Цариградски евроатлантски екуменизам

Spread the love

 

Патриајрх Вартоломеј и амерички подпресједник Џозеф Бајден, приликом додјеле нагреде Џ. Бајдену „Патријарх Атинагора`

Поводом проглашења аутокефалности украјинске расколничке `цркве` од Цариградске патријаршије

Цариградска патријаршија је прошлог мјесеца прогласила аутокефалност украјинске расколничке цркве у Украјини. Многе православне хришћане је изненадила одлука цариградске патријаршије, али такав поступак представља континуитет атлантистичког ангажмана цариградске патријаршије у евроатлантском екуменизму од рушења Калифата и потпадања нове турске државе – републике под атлантистички протекторат. Такође, таква одлука представља придруживање цариградске патријаршије програму совјетског федеративног фрагметирања руске државе и народа, који заговара и евроатлантска алијанса после рушење Совјетског савеза. Вашингтон и Ватикан су заједно водили кампању рушења `берлинског зида` и Совјетског савеза, али после рушења `берлинског зида` нису били за рушење совјетских `зидова` у Русији који дијеле руску отаџбину и народ. Амеручка антикомунистичка кампања је била за уједињење њемачког народа и државе под НАТО протекторатом, али не за суверено уједињење руског народа и обнову руске државе, него за разграђивање руске цркве, државе и народа. Таквој `духовној` доктрини дезинтеграције Русије и Руске цркве, као најбројнијег православног народа и највеће државе, јавно се придружила и Цариградска патријаршија проглашењем аутокефалности расколничке украјинсек цркве.

Зато Руска црква није учествовала у такозваном `свеправославном` Сабор на Криту, који је организован у континуитету и контексту кампање евроатлантског екуменизма и експанзионизма разграђивања руске цркве и федерације. Заправо, Руска црква није пристала да учествује у нарушавању канонског православног поретка међуцрквених односа и смисла православне саборности. Намјере цариградске патријаршије и критског Сабора су се убрзо показале на украјинском питању. Коминтерновски концепт критског сабора је описан у првобитном саопштењу СПЦ којим је образложена и одлука СПЦ да не учествује у Сабору. Поред примједбе да „нико у историји није Сабору унапред одређивао и прописивао правилник рада него је то сâм Свети Сабор својом саборношћу остваривао“, поруком архијерског сабора СПЦ у трећој тачки је указано на питање статуса „четрнаест аутокефалних Цркава“ и на разлоге којих има „довољно да се потврди њихов статус“. (погледај овдје:     http://www.spc.rs/sr/o_svetom_velikom_saboru_pravoslavne_crkve)

„3. С обзиром на то да је питање општења међу аутокефалним Црквама од пресудног значаја за мисију Православне Цркве у свету, сматрамо да је потребно да се размотри тема аутокефалије, на чему је наша Црква непрекидно инсистирала. Овај Сабор има довољно богословских и пастирских мотива да констатује да данас постоји четрнаест аутокефалних Цркава и да је то довољно да се потврди њихов статус. Осим тога, на досадашњим саборским припремама до детаљâ је обрађена тема аутокефалије, као и начин њеног проглаша – вања, осим начина потписивања. Стога је сасвим оправдано и целисходно да оно што је деценијама рађено и урађено управо на Светом и Великом Сабору буде прихваћено и проглашено.“ (Порука светог архијерерског сабора СПЦ- трећа тачка образложења).

ЕВРОАТЛАНТСКИ ЕКУМЕНСКИ ЕКСПАНЗИОНИЗМА

Мелетије Метаксакис и англикански архие – пископ Ланг, конференција у Ламбету 1930.

Континуитет `фанарског` евроатлантског екуменизма траје од почетка прошлога вијека, од рушења царске Русије, потом османског Калифата и европског освајања Цариграда, затим успостављања револуционарног режима у Турској и протјеривања Грак из Цариграда. У европско-турској трговини територијом Цариграда, и залагањем Грка да патријаршија опстане у Цариграду, патријаршија је опстала у Цариграду као компезација, али на рачун православних Грка и васцијелог православља. Лозанским уговором о миру од 24. јула 1923. године Цариградска патријаршија је остала у Цариграду, али као пројекат евроатлантског екуменизма и експанзионизма, стратешко средство папско-протестантског пропагандног и практичног прозелитзма.

Послије неуспјелог грчког ослобађања Константинопоља 1922. године од османске окупације грчко становништво је протјерано из Мале Азије, Источне Тракије и Цариграда. Протјеривање Грка из Цариграда је спрововођено поступно. У Цариграду је живјело до половине прошлог вијека више од двјеста хиљада Грка, а данас до двије хиљаде. Прије потпуног протјеривања Грка из Цариграда у другој половини прошлога вијека патријаршија је имала одговорност пред православним народом и одређену заштиту, али после протјеривања преосталих Грка патријаршија је постала потпуни политички таоц и експонент евроатлантског екуменизма.

Цариградски патријарх Атинагора и амерички предсједник Хари Труман

Саборност православне цркве и литургијско јединство није нарушена до преласка цариградске патријаршије на грегоријански папски календар 1923. године. Наиме, наметнути цариградски патријарх Мелетије Метастакис, експонент евроатлантске стратегије у решавању `источног питања`, `источни папа’ како га је назвао Свети Јустин Поповић, организовао је такозвани `свеправославни конгрес` у којем су учествовале три аутокефалне цркве, на којем је цариградској патриаршији, Грчкој и Румунској црви наметнут грегоријански папски календар. Цариградски патријарх Мелетије је признао и режимску бољшевичку такозвану ‘живу цркву’, која је прихватила његову одлуку преласка на грегоријански календару. Руска црква је после Мелетијевог конгреса 1923. године била обманута од руководства режимске такозване ‘живе цркве’, док је руски патријарх Тихон био у затвору, али када је патријарх Тихон сазнао истину Руска црква је одбацила одлуке Мелетијевог конгреса.

У том контексту и континуитету у представци Светом архијерејском Синоду за Сабор Српске православне цркве од 7.5.1977.године, поводом предлога за одржавање Васељенског Сабора, о цариградском патријарху Мелетију и његовом конгресу отац Јустин Поповић, садашњи Свети Јустин Ћелијски, пише: ,,Питање припремања и одржања новог ,,Васељенског Сабора“ Пра – вославне Цркве није ни ново ни скорашње у нашем веку историје Цркве. То питање је покренуто још у време несрећног патријарха Цариградског Мелетија Метастакиса, познатог уображеног модерни- сте, реформатора и творца раскола у православљу, на њего- вом такозваном ,,Свеправославном конгресу“ у Цариграду 1923. године.`

Као што је Цар Константин Велики као средиште средоземља и савршену стратешку геополитичку позицију изградио Константинопољ као Нови Рим, тако је и евроатлантски пројекат протектората Цариградске патријаршије имао савршен симболички и стратешки положај у мисији прозелитизма и културног колонијализма, не само према грчком полуослобођеном и протјераном народу, већ према цијелом православном свијету. Одвојена од православног народа, на непријатељској турској територији, под покровитељством атланске алијансе, са православним знамењем части и ауторитетом првог међу једнакима, цариградски патријаршијски трон је постао идеално средство спровођења евроамеричке религиозно-политичке мисије `меке моћи` према православном и далеком Истоку.

ПРАВОСЛАВНА ПЕРСПЕКТИВА

Противправославно проглашење аутокефалности расколничке  Украјинске цркве може бити прилика утврђивања Руске цркве у православном предању, и отварања православне перспективе православним црквама, а отклона од неправославног лажног јединства евроатлантског екуменизма. Сукоб са Цариградском патријаршијом и украјинска криза могу бити отварање православне перспективе руске државе, пут пуне независности руске државне доктрине у политици православног духа. Такође, руски сукоб са евроатлантским екуменизмом Цариградске патријаршије представља путоказ повратка васељенском вишевјерском вишеполарном равноправном религиозном поретку. Наиме, напуштање једнополарне глобалистичке религиозне доминације једноцентричног евроатлантског екуменизма, персонификованом у папском планетарном патернализму и протестантском прагматизму.

Еквивалент евроатлантском екуменистичком проглашењу аутокефалности украјинске расколничке цркве јесте евроатлантско окупирање и проглашење `државе` Косово, или признавање независности републике Хрватске 1990. године од стране Ватикана и уједињене Њемачке у стратегији ратног разграђивања Југославије. Као типична геополитичка и религиозно-политичка стратегија евроатлантске алијансе, програм латинске војно-вјерске мисије, који се према политичким и мисионарским могућностима примјењује војним или вјерским средствима. Нажалост, окупација Српске Крајине и протјеривање преосталих Срба са простора Хрватске, потом окупација Косова и Метохије и протјеривање Срба из јужне српске покрајине, није званичну политику Србије опредијелила Косовском завјету и православном путу, већ супротном смјеру. Заправо, против православне цркве и породице, природних и православних моралних правила живота, а на политичком плану учлањењу у полиичке организације окупатора као `стратешком опредјељењу савремене Србије`. Систем совјетских граница је пројектован ради разграђивања руске државе, цркве и народа, а које користи и атлантистичка геополитика, као што су авнојевске социјалистичке федеративне републичке југословенске границе служиле комунистичком, а данас атлантистичком разграђивању Српске цркве и народа. Надајмо се да ће се српски политичари покајати, напустити ванвјерску вавилонску југословенску политику преве и друге Југославије, као што су руски политичари напустили совјетску, и поћи путем православног политичког и вјерског предања.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

* Please enter the Characters - [Case Sensitive]