Бугарски и српски дијалекти у македонском маку

Spread the love
Социолингвистичка и повјесна промишљања поводом бугарске подршке преговорима републике Сјеверне Македоније са  ЕУ под условом да за свој званични језик престане употребљавати назив «македонски»

Влада Бугарске је овог мјесеца усвојила одлуку о постављању „црвене“ лингвистичке линије за преговоре Сјеверне Македоније, тј. бивше југословенске социјалистичке републике Македоније, са Европском унијом. Послије промјене имена државе Македоније у Сјеверна Македонија, што је био услов Грчке да Македонија приступи преговорима за чланство у ЕУ, Бугарска је као услов за преговоре о чланству у ЕУ захтијевала да Сјеверна Македонија промијени назив званичног језика. Као што су Грци тврдили да назив Македонија представља и грчки географски и повјесни простор, тако бугарски филолози тврде да су држава Македонија и југословенски језикословци македонским језиком назвали и преузели дијалекте бугарског језика. Влада Бугарске је усвојила документ који дефинише услове за преговоре Сјеверне Македоније са Европском унијом. Софија тражи да Скопље одустане од термина „македонски језик“ – и да користи фразу „званични језик Републике Сјеверне Македоније“, а да се, ако је потребно, уз термин македонски језик сваки пут дода и ограда – „у сагласности са Уставом Републике Сјеверне Македоније“, навео је бугарски дневник „Труд“. Бугарски филолози тврде да је језик у Сјеверној Македонији производ еволуције дијалеката бугарског језика. Такође, Бугарска је тражила и да се у Македонији из уџбеника избаце формулације попут „бугарски фашистички окупатор за војне јединице које су у Другом свјетском рату, као војска земље чланице Осовине Берлин – Рим окупирале Македонију – источну Србију, као и да се рехабилитују „све жртве комунизма“.

Подсјетимо, Република Македонија, која се раздружила са СФР Југославијом референдумом 1991. године, промијенила је име ради уласка у НАТО и ЕУ у Република Сјеверна Македонија у споразуму са Грчком ове године. Због спора са Грчком, која такође оспорава употребу „македонског језика“, ова бивша југословенска република се од ратног распада Југославије до ове године у свијету формално називала Бивша југословенска република Македонија. Грчка је била блокирала чланство Македоније у НАТО због назива нове државе, које је за Грчку значило територијалне аспирације – путем политичког и повјесног права. Спор је ријешен послије 27 година.

Патриотски поштено треба признати да је узрочник грчког и бугарског потраживања историјских културних и политичких права пред Европском унијом, југословенски језички програм СФР Југославије. Такође, историјска истина јесте да је једна од првих жртава комунизма авнојевске Македоније, коју треба рехабилитовати, и српски језик, а не само бугарски. Македонски дијалекат је до југословенске комунистичке кодификације књижевног македонског језика био увршћен у дијалектику српског језика као јужни српски дијалекат. Македонски језик је постао званичан језик Социјалистичке Републике Македоније 1944. године. Поред језика, највећа жртва комунизма у Сјеверној Македонији је српска православна црква, која је у вријеме комунистичког режима неканонски комунистички конфискована, „национализована“ и преименована у Македонску цркву. Стога, Србија треба да буде Бугарској захвална због захтјева за рехабилитацију жртава комунизма у Сјеверној Македонији. Али, не само „македонског“ него и осталих српских дијалеката које су и послије распада Југославије у авнојевским републикама југословенски комунистички кадрови партија на власти кодификовали као политичке националне књижевне језике. Као што је континуитет комунистичког прогона православне цркве у Црној Гори и кодификовања књижевног „црногорског“ језика на дијалекатској основи.

Такође, повјесно поштено треба подсјетити да југословенски језички пројекат није само комунистичка креација, већ да су југословенски комунисти доктринарно слиједили југословенски језички програм стогодишњег политичког разграђивања српског језика званично започет Уставом Краљевине Југославије. Југословенски социолингвистички пројекат је спровођен као државна језичка политика Краљевине Југославије од 1918. године, а претходно као аустрославистичка колонијална културна политика на Балкану, званично од када је у Аустроугарској 1866. године основана Југословенска академија знаности и умјетности у Загребу. Дакле, пошто је ЈАЗУ била пројекат римокатоличке мисије у контексту еврославистичке колонијалне културне политике, можемо констатовати континуитет и касније коалицију католичко-комунистичке колонизације српског књижевног језика, то јест католичко-комунистичког кодификовања српских дијалеката као књижевних национално независних језика, у геополитичком програму потискивања и прогона православне писмености и књижевности од Јадранског мора и са Балкана.

Објективно, објекат обраде југословенског језичког програма је био српски језик, од почетка латинске мисије на Балкану, поготову од почетка урушавања Османског Калифата, а у контексту решавања Источног питања. Латинично и ћирилично писмо су представљали религиозне границе латинске и православне цивилизације и царевине, као и данас. Од прогона Светих Ћирила и Методија, програм латинске лингвистичке и религиозне мисије на Балкану био је прогон ћириличне православне писмености, одвајање писма и књижевности православних Словена Далмације и Балкана од велике православне словенске царевине и цркве, а припајање латинској писмености покатоличених Словена. У југословенском програму колонизације српског језика, који се до данас програмски спроводи, спровођена је кодификација нових „књижевних језика“ на простим дијалектима мимо континуитета књижевног језика, чиме је поред разградње књижевног језика, као кохезивног фактора, распарчавана распрострањеност  језика и народа, а омогућавано истим критеријумом кодификовање у истом језику на дијалекатској основи „нових језика“.

Међутим, „македонски“ филолози, у кодификовању „македонског“ дијалекта, нису напустили предање ћириличне писмености, нису наставили или уводили југословенску језичку доктрину двоазбучног правописа – прозелитског програма преласка на латинично писмо, док је у српском стандарду настављена југословенска језичка политика школског обавезног учења равноправно ћириличног и латиничног писма. Заправо, званично писмо Сјеверне Македоније је варијанта аустрославистичке југословенске „караџићевске“ кодификације српског сурогата ћирилице – мјешовитог ћирилично-латничног прозелитског правописа. Али, Сјеверна Македонија се граничи са Бугарском и Грчком које користе и поштују ћирилично православно писмо, Албанијом која користи албанску варијанту латинице и као муслиманска држава непријатељ је православним Македонцима, и Србијом која у програму југословенских евроинтеграција примјењује ћирилични сурогат прозелитског правописа у сврху прелаза на латинично писмо, што Македонци због наглашавања националне независности не прихватају (што не значи да не користе латинични правопис у Удружењима „Македонаца“ у бившим југословенским републикама). Зато македонски мјешовити сурогат ћирилице није показао своју праву прозелитистичку намјену.

Теоретски и традиционално процјењивано, будући да Бугарска, као и Грчка и Русија, користи ћирилични правопис у предању цјеловитог графичког и семантичког система, бугарска ћирилична култура би као православно предање писмености требало да повољније утиче на македонски језик од садашње српске културе која спроводи програм југословенског прозелитског правописног поступног прелаза на латинично писмо. (Све партије на власти у Србији после распада Југославије су настављале југословенску језичку и укупну културну политику националне неутралности према било којој форми православне културе која би савремене Србе или Србију издвајала као особен културно-историјски тип.

МАКЕДОНСКА МАКОВЊАЧА

Мак може да шкоди, посебно чај од чауре плода, али, да ли простор на коме се дуго узгаја мак може путем испарења утицати на становнике, изазивајући инспирације и имагинације историјских „истина“, „сјећања“ у „свијету идеја“ космогоније и прапочетка настанка свијета и људи, науци је непознато. Крајем 19. стољећа, када је амерички Конгрес доносио прву опијумску забрану ради заштите своје бијеле популације, турски посједници су у Повардарју сијали бијели мак. У том дијелу Османског царства, захваљујући предностима  земљишта, мак је добро успијевао и постао међу најквалитетнијим у свијету. „Садржавао је 14-16 посто морфина, за разлику од нпр. кинескога, чија је „морфинажа“ износила 3-5 посто. У посљедњем десетљећу 19. стољећа у долини Вардара се производило око 70 тона сировог опијума годишње, који се потом извозио преко Солуна. До 1928. извозио се претежно у Европу – само 1928. извезено је 145 тона македонскога опијума.“

У средишњој Македонији се и данас гаји најквалитетнији мак на свијету, из којег се добија најчистији опијум. Пакистански опијум садржи седам морфијумских јединица, а македонски чак четрнаест. „Први статистички подаци показују да је 1880. године у долини ријеке Вардар произведено 70 тона, да је 1893. године преко солунског пристаништа извезено преко 19 тона, а да је следеће године производња била 79 тона сировог опијума. Највећи постотак морфија садржавао је опијум узгајан у околици градова Кавадарци, Струмица и Велес, док је мало слабији био у регији градова Прилеп и Кочани.“ Многи филолози назив Македоније етимолошки налазе у називу биљке мак, као простора на којем се узгаја мак.Међутим, мимо мака највише историјско-идеолошких имагинација се до данас програмски произвело у југословенској лингвистичкој лабораторији за производњу опијума за новоформиране народе и народности на простору Југославије – од средњовјековне мисије латинске славистике, преко аустрославистичке југословенске реформе српског језика и правописа, до југословенске комунистичке кодификације књижевних језика авнојевских народа и народности. Науци није непознато да је латинска славистика спроводила колонизовање српског књижевног језика и ћириличног правописа, али, поштено је подсјетити да је европска колонизација српског језика и правописа прихваћена и спроведена као програм „српске“ самоколонизације од стране српских колонијалних кнежева, затим краљева, а потом србо-југословенских комуниста. Југословенским језичким програмом Краљевине Југославије потврђен је и озваничен програм Југословенске академије знаности у Аустроугарској, програм о двоименом „српском или хрватском језику“ и равноправности употребе у Срба латиничног и ћирличног писма. У Уставу Краљевине Југославије службени језик је био српско-хрватско–словеначки, троимени језик троименог народа, а ћирилица и латиница равноправна писма.

Статус и стандард националног назива добио је хрватски, најчистији и најкултивисанији српски, који се  не разликује дијалекатски нити од штокавског најпростијег нормираног и караџићевски кодификованог кафанског и сељачког српског стандарда. Зашто је затим политички и лингвистички нелогично што су југословенски комунисти у југословенској језичкој стратегији кодификовали књижевни македонски језик као посебан, који је за разлику од хрватско – српског стандардног штокавског знатно другачији дијалекат, ако је у Уставу претходне Југославије као посебан био признат словеначки књижевни језик? Колико је југословенски језички програм Краљевине Југославије био само спровођење еврославистичког геополитичког и религиозног пројекта колонизације српског језика и писма, против православног предања писмености и књижевности, свједоче чињенице да су у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца статус независног националног назива добили „хрватски језик“, који је исти српски ијекавски штокавски, и „словеначки језик“, који такође можемо сматрати српским дијалектом, а није македонски дијалекат који се од штокавског српског стандарда не разликује мање од словеначког.

Југословенском језичком политиком српски југослависти су запоставили управо јужне српске староштокавске дијалекте, а средишње и западне српске дијалекте и социјалекте троименовали као српско-хрватско-словеначке. Тако је југословенским принципом политичког вишеименовања српског језика преименован и један јужни српски дијалекат у македонски, и сви староштокавски дијалекти препуштени политичким програмима јужних српских сусједа. Судбина српског језика је слика систематског сецирања српског народа. Као што је српски језик распарчаван на дијалекте као политичке језике, тако је српски народ распарчаван на „нове“ политичке нације и „дијалекатске“ државе. Трагикомична чињеница је да је такав процес колонизације српског језика и народа спроведен српском самоколонизацијом, као културним кодексом модерне српске демократске државности. Финални производ културно-политичке српске самоколонизације, који је до данас српско национално наслеђе, био је подређивање историјских, православних и природних форми људских заједница и односа, политичким партијама као „новој“ форми друштвеног и духовног заједништва и удруживања људске врсте, а представљање партијских политичких програма као перспективе српског новог народа. О партијској политици српских политичара, „јањичара Сорбоне“ како их је назвао Свети Владика Николај Велимировић, свједочи српски пријатељ и добротвор Арчибалд Рајс у својој опоруци српском народу „Чује Срби – чувајте се себе“, и како је од партијског странчарења страдала ослобођена од османске окупације Стара Србија – Сјеверна Македонија.

Арчибалд Рајс о српској страначкој стратегији у Македонији

„Ваши политичари – странчари су учинили, ако се ово настави као сада, да поново изгубите земљу старе српске културе, Македонију или како се то данас каже, Јужну Србију, коју сте повратили жртвовањем најбољих синова отаџбине. Када је српска војска (и то само војска) ослободила ту колевку Србије, нашла је тамо земљу у којој је скоро сваки камен заиста био пун сећања на некадашњу српску величину, али је тамо затекла и становништво које је због претрпљеног дуговековног угњетавања постало национално безлично. То становништво је тражило само једно: да најзад слободно и у потпуној сигурности зарађује хлеб. Нација која би јој учинила то доброчинство за десет година би га асимиловала, па макар била и кинеска. На сву срећу ослободила су га браћа. Војска је извршила задатак у потпуности. Остало је сада на влади, политичарима и посланицима да изврше свој задатак и да ренационализују ту поново нађену браћу која су заборавила своју националност. У чему се састојао тај задатак? Напросто, у следећем: да мудрим управљањем, које би вршили најбољи чиновници, покажу да је становницима Јужне Србије предност што су поново са својом браћом, да те исте становнике наведу да поново заволе пронађену отаџбину откривајући им све оно што је лепо и обједињавајуће у тој заједничкој отаџбини. Шта су, међутим, урадили, ваши политичари? Управо супротно. Послали су у Јужну Србију све оно најгоре међу чиновницима, безобразнике и лопове. Поврх свега, они нису ни покушали да од Македонаца начине Србе или Југословене, како се сада каже, већ су од њих хтели да створе присталице политичких странака. Лепили су на леђа тих људи, који су тражили само мир, етикете радикала, демократа итд. и у ту земљу, која им је морала да буде света, пренели своје одвратне страначке борбе. Није им било много важно да ли су ти нови чланови искрени и да ли је њихово ступање у странку само ујдурма националног непријатеља. Биле су им потребне њихове „куглице“. Македонци су људи као и други и сигурно су паметни као и људи из Старе Србије. Они су зато схватили игру ваших политичара, врло прљаву игру, па се у њима зачео велики презир према вама. У сваком значајнијем крају Јужне Србије ваши партијци су, уместо да окупљају то становништво око националне заставе у неком „народном дому“, подигли најлепше зграде „радикалског“ и „демократског клуба“, па тако унели и у ту земљу још већу неслогу. Треба ли се онда чудити што људи из Јужне Србије нису научили да воле ту земљу која је била њихова и која је поново морала да буде њихова? Не треба, зар не? И заиста, већина Македонаца вас не воли и не може да вас воли. Били су, истина, близу тога 1918. године, пошто су искусили бугарску власт за време окупације. Ваши политичари су, међутим, све покварили. Пошто нису нашли код Срба оно што су желели, сада многи Македонци то траже на другом месту, бугарска пропаганда је вешто истурила паролу о аутономији Македоније, завела их том идејом, па би хтели да је остваре. Пошто је време учинило своје и донело заборав, неки и сада верују да им једино Бугарска може донети миран и спокојан живот за којим су жудели толике године.“  ( „Чујте Срби – чувајте се себе“ – Рудолф Арчибалд Рајс )