Александар Федорович Гиљфердинг – руски конзул je упозоравао Србе (документарни филм и књига ПДФ)

Spread the love

 

Руски филолог, слависта, етнограф, историчар, дипломата, конзул у Босанском пашалуку, Александар Гиљфердинг, у својој студији „Западни Словени“ 1858. године о аустрославистичкој реформи српског правописа пише да је Вук Караџић као сарадник аустрославистичке југословенске реформе српског језика и правописа „саставио нову српску азбуку која се сасвим одваја од Кириловог предања задржавши само спољашњу форму руских слова, али усвојивши сасвим латински правописни систем. Вук разваљује предање које Словене веже са дјелом Светог Ћирила, а да их азбука коју је он узео, управо води примању латиничног писма, које код Словена важи као симбол римокатолицизма.“

Алексадар Фјодорович Гиљфердинг у својој књизи “Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“ пише: “Србин римокатолик одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области гдје се родио. Он свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, словенским итд.Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на примјер странце: “Умијете ли ви нашки.” Но који је то “нашки језик” он не умије да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.” (страна 17.)

Александар Федорович Гиљфердинг (Александерь Гильфердингъ, Варшава 1831. — Каргопољ, Олонецка губернија 1872). Према једном животопису његова породица се доселила из Њемачке и његов отац је прешао у православље, а према другој верзији отац му је био холандски протестант, а мајка католкиња. Наводе се и подаци да је његова породица поријеклом из Саксоније, да му је прадједа био мађарски племић који се преселио у Русију. Стекао је добро кућно образовање, проучавао је неколико језика, упознао се са славенским дијалектима. Дипломирао је1852.  на историјском и филолошком факултету Московског универзитета. (као ученик Виктора Ивановича Григоровича и слависте Јосифа Максимовича Бођанског). Био је присталица славенофила, нарочито Алексеја Хомјакова. У Петрограду је основао центар окупљања свих општеславенских организација.  Од 1868. до 1872. био је предсједник петроградске секције Славјанофилског благотворног комитета, у којој се образовао и Фјодор Михајлович Достојевски.

Био је заговорник јединства словенских језика, и формирања једног словенског језика и једне азбуке. Написао је Општесловенску азбуку, настојећи да стару ћирилицу прошири и да је користе сви Словени. Према упутствима Хомиакова , почео је да проучава санскрит и 1853. године објавио је рад „ О сродности славенског и санскритског језика “ 1853. године и потом магистарски рад „Однос словенског језика са сродним језицима“. Године 1854. објавио је Писма о историји Срба и Бугара. Проучавао је историју балтичких Словена. Писац је дјела „Остаци Словена на јужној обали Балтичког мора“, Ст. Петерсбург, 1862. Потом је објавио Историју балтичких Словена. Године 1856. постао је дописни члан Руске академије наука и добио службу руског конзула у Босанском пашалуку. Путовао је у Црну Гору, Стару Србију, Македонију, посјећивао је манастире на Косову и Метохији. После повратка са Балкана објавио је путопис „Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“ (1859). Потом је објавио 1860. студију Словенски народи у Аустрији и Турској. Године 1862. објављује дјело о Светим Ћирилу и Методију. Написао је значајну студију за разумјевање историје Балкана о формирању хрватске нације „Историјско право хрватског народа“. Године 1865. је објавио рад Сеоска општина, о сеоској задрузи коју Русија треба да сачува, а да не слиједи Србију која је разградила сеоску задругу.

Страни путописци у нашим крајевима: Александар Гиљфердинг

У знак сећања на уредницу Споменку Недић, приказујемо први део емисије према путопису Александра Гиљфердинга (други део није сачуван) из серије „Страни путописци у нашим крајевима“. Александар Гиљфердинг, са Лима на Тару, први део, Страни путописци у нашим крајевима – Александру Гиљфердингу посвећене су две емисије из програма Историја.

Гиљфердинг је био  противник аустрославистичке реформе српског језика и писма, која је у Срба пропагирана и позната као Караџићева, а заправо Караџић је био само српски сарадник аустрославистичке југословенске језичке реформе у програму еврославистичких религиозних и политичких интеграција. Караџића је сматрао сарадником унијатске мисије на Балкану и у Русији. Тврдио је, као многи српски и руски филлози, да кодификација књижевног језика на једном простом дијалекту доводи до разградње језика, и да се истим критеријумом могу потом у истом језику на дијалекатској основи формирати „нови језици“. Писао је против Краџићевог превода Новог завјета као протестантског програма профанисања Светог писма. Као и конзул Константин Лeонтјев, Гиљфердинг је национални препород Јужних Словена препознао као политику против православног предања и јединства Словена, као „патриотски псеудоним за програм револуционарног рушилаштва“. Упозоравао је да хрватски илирски југословенски покрет, који је предводио Њемац Лудвиг Гаус (посрбљено Људевит Гај), представља аустроугарски политички пројекат да Србе присаједини Хрватима као хибридној римокатоличкој политичкој нацији, а одвоји од православних Словена.

Aleksandar Giljferding – Putovanje Po Hercegovini Bosni i Staroj Srbiji

АЛЕКСАНДАР ГИЉФЕРДИНГ ИЗДАВАЧКО ПРЕДУЗЕЋЕ „ВЕСЕЛИН МАСЛЕША“ САРАЈЕВО, 1972. Наслов оригинала: Áîñíiÿ âú íà÷àëh 1858 ãîäà.. Zàïèñêè Èìïåðàòîðñêàãî ðóññêàãî ãåîãðàôè÷åñêàãî îáùåñòâà.Êíèæêà Õ²²². èçäàíà ïîäü ðåäàêöiåþ À. F. Ãèëüôåðäèíãà. Ñ. Ïåòåðáóðãú, 1859. ñòð. ²-²Õ, 1-469 2 ПРЕДГОВОР 3 ) „Одесское болгарское настоятельство“ (С. А. Никитин: Русская политика на Балканах в начале 3 успјехом 1852, као ученик слависте О.