Стогодишњица самоукидања Црне Горе и Србије

Spread the love

 

Што се у вавилонском вртлогу Великог рата догодило са православним краљевинама Србијом и Црном Гором?

zid-423

Ове године се навршило сто година од почетка Великог рата, највећих војних сукоба, страдања и разарања у дотадашњој историји, који је промијенио мапу свијета, граница и друштвена уређења многих држава, али ове године се навршила и стогодишњица јединствених југословенских јубилеја српске историје. Међу свим народима и државама свијета који су прије или коначно послије Великог рата формирали државе, обновили монархије или успоставили републике, једна је сама себе укинула, као монархију и републику, државу и народност, своје име и грб. Наиме, навршило се сто година од самукидања православне краљевине Србије, а формирања вишерелигиозног и вишенационалног државног пројекта КСХС, касније Краљевине Југославије.

Престолонаследник и Влада Краљевине Србије на почетку Великог рата, док српска војска гине у Колубарској битки, у Нишу 1914. године 7. децембра, због ратних дејстава премјештени у Ниш, проглашавају Нишку декларацију којом је за ратни циљ проглашено `ослобођење` и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Заправо, формирање нове државне творевине и заједнице троименог народа и језика – Југославије. У Нишкој декларацији поред осталог пише: „Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судобоносним тренуцима једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца.“

Нишка декларација је потврђена Крфском декларацијом 1917. године. Окончањем рата је спроведен југословенски пројекат. Југословенским државним пројектом са мапе свијета су нестале правослоавне краљевине Србија и Црна Гора. Све стране у рату осим “слободнозидарске“ су биле против декларације српске Владе о Југославији. Царска Русија у европске државе су биле против таквог `екуменистичког` експеримента. Срби Босне и Херцеговине, Крајине и Далмације, Македоније, Косова и Метохије, који су у вјековном ропству чекали ослобођење и уједињење са Србијом и Црном Гором дочекали су југословенске интеграције са јучерашњим окупаторима и непријатељима у рату.

У мировним послератним преговорима Србија је била без своје `столице`, пошто је фпрмирала Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. КСХС је тек Версајским уговором призната од`савезника`. Државност, побједничко и историјско право Краљевине Србије и српског народа је уложено у југословенски пројекат. У пировој побједи Првог свјетског рата српски народ је процентуално имао највећи број жртава. Формирање Краљевине Југославије је први примјер добровољног укидања властите државе, народа побједника, а у корист побијеђених непријатеља. Непознато је било политичкој повијести до формирања Југославије да је руководство једног народа, побједника у рату, формирало заједнједничку државу са непријатељским у рату побијеђеним народима. Притом, и да је свом народу у новој вишенационалној државној заједници одредило подређен културни, религиозни, војни и политички положај.

 У вавилонски вртлогу Великог рата и југословенства са Србијом је повучена и краљевина Црна Гора. ‘Проста’, православна и патријахална држава Краљевина Црна Гора је представљала сметњу ванправославној вавилонској идеологији историјског, језичког, нациоанлног `масонског` мијешања. Косово и Метохија, Македонија, Стара Србија, Босна и Херцеговина, и Црна Гора су територијално и формално припале Србији односно Краљевини Југославији, али нису постале стратешке смјернице нове државе. Идеологија и инфраструктура нове државе усмјерава се у супротном смјеру, Западу и Загребу – изградњи београдско-загребачко-љубљанског југословенског екуменизма, масонско-монархистичког пројекта, а не извјесном косовско-метохијском, београдско-призренском, или београдско-цетињском државном и историјском предању и будућности, стварању могуће државне заједнице Србије и Црне Горе двије православне краљевине.

images8Напуштено је петовјековно предање Косовског завјета и отачаства, Косовски мит је замијењен југословенском митоло – гијом, православна иконографија југосло – венском екуменистичком симболиком. Први пут у српској историји српки престо- лонаследник је из своје титуле уклонио придјев српски и назвао се Краљ Југосла – вије. О југословенској вавилонској визији најсликовитије свједочи синкретистичка хибридна хералдика Краљевине Југославије – уметања у српска средњовјековна православна знамења иновјерних хрватско-словеначких симбола. Планове Књаза Александра Карађорђевића и Петра II Његоша, ослобођења Српства и стварање заједничке државе на православним исторјским државотворним основама, у којој би владика Петар II Његош био духовни поглавар у Пећи, а српски Кнез световни поглавар у Призрену, југословенски пројекат је преусмјерио у ванправославном смјеру. Када је коначно ослобођено Косово и Метохија, српска света земља и задужбине, нико није званично нити симболички предлагао повратак патријаршије у Пећку патријаршију и престонице у Призрен, макар у протоколарном поштовању српских повјесних права и државног континуитета.

Монархо-масонски југословенски пројекат је окончао владавину династије Карађорђевић, као што је претходно уклонио династију Петровић Његош. Југословенски `франкенштајнски` сустав је убио свог творца 1934. године у Фанцуској, и насрнуо на српски народ и Српску православну цркву. Југословенски екуменизам кулминира ватиканско-југословенским конкордатом 1937. године и тровањем српског патријарха Варнаве, који се супроставио спровођењу конкордата којим је православна црква стављена у подређен положај. Римокатоличког фратра Словенца Антуна Корошеца је постављен за министра унутрашњих послова, за вријеме чијег мандата је патријарх Варнава уморен тровањем. Српско отачаство је постало полигон за утрку интернационала свих боја и циљева, са правом на потискивање и прогон до погрома свега српског и православног. Српски народ је напала револуционарно-римокатоличко-масонска троглава југословенска аждаја. У Другом свејтском рату је срушена југословенска квазимонархија, а српски народ и црква уведени у други југословенски револуционарни и римокатолички геноцид у 20. вијеку. Грађански ратови на просторима бивше Југославије нису друго до сукоби српског народа са хибридним политичким нацијама креираним у колонијалним пројектима отоманске и аустро-мађарске империје, а који су после протјеривања окупатора реанимирани у југословенском “инкубатору“.

Стогодишњица српског оснивања непријатељских држава

globus1_636354S1Папа Пије Х је позивао на рат против православне Србије, римока- толички кардинали су благосиљали аустромађарске војне трупе против Срба, а 1917. године папа издаје мировни проглас којим позива на прекид сукоба, да би сачувао аустроугарску римокато – личку монархију од коначног распада и војног слома. У папском прогласу се од Србије захтијевало повлачење у границе прије 1912. и Балканских ратова. Папа није слутио да ће југословенски пројекат дјелотворније остварити римокатоличку мисију на Балкану него моћна аустромађарска монархија. Није  претпостављао да ће српска власт у новој држави подредити православне Србе римокатоличкој мисији. Краљевином Југославијом је покренута римокатоличка мисија према православним Србима. Хрватско-словеначки кадрови у дражвној служби били надређени српским кадровима. У Краљевини Југославији Хрватима и Словенцима је додијељен статус конститу – тивних народа, што нису имали у хазбуршкој монархији, што ће довести до формирања двије нове римокатоличке државе на Балкана.

Послије првог свјетског рата Хрвати су се плебисцитом изјаснили против уједињења са Србима. Међутим, хрватски и словеначки представници у Југословенском одбору, састављеном од три Србина,  једног Словенца и дванаест Хрвата, су пристали на југословенски споразум зато што су Срби Крајине, Босне и Херцеговине, као и данас, хтјели непосредно уједињење са Србијом, а Далмација је Лондонским споразумом 1915. године додијељена Италији за улазак у рат на страни савезника. Дакле, хрватска страна и Југословенски одбор су били за Југославију да би спријечили распарчавање територије коју су сматрали хрваском, а које су по окончању рата биле обећане Србији и Италији као земљама побједницама. Зато су европски савезници, поред осталог, били против декларације српске Владе о Југославији, да би испунили Лондонски спороазум према Италији.

Хрвати су у Великом рату били војници аусто-мађарске монархије, као поданици аустријиског Цара и свог вјерског поглавара – папе, учествовали у војној офанзиви на Србију, и истицали се у геноциду над српским народом. Хрватски и словеначки официри, који су ратовали против српске војске, у Краљевини Југославији су добијали више положаје у југословенској војсци од српских официра, што је доводило до огорчености и самоубистава српских официра. Заправо, злочинци из хрватског табора Југославијом су амнести- рани и двадесет година прикривани до геноцида Јасеновца у Другом светском рату.

,,Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживјела издају на великом дијелу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма, а затим још и покољ пола милиона српске нејачи, не вјерујем да би се онда ико био ријешио на такву свирепу авантуру, као што је био 1. децембар 1918.“ , пише српски дипломата Краљевине Југославије Јован Дучић у својој студији Југословенска идеологија – коју је писао у Америци гдје је умро 1943. године од печали за покланим српским народом у НДХ, чији је број до краја рата достигао милиона жртава.

Српска голгота за Југославију и Европску Унију

imageskОнда када се могло извојевати српско право, када је српски војник био кадар да јуриша од Крфа до Триглава, поведен је српски сељак од ‘јањичара Сорбоне’ – како их је назвао Владика Николај, на стратишта туђих интереса и идеологија. Прекинут је вјековни српски државни и културни континуитет, српско историјско државотворно предање и право, а српски народ доведен на југословенско беспуће. Хрвати и Словенци су према Југославији увијек имали исти и јединствен став, док су Срби до данас сукобљени по питању југословенства. Срби југословенског васпитања и данас одричу српски национални идентитет и православно предање, али и државни интегритет, сваку особеност која би их издвајала као посебан и особен културно-историјски тип.

О томе свједоче актуелни ‘споразуми’ Београда и Приштине као насатавак стогодишњих југословенских споразума у духу Београда и Загреба. Загреб је у оба свјетска рата учествовао у геноцидним погромима над српским народом, што србојуго- словенима није сметало да са Загребом праве заједничку државу. Пошто у албанским погромима Срба у задњем рату није убијено милион Срба, као у Великом рату и за четири године у НДХ, србо-југословенска стратегија сматра да према окупационој власти у Приштини Срби морају имати и изразити виши степен стрпљења. Наравно, данашње политичке и окупаторске околности у којима се Србија налази, опкољена и окупирана евроатланском војном силом, не можемо упоређивати са побједничким положајем Србије после Великог рата. Међутим, и данашња проевропска политика српске власти није само тактика, већ стратегија, по изјавама државних званичника “стратешки циљ и интерес Србије“. Порив порицање повијести и историјског искуства је и данас изражен код српских политичара, и фаталистички фантазам о српско-хрватској заједничкој будућности: „Отворена питања“ између Хрватске и Србије заправо су проблеми које производе људи прошлости; који би да наставе хладни рат и зауставе еманципацију хрватског и српског друштва и држава. Сва отворена питања можемо решавати на најмодерније начине, уважавајући чињеницу да ћемо сви ускоро живети у једној, европској заједници. Отворена питања су како решити проблеме које производе људи који нису из овог времена. Који би радије наставили „хладни рат“ или реални рат, који би ратовали без икаквог разлога, тј. са жељом да се спречи еманципација наших друштава и држава”.

1891082_10152236529111011_2100863771_nПсихијатрији је познат, као и пастирима, синдром ‘недоклане овце,’ која мимо стада тражи вука да је докоље, као и народ колони – јалног карактера свог колониза – тора. Злодух југословенства се надвија над Црном Гором и Срби – јом, партијска југословенска присмотра у Србији и Црној Гори  још прати појаве српског православног патрио – тизма. Пројекат репрограмирања српске свијести у програму југословенско-европске `српске` будућности се наставља, али, овога пута са српских позиције ратног губитника, и после протјеривања Срба са Косова и Метохије, Крајине и данашње Хрватске, под новим-старим југословенско-евроатланским протекторатом и са “статусом кандидата“ Србије и Црне Горе за чланство у Европској унији, то јест већој заједници непријатељских држава и иновјерних народа, већим залогом неизвјесне будућности српског народа.

Једно мишљење на „Стогодишњица самоукидања Црне Горе и Србије“

  1. Овај текст заслужује постоји као основна лекција у књигама историје и да ви као аутор будете награђени.

Оставите одговор на Анадир Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

* Please enter the Numbers