ПАПСКА ПОДРШКА

Tan2013-7-26_31122838_1papa (1)Трећег септембра 2013. године црногорски амбасадор у Ватикану предао је акредитивна писма папи Франциску, који је тим поводом изјавио да Црна Гора може да рачуна на подршку Ватикана на путу остварења њених стратешких циљева.Папа је истакао да Црна Гора има искреног пријатеља у Ватикану, да Ватикан високо вреднује залагање црногорске власти на плану унапређивања екуменског дијалога, и обнове духовне традиције свих вјерских заједница.

Министарство вањских послова и европских интеграција је саопштило да је посебно наглашена важност ратификације Темељног уговора између Црне Горе и Ватикана, као основе и подстицаја за развијање што блискијих односа Црне Горе и Ватикана. Наиме, конкордата који је 24. јуна 2011. године, у вријеме папе Бенедикта 16. у Ватикану потписао премијер црногорске владе Игор Лукшић са кардиналом Тартисиом Бертонеом, државним секретарм “свете столице“, који је тим поводом похвалио црногорски режим ријечима: – Чини нам посебно задовољство што је Црна Гора прва држава са православном већином која потписује овакав уговор, што свједочи о њеној екуменској вокацији.

Чињеница да је то први такав уговор Ватикана са једном државом са већински православним становништвом, са земљом у којој нема пет посто римокатолика, говори о његовој политичкој природи. Наиме, прављење таквог уговора нам предочава колику важност Ватикан придаје риокатоличкој мисији на подручју Црне Горе, какве су папске намјере започињања прозелитског активизма према православним вјерницима у Црној Гори – православном становништву које је у времену комунистичког режима било лишено традиционалног православног васпитња, а тиме и представе о политичко-религиозној природи и мисији папизма и римокатлицизма.

Папски прозелитски планови према простору Црне Горе датирају још од средњег вијека, али највише успјеха су имали у времену Југославије, од 1918. до 1990. године. Предочимо чињеницу изградње римокатоличког мегаломанског храма на улазу у Подгорицу 1972. године, у највећем јеку комунизма, док је православна црквица у Подгорици, под Горицом зарастала у коров, а православно гробље око цркве оскрнављено и порушено. Напоменимо да у Подгорици православно становништво није већинско у односу на римокатоличко због бројности православних у односу на иновјерне, већ што римокатолика готово и нема. Подсјетимо се, такође, да је изградња великог римокатоличког храм у Подгорици почела недуго по рушњеу православне цркве на Ловћену и изградње Мештровићевог масонског маузолеја.

Споразум Црне Горе 1886. године и Ватикана, на који се често позивају папске присталице, који је склопио Краљ Никола Петровић, као суверени православни монарх, неограничене власти, не може се упоређивати са данашњим споразумима које склапа демократска република, у којој су све религије равноправне, а власт атеистичка, религиозно неутрална или склона конвертирању. Као ни са конкордатом из 1938. године склопљеним са Краљевином Југославијом, уставном монархијом, у којој је власт Краља Југославије или Кнеза регента била ограничена, а он вјерски неутралан. Што памтимо по ,,крвавим литијама“ и убиству српског патријарха мученика Варнаве Росића, који је своју посланицу против југословенског конкордата завршио ријечима: Нека је част Турцима и нека је срам таквим православцима и таквим Србима.

РИМОКАТОЛИЧКА МИСИЈА У САВРЕМЕНОМ СВИЈЕТУ

srbskisabordveri

Римокатоличка мисија данас није промијенила своју суштну од десетог вијека, осим у форми и средствима, од времена инквизиторских ломача, које је римокатолицизам почео да примјењује већ у 11. вијеку, тј. после одвајања од Констатинопоља и матичне Источне Цркве. Наиме, већ од 10. вијека,када се издвојило у засебну институцију папства, политичко-религиозну организацију са самопроглашеним вјерским кодексом, чији је главни постулат догмат о папском примату и прејемству, римокатоличка мисија у свијету има исти циљ, наметање политичке и религиозне поглаварске позиције римског папе.

Заправо, духовне девизе и доктрина крсташких похода у средњем вијеку није се разликовала од данашњих “демократских“ начела “хуманитарних“ војних интервенција евроатлантске војне алијансе. Крсташи су имали привилегију на добијање папског благослова за ширења свијету и народима папске правде, и “јеванђелске благе вијести“, световним средствима, попут данашњег НАТО “милосрдног анђела“ за ширења глобалног принудног “добра“евроатлантског демократизма свим државама и народима свијета.

Папство је кроз вјекове дјеловало у различитим евроатлантским војно-политичким програмима, од колонијалних европских похода, преко нацизма и фашизма, до атлантизма. Уједињена Европа под окриљем римокатоличке цркве увијек је био програм Ватикана, који је са евроатлантским колонијалним освајањима, чији је био посредни и непосредни инспиратор и покретач, временом добијао глобалистичке размјере и могућности.

Од деветог вијека папизам је присутан у свјетској политици као политичко-идеолошка окосница свих евроатлантских политичких пројекта и пактова. Данас, за разлику од средњовјековног завођење страха и ширења “хришћанства“ силом, римокатолицизам води мисију изграђивања лидерске позиције папе “демократским“ средствима. Изграђивањем позиције папе као покровитеља свих “хришћана“, и нехришћана. Чије се религиозне разлике могу толерисати уколико поштују папски примат, што се изражава признавањем папе као Христовог намјесника на земљи, видљиве главе Васељенске цркве, а тиме и папиног политичког пастирства. Сходно начелима плурализма, од нехришћана и атеиста се не тражи поштовање хришћанских истина вјере, само прихватања папе као заједничког толерантног тате, који прашта и отпушта све грехове свима, поштоваоцима папског политичког и пастирског примата и прејемства.

ВАТИКАНСКИ ВАВИЛОНСКИ ПРОЈЕКАТ

Papa na Fejsbuku, foto 1    После Другог свјетског рата, са почетком блоковске подјеле хладног рата, без обзира и с обзиром на учешће у нацистичким пројектима холокауста, Ватикан се ангажује у атлантистичким пројектима глобалног евроамеричког “антикомунизма“ и “демократизма“, усмјерених прије свега ка православљу и источном блоку.

После рушења Берлинског зида, у чему је вашингтонско-ватиканска спрега имала пресудну улогу, под паролом отвореног демократског друштва, преко екуменистичких дијалога, хуманитирних невладиних организација, активизма бројних цивилних “витешких“ римокатоличких редова, сличних међудржавних уговора, заговарања промјене православног календара папским тј. историјског памћења као сметње наметњу папске политике памћења, али и путем моћних ватиканских банкарских међународних система, папских пореских рајева, Ватикан врши експанзистичку политику наметања папског поглаварства свим религијама и народима свијета, помиритеља посвађаног човјечанства.

Дио папске популистичке пропаганде је и популарно залагање за развој “свих вјерских заједница“ у свијету, коме је заправо циљ завођење вјерског плурализма, “слободног вјерског тржишта“, што води комерцијализаци религије, релативизовању религиозних истина и моралних норми, а што  у друштву последично ствара стање религиозне равнодушности и напуштање моралних норми. У друштву се  ,,учвршћује релативност гледања на вјерску истину, и вјерски плурализсм, што води стварању новог типа религиозности“  то јест потрошачком конзумирању религија, избору религије према потрошачким прохтјевима. Управо на таквом стању друштвене арелигиозности и аморалности папство изграђује своју лидерску позицију, спроводећи ватиканско-вавилонски пројекат општег сверелигиозног мијешања, на чијем челу ће стојати римски понтифек, савјест човјечанства, мир и сигирност заблудјелима и безвољнима, безгрешни човјек папа.

Потрошачима “религије“ је управо потребан такав пастир, исповједника који ће их ослободити терета одговорности одлучивања према личној слободној савјести, а папству је потребна таква потрошачка паства, коју може најести и задивити претварањем камења у хљебове, испуњењем кушачовог трећег кушања Спаситеља у пустињи.

У истом циљу је новоизабрани папа Франциско (на српском Фрањо), и дао изјаву о неосуђивању педера:,,Хомосексуалце не треба маргинализовати, већ их интегрисати у друштво. Проблем није имати такву орјентацију, већ лобирати за такву орјентацију, проблем су лобији, похлепни људи, политички лобији, масонски лобији“, рекао је папа у разговору са новинарима у авиону на повратку из Бразила, након турнеје која је кулминирала огромним окупљањем вјерника на чувеној плажи Копакабани у Рио де Женеиру, на којој се одржавају рок концерти, дочеци нове године, карневалске баханалије.
Новоизабрани папа је, поред осталог, управо и постављен због прогресивистичкијих ставова у односу на претходног, који је био старомодан и спор у свевавилонском мијешању глобалног мелтинг пота.

Фејсбук Фрањо, како га од милоште зову млади обожаватељи због профила на Фејсбуку, склон је информатичким друштвеним мрежама и свему што воле млади, а чему “добровољно“ замијењени папа није био дорастао, већ је оперисао старовременим формама папске пропаганде, писањем и књигом, спорим медијумом у ери информатике, анахроним понудама на глобалној пијаци медијске прождрљивости.

У борби за глобални патернализам папство је у сукобу и са масонским, комунистичким или демократским лидерством и лобијима, по питању првенства, али не и идеолошких начела. Зато је лобирање за непапски лоби и партије погрешан пут, неопростив гријех пред папом и народом.

Усавршена верзија револуционарне демократске сведозвољености, и масонске мисије глобалног неовавилонског свемијешања, средство је нововјековно папске експанзионистичке политике. Подспјешена “догматом“ о папској непогрешивости и папском верзијом учења о апостолској благодати отпуштања грехова, по којој папа има моћ разрјешења и отпуштања грехова, као кључева од раја и пакла, вавилонска политика ватикана, стратегијом сведопуштености потрошачких прохтјева, као и старе праксе превођење православних у римокатоличанство, држи монопол на евроатланском религиозном тржишту, као сан сваког арелигиозног просјечног путника-потрошача.

ПОШАСТ ПАПИЗМА 

5775.image    Трагове мисије папског прозелитизма и “покрштавања“ историјски пратимо од почетака европскох колонијалистиочких- крсташких похода на Исток: освајања и пљачке Константинопоља 1202. године -пљачке стољећа, којом почиње евроатлантски пљачкашки поход на древне цивилизације Истока, а уједно и изградња западноевропске културе. Затим, заустављени ширењем Османлијиског царства, папство дејствује преко евроатлантских освајања Јужне Америке, Азије, Африке, а унутар Европе према непослушним поданицима-протестантима, римокатоличкој реформацији, кроз програме Вартоломејских ноћи, преко небројених геноцидних стратишта, а према православнима, од Пољске, Украjине, до Балкана, Југославије и Јасеновца – југословенског конкордата и јасеновачког геноцида.

У последњих сто година, у сукобу са папско-протестантском Европом Срби су доживјели већа страдања и жртве него за петсто година под Отоманским ропством. Само у 20. вијеку, у два свјетска рата Срби подносе милионске жртве. Под аустро-мађарско-хрватском, а потом под клеро-фашистичком окупацијом НДХ, римокатоличким државним творевнама, који кулминира Јасеновцем, а крунишу се на крају 20. вијека протјеривањем преосталих Срба са подручја данашње државе Хрватске. И на крају вијека спектаклом злочина – НАТО нападима и бомбардовањима Републике Српске, Србије и Црне Горе.

Таква папска пракса никада није осућена у римокатоличкој заједници, напротив, добила су потпуно покриће у римокатоличком учењу. Цјелокупну политичко-прозелитску праксу папизма крајем 19. вијека аболира Први ватикански сабор 1870. године, проглашењем римског папе за непогрешивог – безгрешног, што је потврђено Другим ватиканским сабором 1962-1965. Прокламујући тако ,,јерес над јересима“, безгрешног човјека папу, како је писао Свети Јустин Поповић, Ватикан је прогласио за безгрешна сва његова, и у његово име почињена, прошла и будућа поступања, историјска и будућа недјела.

Геноцид почињен у Другом свјетском рату над православним Србима из те перспективе добија сасвим другу димензију; зато 1996. године у Сплиту папа Јован Павле други проглашава Алојзија Степинца за блаженог, а његов наследник папа Бенедикт за вријеме недавне посјете Хрватској Степинца беатрификује за светог.

У одређеним политичким околностима, и потписивање НАТО споразума би се могло оправдати као тактизирање са надмоћнијом војном силом, што у Црној Гори није случај, али потписивање пактова са папском столицом увијек представља одрицање духовне суверености, добровољно признавање политичког и духовног евроатланског патернализма, коју од десетог вијека персонификује римски папа. Такође, политичко признавање Косова у том контексу је другоразредно питање, јер се потписивањем папских споразума признаје етичко и духовнo право европском “хуманизму“, тј. интервенцијама ,,милосрдног анђела“.

Историчарима цркве је познат у историји инквизиције истакнут допринос словенских и балканских ватиканских следбеника, као што историји није позната тачка на земаљској кугли на којој мисионари и следбеници папизма нијесу посијали зло, раздор и сукобе. Данас, као и прије 10 вјекова, дозивање Ватикана је дозивање несреће, нема земље и народа у којој ватиканска политика присуством није била посредни или непосредни инспиратор немира и кравопролића.
Ријетке су земље и народи које је мимоишла пошаст римокатоличке “просвјете“, али се они уистину могу назвати срећним и благословеним народима.

Мада су од десетог вијека папски мисионари на бродовима освајчкох евроатлантских империја стизали у најудаљеније европске колоније и крајеве свијета, трезвени народи су успјевали уз божију помоћ да се одбране од најезде папских мисионара, али су ријетки примјери призивања несреће и проклетства у свој дом, залагања за веће римокатоличко присуство у својој земљи, као што ради актуелна црногорска влада.

(преузето из Српских новина ЦГ – октобар)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please enter the Characters - [Case Sensitive]