Стогодишњица ослобађања и одрицања

 

 images8Ове године се навршава стогодишњица Балканских ратова, ослобођења Косова и Метохије, Старе Србије и Скадра, ослобађања отачаства од петвјковне отоманске окупације и  ропства. Али, од ове године отпочиње и стогодишњица српског одрицања, од Косова и Метохије, скадра и Старе Србије, Косовског завјета и Светог предања, од Источног и православног опредјељења, од културе и политике православног духа, хришћанског културно-историјског типа друштвеног, државног и духовног живота, навршава се стогодишњица југословенства. Сто година политике ванправославног, вансрпског,  ванкосовског, ванисторијског, југословенског нововавилонског пројекта.  Kосовско-православна стогодишњица је обиљежене на начин својствен савременој Србији, комеморативно, присјећањем као на прошло и мртво. а о будућности је говорено као о југословенској, евроатланској, са вјером у европске идеја и вриједности, евроамеричку етику и економију.

Како и после ослобађања од отоманске окупације, тако данас, тек истргнута из југословенских окова, југословенском историјском и идеолошком инерцијом српска Влада отвара ново поглавље утопистичке политичке визије, рајска врата  Европске уније – чланства Србије у границама европске обећане земље. Поред поновљених молби за добијање датума отпочињања преговора за учлањењу у Европску унију, и од стране новоизабране владе, стогодишњица одрицања је на посебан начин увеличана и у Бриселу – `бриселским споразумом`. Потписан је споразум Београда и Приштине, који су представници ЕУ у својој политичко-окултној традицији за стогодишњицу ослобађања Косова и Метохије за Србију припремили, а предстаавници српске власти потписали – `споразум о нормализацији односа` остатка Србије са окупационом влашћу на дијелу окупиране територије Србије, са “самопроглашеном“ државом Косово.

Стогодишњица одрицања је увеличана потврђивањем политичког курса западноевропских интеграција, а на рачун Косовског завјета и питања, потписивањем јединственог међународног документа о нормализацји односа државе “домаћина“ са окупационом влашћу у својој земљи. И изричитим захтјевима Србије за учлањењем у унију земаља које су војно напале Србију и окупирале Косово и Метохију.

Евроатлантске освајачке силе су поздравиле потписивање бриселског “споразума“ и подржале Србију на европском путу.  ,,Примјер без преседана у историји, који је превазишао очекивања Европске уније“,  изјавио је секретар Европске уније. Висока представница ЕУ Кетрин Ештон, непосредна посредница у преговорима Срба са представницима окупационе власти на Косову, оцијенила је да препоруке европске комисије поводом бриселског “споразума“ за Србију и Косово, представљају „одлучујући раскид са прошлошћу и заједнички корак ка европској будућности“. „Ово је преломни споразум и до њега би било немогуће доћи да није било храбрости двојице премијера“, рекао је Штефан Филе наводећи да је ЕК препоручила отварање преговора за Србију.

Такође, некадашњи високи државни и партијски функционер Социјалистичка fедеративна rепублика Југославијe Азем Власи, данас савјетник предсједника самопрокламоване државе Косово, на београдским медијима је подржао српско руководство да истраје и не дозволи да ,,због неколико српских општина на Косову већини Срба ускрати европску перспективу“. Шеф словначке дипломатије Мирослав Лајчак је написао на свом твитер налогу: „Дошао сам у Србију да охрабрим и подржим тешке, храбре и одговорне одлуке српске владе“.

11133773_764482106999282_1335941890287662579_nКако почетком 20. тако и 21. вијека српски политички примјер представља планетарни преседан одрицања својих политичких и историјских права и пријатеља. Подржани од албанских, хратских, словеначких и европ- ских лидера, бриселски споразуми нису само наставаљање политике претходне марионетске владе ДС-а, већ и југословенског одрицања Косовског завјета и историјског права, културног и духовног постојања српске државе и друштва.

Како и прошловјековни, и нововјековни српски политички преседан није само у поданичком споразуму са окупатором, већ у представљању свог понижавају- ћег положаја као политичке и моралне побједе. Захтјеви за започињање приступних преговора о уласку у савез држава које су војно напале Србију и окупирале Косово нити једном нису образложени као политичко морање, напротив, већ као напредак Србије, на који, по ријечима представника владе ,,српски народ више не сме да чека“.

Такође, бриселски споразуми не представљају само политичко и етичко оправдање политике бивше марионетске владе, него прошлих и будућих политичких поступања и освајачких похода евроатланског војног савеза. Примјер свим окупираним земљама и народима свијета, и будућим колони- јама евроатласке алијансе, успостављања и нормализације односа са својим окупатором. Посредно учешће у НАТО логистици, као предворју Европске уније, подстицању, јачању и ширењу великоалбанизма на Балкану, и атлантизма у свијету, а прије свега ка источном руском фронту.

ОСЛОБАЂАЊЕ ОД КОСОВА

600px-Royal_Standard_of_the_Kingdom_of_Yugoslavia_(variant),_1920s_to_1937.svgОве године се навршава стогодишњица ослобођања Косова, и ослобађања од Косова. Бриселски спразум се ужурбано спроводи на окупираном Косову и Метохији, завидном динамиком демократске процедуре избора – под јуриздикцијом Приштине, покровитељством Брисела и пристанком Београда. Поводом опструкције избора од дијела Срба на Косову и Метохији, предсједник комисије за европске послове Симон Ситур је на конференцији за новинаре у резиденцији Амбасаде Француске у Београду, изјавио: Не мислимо да ово што се дешавало током локалних избора на Косову може да угрози процес европских интеграција Србије. Најважније је да је почео процес спровођења Бриселског споразума.

Нађено је идеално рјешење за партије југословенског профила: признати политичку реалност и ослободити се црквено-историјских стега шестовје- ковног Косовског завјета – Србији кандидатура, можда и датум за отпочињање преговора, а Косову датум о стабилизацији и придруживању. Европски комесар за проширење Штефан Филе је прије пола године поздравио потписивање “храброг“ споразума, а недавно је подсјетио да Србија и Косово не смију да се блокирају на заједничком путу европских интеграција.

Југословенско-београдски воз се не зауставља, напуштен од свих, на силу укрцаних путника и племена,  јури ка свом вансрпском, ванправославном, ванкосовском, ванруском политичком идеалу. Срби европске Србије из воза избацују све што успорава захукталу локомотиву: прошлост, памћење, православље, историју, Косово и Метохију, све што се у вихору распада југославије нашло у србојугословенском вагону.  Савремени Срби не желе да живе у историји и будућности, неће да полажу рачуне пред прецима, ни потомцим, њима се путује и купује сада. Европски Срби неће да у 21. вијеку живе у гету историје и манастира, вјерских начела и сукоба,  попут њихових предака, робова прошлости, заточника Косовског завјета.

Проклетство југословенства се надвило над остацима Србије.Као и бивша, и нова српска влада доноси евроатлантистичке плодове. Неинтегрисани народи и државе свијета, лишени југословенског идеолошког искуства, бриселски споразум тумаче као давање легитимитета окупаторској власти. Европски Срби су и даље забринути. Дaли ће због Косова бити принуђени на правосла- вни начин живота. Плаше их Његошем, Црквом, штедњом, гуслама, Русијом, Косовским завјетом петовјековног одрицања и жрве. Међутим, поред свега, недоласка папе и неодржане педер параде, на прагу ,,одлучујућег раскида са прошлошћу“, закачио их је Јужни ток, јужни, а не југословенски, руски, а не амерички гасовод.

ПОВЈЕСНИ ПОСТУЛАТИ СРПСКОГ ОДРИЦАЊА КОСОВСКОГ ЗАВЈЕТА

images3Повјесно поређење политике бриселског споразума и евроинтеграција са југосло- венским одрицањем Косовског завјета 1914. године то јест прокламовањем Нишке декларације није произвољно. Бриселски споразуми и евроинтеграције свједоче стогодишње југословенско наслеђе одрицања српске културне и политичке историје, укидања своје и формирања заједничке државе са најближим непријатељским народима. Али, овога пута на вишем међународном нивоу, и као ратни губитници, а са надом за улазак у већу заједницу непријатељских држава и иновјерних народа, већим залогом неизвјесније будућности српског народа.

Прве године по ослобођењу Косова и окончању Балканских ратова започиње и геополитичко окретање Београда од Косова. На самом почетку Првог светског рата, док српска војска гине на Церу и Колубари, вјером у уједињење са преко- дринским Срба, српска Влада и Краљ у Нишу 1914. године 7. децембра доноси Нишку декларацију, којом за ратне циљеве проглашава нову државну творе- вину и заједницу троименог народа, Срба, Хрвата и Словенаца – Југославију.

Полувјековни рад српске масонске и атеистичке интелегенције и политичара на идеолошкој припреми Југославије, пројекту преокрета “старе“, светосавске, црквенословенске, православне Србије, крунише се Нишком декларацијом, у којој порд осталог пише: ,,Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судобоносним тренуцима једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је,у тренутку кад је започето,постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца“.

Нишка декларација се потврђује Крфском декларацијом 1917. године, и са окончањем рата се спроводи југословенски пројекат, отвара европска перспектива, а напуша предање Косовског завјета и отачаства. Косово и Метохија, Македонија, Стара Србија, Босна и Херцеговина, и Црна Гора, су територијално припале Србији односно Краљевини Југославији, али нијесу постале стратешке смјернице нове српске односно југословенске државе.

Идеологија и инфраструктура нове државе усмјерава се ка супротном смјеру, Западу и Загребу, изградњи београдско-загребачко-љубљанског, југословен- ског, екуменистичког, масонско-монархистичког пројекта вавилонског утопизма, а не извјесном косовско-метохијском, београдско-призренском. Или, могућем београдско-цетињском, православном државном и историјском пројекту и будућности, стварању могуће државне заједнице Србије и Црне Горе, тада двије српске православне краљевине.

images zavjetКада је коначно ослобођено Косово и Метохија, српска света земља, залог и задужбине српске државности, нико није званично покретао питање повратка Патријаршије у Пећку патрија- ршију, или престонице у Призрен, макар у протоколарном поштовању државно-историјског континуитета. Косовски завјет и Српска православна црква представљали су сметњу спровођењу пројекту југословенског вавилонско-масонског мијешања. Косовски мит је преко ноћи замијењен југословенском митологијом, православна иконографија и знамења  југословенско-масонском хибридном хералдиком.

Европске силе су почетком прошлога вијека подстицале великоалбанизам, бојећи се учвршћивања православног српског племена на Балкану, али нису слутили да ће их југословенска политика предухитрити у одрицању Србима историјских и отаџбинских права. Страх од српског природног геополитичког ширења на Балкану су подстицале стране службе и оспоравале српске ослобо- дилачке тежње, проглашавале их окупаторским, али је Србија имала и свој антисрпски политички пелцер. Косово је од 1878. године и Берлинског конгреса отворено питање, албанске амбиције су имале бројне донаторе, али највећи допринос великоалбанским тежњама је дошао уједињеног широког југословенског антисрпског фронта, који је до данас окосница геополитичког дјеловања против српских, али и Грчких интереса на Балкану. Као у Другом свјетском рату силама вермахта и Комунистичком револуционарном покрету, и данас су политички притисци и напади евроатланског пакта на Србију највећим дијелом упућени југословенским геополитичким пројектом.

Југославија, којом је Србија вољом својих политичара нестала са мапе свијета, до данас представља културно-политички образац у коме се врте српска држава и друштво. Последице југословенског пројекта са једне стране, пратимо од Дрезденске конференције ЈКП, преко АВНОЈ-а, до југословенског Устав из 1974.године, којим је Косово коначно одвојено од Србије и добило статус покрајине – републике, а са друге, кроз омогућавње римокатоличко-хрватских тежњи на простору Краљевине Југославије, склапања на штету Срба правно-политичких уговора и конкордата, до предуслова за формирања НДХ на просторима Босне и Херцеговине, Крајине, Војводине, у склопу вермахта.

Прво значајно српско политичко одступање од југословенске политике Нишке декларације, спровело је социјалистичко срспко државно руководство 1987. године, на Осмој сједници ЦК СК Србије, када је побиједила српска струја социјалиста Слободана Милошевића која је захтијевала раскид са Уставом из ’74. Коначани раскид са уставним решењима из ’74. учињено је септембра 1990. године, донесен је нови Устав, а Србија повратила свој територијалну цјеловитост – Косово и Војводину.

Тиме је само објелодањен рад југословенског антисрпског строја, на међународном нивоу и планови југословенских политичких нација. После 75 година српски народ се окренуо одбрани свог опстанка од понављања југословенске идеологије и геноцида, Српској православној цркви и Русији, одбрани Косова од Југославије и евроатланске уније. Србија из југословенске, а Русија из совјетске агоније, у борби са вјековним непријатељима, и југословенским и совјетским хибридима, враћале су се на историјску сцену, успостављајући покидане духовне и државничке односе.

Као пиров побједник у Првом и Другом свјетском рату, а данас као ратни губитник, од моћније југословенско-евроатланске војне коалиције, од Крајине до Косова, после стогодишњег страдања, Србија може бити добитник духовне спознаје, освешћења и обнове, покајани повратник богомданом путу православних предака, Косовском завјету и опредјељењу, једином путу и своје државне обнове и ослобођења. Или, као непокајани разбојник, наставити путем погибељи, евроинтеграција и југословенства, поновним потирањем и губљења смисла српског духовног и државног постојања.

Да ли ће руски источник, започетим међународни и руско-српским пројектом Јужни ток, бити путоказ путу повратка Србије својим духовним и историским источницима – братском српско-руском природном и православном савезу и односима, који ће уједно Србе закрилити од нових крсташких похода евроа- тланске алијансе. Или ће титоистичка и трилатерална илегала опструкцијама и диверзијама, оспоравањем и кочењем српско–руских односа, још дуго држати Србију у ропству међународне мреже масонских, ватиканских, југословенских, евроатлантистичких колонијалних прохтјева и пројеката.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please enter the Biggest Number