Стогодишњица самоукидања Црне Горе и Србије

zid-423На стогодишњицу Великог рата, највећих војних сукоба, страдања и разарања у дотадашњој историји, који је промијенио мапу свијета, граница и друштвена уређења многих држава, навршила се стогодишњица јединстве- них јубилеја српске историје. Међу свим народима свијета који су прије или коначно после Великог рата формирали државе, одржали монархије или успоставили републике, једна је сама себе укинула, као монархију и републику, државу и народност, своје име и грб. Наиме, навршило се сто година од самукидања двије српске краљевине, Србије и Црне Горе, а формирања вишерелигиозног и вишенационалног државног пројекта КСХС, касније Краљевине Југославије.

Већ на почетку рата 1914. године, док је српска војска водила битке на Колубари, српска Влада и Краљ, због ратних дејстава премјештени у Ниш, 7. децембра доносе Нишку декларацију, којом за ратни циљ проглашавају ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, што ће довести до формирања  Краљевине Југославије. У Нишкој декларацији поред осталог пише: ,Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судобоносним тренуцима једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца’.

Нишка декларација је потврђена Крфском декларацијом 1917. године, а по окончању рата jе спровден  југословенски пројекат. Југословенским државним пројектом са мапе свијета су `нестале` двије православне краљевине Србија и Црна Гора. Већ на мировним послератним преговорима Србија је била без своје столице, пошто је ушла у Краљевину СХС. Државност, побједничко и историјско право краљевине Србије и српског народа је уложено у југословенски пројекат.

Формирање Краљевине Југославије је први примјер добровољног укидања властите државе, народа побједника, а у корист побијеђених непријатеља. Непознато је било политичкој историји, до формирања Југославије, да је руководство једног народа, побједника у рату, формирало заједнједничку државу са непријатељским и у рату побијеђеним народима. Притом, одређујући свом народу у новој вишенационалној државној заједници подређен културни, религиозни, војни и политичк положај.

imgiiIMsdУ пировој побједи Првог свјетског рата српски народ је поднио највећа страдања у својој дотадашњој историји. Србија је процентуално имала највећи број жртава рата, али у Великом рату Срби су изгубили и своје државе. И Краљевина Црна Гора, ‘проста’, православна и патријахална држава, представљала је сметњу ванправославној, вантрадиционалној вавилонској идеологији у спровођењу пројекта југословенског екуменистичког и масонског мијешања.

Косово и Метохија, Македонија, Стара Србија, Босна и Херцеговина, и Црна Гора, су територијално и формално припале Србији односно Краљевини Југославији, али нису постале стратешке смјернице нове југословенске државе. Идеологија и инфраструктура нове државе усмјерава се у супротном смјеру – Западу и Загребу. Наиме, изградњи београдско-загребачко-љубљанског, југословенског, екуменистичког, масонско-монархистичког пројекта, а не извјесном косовско-метохијском, београдско-призренском, или могућем београдско-цетињском, државном и историјском пројекту и будућности, стварању могуће државне заједнице Србије и Црне Горе, тада двије српске православне краљевине.

images8Напуштено је петовјековно предање Косовског завјета и отачаства, Косовски мит је замијењен југословенском митологијом, православна иконографија југословенском екуменистичком симболиком. Први пут у српској историји српки престолонаследник је из своје титуле уклонио придјев српски и назвао се Краљ Југославије. О југословенском вавилонском мијешању и замешатељству најсликовитије свједочи  синкретистичка, хибридна хералдика Краљевине Југославије – уметања у српска средњовјековна православна знамења хрватско-словеначких иновјерних симбола и грбова.

Планове Кнеза Александра Карађорђевића и Петра II Његоша, ослобођења Српства и стварање заједничке државе на православним и средњовјековним исторјским државотворним основама, у којој би владика Петар II Његош био духовни поглавар у Пећи, а српски Кнез световни поглавар у Призрену, југословенски пројекат је преусмјерио у ванправославном смјеру. Када је коначно ослобођено Косово и Метохија после Балканских и Великог рата, српска света земља и задужбине, нико није званично ни помињао, макар почасно и симболички о повратку патријаршије у Пећ – Пећку патријаршију, или престонице у Призрен, барем у протоколарном поштовању српских историјског права и православног завјета.

Стогодишњица српског оснивања непријатељских држава

globus1_636354S1Папа Пије Х је позивао на рат против православне Србије, римокатолички кардинали су благосиљали аустро- мађарске војне трупе против Срба, а 1917. године папа издаје мировни проглас којим позива на прекид сукоба, да би сачувао аустро-угарску римо-католичку монархију од коначног распада и војног слома. У папском прогласу се од Србије захтијевало повлачење у границе прије 1912. и Балканских ратова. Али, папа није ни слутио да ће југословенски пројекат дјелотворније остварити римокатоличку мисију на Балкану него моћна Аустро-мађарска монархија. Није Ватикан претпостављао да ће српска власт у новој држави подредити православне Србе римокатоличким народима и мисионарима.

Краљевином Југославијом је додатно покренута римокатоличка мисија према православним Србима.  У Краљевини Југославији Хрватима и Словенцима је додијељен статус конститутивних народа, што нису имали у хазбуршкој монархији, а што ће довести до формирања двије нове римокатоличке државе на тлу Балкана. Штавише, Хрватско-словеначка служба је добила политичу предност и постала надмоћнија над српском.

Послије првог свјетског рата Хрвати су се плебисцитом изјаснили против уједињења са Србима. Међутим, хрватски и словеначки представници у Југословенском одбору, састављеном од три Србина,  једног Словенца и дванаест Хрвата, су пристали на југословенски споразум, зато што су Срби Крајине, Босне и Херцеговине, као и данас, хтјели непосредно уједињење са Србијом; а Далмација је Лондонским споразумом 1915. године дата Италији, за улазак у рат на страни савезника. Дакле, да би спријечили распарчавање територија које су сматрали хрваским и намјеравали их приграбити, а које су по окончању рата биле обећане Србији и Италији као земљама побједницама. Зато су европски савезници, поред осталог, били против декларације српске Владе о Југославији, да би испунили Лондонски спороазум према Италији, и тек је Версајским уговором КСХС призната од савезника.

Хрвати су у Великом рату били војници аусто-мађарске монархије, као поданици аустријиског Цара и свог вјерског поглавара-папе, учествовали у војној офанзиви на Србију, и истицали се у геноциду над српским народом. Хрватски и словеначки официри, који су ратовали против српске војске, у Краљевини Југославији су добијали више положаје у југословенској војсци од српских официра, што је доводило до огорчености и самоубистава српских официра. Заправо, злочинци из хрватског табора Југославијом су амнестирани и двадесет година прикривани до геноцида Јасеновца у Другом светском рату.

Југословенски екуменизам кулминира ватиканско-југословенским конкордатом 1937. године, и тровањем српског патријарха Варнаве, који се супроставио спровођењу конкордата којим је православна црква стављена у подређен положај. Такође, и постављањем римокатоличког фратра Словенца Антуна Корошеца за министра унутрашњих послова, за вријеме чијег мандата је патријарх Варнава и уморен тровањем.

934765_812801102104082_7173874776660584819_nКрунисани југословенски пројекат ће окончати владавину династије Карађорђевић, као што је претхо- дно уклонио династију Петровић Његош. Југословенски франкен- штајнски сустав је убио свог творца 1934. године, и насрнуо на српски народ и Српску православну цркву. Другим свјетским ратом је срушена југословенска квазимонархија, а српски народ и црква уведени у други југословенски револуционарни и римокатолички геноцид у 20. вијеку.

,,Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживјела издају на великом дијелу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма, а затим још и покољ пола милиона српске нејачи, не вјерујем да би се онда ико био ријешио на такву свирепу авантуру, као што је био 1 децембар 1918.“ , пише српски дипломата и пјесник Краљевине Југославије Јован Дучић у својој студији Југословенска идеологија; коју је писао у Америци, гдје је и умро 1943.године од печали за покланим српским народом у НДХ, чији је број до краја рата само комплексу логора Јасеновац достигао милион жртава.

Српска голгота за Југославију и Европску Унију

imageskОнда када се могло извојевати српско право, када је српски војник био кадар да јуриша од Крфа до Триглава, поведен је српски сељак од ‘јањичара Сорбоне’, како их је назвао Владика Николај Велимиро- вић, на стратишта туђих интереса и идеологија. Прекинут је вјековни српски државни и културни континуитет, српско историјско државотворно предање и право, а српски народ доведен на југословенско беспуће.

Хрвати и Словенци су према Југославији и југословенству имали увијек исти и јединствен став, док су Срби до данас сукобљени по питању југословенства, подијељени на православне и прохрватске југословенске Србе. Срби југословенског васпитања и данас одричу српски национални идентитет и православно предање, али и државни интегритет, сваку особеност која би их издвајала као посебан и особен културно-историјски тип.

Грађански ратови на просторима бивше Југославије нису друго до сукоби српског народа са хибридним политичким нацијама зачетим у колонијалним пројектима отоманске и аустро-мађарске империје, а који су после протјеривања окупатора реанимирани у српскојугословенском “инкубатору“.

Актуелни ‘споразуми’ Београда и Приштине само су насатавак стогодишњих југословенских споразума у духу Београда и Загреба. Загреб је у оба свјетска рата учествовао у геноцидним погромима над српским народом, што србојуго- словенима није сметало да са Загребом праве заједничку државу. Пошто у албанским погромима Срба у задњем рату није убијено милион Срба, као за четири године у НДХ, по српско-југословенској самоубилачкој политичкој традицији, према окупационој власти у Приштини Срби морају имати и изразити више трпељивости.

Наравно, данашње политичке и окупаторске околности у којима се Србија налази, опкољена и окупирана евроатланском војном силом, не можемо упоређивати са побједничким положајем Србије после Великог рата. Међутим, и данашња проевропска политика српске власти није само тактика, већ стратегија, по изјавама државних званичника “стратешки циљ и интерес Србије“. Порив самопорицања је и данас изражен код српских политичара, и после сто година трагичног југословенства српски властодршци дају изјаве порицања прошлости и фаталистичког фантазма о српско-хрватској заједничкој будућности: „Отворена питања“ између Хрватске и Србије заправо су проблеми које производе људи прошлости; који би да наставе хладни рат и зауставе еманципацију хрватског и српског друштва и држава. Сва отворена питања можемо решавати на најмодерније начине, уважавајући чињеницу да ћемо сви ускоро живети у једној, европској заједници. Отворена питања су како решити проблеме које производе људи који нису из овог времена. Који би радије наставили „хладни рат“ или реални рат, који би ратовали без икаквог разлога, тј. са жељом да се спречи еманципација наших друштава и држава”.

1891082_10152236529111011_2100863771_nПсихијатрији је познат, као и пастирима, синдром ‘недоклане овце,’ која мимо свог стада тражи вука да је докоље, то јест  колонијалног карактера стеченог услед дугогодишњег робовања или идеолошке индоктринације. Злодух југословенства се још надвија над Црном Гором и Србијом, партијска југословенска присмотра у Србији и Црној Гори и даље прати појаве српског православног патриозизма. Пројекат репрограмирања српске историјске свијести према програму југословенско-европске српске будућности се наставља, али, овога пута са српских позиције ратног губитника, из рата Срба са евроамеричким свијетом и свим југословенским политичким нацијама. Наиме, после протјеривања Срба са Косова и Метохије, Крајине и данашње Хрватске, под новим-старим југословенско-евроатланским протекторатом и на вишем међународном нивоу, са “статусом кандидата“ Србије и Црне Горе за чланство у Европској унији, то јест већој заједници непријатељских држава и иновјерних народа, већим залогом неизвјесности будућности српског народа.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please enter the Biggest Number