ПИШИ КАО ШТО ЗБОРИШ

Spread the love

pravopis-cg После дугогодишње расправе црногорских лингвиста око стандардизације новоименованог “црногорског“ језика, присталица јотоване и нејотоване варијанте, правописа са тридесетдва и тридесетједним словом, дошло је до непоми- рљивог сукоба, Савјет за стандардизацију црно- горског језика се расформирао, а прошле године се и институционално подијелио. У Краљевском позоришту ,,Зетски дом“на Цетињу је септембра ово године свечано обиљежен почетак рада Факултета за црногорски језик и књижевност, основаног одлуком Владе Црне Горе. На новом факултету ће се изводити студијски програм заговорника јотоване варијанте и присталица правописа са 32 слова, и нове гране славистике – Монтенегристике.

Поједини професори катедре за црногорски језик и књижевност на Филозо- фском факултету у Никшићу су оснивање новог факултета и одлуку Владе називали ,,ненаучном и нацистичком културном политиком.“Министарство про- свјете Црне Горе је као разлог оснивања факултета навело „насталу потребу за стварањем научног потенцијала за изучавање црногорског језика, као и обезбје- ђивањем адекватног наставног кадра за образовање црногорских ђака и студе- ната из црногорског, службеног језика у нашој земљи, те образовањем младих људи чији ће рад након завршетка студија бити виталан за црногорску државу.“

Шта је прави разлог оснивања Факултета за црногорски језик и књижевност? Ко познаје повијест хрватске језичке политике, од Бечког књижевног договора до данас, посебно у периоду Другог свјетског рата у Независној држави Хрватској, а чија је језичка политика од 1990.године у Р.Хрватској обновљена, и ако имамо у виду да је декан новооснованог факултета на Цетињу Аднана Чиргић доктори- рао у Осјеку, а изабран за доцента у Мостару за предмет ,,Сувремени црногорски језик“на хрватском Свеучилишту, јасно му је шта је навело поједине професоре катедре црногорског језика у Никшићу да нову званичну језичку политику Министарства просвјете Црне Горе назову нацистичком. О актуелној кроатистичкој језичкој политици, коју копира славистика “монтенегристика“, пише Мелита Richter Malabotta, социјолог из Загреба, која двадесет година живи у Трсту: ,,У потрази за легитимирањем на сваком пољу посегнуло се за архаизмима , ковањем нових ријечи, ради се што год је могуће, како би се из језика избрисало све што би могло подсјетити на заједничку прошлост јужних Словена. Питање језика постаје питање државе, народа, његовог идентитета и чак опстанка. Нови аксиом гласи: хрватски и српски су различити језици, а ако та разлика није видљива, треба је направити«.

Да ли ће новоотворени факултет школовати кадрове државне комисије која ће као у Хрватској контролисати државне службенике и лингвисте, подучавати их “правилном говору“? Да ли је отварање новог факултета потреба за избаци- вањем “србизама“ из “црногоског“ језика и прављење вјештачких језичких разлика између дијалекта једног језика? Да ли је разлог за утврђивањем новог службеног говорног стандара потреба за стандардизовањем другог карактери- стичнијег дијалекта, простонароднијег од важећег и најраспрострање- нијег у Црној Гори?  Говорни стандард не мора бити најраспрострањенији дијалекат, већ `најчистији`, не мора бити једнак једном дијалекту, и најчешће није, већ је формирана варијанта прилагођена потребама друштва и језичких правила. Поред наведених могућих узрока који су мотивисали језикословце да се прихвате таквог културно-политичког задатка су свакако и привилегије које стичу новим ангажманом – нова овлашћења, друштвена важност која им се придаје,  материјална и политичка потпора, додатни послови …

Али, оно што је одувијек и првенствено руководило лингвисте у формирању правописа и језичке политике, а што се по правилу у Срба сто година прикрива, јесу религиозни разлози и духовне основе предања народа. Партије на власти у Црној Гори су у креирању језичке политике такође руковођене одређеним историјским и духовним узорима. Религиозни и историјски узори културне политике једног народа нису увијек предање предака, него наметнути или усвојени туђи узори у процесу дугогодишњег културног колонијализма и идеолошке индоктринације. Црногорске партије на власти, и ако идеолошки одређене атеистичким наслеђем југословенског једнопартијског комунистичког система, усмјерава и римокатоличка религиозна духовна доктрина прихваћена са политичким опредјељењем у процесу евроатланских интеграција, и као резултат догогодишње непосредне мисије Ватикана у Црној Гори, али у највећој мјери као последица стогодишњег спровођења југословенске језичке политике.

Đuro_Daničić_-_Rječnik_hrvatskog_ili_srpskog_jezika_(1882,_početna_stranica) Увођење монтенегристике као нове гране славистике на новоформираном факултету црногорсог језика представља програмски наставак југословенске језичке политике у Црној Гори, а не наводни повратак запоста- вљеном “аутохтоном црногоском“ језичком наслеђу. Као и кроатистика, монтенегристика представља примјер практичног прозелитизма унијатске мисије на Балкану; увођења латини- чног писма, а потискивања употребе ћирили- чног писма и православног ћирилчног предања. Наиме, наставак пројеката унијатске мисије међу балканским Словенима, као што су Бечки књижевни договор 1850. године, доктринарни договор југословенске језичке политике, и Даничићев `Речник хрватског или српског језика` рађен за Југословенску академију знаности` у Загребу у програму југословенске римокатоличке мисије на Балкану под покровитељством бискупа Јосипа Јураја Штросмајера.

,Језички империјализам претходни културном `, подсјећа британски лигвиста и историчар Роберт Филипсон. Европска политика од почетка ослободилачких ратова балканских народа од османске окупације према православним народима спроводи колонијалну културну политику – програм југословенске језичке политике колониовања језика, заснован на одвајању језика и правописа православних Срба од правописа и језика православне већине – Царске Русије и православних народа Балкана, а приближавања латиничном правопису унијатизованих Словена – Хрвата и Словенцима.

ВУКОВСКИ  ПРИНЦИПИ  НОВОЦРНОГОРСКОГ  ПРАВОПИСА

Језичка политика црногорске власти данас доследно спроводи југословнску језичку политику преименовања и вишеименовања српског језика, и вуковски упрошћен принцип њемачког граматичара Јохана Кристофа Аделунга: ,,Пиши као што говориш“, који нигдје у европскм народима није примијењен, а који су Вукове присталице програмски приписивали Вуку Караџићу. Уводи простонародни говор као књижевни језик, истиче  “право“ да се пише гласовним писмом као што се у `народу` говори, игноришу аргументе науке, предање православне писмености и контиуитет књижевног језика, како је рађено и у `Вуковој реформи.  Копитар-Караџићева  „реформа“ српског језика и правописа је до данас принцип револуционарног раскида са православним предањем писмености, духовним смислом и основама језика и правописа, којим је започео и племенско-политички процес разградње српског језика и народа. Правопис црногорског језика присталица искључиво јотоване варијанте је утемељен на ставовима лингвисте Војислава П. Никчевића, који је себе називао “црногорским Вуком Караџићем.“ У уводнику новог правописа црногорског језика се наводе следећи језички принципи: ,,Главна начела постављена у приручнику Пиши као што збориш (ЦДНК, Подгорица, 1993.) Војислава Никчевића: 1. Пиши као што збориш, а читај како је написано! 2 Држи се употребне норме црногорске ,,опћене правлности“!  3. Туђе пиши као своје! –Сматрали смо као валидним и искористили их као полазишну основу за овај правопис.“

Здраворазумски се запитати, ако је исте принципе у реформи српског језика и правописа самоувјерено спроводио Вук С. Караџић, без овлашћења и подршке у културној политици Кнежевина Србије и Црне Горе, и културних установа Срба у Аустријској царевини, противно важећем хиљдугодишћем предању српске православне писмености, због чега је био протјериван из Кнежевине Србије, нападан од Матице српске, а анатемисан од праволавне цркве, какво је чудо ако „црногорски“ лингвисти реформишу правопис правописним принципима на којима је утемељен српски постојећи правопис, а у држави која подржава такау језичку политику? Какво је изненађење за српске лингвисте што су хрватске званичне културне институције помагале и помажу сецесију српских дијалекта од српског језика, школовање лингвиста `црногорског` језика и формирање  факултета црногорског језика у Црној Гори, када поносно истичу да је званични Загреб подржавао Вука Краџића у реформи српског језика и правописа, и да је Караџић за живота проглашен за почасног грађанина Загреба. Заправо, када Институт за Српски језик у Београду САНУ и даље израђује Речник српско-хрватског народног и књижевног језика САНУ, као тековину југословенске језичке политике Југословенске академије знаности у Загребу, касније ХАЗУ. Постоји довољно лингвистичког легитимитета у стопедесетогодишњој пракси југословенске језичке политике на коју се могу позивати лингвисти новоименованих југословенских језика. Монтенегристика још треба да учи од београдске југословенске језичке школе и праксе спровођења југословенске језичке политике и Бечког књижевног договора.

У језичком српско-црногорском сукобу присталице вуковских принципа срећемо на обије стране. Зато се намећу питања у којој мјери је српско противљење новоцрного- рском правопису и говору одбрана вуковске југословенске језичке политике, а у којој српске правосла- вне? Као да дијелу Срба није битно преименовање српског језика и латинизација писма, већ јотовање и два `нова` гласа у `црногорском` правопису која у Црној Гори сви Срби користе, као у Републиви Српској и Крајини, и у дијелу Србије. Све нам то указује на југословенску српско-храватску усмјереност Срба, а србијанско-црногорску племенску нетрпељивост православних сународника? Србијанско-црногорске` језичке расправе су сведене на навијачка надгорњавања, међусобно омаловажа- вање, ругање другачијем дијалекту и нагласцима српског језика, без потребе за договором, откривањем и разрешењем узрока спора, већ вуковским принципом ,,утук на утук“ да се супарничко племе и наречје утуку. Што је вуковска теко- вина наслеђа, полемика подсмијехом и омаловажавањем саговорника, којом је Караџић побјеђивао противнике из грађанског сталежа, а не аргументима науке. Карацић се у `полемикама` није обраћао ученим људима, него паланачком просјеу, антицрквеној револуционарнј интелигенцији, читачима жуте штампе и новинским издавачима жељним скандала. Тако је поред простонародног говора у наш културни живот унесен медијски манир простачког понашања и `полемике` подсмијехом, утемљњене на пакости, што је додатно онемогућавало разрешење српског језичког питања, а подстицало нове подјеле.

ПИШИ  КАО ШТО ГОВОРИШ  ИЛИ ЈУГОСЛОВЕНСКО-ЈЕЗИЧКИ  ПЛЕМЕНСКИ  НАЦИЗАМ

Правописни гласовни принцип `пиши као што говориш` је вави- лонска визија језичке политике и идеологије уједињења човјечанства.  У југословенском језичком програму упрошћавања српског писма и језика спровођена је ванвјерска вавилонска идеологија о језику као једином идентитету народа. Језик је промовисан и проглашен за основу народног и националног идентитета, превасходнијем од рода, историје и вјере. Један смо народ зато што се `разумијевмо`, а не зато што имамо исту историју, предање, иста историјска права и идеје, национална настојања, што смо истог рода, истих претка. Али, у српском случају рационалистичка теорија о језику као основи националног идентитета и уједињења није спровођена европским стандардима језичке политике, већ принципом европске колонијалне културне политике колонизовања језика ваневропских народа. Формираном `филолошком` формулом фрагментисања колонизованих језика, демагошком доктрином демократизације националних  `дијалекатских` племенских права.

Принципом ,,пиши као што говориш“ , свођењем правописа на гласовно писмо – регистар гласова без значењског смисла, етимолошке и семантичке основе писма и језика, култура и смисао српског језик је сведен на средство конвенционалне комуникације. „Правило“ примитивне писмености, комбиновано са идеологијом о језику као извору националног идентитета, створило је предуслове  да дијалекти и наречја могу бити проглашени засебним језицима, према племенско-политичким назорима и престижу у оквиру југословенског језичког пројекта. Теорија о народности као `језичком ентитету` и идентитету, упрошћеног народног говора, подстакла је племенски престиж и сукобе. Једном дато право посебног језика једном дијалекату отворило је `право` и могућност за колонијално коришћење српског језика као средства за спровођењa различитих политичких пројекта у формирању политичких нација.

,Етничко чишћење се увијек прво одвија у главама, тј. на подручју језика и симбола“, пише Urs Altermatt. Један од начина чишћења “језика и симбола“ је правописни принцип да се пише глсовним (фонетским) писмом `како се говори`, тј. упрошћавањем писма до фонема – регистар гласова, које нема своје смисаоно и значењско полазиште и сврху.Може се рећи да је код Срба етничком чишћењу претходило етимолошко чишћење језика и писма, чиме почиње негирање човјекове словесности, свођењем писам на регисар гласова, тј. језика на животињски инстинкт савршене животиње чији су гласови средство инстиктивног преживљавања и комуникације. Све југословенске ванисторијске политичке нације настале на дијалекатској доктрини племенског принципа и после распада Југославије спроводе језичку контролу грађана правилног говора у домаћем дијалекту.

Режим Национал-социјалистичке партије Адолфа Хитлера је обуста- вио контроле језичке комисије која је спровођењем германског пуризма отежавала оперативне комуника- ције и стварала сукобе унутар институција. Такође, команда Вермахта је оптуживала режим НДХ за побуне Срба које су угрожавале операције Вермахта, које су биле изазване геноцидни погром над Србима, али је мање познато да је НДХ са спровођењем геноцида нада Србима спроводила језичку политику протјеривање ћирличног писма и чишћење `хрватског језика` од „србизама“. У Црној Гори партија на власти срећом спроводи само истрага “нецрногорских“ ријечи, језичко, а не етничко чишћење, племенски пуризам, а не етнички. Пошто ијекавско нарјечје није само црногорско већ и других дијалеката српског језика, `црногорски` лигвисти конструишу карактеристичне квазијезичке  простонародне кованице; у једном случају то су оживљенице, што може бити добар обичај, а у другом то су насилне кованице комичне и говорницима `црногорског` језика.

Када би у Европи примијенили принцип дијалектаске доктрине племенског права `природног`  човјека и народа, и примитивног гласовног правописа `пиши као што говориш`, не би опстао нити један језик у Европи, већ би се разградили по дијалекатским племенским границама. Свако европско племе би племенским правом захтијевало да пише као што својим дијалектом говори, створили би се `језичке` племенске подјеле као у југословенском језичком пројекту, који би у европској варијанти довеле до стоплеменског државног дијалектаског пројекта стоименог језика. Зато у Европској повељи о мањинским језицима пише да би нешто било проглашено за мањински језик мора се разликовати од већинског језика, а да то не може бити дијалект.

Велика дјела српске књижевности прошлог вијека, којима је обогаћен и изграђен нови српски књижевни језик, као и књижевни ауторитети прије и у вријеме спровођења реформе језика, нису учинила да се српски језик после увођења филоло- шке формуле реформисаног правописа не резгради до просто-сеоског и расчлани по политичко-племенским границама. Могу бити написана велика књижевна дјела на српском језику, али ако је у основи језика разграђујућа филолошка формула језик ће се поступно фрагментирати, упрошћавати до разграђивања. Као што су совјет- ски и југословенски патриоти мислили да ће под партијским притиском одржати јединство руске и српске земље и народа, без укидања републичких граница, а управо је Устав успостављао уставно разграђивање државе; тако су и српске површне патриоте сматрале да ће се под притиском ауторитета новонастале књижевности одржати јединство српског језика са југословенском копитареве-караџићевевом реформском језичко-правописном формулом.

Замислимо да су се Срби супроставили југословенској језичкој реформи избацивања “сувишних“ ћирличних слова из правописа и двоименовања српског језика у српско-хрватски, `скраћивању` ћирилице, латинизацији српског писма, одлучношћу којом се боре против именовања српског језика црногорским, или, снагом којом се сукобљавају у Срној Гори сјеверњаци Брђани и црногорске нахије око локалних говора и нагласка; или преданошћу којом београдски медији сто година ревносно екавизују ијекавске текстове Срба из Црне Горе, Босне и Херцеговине, Крајине, (чак и у цитирању управног говора) данас не бисмо имали пет преименованих дијалеката српског језика и отворен процес племенског преименовања српског језика и потискивања ћириличног писма.

Правило правописа `пиши као што говорош` са демократско-народним правом бројнијег `племена` – популације, промовисано је као принцип одређивања језичке културе и политике, избора говорног стандарда. Језички говорни стандард се формира договором лингвиста, а потом учи у школама, али у Срба се после стогодишњег практиковања `вуковских` језичких принципа правило промијенило, и стандардизација се спроводи обрнутим редом – увођењем простонародног, а данас језика улице као говорног  и књижевног стандарда. Вуковским принципима промовисања простонародног говора и гласовног правописа усталио се принцип упрошћавања језика и подстицања простачког говора. Школовани Срби се прилагођавају примитивном говору и прихватају жаргон као језички манир “живог“ језика “у сталном развоју“. Престоница Југославије и југословенства и после распада Југославије је наставила југословенску језичку политику, као југословенска језичка вавилонска воденица преименовања српског језика, упрошћавања говора и смисла српског језика, ћирличног слова и правописа. Промовисањем југословенског `новоговора`, супротног српском народном, књижевном и црквеном језику, под псеудонимом српског језика, који у вавилонским вртлогом поравнава смисао, звук и значење преименованих и непреименованих дијалекта и говора српског језика, пријетећи да преименује и разгради остатке српског језика.

везани текстови Ћерање ћирилице

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *