести о раду и личности Сава Мркаља, програмског преиначења културно-политичког контекста и програма у којем је био ангажован, преносимо дио поглавља о Саву Мркаљу из књиге Милослава Самарџића „Тајне Вукове реформе“- Погледи,Крагујевац 1995 .

Приредио: Огњен Војводић                                                               

„Почетком XIX века у Бечу се сматрало да Срба има пет милиона, двоструко више него свих других Словена на Балкану. Срби су живели на пространим територијама од Купе до Солуна, од Јадранског мора до Темишвара и Печуја. Покатоличено српско становништво Далма – ције, Херцеговине, Босне и Славоније се није називало хрватским именом, нити је то покатоличавање  било масовно као касније, на крају XIX века. Такође, није поклањана посебна пажња делу ислами – зованих Срба. У аустријском плану о „продору ка истоку“ Србима је придаван посебан значај, поготову после ослобођења Београда 1806. године до османског ропства. Срби су сами освојили највеће турско утврђење у овом делу Европе, које се Аустрија није усуђивала да нападне. Аустријска војска је петнаест година раније морала да преда Београд надмоћнијој османској војсци.

Настави са читањем „Аустроугарска тражи кандидата за „оца српске писмености““

Меша Селимовић: Кључ језика српског- Јован Хаџић (1799-1869)

 

Припремио: Огњен Војводић

Јован Хаџић је рођен у Сомбору 1799.,умро у Новом Саду 1869.године. Доктор права и књижевник,један од оснивача Матице српске.Матица српска је основана 4/16. фебруара1826.у Пешти, а Јован Хаџић је био први предсједник.Јован Хаџић је сочинитељ првог Српског грађанског законика објављеног 1844. године.У српској публицистици и књижевним радовима је познат и преко псеудонима Милош Светић. Иницијали његовог књижевног псеудонима - М.С. су уствари били иницијали Матице српске. Био је од 1830.до 1831. уредник часопис Љетопис Матице српске. Године 1830. именован је за директора српске новосадске гимназије. Јаван Хаџић је познат као противник`Караџићеве`тј. аустрославистичке реформе српског правописа и језика, против које је писао полемичке и критичке текстове. Лингвистички и политички текстови против аустрославистичке југословенске реформе српског језика и правописа су у протеклих сто година југословенства програмски прикривани, због чега су српском народу текстови Јована Хаџића потпуно непознати. Академик Меша Селимовић у лингвистичкој студији "За и против Вука" је посебну пажњу посветио приказивању полемичких текстова Јована Хаџића против погрешне реформе српског језика и правописа. Селимовић је сажето и језгровито приказао суштину полемичких студиозних текстова Јована Хаџића против реформе упрошћавања и преиначења српског правописа и језика - која је спровођена у југословенском језичком програму аустрославистичке колонизације српског језика.

„Принципијелни ставови Хаџићеви у полемикама о правопису, које је изрицао и раније, а разрадио у спису Кључ језика српског, 1852. године, нијесу ни нео – збиљни ни дилетантски, како се говорило. (Даничић, не заустављајући се на теоретској страни питања о духу језика, одбацио је Хаџићева излагања резолу- тном примедбом, да Хаџић не прави разлику између језика правописа, што није сасвим тачно)Ко је Даничић читај овдје.Тај Хаџићев чланак није до данас у литератури уопште цитиран, помињан је и одбациван уз уопштене нега тивне оцјене, а како ми се чини да је значајан изнијећу из њега основне мисли.

Настави са читањем „Меша Селимовић: Кључ језика српског- Јован Хаџић (1799-1869)“