Стогодишњица Првог свјетског рата и свјетске револуције

Spread the love

 

Стогодишњица Првог свјетског рата која се обиљежава ове године, првог рата свјетских размјера, до тада највећих војних сукоба, страдања и разарања у историји човјечанства, уједно се може обиљежавати и као стогодишњица свјетске револуције – највећих револуционарних друштвено-политичких преврата у исторји. Велики рат је био прекретница укупних геополитичких, друштвених и државних уређења у свијету, револуционарних преврата свјетских размјера.

Срушене су велике царевине, Царска Русија и Аустро-мађарска царевина, стубови и смјернице међународне политике монархистичких државних и друштвених уређења и односа. Уклоњене су препреке ширењу револуциија и  републиканских друштвених уређења на просторима евроазијиског копна. Свргнути су или убијени суверени великих империја. Цар Николај II Романов је погубљен заједно са својом царском породицом. Нестала је глобална равнотежа између монархистичких држава сталешко-религиозне хијерархије и републиканског америчко-француског либерално демократског друштвеног поретка. Оканчањм рата спроведено је рушење отоманског Султаната побједом турског револуционарног покрета, а затим многе мање краљевине под ударима анархистичког терора. Велико кинеско царство се урушавало у борби са све јачим револуционарним покретима, претходно ослабљено ратовима са евроатланским империјама.

На рушевинама универзалних држава монархија, благословених краљевина и царевина, формиране су националне државе – републике. Државна сувереност је одвојена од суверена, наследника круне и помазаника божијег, заштитника народа и вјере предака, а мјесто државника домаћина цара и краља заузео је нови носилац државне суверености – `народ`. Започело је доба демократије, “владавине народа“, демократске воље већине, за коју је у 19. вијеку енглески мислилац и социолог Џон Стјарт Мил, и сам утилитариста и либерал, написао: ,,Друштвено мишљење није друго до мишљење средње класе. већине која није ништа друго до колективни медиокритет“. Започело је наметање ‘диктатуре јавног мнења’, како је писао савременик Сјуарта Мила француски социјолог и државник Алексис де Токвил у свом дјелу ,Демократија у Америци’: „јавно мишљења` је оно којим ће управо контролисати и онемогућавати слободу другачијег и слободног мишљења, тј. и самог гласа народа и националног интереса. Наиме, сваког гласа различитог од потреба потрошачког просјека којег формирају моћне олигархије.“

Одбрамбена доктрина монархија није била дорасла револуционарној и слободнозидарској стратегији. Узалуд су аристократија и краљеви кокетирали са масонством, конструишући монархо-масонске моделе. Масонство је развијало своје сталешке редове и религиозне култове, а племство је представљало такмаца, као и монарси монарси који су били ,,слободни зидари“, а формално хришћани. Потискивање племства је било убрзано и повјесним престижом папског примата са племством. У том циљу револуционарна, римокатоличка и протестантска интернационала биле и остале подударни политички повјесни процеси. Слободнозидарској стратегији свргавања племства папство се није суштински противило, а у циљу наметања папаског примата на раушевинама православних и иних монархија.

Данас је политичким теоретичарима и историчарима позната револуционарна стратегија ‘слободног зидарства’ и ‘великог капитала’, којом су преко револу -ционарних ‘националних’ покрета рушене монархије, свргавано племство, а затим обезглављени народи и националне државе рушене у нововавилонском пројекту глобализма. Наиме, у нововавилонском свјетском поретку у коме нема мјеста сувереним националним нити монархистичким државама. „Дрво слободе мора, с времена на време, да се залива крвљу тирана и патриота. То је његова природна храна“, како је прокламовао револуционарне рушилачке доктринарне девизе либералне демократије Томас Џеферсон, писац Деклара- ције независности и трећи предсједник Сједињених амаричких држава.

Дакле, док зараћене монархије нису слутиле сврху и исход Великог рата, на првом мјесту она која га је плаховито започела застарелом политиком коло- нијализма, револуционарни и слободнозидарски планови су са сигурношћу спровођени.`Слободни зидари` новог свијета пројектовали су нововавилонки друштвени поредак, римокатоличке фаланге и револуционарне снаге позорно су чекале повод за поход на царевине православног и далеког Истока. Спрове – ден је спектакуларни слободозидарски и револуционарни план свјетског рата великих монархија и њихово коначно рушење у свјетској револуцији.

САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ ЗА СВЈТСКУ РЕВОЛУЦИЈУ

trocki_lenjin_staljin_f49Сагледавајући узроке и посљедице, укупне историјске исходе, ван наших неисторијских националних југословенских конструкција, у историјској синтези видимо да је Велики рат донио човјечанству револуционарне резул- тате – свјетску револуцију, а такви су били и узроци Великог рата. Наиме, нису само поводи већ укупни узроци, претходећи друштвени и идеолошки токови водили свјетском рату и револуцији. Национални покрети 19. вијека и религи- озна реторика су били помагач за покретање народних маса у борби за демо -кратска `општељудска`, а не посебна национална и вјерска права. Наиме, националнa пропаганда била je револуционарни псеудоним за спровођење револуције.

Петар Слијепчевић пише  у часопису Нова Европа 1925. године, Загреб.бр-18, пише: ,,интересантно је да се републиканцем назива Гаврило Принцип на процесу, а на истом месту изјављује да Србију сматра пијемонтом Југословенства“, а у истом тексту Слијепчевић признаје: ,,Београд jeсте био у оно време тачка за орјентацију свих Југословена“. О револуционарној идеји младобосанаца свједочи њихово анационално изјашњавање на суду, као југословена или србо-хрвата, Гаврило Принцип се на суђењу изјаснио као србо-хрвата, а Васо Чубриловић као југословен. Сједочанство да су југословенске и револуционарне идеје биле и у умовима српских политичара и интелектуалаца Краљевине Србије јесте Нишка декларација дембра 1914. године, о Југославији као ратном циљу српске војске.

У историјско- идеолошком револуцонарном процесу стогодишњица Сарајевског атентата се може сагледавати као стогодишњица почетка преврата Октобарске револуције колико и рушење Хазбуршке монархије. Југословенски револуционари су пуцали у хазбуршког престолонаследника не само као окупатора, него као друштвени поредак, препреку ширењу републи – канско-демократског поретка и југословенског ванрелигиозног уједињења. Као што је руски Цар био препреке успостављању свјетског Совјетског савеза. Сарајевски атентатори можда нису били за свјетски рат, али јесу за свјетску револуцију, у својим југословенским провинцијским представама свијета и револуције. Илустрација идеологизоване представе рата младобосанаца је и Принци – пов искази у судској истрази, да је уочи атентат читао књигу Кропоткина и размишљао ,шта можемо да учинимо у случају једне свјетске револуције`.

franc-ferdinand-sofija-atentat-sarajevo-wikipedia-1384351903-396635

Свједочанство револуционарног фанатизма и повезаности организације Млада Босна са терористичком међународном мрежом је сусрет `младобосланског` идеолога Владимира Гаћиновића са Лавом Троцким (рођено јеврејско име Давид Бронштајн), теоретичарем и организатором Октобатске револуције, једаним од вођа погубљења руске царске породице. Троцки је у вријеме Балканских ратова као новинар бораво у Србији и писао против српске војске као освајачке, док је од отоманске окупасије ослобађала Стару Србију, Косово и Метохију, а у листу `Кијевска мисао` Троцки је о Гаћиновићу писао као о ,,босанском идеологу револуције и младићу који има свој циљ“.

РЕВОЛУЦИОНАРИ ИЛИ РОДОЉУБИ

Српско `грађанско друштво` Књажевине Србије, од средине 20.стољећа, изграђивано је на `доситејевској` друштвеној и духовној доктрини, устројавано узорима просвтитељског позитивизма и атеизма, одвајено од православног предања и образовања. У Књажевини која је тек стицала и освајала права на опстанак од отоманске окупације и европског колонијализма већ су биле инфилтриране `интернационале` свих боја и пројеката, а Кнежеви политички школовани у европским престоницама. Евро-америчке религиозне и револуционарне мисије су у балканским православним државама и народима спроводиле стратешке екстремне експерименте евроатланског експанзиони – зма. Наиме, начела и тековине Америчке и Француске револуције су најлакше наметани малим тек обновљеним и ослобођеним државама од осмонског ропства, а које су биле ван система европских или источних монархија.

У Српском патријахалном и сељачком народу изграђиван је култ политичких партија, а поштовање патријахалне породице, православне цркве и круне проглашавано тиранијом над демокаратским и природним правима човјека. Мода масонских тајних и полутајних друштва била је достигла статус друштве- ног достојанства и националног ангажмана. Програм црвене интернационале ревизионизма предреволуционарне историје човјечанства и раскида са дорево- луционарним хришћанским културним континуитетом спровођен је и у српском школству и историографији. Спровођен је стратешки са општом европском колонијалном културном политиком, и као у свим балканским православним државама на баналан начин. Раскидано је са књижевним, језичким, правописним, религиозним и укупним културним континуитетом православног предања, а пропагирана теорија либерално-демократске идеологије разградње народности као превазиђеног облика заједнице.

Српска омладина је васпитавана револуционарним теоријама као начелима националног препорода. Ослобођење од отоманске окупације је представљано као еманципација од патријахалних, породичних, вјерских, монархистичких друштвених норми. Ослобађање Косова и Метохије као испуњење демокра- тских, а не српских вјерских и историјских права. Косовски бој и завјет су приказивани као одбрана `заједничких` вриједности либерал-демократске и папско-протестантске Европе, а не повратак српског народа српском православном предању и историјском праву.

3b9fc1d4-ce0e-4a82-984e-1045099e431f_w640_r1_s_cx4_cy0_cw92

Позната су поетска накнадна учитавања историјских архетипова одређеним личностима и догађајима, приписивање православне епике поступцима које су вршили из супротних убјеђења. Српски историјски архетип обилићевског подвига представљан је као револуционарни антимонархистички и атеистички пучистички чин. Косовски бој и Обилићевски подвиг су идеолошки инструмент ализован и коришћен као оправдање модерне српске политичке идеологије – од Мајског преврата, преко Сарајевског атентета, до пуча 27. марта. Преина -чењем смисла српске епике, упрошћавањем појмова слободе и једнакости, хришћанских начела братства и жртве, поистовјећавањем револуционара и родољуба, под псеудонимом патриотизма демагози револуције подводили су српску омладину и подстицали на револуционарни терор.

Најилустративнији и најекстремнији примјер револуционарне пропаганде упућене према српској патриотској патријахалној омладини је књига Владимира Гаћиновића (идеолога Младе Босне и члана Црне руке) `Смрт једног хероја` (посвећене Богдану Жерајићу који је у неуспјелом атентату покушао да убије аустро-хрватског генерала Марјана Варешанина.) Својеврстан револуционарни манифест и позив српским родољубима на револуционарно рушење `старог` и изградњу `новог свијета`. Прилагођено интепретирање теорије сукоба – дијалектичког материјализма, непомирљивих закон природе, српском патријахалном православном народу. Памфлет перверзно уподобљен пубертетској доби младих људи, поглавито патриајахалног православног васпитања, перфидно преиначених појмова психичког развоја и вјерских претпоставки, а ради подстицања адолесцентне агресивности и незадовљства младих људи у револуционарне сврхе.

Такође, тековина изградње револуционарног новог националног мита, а уједно поновно комунистичко суђење круни, је понављање Солунског процеса 1953. године, одлуком Александра Ранковића, савезног министра безбиједности СФРЈ.  У поновљеном процесу су рехабилитовани Драгољуб Димитријевић Апис, генералштабни пуковник Краљевине Србије, вођа организације „Уједињење или смрт“, познате као Црна рука, са своја три официра, који су 1917. осуђен на смрт због оптужбе за покушај атентата на регента Александра Карађорђевића у Солуну.  Сматра се да је један од покретач обнове Солунског процеса био Моша Пијаде, јер је у вријеме Краљевине Србије био близак круговима око Аписа и стални сарадник у дневном листу Пијемонт гласилу ‘Црне руке’. Као академик Пијаде је био ментор на одбрани докторске дисерта- ције Аписовог сестрића Милана Живановића, одржаној убрзо после завршетка обновљеног процеса, пропраћеној до тада невиђеном медијиском пажњом.  Солунски процес је права потврда правила да „револуција једе своју дјецу“, масонско колико и монархстичко суђење српском револуционарном нацио -нализму, који пошто је испунио улогу рушења два царства мора да се преусмјери и контролише. Оба југословенска процеса ‘црнорукцима’ примјер су комунистичке и југословенске употребе српског политичког национализма, који као и сваки политички национализам представља оруђе револуције.

Gavrilloprincip2

Заговорници сарајевског атентата треба да пажљиво погледају фотографије Гаврила Принципа прије атентата, или из суднице непосредно после хапшења, лице револу- ционарног адолесцентног афекта, који су идеолози револуције перфидно подстицали у малољетницима, наводећи младе родољубе на револуционрно рушилаштво.  Фотографија Гаврила Принцима из школских читанки и историја по којој га памтимо је слика после тамновања и мучења, човјека изнуреног и сломљеног садизмом римоктоличке инквизиције, младића клонулог душом и тијелом. Управом слика српске судбине у двадесетом вијеку, у коју су српски народ увели комунистички и југословенски идеолози. голоруког у руке револуционарних и римокатоличких џелата. Слика српског страдања која се поновила у Другом светском рату у револуционарном југословемском пиру и римокатоличком јасеновачком геноциду. Зато, слика мученика Гаврила Принципа, распињаног римокатоличким мукам, а претходно отрованог и распетог револуционарним отровом, не смије бити путоказ, већ опомена српским родољубима, какве грабљивице и немани вребају српски народ ван православног пута и завјета.

ЗАКЉУЧАК

И данас у доситејевском духу већина Срба смисао свог постојања у прошлости, садашњости и будућности, тражи у политичком и повјесном признавању српске жртве и подвига од Европе – како је писао Доситеј „да покаже Европи своје царско лице“.  Траже позитивно признавање убиства европског принца и престолонаследника најмоћније европске монархије. Српско подвојено поимање смисла српске историје се испољило и на стогодишњицу Великог рата, тражењем и тумачењем смисла прославе Видовдана и Сарајевског атентата у избору између европског и револуционарног пута, а препуштања  православног предања прошлости и православној Цркви

Данас видимо да је све било боље од Великог рата, револуције и Југославије, па и план полуокупације Едварда Греја Халтинг Белгрејд, локализације ратних сукоба у Београду, и премјештања српске престонице у Ниш, а привременог препуштања Београда аустро-угарима. Сачувн би био српски народ од београдско-југословенског погубног пројекта и геноцида, а опстале би православне Краљевине Црна Гора и Србија са отаџбинским и православним полазиштима и перспективом. Министар спољних послова Русије Сазонов и британски министар спољних послова Греј су били против југословенског ратног програма Србије. Греј је тврдио:`Побједа савезника ће обезбиједити Србији најмање ослобођење Босне и Херцеговине, њихово уједињење са Србијом и широк излаз на Јадран у Далмацији`. Данас је историчарима позната понуда Лондонског споразума којој се Србији нуди државно заокруживање српског етничког простора. Српска војска у Великом рату није знала да гину за Југослоавију, као што су и многи традиционални српски родољуби били обманути и враћали се српској војсци када је било касно. Обесмишљавање српске жртве историјским ревизионизмом Великог рата се родила међу Србима, напуштањем православног пута, а прихватањем револуционарног и југословенског пута српског самоуништења.

Двадесет година послије Првог свјетског рата Иво Андрић у листу Милоша Црњанскох Идеје пише: ,,Година 1914. нас је толико распршила и покосила, тако и толико да се више никад нисмо могли сабрати и придићи“. Али, српску трагедију у Великом рату не чине само небројени изгубљени животи најбољих српских синова и изгубљена држава, већ нешто много горе, а то је неразумије – вање и погрешно схватање поднесених патњи и жртве, изгубљени смисао српског страдања. Да ли су Срби данас спремни и способни за повезивање историјских чињеница, узрока, повода и посљедица? Да поред непосредних непријатеља у рату и ропству, мржње према Турцима и Њемцима, у пројекат свјетског рата и глобалне политике виде трећу и четврту страну свијета.  Ако се не упаниче, и пети континент на политичкој палети свјетских сила које су учествовале и тражиле интересе у Сарајевском атентату и светском рату.

Зато обиљежавање стогодишњице Великог рата треба да буде повод за српско расуђивање о смислу српског страдања. Повод за повратак српском смислу, увиђања српских заблуда и излаза из стогодишње агоније југословенства. Разрешење српске трагедије и голготе Велигог рата у васкрсу српског народа, а не Југославије, пробоја Солунског фронта на путу повратка српској , а не југословенској држави.  У испуњењу Косовског завјета, а не Нишке деклара – ције, повратку православним, а не југословенским и револуционарним принципима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please enter the Characters - [Case Sensitive]