ПИШИ КАО ШТО ЗБОРИШ

pravopis-cg После дугогодишње расправе црногорских лингвиста око стандардизације новоименованог “црногорског“ језика, присталица јотоване и нејотоване варијанте, правописа са тридесетдва и тридесетједним словом,дошло је до непомир- љивог сукоба. Савјет за стандардизацију црногорског језика се расформирао, а прошле године се званично и институционално раздвоио. Наиме, у Краљевском позоришту ,,Зетски дом“ на Цетињу је септенбра прошле године свечано обиљежен почетак рада Факултета за црногорски језик и књижевност на Цетињу, основаног одлуком Владе Црне Горе. На новом факултету ће се изводити студијски програм заговорника јотоване варијанте и присталица правописа са 32 слова, и нове гране славистике – Монтенегристике.

Поједини професори катедре за црногорски језик и књижевност на Филозофском факултету у Никшићу су оснивање новог факултета и такву одлуку Владе називали ,,ненаучном и нацистичком културном политиком.“ Министарство просвјете Црне Горе је као разлог оснивања факултета навело „насталу потребу за стварањем научног потенцијала за изучавање црногорског језика, као и обезбјеђивањем адекватног наставног кадра за образовање црногорских ђака и студената из црногорског, службеног језика у нашој земљи, те образовањем младих људи чији ће рад након завршетка студија бити виталан за црногорску државу. „

Шта је прави разлог оснивања Факултета за црногорски језик и књижевност? Ко познаје повијест хрватске језичке политике, од Бечког књижевног договора до данас, посебно у `периоду` Другог свјетског рата у Независној држави Хрватској, а чија је језичка политика од 1990.године у Р.Хрватској обновљена, и ако имамо у виду да је декан новооснованог факултета на Цетињу Аднана Чиргић докторирао у Осјеку, а  изабран за доцента у Мостару за предмет ,,Сувремени црногорски језик“ на хрватском Свеучилишту, јасно му је шта је навело поједине професоре катедре црногорског језика у Никшићу да нову званичну језичку политику Министарства просвјете упореде са нацистичком.

Да ли ће новоотворени факултет школовати кадрове државне комисије која ће као у Хрватској контролисати државне службенике и лингвисте, подучавати их “правилном говору“? Да ли је отварање новог факултета потреба за избацивањем “србизама“ из “црногоског“ језика и прављење вјештачких језичких разлика између дијалекта једног језика? Да ли је разлог за утврђивањем новог службеног говорног стандара потреба за стандардизовањем другог карактеристичнијег дијалекта, простонароднијег од важећег и најраспрострањенијег у Црној Гори?  Говорни стандард не мора бити најраспрострањенији дијалекат, већ најчистији, не мора бити једнак једном дијалекту, и најчешће није, већ је формирана варијанта `говора` прилагођена потребама друштва и језичких правила. Поред наведених могућих узрока који су мотивисали језикословце да се прихвате таквог културно-политичког задатка су свакако и привилегије које стичу новим ангажманом – нова овлашћења, друштвена важност која им се придаје, привилеговани државни статус, те материјална и политичка потпора, додатни послови.

Али, оно што је одувијек и првенствено руководило лингвисте у формирању правописа и језичке политике, а што се по правилу у Срба сто година прикрива, јесу религиозни разлози и духовне основе предања једног народа. Партије на власти у Црној Гори је у креирању језичке политике такође руководио одређени историјски и духовни узор. Религиозни и историјски узори културне политике једног народа нису увијек наслијеђено предање предака, него наметнути или усвојени туђи узори у процесу дугогодишњег културног колонијализма или идеолошке индоктринације. Црногорске партије на власти, и ако идеолошки одређене атеистичким наслеђем југословенског једнопартијског комунистичког система, усмјерава и римокатоличка религиозна духовна доктрина – прихваћена у политичком опредјељењу и процесу евроатланских интеграција, и као плод догогодишње непосредне мисије Ватикана у Црној Гори, али у највећој мјери као последица наслеђа стогодишње југословенске српско-хрваатске језичке политике.

Đuro_Daničić_-_Rječnik_hrvatskog_ili_srpskog_jezika_(1882,_početna_stranica) Увођење монтенегристике као нове гране славистике на новоформираном факултету црногорсог језика представља програмски наставак римокатоличке југословенске културне мисије у Црној Гори, а не наводни повратак запостављеном “аутохтоном црногоском“ језичком наслеђу. Као и кроатистика, монтенегристика представља примјер практичног прозелитизма унијатске мисије на Балкану, увођења латиничног писма, а потискивања употребе ћирилице и православног ћирилчног предања словенске писмености. Наиме, наставак пројеката језичке политике унијатске мисије међу балканским Словенима, као што су Бечки књижевни договор 1850.године  и Даничићев `Речник Српског или хрватског језика` рађен за хрватску римокатоличку Југословенску академију знаности` у Загребу.

,Језички империјализам претходни културном `, како тврди британски лигвиста и историчар Роберт Филипсон. Европска колонијална политика од почетка ослободилачких ратова православних балканских народа од османског ропства према православним народима спроводи колонијалну културну политику првенствено преко језичке политике. Европски програм југословенске језичке политике био је заснован на ванправославном дискурсу одвајања језика и правописа православних Срба од правописа и језика православне већине – Царске Русије и других православних народа Балкана, а приближавања латиничном правопису унијатизованих Словена – Хрвата.

Бечки књижевни договор је договор `југословенких` лигвиста о заједничкој `југословенској језичкој политици и једном заједничком језику чије се име у документу Бечког књижевног договора не наводи. `Договор` су потписали двојица Срба, (Караџић и Даничић), пет хрватских и један словеначки лингвиста. Идеја Бечког књижевног договора је била да се србизацијом хрватског мањинског дијалекта, преко двоименовања српског језика у српско-хрватски, што је први урадио Даничић својим речником `српског или хрватско језика`, потом реформом српског правописа, коју је спроводио Копитар  и Караџић, којом је ћирилични хиљадугодишњи српски правопис сведен на најмањи фонетски фонд и изједначен са новоформираном хрватском хибридном латиницом, православни Срби унијатизују и поступно претопе у  Хрвате  – римокатолике.

Спровођењем језичког програма Бечког договора посредно су извршени захтјеви аустријског Двора према Србима о употреби латиничног писма и народног језика – аустријска власт је издавала декрете`о постепеном уклањању ћирилице из српских православних школада и о њеној замјени `словенским писмом`- латиницом, а да се световне књиге штампају народним језиком и латиницом`. Југословенском језичком политиком је постепено вршено унијаћење православног српског становништва као већинског у односу на римокатоличку мањинску “хрватску“ заједницу, и `хрватски дијалекат` који је почетком 19. вијека говорила мала хрватска заједница, а који се сматрао дијалектом словеначког језика, што је данас говор Загораца.

Аустријске власти су покушавале да Србима у Аустрији наметну југословенски језички програм, али прво право званично наметање југословенске језичке политике свим Србима је спроведено формирањем Краљевине КСХС 1918.године. Званични политички назив `југословенског језика` је био „српско-хрватско-словенски“ , службеног језика Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије. Југословенским пројектом са мапе свијета нису само нестале двије православне Краљевине, Србија и Црна Гора, него је у Уставу нове државе и српски језик троименован у српско-хрватско-словеначки. Увођењем двоимено-троименог језика је и први пут у Србији и Црној Гори званично српска ћирилица изједначена са хрватском латиницом, чему се православни народ у Црној Гори вјековима одупирао колико и отоманском ропству.

УЗРОЦИ  НОВОЦРНОГОРСКЕ  ЈУГОСЛОВЕНСКЕ  ЈЕЗИЧКЕ ПОЛИТИКЕ

Питање српског језика и ћириличног писма у Црној Гори је данас политичко и језичко питање у оноликој мјери колико је то било и прије сто година када је успостављана језичка политика Краљевине Југославије – државног пројекта троименог народа и језика. Историчарима је познато да је до формирања КСХС, касније Краљевине Југославије, службени језик у Црној Гори био српски, а писмо ћирилица. Срби у Краљевини Црној Гори нису могли ни претпостављати каква се политичка креација крије у пакету југословенског монархо-масонског вавилонског језичког и државног пројекта.

После рушења југословенске квазимонархије, соцјалистичка Југославија је наставила и разрадила језички пројекат Бечког књижевног договора и Краљевине Југославије према програму новопроглашених југословенских народа, република и покрајина, а доследно доктрини Даничићевог двоименовања српског језика по дијалекатском дискурсу. Колико је југословенски језички пројекат био политикантски и програмски подређен римокатолицизму свједочи судбина македонског српског дијалекта, који се највише разликује од српског говорног стандарда-штокавског и није мање “неразумљив“ говорнику српског говорног стандарда од словеначког дијалекта, а није добио именичу посебност у првој Југославији, док је ‘хрватски језик’, који је српски јужноштокавски дијалекат, добио назив и политички статус језика.

После формирања СФРЈ 1946. године написана је граматика ‘македонског’ језика, који је до Другог свјетског рата сматран српским јужноштокавским наречјем и српским дијалектом. Бугари и данас `македноски` језик сматрају наречјем бугарског језика. У Социјалистичкој федеративној републици Југославији поред српскохрватског, који је био један од три званична језика у четири бивше југословенске републике – СР БиХ, СР Црној Гори, СР Србији и СР Хрватској, друга два језика су били словеначки и македонски.

Дакле, да бисмо схватили питање преименовања српског језика у Црној Гори морамо га сагледавати у историјском процесу југословенског стогодишњег политичког језичког пројекта, и његове предјугословенске идолошке припреме, од ,,азбукопротреса“ Сава Мркаља, преко Бечког књижевног договора, Даничићевог двоименовања српског језика, почетка примјењивања Копитарове `Вукове реформе`  српског језика и правописа у Србији, до остварења југословенског језичког пројекта у Краљевини Југославији. Језичка политика црногорске власти данас доследно спроводи југословнску језичку политику вишеименовања српског језика и вуковски упрошћен принцип њемачког граматичара Јохана Кристофа Аделунга: ,,Пиши као што говориш“, који нигдје у европскм народима није буквално примијењен, а који су Вукове присталице програмски приписивали Вуку Караџићу. Дакле, истиче своје “примитивно право“ да се пише гласовним писмом као што се говори, игнорише ауторитет и аргуменате науке, праволсавну цркву и историјски књижевни континуитет.

Новоцрногорска лингвистиика не иде за Његошевим узорима правописа и језика, као што није ишао ни Вук и његове присталице, већ за ,,просто-народним говедарским говором“, како га је називао митрополит Стеван Стратимировић први противник Вукове реформе, који је имао достојанство српског патријарха. Владика Петар II Његош такође никада није подржао Вукову реформу правописа, већ је био одан црквенословенској ортографији, и ако је користио поред црквенословенског и народни језик.

Правопис црногорског језика, присталица искључиво јотоване варијанте, је утемељен на ставовима лингвисте Војислава П. Никчевића, који је себе називао “црногорским Вуком Караџићем.“ У уводнику новог правописа црногорског језика се наводе следећи језички принципи: ,,Главна начела постављена у приручнику Пиши као што збориш (ЦДНК, Подгорица, 1993.) Војислава Никчевића: 1. Пиши као што збориш, а читај како је написано! 2 Држи се употребне норме црногорске ,,опћене правлности“! и 3. Туђе пиши као своје! –Сматрали смо као валидним и искористили их као полазишну основу за овај правопис.“

Караџић је реформом избацивао слова и гласове из српског језика и ћирилице ради прављења диконтинуитета са српскословенском и црквенословенском православном писменошћу и књижевношћу, и ради одвајања од већине православних Словена; црногорски језикословци у нови правопис убацују нова слова, али са истим циљем, ради дисконтинуитета са важећим српским правописом и одвајања од православне већине на Балкану.

Здраворазумски се запитати, ако је исте принципе у реформи српског језика и правописа самоувјероно спроводио Вук Караџић, без овлашћења и подршке у културној политици Кнежевина Србије и Црне Горе, и културних установа Срба у Аустријској царевини, противно важећем хиљдугодишћем предању српске православне писмености, због чега је био протјериван из Кнежевине Србије, нападан од Матице српске, а анатемисан од праволавне цркве, какво је чудо ако „црногорски“ лингвисти реформишу правопис правописним принципима на којима је утемељен постојећи правопис, а у држави чија их власт подржава?   Такође, какво је изненађење за српске лингвисте што су хрватске званичне културне институцие помагале и помажу “сецесија“ српских дијалекта од српског језика, школовање лингвиста `црногорског` језика и формирање  факултета црногорског језика у Црној Гори, када знају и поносно истичу да је званични Загреб подржавао и Вука Краџића у реформи српског језика и правописа, и да је Караџић за живота проглашен за почасног грађанина Загреба.

Постоји довољно лингвистичког материјала у стопедесетогодишњој пракси југословенске језичке политике на коју се могу позивати лингвисти новоименованих југословенских језика. Монтенегристика још треба да учи од београдске југословенске језичке школе и праксе спровођења Бечког књижевног договора.  Институт за Српски језик у Београду још увијек ради на речнику српско-хрватског језика, без намјере да властити српски језик и речник именује српским језиком, напротив, настројен је бојовнички у одбрани хрватског историјског језичког права у језичкој политици у културним установама Србије.

ПИШИ  КАО ШТО ГОВОРИШ  ИЛИ ЈУГОСЛОВЕНСКО-ЈЕЗИЧКИ  ПЛЕМЕНСКИ  НАЦИЗАМ

Правописни гласовни -фонетски принцип `пиши као што говориш` је вавилонска идеја. Хришћански правопис има  значењски смисао, а не само глсовни (фонетски), слова су уписани симболи и мисао о смислу одређене појаве, а не само регистар гласова. Језички идентит човјека и народа не чине његови многобројни племенски говори и дијалекти већ континуитет књижевног језика, а књижевност је у `времену вјере` била култуна, преносила је смисао и симболе поријекла и постојања човјека и народа.

У југословенском језичком пројекту упоредо са спровођењем реформе упрошћавања писма и језика, спровођена је вавилонска идеологија о језику као основи идентитета народа, превасходнијем од рода и вјере. Језик је промовисан и проглашен за основу народног идентитета, и будућности. Један смо народ зато што се `разумијевмо`, а не зато што имамо исту историју, претке и предање, иста историјска права и идеје, вјерске вриједности и истине, национална настојања и политичку перспективу.

Народни  језик су користили сви противници `Караџићеве` антицрквене реформе, али су били против одбацивања континуитета књижевног језике и правописа. Српски `реформатори` су преко пропаганде промовисања `народног језика` спроводили програм противправославне  реформе српског језика и правописа. Али, не по протестантским европским стандардима језичке политике националног уједињења, већ принципом европске колонијалне културне политике племенског `парцелисања колонизованих народа и посједа.

Када би у Европи  примјенили Караџићев принцип дијалектаске доктрине племенског права `природног човјека`, и примитивног гласовног правописа не би опстао нити један језик у Европи, већ би се разградили по племенским границама као и српски. Свако европско племе би захтијевало суверено племенско право да пише као што својим дијалектом говори, створили би се `језички` предуслови за племенске подјеле као у југословенском језичком пројекту, који би у европској варијанти довео до стоплеменског државног дијалектаског пројекта и стоименог језика. У Европској повељи о мањинским језицима пише да би нешто било проглашено за мањински језик мора се разликовати од већинског језика, и да то не може бити дијалект.                                                                                                                                            *                                                                  Принципом ,,пиши као што говориш“ и упрошћавањем правописа на гласовно писмо – регистар гласова без значењског смисла (етимологије писма), под паролом лакшег описмењавања и функционалности правописа, култура и смисао српског језик су сведени на средство просте комуникације. Таквим принципом примитивне писмености и језика комбинованим са идеологијом о језику као извору националног идентитета створени су услови да дијалекти и наречја буду проглашавани за `језике`.Теорија о народности као `језичком ентитету` и идентитету, али упрошћеног народног говора, подстакла је у српском народу племенски престиж и сукобе. Једном дато право посебног језика једном дијалекату почело је коришћење српског језика као племенско-политичког средства за спровођењa различитих политичких пројекта.

,,Вуков Рјечник је речник реалија села („далеко од градова“), и мада је веома значајан, мада је постао средство и основа националне културе“, пише Меша Селимовић у својој студији ,,За и против Вука“. Сукоб српско-југословенских “језика“ и данас није друго до сукоб различитих речника ,,реалија села“, рат дијалеката, наречја и нагласака, пресељеног у градове као окосница и основа националне културе. Вукова  „реформа“ језика и правописа је била и данас је начело револуционарног раскида са српским православним предањем писмености, духовним смислом и основама језика и правописа, којим је започео племенско-политички процес упрошћавања и разградње српског језика и народа.

У језичком српско-црногорском сукобу присталице вуковских принципа срећемо на обије стране; зато нам се намећу питања, у којој мјери је противљење новоцрногорском правопису и језику одбрана вуковске југословенске језичке политике, а у којој српске и православне? Као да дијелу Срба није битно преименовање српског језика и латинизација писма, већ јотовање и два `нова` гласа у `црногорском` правопису која у Црној Гори сви Срби користе, као у Републиви Српској и Крајини, а и у великом дијелу Србије. Зар нам то не указује на југословенску српско-храватску усмјереност Срба, а србијанско-црногорску примитивно-племенску нетрпељивост православних сународника?

Српско-црногорске језичке расправе су сведене на навијачка надгорњавања, међусобно омаловажавање, изругивање другачијем дијалекту и нагласцима српског језика, без потребне за договором, већ вуковским принципом ,,утук на утук“ да се супарничко племе и наречје утуку. Што је такође једна од тековина вуковског наслеђа, којом је Вук побјеђивао противнике, а не аргументима науке, јер се у `полемикама` није обраћао ученим људима, већ паланачком просјеу, читачима жуте штампе, антицрквеној револуционарно насторјеној интелигенцији, и новинским издавачима жељним скандала.

Тако је поред простонародног језика у наш културни живот унесен манир простачког понашања, `полемике` путем подсмијеха, утемљњене на пакости, што је додатно онемогућавало разрешење српског језичког питања, а подстицало нове подјеле. Замислимо да су се Срби супроставили Вуковој реформи, избацивању “сувишних“ ћирличних слова из правописа и Даничићевом двоименовању српског језика у српско-хрватски, одлучношћу којом се боре против именовања српског језика црногорским, или, снагом којом се крве наши сјеверњаци Брђани и црногорске нахије око локалних говора и нагласка, или преданошћу и нетрпељивошћу којом београдски медији сто година са племенским пуризмом ревносно екавизују ијекавске текстове Срба из Црне Горе, Босне и Херцеговине, Крајине, данас не бисмо имали пет преименованих дијалеката српског језика и отворен процес племенског преименовања српског језика и потискивања ћириличног писма.                                                                                                                                            *                                                                ,Етничко чишћење се увијек прво одвија у главама, тј. на подручју језика и симбола“, пише Urs Altermatt. Један од начина протјеривања “језика и симбола“ је правописни принцип да се пише глсовним (фонетским) писмом како се говори тј. упрошћавањем писма до фонема за регистар гласова, које нема своју значење осим оперативне функционалности. `Етничком чишћењу` претходи етичко `чишћење`, које почиње негирањем човјекове словесности и боголикости, као што је свођење човјековог језика на животињски инстинкт, човјек као савршене животиње чији се `гласови као средство инстиктивног преживљавања и комуникације` региструју фонографом.

Све југословенске ванисторијске политичке нације настале на дијалекатској доктрини племенског принципа спроводе језичку контролу својих грађана. Режим Национал-социјалистичке партије Адолфа Хитлера је обуставио контроле лингвистичке комисије која је спровођењем германског пуризма отежавала оперативне комуникације и стварала сукобе унутар институција и народа. Познато је и да је команда Вермахта оптуживала режим НДХ за побуне Срба које су угрожавале операције Вермахта, које су биле изазване геноцидни погром над Србима, али је мање познато да је НДХ са спровођењем геноцида нада Србима спроводила језичку политику протјеривање ћирличног писма и чишћење `хрватског језика` од „србизама“.

О духу и дискурсу језичке хрватске политике, коју копира “монтенегристика“, најсликовитије пише Мелита Richter Malabotta, социјолог из Загреба, која већ двадесет година живи у Трсту: ,,У потрази за легитимирањем на сваком пољу посегнуло се за архаизмима , ковањем нових ријечи, ради се што год је могуће, како би се из језика избрисало све што би могло подсјетити на заједничку прошлост јужних Словена. Питање језика постаје питање државе, народа, његовог идентитета и чак опстанка. Нови аксиом гласи: хрватски и српски су различити језици, а ако та разлика није видљива, треба је направити«.

У Црној Гори партија на власти срећом спроводи само истрага “нецрногорских“ ријечи, језичко, а не етничко чишћење, племенски пуризам, а не етнички. Пошто ијекавско нарјечје није само црногорско већ и других дијалеката српског језика, `црногорски` лигвисти конструишу карактеристичне квазијезичке  простонародне кованице; у једном случају то су оживљенице, што може бити добар обичај, а у другом то су насилне кованице комичне и говорницима црногорског језика.

Код савремених Срба је присутна друга крајност, старија историјска индоктринација, истрајавање на погрешним полазиштима правописа и језика, принципима који су управо омогућили преименовање српског језика и `латинизацију` српског писма. Код Срба нема језичког пуризма, али нити бриге за језик и писмо. После ратног распада Краљевине и социјалистичке Југославије, Република Србија фаталистички истрајава на југословнској језичкој политици, својеврсној културно-политичкој српској самоанестезији, под којом се више од сто година сецирају дјелови српског језика и књижевности, традиције и територија, а Србима препушта простор револуционарне и “стваралачке слободе“.

Велика дјела српске књижевности прошлог вијека, којима је обогаћен и изграђен нови српски књижевни језик, коа ни књижевни ауторитети прије реформе језика, нису учинила да се српски језик после увођења језичке формуле реформисаног правописа не расчлани по републичким и племенским границама. Могу бити написана велика Књижевна дјела, али ако је у основи језика разграђујућа формула  језик ће се даље разграђивати. Као што су совјетски патриоти мислили да ће под партијским притиском одржати јединство руске земље и без укидања републичких совјетских граница, тако су и српске површне патриоте сматрале да ће се под притиском ауторитета новонастале књижевности одржати јединствосрпског језика и народа са језичко-правописном формулом копитареве-караџићеве реформе.

Језички говорни стандард се формира договором лингвиста, а потом учи у школама, али у Срба се после стогодишњег практиковања `вуковских` језичких принципа правило промијенило, и стандардизација се спроводи обрнутим редом то јест увођењем простонародног, а данас језика улице, као говорног стандарда у школу и књижевност. Вуковским принципима промовисања простонародног говора и гласовног правописа усталио се принцип упрошћавања језика и подстицања простачког говора. Школовани Срби се прилагођавају примитивном говору и прихватају жаргон као језички манир “живог“ језика “у сталном развоју“.  Правило правописа `пиши као што говорош` са демократско-народним правом бројнијег `племена` – популације, промовисано је као принцип одређивања језичке културе и политике, избора говорног стандарда. Некадашња престоница Југославије и југословенства и после распада Југославије наставила је да ради као југословенска језичка вавилонска воденица – посао упрошћавања до банализовања смисла српског језика и ћирличног слова. Југословенски `новоговор`, стран српском народном језику и језику цркве, утолико опаснији под псеудонимом српског језика, попут вавилонског вртлога гута и поравнава смисао и звук преименованих и непреименованих српских дијалекта и говора.

 

везани текстови Ћерање ћирилице

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please enter the Characters - [Case Sensitive]