ПИШИ КАО ШТО ЗБОРИШ

Spread the love

 

pravopis-cg

После дугогодишње расправе црногорских лингвиста око стандардизације новоименованог “црногорског“ језика, присталица јотоване и нејотоване варијанте, правописа са тридесетдва и тридесетједним словом, дошло је до непомирљивог сукоба. Савјет за стандардизацију црногорског језика се расформирао, а прошле године се и институционално подијелио. Септембра ово године у Краљевском позоришту ,,Зетски дом“на Цетињу свечано је обиљежен почетак рада Факултета за црногорски језик и књижевност, основаног одлуком Владе Црне Горе. На новом факултету ће се изводити студијски програм заговорника јотоване варијанте и присталица правописа са 32 слова, и нове гране славистике – Монтенегристике.

Поједини професори катедре за црногорски језик и књижевност на Филозофском факултету у Никшићу су оснивање новог факултета и одлуку Владе називали ,,ненаучном и нацистичком културном политиком“. Министарство просвјете Црне Горе је као разлог оснивања факултета навело „насталу потребу за стварањем научног потенцијала за изучавање црногорског језика, као и обезбјеђивањем адекватног наставног кадра за образовање црногорских ђака и студената из црногорског, службеног језика у нашој земљи, те образовањем младих људи чији ће рад након завршетка студија бити виталан за црногорску државу.“

Шта је прави разлог оснивања Факултета за црногорски језик и књижевност? Ко познаје повијест хрватске језичке политике, од Бечког књижевног договора до данас, поглавито у периоду Другог свјетског рата у Независној држави Хрватској, а чија је језичка политика од 1990.године у Р.Хрватској обновљена, и ако имамо у виду да је декан новооснованог факултета на Цетињу Аднана Чиргић докторирао у Осјеку, а изабран за доцента у Мостару за предмет ,,Сувремени црногорски језик“ на хрватском Свеучилишту, јасно му је каква су повјенса поређења навеле поједине професоре катедре црногорског језика у Никшићу да нову језичку политику Министарства просвјете Црне Горе назову нацистичком. О актуелној кроатистичкој језичкој политици, коју према тврдњама појединих професора старе црногорске катедре, копира славистика “монтенегристика“, пише Мелита Richter Malabotta, социјолог из Загреба, која двадесет година живи у Трсту: ,,У потрази за легитимирањем на сваком пољу посегнуло се за архаизмима , ковањем нових ријечи, ради се што год је могуће, како би се из језика избрисало све што би могло подсјетити на заједничку прошлост јужних Словена. Питање језика постаје питање државе, народа, његовог идентитета и чак опстанка. Нови аксиом гласи: хрватски и српски су различити језици, а ако та разлика није видљива, треба је направити«.

Да ли ће новоотворени факултет школовати кадрове државне комисије која ће као у Хрватској контролисати државне службенике и лингвисте, подучавати их “правилном говору“? Да ли је отварање новог факултета потреба за избацивањем “србизама“ из “црногоског“ језика ради прављења вјештачких језичких разлика између дијалекта једног језика? Да ли је разлог за утврђивањем новог службеног говорног стандара потреба за стандардизовањем другог карактеристичнијег дијалекта у Црној Гори? (Говорни стандард не мора бити најраспрострањенији дијалекат, већ `најчистији`, не мора бити једнак једном дијалекту, и најчешће није, већ је формирана варијанта прилагођена потребама друштва и језичких правила). Да ли су, поред наведених могућих узрока, мотиви који су језикословце навели да се прихвате таквог културно-политичког задатка и овлашћења које стичу новим ангажманом.

 

Међутим, оно што је одувијек и првенствено руководило лингвисте у формирању правописа и језичке политике, а што се по правилу у Срба сто година прикрива, јесу религиозни разлози и духовне основе предања у народу. Партије на власти Црне Горе су у креирању језичке политике такође руковођене одређеним историјским и духовним узорима. Религиозни и историјски узори културне политике једног народа нису увијек предање предака, него наметнути или усвојени туђи узори у процесу дугогодишњег културног колонијализма и идеолошке индоктринације. Црногорске партије на власти, и ако идеолошки одређене атеистичким наслеђем југословенског једнопартијског комунистичког система, усмјерава и римокатоличка религиозна духовна доктрина прихваћена са политичким опредјељењем у програму евроатлантских интеграција, али и као резултат дугогодишње непосредне мисије Ватикана у Црној Гори, а која је посредно била програмски дио југословенске језичке политике.

Đuro_Daničić_-_Rječnik_hrvatskog_ili_srpskog_jezika_(1882,_početna_stranica)У том континуитету вођење „монтенегристике“ као нове гране славистике на новоформираном факултету црногорског језика представља програмски наставак југословенске језичке политике у Црној Гори, а не повратак “аутохтоном црногоском“ језичком наслеђу. Као и кроатистика, монтенегристика представља примјер практичног прозелитизма унијатске мисије на Балкану, увођења латиничног писма, а потискивања ћириличног писма и православног ћирилчног предања. Наиме, наставак пројеката унијатске мисије према балканским православним Словенима, од прогона Светих Ћирила и Методија, до оснивања Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу, у тадашњој Аустрији, у програму римокатоличке мисије на Балкану, под покровитељством бискупа Јосипа Јураја Штросмајера, у којој је рађен први речник двоименовања српског језика`Речник хрватског или српског језика ЈАЗУ`.

„Језички империјализам претходни културном“, пише британски лигвиста и историчар Роберт Филипсон. Европска политика, од почетка ослободилачких ратова балканских народа од османске окупације, према православним народима спроводи колонијалну културну политику, као према православним Србима кроз програм аустрославистике, тако у програму еврославистике према укупном православном словенском свијету. Програм југословенске језичке политике колониовања српског језика био је заснован на одвајању језика и правописа православних Срба од правописа и језика православних народа, а првенствено од највећег православног словенског народа – руске царевине и цркве, а припајања латинском правопису унијатизованих Словена.

ВУКОВСКИ  ПРИНЦИПИ  НОВОЦРНОГОРСКОГ  ПРАВОПИСА

Језичка политика црногорске власти данас доследно спроводи југословнску језичку политику преименовања и вишеименовања српског језика, а у формирању правописа вуковски упрошћен принцип њемачког граматичара Јохана Кристофа Аделунга: ,,Пиши као што говориш“, који као „рационалистички“ радикалан нигдје у европскм језицима није примијењен. Прости народни говор као књижевни језик, “право“ да се пише гласовним писмом као што се у `народу` говори, игнорисање аргумената науке, предања православне писмености и контиуитет књижевног језика, како је рађено и у `Вуковој реформи, а истицање револуционарног и политичког права на назива језика. Аустрославистичка филолошка формула реформе српског језика и правописа је до данас принцип револуционарног раскида са православним предањем писмености и разградње језика ваневропских народа, али и уопште смисла и основа језика и писма, којом је започео племенско-политички процес разградње српског језика и народа, као што ће истим принципом  служити разградњи „црногорског“ језика. Правопис црногорског језика је утемељен на ставовима лингвисте Војислава П. Никчевића, који је себе називао “црногорским Вуком Караџићем.“ У уводнику новог правописа црногорског језика се наводе следећи језички принципи: ,,Главна начела постављена у приручнику Пиши као што збориш (ЦДНК, Подгорица, 1993.) Војислава Никчевића: 1. Пиши као што збориш, а читај како је написано! 2 Држи се употребне норме црногорске ,,опћене правлности“!  3. Туђе пиши као своје! –Сматрали смо као валидним и искористили их као полазишну основу за овај правопис.“

Међутим, здраворазумски се запитати, ако је исте принципе у реформи српског језика и правописа самоувјерено спроводио Вук С. Караџић, без овлашћења и подршке у културној политици Књажевина Србије и Црне Горе, и културних установа Срба у Аустријској царевини, и противно важећем хиљадугодишћем предању српске православне писмености, због чега је био протјериван из Књажевине Србије, а анатемисан од праволавне цркве, какво је чудо ако „црногорски“ лингвисти реформишу правопис правописним принципима на којима је утемељен српски постојећи правопис и у држави која подржава такву језичку политику? Какво је изненађење за српске лингвисте што су хрватске званичне културне институције помагале и помажу сецесију српских дијалекта од српског језика, школовање лингвиста `црногорског` језика и формирање  факултета црногорског језика у Црној Гори, када поносно истичу да је званични Загреб подржавао Вука Краџића у реформи српског језика и правописа, и да је Караџић за живота проглашен за почасног грађанина Загреба. Заправо, када Институт за Српски језик у Београду САНУ и даље израђује Речник српско-хрватског народног и књижевног језика САНУ, као тековину југословенске језичке политике Југословенске академије знаности у Загребу, касније ЈАЗУ. Дакле, довољно постоји лингвистичког легитимитета у стопедесетогодишњој пракси југословенске језичке политике на коју се могу позивати лингвисти новоименованих југословенских језика. „Монтенегристика“ још треба да учи од београдске југословенске језичке школе и праксе спровођења југословенске језичке политике.

Заправо, у језичком српско-црногорском сукобу присталице вуковских принципа срећемо на обије стране. Зато се намећу питања у којој мјери је српско противљење новоцрногорском правопису и говору одбрана вуковске југословенске језичке политике, а у којој српске православне? Као да дијелу Срба није битно преименовање српског језика и латинизација писма, већ јотовање и два „нова“ гласа у „црногорском“ правопису која у Црној Гори сви Срби користе, као у Републиви Српској и Крајини, и у дијелу Србије. Све нам то указује на југословенску српско-храватску усмјереност Срба, а србијанско-црногорску племенску нетрпељивост православних сународника? Србијанско-црногорске језичке расправе су сведене на навијачка надгорњавања, међусобно омаловажавање, ругање другачијем дијалекту и нагласцима истог језика, без потребе за договором и разрешењем узрока спора, већ примјењивањем вуковског примитивног принципа ,,утук на утук“, да се супарничко племе и наречје утуку. Што је такође Вуковска тековина, полемика подсмијехом и омаловажавањем саговорника, којом је Караџић побјеђивао противнике из грађанског сталежа. Карацић у полемикама није користио аргументе науке, није се обраћао ученим људима, него паланачком просјеу, антицрквеној револуционарнј интелигенцији, читачима жуте штампе и новинским издавачима жељним скандала. Тако је поред простонародног говора у наш културни живот унесен и медијски манир простачког понашања и `полемике` подсмијехом, утемљњене на пакости, што је додатно онемогућавало разрешење српског језичког питања, а подстицало нове племенске подјеле.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

* Please arrange the below number in increasing order