Стогодишњица Првог свјетског рата и свјетске револуције

macva-1914Стогодишњица Првог свјетског рата која се обиљежава ове године, првог рата свјетских размјера, до тада највећих војних сукоба, страдања и разарања у историји човјечанства, уједно се може обиљежавати и као стогодишњица свјетске револуције – највећих револуционарних друштвено-политичких преврата у исторји. Велики рат је био прекретница укупних геополитичких, друштвених и државних односа и уређења у свијету, односно револуционарних преврата свјетских размјера.

Срушене су велике царевине – Царска Русија и Аустро-мађарска царевина, стубови и смјернице међународне политике монархистичких државних уређења и односа. Уклоњене су главне препреке ширењу републиканства и револуционарних друштвених уређења на просторима евроазијиског копна. Свргнути су или убијени суверени великих империја. Цар Николај II Романов је погубљен заједно са својом царском породицом. Нестала је глобална равнотежа између монархистичких држава сталешко-религиозне хијерархије и републиканског америчко-француског демократског друштвеног поретка. Убрзо послије рата срушен је и турски Султанат побједом турског револуционарног покрета, као и многе мање краљевине потом под ударима анархистичког терора. Велико кинеско царство се урушавало у борби са све јачим револуционарним покретима.

На рушевинама универзалних држава монархија, богомустановљених и благословених царевина формиране су националне државе-републике. Државна сувереност је одвојена од суверена, богомданог помазаника божијег, оца народа и заштитника вјере предака, а мјесто државника домаћина, суверена самодршца, цара и краља, заузео је нови носилац државне суверености – `народ`. Започело је доба демократије, “владавине народа“, демократске воље већине, за које у 19. вијеку енглески мислилац и социолох Џон Стјарт Мил пише: ,,Друштвено мишљење није друго до мишљење средње класе. већине која није ништа друго до колективни медиокритет“.

Започело је наметање новог ропства -‘диктатуре јавног мнења’, како је писао и Милов савременик француски социјолог и државник Алексис де Токвил у свом дјелу ,Демократија у Америци’: ` јавно мишљења` је оно којим ће управо контролисати и онемогућавати слободу другачијег и слободног мишљења, тј. и самог гласа народа и националног интереса. Наиме, сваког гласа различитог од потреба потрошачког просјека којег формирају моћне олигархије.`

Данас је политичким теоретичарима и историчарима позната револуционарна стратегија ‘слободног зидарства’ и ‘великог капитала’, којом су преко револуционарних ‘националних’ покрета рушене монархије, свргавано племство, а затим обезглављени народи и националне државе гушене у вавилонском пројекту глобализма, новог свјетског пројекта у коме нема мјеста суверености  националних држава.

Одбрамбена доктрина монархија није била дорасла револуционарној и слободнозидарској стратегији. Узалуд је аристократија кокетирала са масонством, јер је свако масонство имало и има своје сталешке редове и религиозне култове, а свако племство му је представљало такмаца, па и монарси који су били ,,слободни зидари“, а формално римокатолици или православни.

Потискивање племства је било убрзано и престижом папског примата и поглаварства, које је по религиозној и политичкој природи антиаристократско. У том циљу су револуционарна и римокатоличка интернационала и доктрина биле и остале подударни политички процеси. Слободнозидарској стратегији свргавања племства папство се није суштински противило, а у циљу наметања папаског примата на раушевинама православних и других монархија.

Тако, док зараћене монархије нису слутиле сврху и исход рата, на првом мјесту она која га је плаховито започела са застарелом политиком колонијализма, револуционарни и слободнозидарски планови су са сигурношћу спровођени. `Слободни` зидар и архитекте новог свијета су пројектовали глобално мијешања масонског мелтинг пота, а римокатоличке фаланге и револуционарне снаге позорно су чекале повод за поход на православни Исток. Спроведен је тако спектакуларни слободозидарски и револуционарни план свјетског рата великих монархија и њихово коначно рушење у свјетској револуцији.

Што се у вавилонском вртлогу Великог рата догодило са православним краљевинама Србијом и Црном Гором?

1901786_885438061471699_1745732021143314342_nМеђу свим народима и државама свијета који су прије или коначно после Великог рата формирали државе, одржали монархије или успоставили републике, једна је сама себе укинула – као монархију и републику, државу и народност, име и грб. Влада Краљевине Србије, и њен престолонаследник, већ на почетку рата, у Нишу 1914. године 7. децембра, док српска војска гине у Колубарској битки, доносе Нишку декларацију, којом се за ратни циљ проглашава нова државна творевина и заједница троименог народа, Срба, Хрвата и Словенаца – Југославија.

Нишка декларација је потврђена Крфском 1917. и окончањем рата је спроведен југословенски пројекат. У вавилонски вртлог југословенства са Србијом је повучена и краљевина Црна Гора. Југословенским државним пројектом са мапе свијета су нестале двије правослоавне краљевине Србија и Црна Гора. Први пут у српској историји српки престолонаследник је из своје титуле уклонио придјев српски и назвао се Краљ Југославије.

Све стране у рату осим “слободнозидарске“ су биле против декларације српске Владе о Југославији. Тек је Версајским уговором КСХС призната од `савезника`. Српско отачаство је постало полигон за утрку интернационала свих боја, са правом на потискивање, и прогон до погрома свега српског и православног. Срби Босне и Херцеговине, Крајине и Далмације, Македоније, Косова и Метохије, који су у вјековном ропству чекали ослобођење и уједињење са Србијом и Црном Гором дочекали су југословенске интеграције.

Као и комунистичке и масонске организације су пројектовали вишнационално и вјерски `мјешовито` друштво у којем ће лакше спроводити програмске идеје. Југославија је `убрзала` револуционарна кретања и омогућила мобилисање широког револуционарног покрета КПЈ, што не би постигли у засебним националним и религиозно јединственим државама. Југославијом ће и римокатолицизам направити прозелитски продор на Балкан према православним Србима.

`Крунисани` југословенски пројекат ће окончати владавину династије Карађорђевић, као што је претходно уклонио династију Петровић Његош. Југословенски `франкенштајнски` сустав је убио свог творца 1934. године, и насрнуо на српски народ и Српску православну цркву. Српски патријарх Варнава је отрован 1938. године у афери конкордата, јер се супроставио папском прозелитизму на подручју Југославије који је био омогућен југословенско-ватиканским конкордатом. У Другом великом рату је срушена југословенска квазимонархија, а српски народ и црква уведени у други југословенски револуционарни и римокатолички геноцид у 20. вијеку. На српски народ и цркву је насрнула револуционарно-римокатоличко-масонска троглава југословенска аждаја.

Југословенски екуменистички пројекат био је погубнији за православне Србе од комунистичког и римокатоличког, који су отворено прогонили православну цркву.  Под друговјерним монархијама православни Срби су имали подношљивији статус него под револуционарном или римокатоличком влашћу националних држава. Послије рушења Хазбуршке монархије Срби су под влашћу НДХ доживјели геноцидни погром и протјерани из Српске Крајине и Далмације, гдје су  вјековима опстајали под прозелитизмом  латинске монархије. Или, као што су под Ататурком су Грци протјерани из отаџбине, Цариграда и Мале Азије, а Јермени преживјели геноцидни погром, који су пет вјекова опстајали под Османским царством.

САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ ЗА СВЈТСКУ РЕВОЛУЦИЈУ

trocki_lenjin_staljin_f49Сагледавајући узроке и посљедице, укупне историјске исходе, ван наших неисторијских националних србојугословенских конструкција, у историјској синтези видимо да је Велики рат донио човјечанству револуционарне резултате; своје- врсну свјетску револуцију, а такви су били и његови узроци. Наиме, не само поводи већ су укупни претходећи друштвени и идеолошки свјетски токови водили Великом рату- револуцији.

Националним покретима 19. вијека религија и историјска национална реторика је била помагач за покретање народних маса у борби за демократска и `општељудска`, а не посебна национална и вјерска права. Наиме, национално име је била маска, револуционарни псеудоним за спровођење револуције.

У том идеолошком револуцонарном процесу и стогодишњица Сарајевског атентата се може сагледавати као стогодишњица повода за преврат Октобарске револуције колико и рушење Хазбуршке монархије. Југословенски револуционари су пуцали у хазбуршког престолонаследника не само као окупатора, него и као ‘превазиђени’ друштвени поредак. Заправо, препреку ширењу републиканско-демократског поретка и југословенског ванрелигиозног уједињења, то јест као што је руски Цар био препреке успостављању великог светског ванрелигиозног заједништва – Совјетског савеза.

Сарајевски атентатори можда нису били за свјетски рат, али јесу за свјетску револуцију, и ако у својим југословенским и провинцијским представама свијета и револуције. Илустрација идеологизованих представа рата младобосанаца су и њихови искази у судској истрази, као онај Принципов да је уочи атентат читао књигу Кропоткина и размишљао ,шта можемо да учинимо у случају једне свјетске револуције`. Такође, о револуционарној `ослободоличкој` идеји младобосанаца говори њихово анационално изјашњавање, као југословена или србо-хрвата.

Петар Слијепчевић 1925. године у часопису Нова Европа, Загреб.бр-18, пише: ,,интересантно је да се републиканцем назива Гаврило Принцип на процесу, а на истом месту изјављује да Србију сматра пијемонтом Југословенства“, али у истом тексту Слијепчевић признаје: ,,Београд jeсте био у оно време тачка за орјентацију свих Југословена“.

franc-ferdinand-sofija-atentat-sarajevo-wikipedia-1384351903-396635Свједочанство о револуционарном фанатизму младобосанца нам даје и податак о сусрету идеолога Младе Босне и члан Црне руке Владимир Гаћиновић са Лавом Троцким, (по рођеном јеврејском имену Давид Бронштајн), теоретичарем и органи-затором Октобатске револуције, једаним од вођа погубљења руске царске породице. Троцким, који је за вријеме Балканских ратова као новинар писао против српске војске као освајачке, о Гаћиновићу је у листу Кијевска мисао писао као о ,,босанском идеологу револуције и младићу који има свој циљ“.

Најбоље свједочанство да југословенске и револуционарне идеје младобосанаца,  поред изјашњавања Гаврила Принципа на суђењу као србо-хрвата, а Васа Чубриловића као југословена, нијесу биле усамљене већ да је такво мишљење претходило и у умовима српских политичара и интелектуалаца Краљевине Србије, јесте доношење Нишке декларације 1914. године, о Југославији као ратном циљу српске војске.

РЕВОЛУЦИОНАРИ ИЛИ РОДОЉУБИ –Прво српско `грађанско друштво` Краљевине Србије, утемељено на доситејевском школству одвојеном од православља, на идеолошким узорима опаснијим од српских вјековних непријатеља, формирало је српскојугословенску револуционарну омладину. Револуционарни демагози, замјеном теза револуције и родољубља, преиначењем смисла српске епике и Косовског завјета, хришћанских начела слободе и жртве, под плаштом патриотизма, са идејама револуционарног ослобођења и преврата, врбовали су малољетне Србе и подстицали на револуционарно дјеловање.

3b9fc1d4-ce0e-4a82-984e-1045099e431f_w640_r1_s_cx4_cy0_cw92Ослобађање Косова и Метохије је представљано као испуњење српских демократских, а не српских вјерских и историјских права; као национална еманципација од патријахалних, религиозних, монархистичких начела Османли- јског и сваког другог монархизма.

И нашим генерацијама су Кроз српски историјски архетип обилићевског дјела и Косовског завјета представљани револуционарни преврати и пучеви модерне српске историје – од Мајског преврата, свргавања Обреновића и довођење Карађорђевића, преко Сарајевског атентета, до пуча 27. марта.

Типична тековина изградње револуционарног националног мита новог доба, и уједно поновљање комунистичког суђења круни, је обнава Солунског процеса 1953. године, одлуком Александра Ранковића, савезног министра безбиједности СФРЈ, када су рехабилитовани Драгољуб Димитријевић Апис и црнорукци, гене- ралштабни пуковник Краљевине Србије, вођа оранизације,Уједињење или смрт’, познате као Црна рука, са своја три официра, који су 1917. осуђен на смрт због оптужбе за покушај атентата на регента Александра Карађорђевића у Солуну.

Моша Пијаде, за кога се сматра да је један од покретач обнове Солунског процеса, је својевремено био близак круговима око Аписа и стални сарадник у дневном листу Пијемонт гласилу ‘црнорукаца’. Као академикПијаде је био ментор на одбрани докторске дисертације Аписовог сестрића Милана Живановића, одржаној убрзо по завршетку обновљеног процеса, пропраћеној до тада невиђеном медијиском пажњом.

Солунски процес је права потврда правила да ,револуција једе своју дјецу’, масонско колико и монархстичко суђење српском револуционарном национализму, који пошто је испунио улогу рушења два царства мора да се преусмјери и контролише. Оба југословенска процеса ‘црнорукцима’, примјер су комунистичке и југословенске употребе српског политичког национализма, који ван свог религиозног и историјског смисла, као сваки политички национализам, представља обично оруђе револуције.

ЗАКЉУЧАК -Данас већина Срба смисао свог укопног постојања, прошлости и будућности, тражи у политичком и историјском признавању српске жртве и државе од Европе, па и позитивно признавање Принциповг атентата на европског принца и престолонаследника најмоћније европске монархије. Српско подвојено схватање смисла Првог светског рата то јест Видовдана и Сарајавског атентата се испољило и ове година на стогодишњицу Великог рата; кроз тражење и тумачење смисла прославе Видовдана као избора између европског и револуционарног пута, али не као вјерског опредељења између `земаљског` и небеског царства .

Косовски бој се приказује као одбрана европских и римокатоличких `заједничких` вриједности `хришћанске` Европе. Сарајевски атентат на Видовдан не као атентат на римокатоличку и окупаторску Европу, већ на монархију и аристократију, препреку на револуционарном југословенском путу. Дакле, ван православног и светолазаревског предања, које су савремени Срби препустили прошлости и православној Цркви. Позната су нам поетска накнадна учитавања историјских архетипова одређеним личностима, приписивањем православне епике поступцима које су вршили из супротних убјеђења.

Да ли су Срби, сто година од почетка Великог рата и прокламовања Нишке декларације о Југославији, спремни и способни за повезивање историјских чињеница, узрока, повода и посљедица? Наиме, да поред непосредних неприја- теља у рату и ропству, као мржње према Турцима и Њемцима, у пројекат и `игру` свјетског рата и глобалне политике виде трећу и четврту страну, а ако се не уморе од размишљања и пету, на политичкој палети свјетских сила, које су учествовале и тражиле своје интересе у Сарајевском атентату и светском рату?

Данас видимо да је све било боље од Великог рата, револуције и Југославије, па и план полуокупације Едварда Греја Халтинг Белгрејд, локализације ратних сукоба у Београду, и премјештања српске престонице у Ниш, а привременог препуштања Београда аустро-угарима. Наиме, сачувн би био српски народ од трагичног страдања и београдско-југословенског погубног пројекта и геноцида, а опстале би православне Краљевине Црна Гора и Србија, али са православним и отаџбинским полазиштима и перспективом. Министар спољних послова Русије Сазонов и британски министар спољних послова Греј су били против југословенског ратног програма Србије, Греј је тврдио:`Побједа савезника ће обезбиједити Србији најмање ослобођење Босне и Херцеговине, њихово уједињење са Србијом и широк излаз на Јадран у Далмацији`. Данас је историчарима позната понуда Лондонског споразума којој с Србији нуди државно заокруживање српског етничког простора.

Више од милион српских војника у Великом рату нијесу знали да гину за Југослоавију, као што су и многи традиционални српски родољуби Босне и Хереговине били обманути, и враћали се српским редовима када је било касно. Обесмишљавање српског жртве није дошло из Америке и Европе, пропагандом историјског ревизионизма Великог рата, проглашавањем Гаврила Принципа за терористу, већ се родила међу Србима, напуштањем пута православног Предања, а призивањем револуционарног и југословенског злодуха српског самоуништења, данас прометнутог у нову ванисторијску, ванправославну, утопистичку вавилонаску визију земаљског раја и суживота свих људи свијета.

Gavrilloprincip2Заговорници сарајевског атентата треба да загледају фотографије Гаврила Принципа прије атентата, или из суднице непосредно после хапшења, у лице револуционарног афекта, који су идеолози револуције перфидно будили у малољетницима, подстичући младе родољубе на адолесцентну агресивност и револуционрно рушилаштво. Фотографија Гаврила Принцима из школских читанки и историја по којој га памтимо је слика после тамновања и мучења, човјека изнуреног и сломљеног садизмом римоктоличке инквизиције, младића клонулог душом и тијелом; управо слика српске трагичне судбине, у коју су српски народ гурнули анархистички и комунистички фанатици, голоруког у руке римокатоличких џелата. Слика српске трагедије која се поновила и у Другом светском рату у револуционарном југословемском пиру и римокатоличком јасеновачком геноциду. Зато, слика мученика Гаврила Принципа, распињаног римокатоличким мукам, а претходно отрованог и распетог револуционарним отровом, не смије бити путоказ, већ опомена српским родољубима, какве их грабљивице и немани вребају ван православног пута и завјета.

Двадесет година послије избијања рата Иво Андрић за лист Милоша Црњанскох Идеје каже: ,,Година 1914. нас је толико распршила и покосила, тако и толико да се више никад нисмо могли сабрати и придићи“. Али, српску трагедију у Великом рату не чине само небројени изгубљени животи најбољих српских синова и изгубљена држава, већ нешто много горе, а то је неразумијевање и погрешно схватање поднесених патњи и жртве, изгубљени смисао српске борбе и страдања.

Обиљежавање стогодишњице Великог рата и српског страдања зато би требало да буде повод за српско расуђивање о смислу српског страдања, увиђања српских заблуда, тражење српског смисла и излаза из стогодишње агоније југословенства. Разрешењем српске трагедије и голготе Велигог рата у васкрсу Србије и Црне Горе, а не Југославије, пробоја Солунског фронта на путу повратка Српству – Србији, Црној Гори и Српској. У испуњењу Косовског завјета, а не Нишке декларације, повратку православном путу и предању прадака, православним, а не југословенским и револуционарним принципима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please enter the Characters - [Case Sensitive]