Аустроугарска тражи кандидата за „оца српске писмености“

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Punch_1878_-_Socialist_jack_in_the_box.png
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Punch_1878_-_Socialist_jack_in_the_box.png

Поводом 235 година од рођења и 185 од смрти реформатора српског правописа Сава Мркаља, и истим поводом из идеолошких интереса погрешног приказивања  и прикривања података филолошког рада Сава Мркаља српској јавности,`патриотског` погрешног препричавања повијести о раду и личности Сава Мркаља, програмског преиначења културно-политичког контекста и програма у којем је био ангажован, преносимо дио поглавља о Саву Мркаљу из књиге Милослава Самарџића „Тајне Вукове реформе“- Погледи,Крагујевац 1995 .

Приредио: Огњен Војводић                                                               

„Почетком XIX века у Бечу се сматрало да Срба има пет милиона, двоструко више него свих других Словена на Балкану. Срби су живели на пространим територијама од Купе до Солуна, од Јадранског мора до Темишвара и Печуја. Покатоличено српско становништво Далма – ције, Херцеговине, Босне и Славоније се није називало хрватским именом, нити је то покатоличавање  било масовно као касније, на крају XIX века. Такође, није поклањана посебна пажња делу ислами – зованих Срба. У аустријском плану о „продору ка истоку“ Србима је придаван посебан значај, поготову после ослобођења Београда 1806. године до османског ропства. Срби су сами освојили највеће турско утврђење у овом делу Европе, које се Аустрија није усуђивала да нападне. Аустријска војска је петнаест година раније морала да преда Београд надмоћнијој османској војсци.

Настави са читањем „Аустроугарска тражи кандидата за „оца српске писмености““

Двјестогодишњица скандалозног Караџићевог рјечника

 

Увод

Ове године се навршило двјеста година од објављивања првог спорног и скандалозног ′Српског рјечника′Вука С. Караџића децембар 1818. године. Потпуни назив речника гласи „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма“.Речник је рађен у програму југословенске језичке политике аустрославистичког (протоеврославистичког) колонизовања српског језика и правописа, тј. уопштем контексту и континуитету европске колонијалне културно-религиозне политике на Балкану. Речник је штампан у Бечу у штампарији унијатског јерменског манастира октобра 1818.године, што указује на повезаност са римокатоличком унијатском мисијом на Балкану (унијатска ′црква′ је бивша православна црквена заједница чији су свештеници признали  поглаварство римског папе).

Настави са читањем „Двјестогодишњица скандалозног Караџићевог рјечника“

Југословенска језичка политика САНУ (2)

Поводом евроатланског додјељивања Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандард; `Декларације о заједничком језику`, и истрајавања Института за српски језик САНУ у изради `Речника српско-хрватског књижевног и народног језика`.

Данас, Даничићево двоименовање српског језика довршава Институт за српски језика Српске академије наука и уметности, настављањем израде `Речника српско-хрватског књижевног и народног језика САНУ`. Дакле, доврашава пројекат Хрватске академије знаности и умјетности, првобитно Југословенске академије знаности у Загребу. Истрајава  у изради Речника властитог језика на `дводјелном` називу, српско-хрватски или састављену у једну хибридну одредницу `српскохрватски`. Довршава доктринарно дјело југослвенске језичке политике засновано на двоименовању српског језика и народа. Потврђујући тако повјесно-политички и лингвистички легитимитет вишеименовању властитог језика и народа. Наиме, наставља спровођење стратегије југословенског језичког програма самоколонизовања српског језика. настављајући да институционализује југословенску језичку политику и после другог ратног распада Југославије.

Настави са читањем „Југословенска језичка политика САНУ (2)“

Порука Лаза Костића Даничићу против двоименовања српског језика (1)

Поводом евроатланског додјељивања Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандард; `Декларације о заједничком језику`, и истрајавања Института за српски језик САНУ у изради `Речника српско-хрватског књижевног и народног језика`.

Повод публиковања поруке Лаза Костића Ђури Даничићу против двоимено – вања српског језика су последице стогодишњег спровођења југословенске језичке политике у српском народу и језику. Навешћемо три најновије про – грамске последице примјене југословенског језичког програма. Прва после – дица је додјељивање Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандарда; друга је Декларација о заједничком језику` обзнањена 2017. године у Сарајеву од четири невладине организације из четири бивше југословенске републике – програм преименовања српског језика у `заједнички` вишеимени вишецентрични `регионални` наднацио – нални стандард; трећа последица је истрајавање Института за српски језик САНУ на `дводјелном` називу властитог језика тј. на изради `Речника српско-хрватског књижевног и народног језика САНУ`. Узрок наведених последица је стопедесетогодишње спровођење програма југословенске језичке политике као културне политике српског народа, званично од формирања Југославије 1918. године, а незванично од половине 19. вијека.

Настави са читањем „Порука Лаза Костића Даничићу против двоименовања српског језика (1)“

Узроци проглашавања и признавања црногорског језика

 

Поводом евроатлантског додјељивања Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандарда. 

СРПСКИ  ЈЕЗИК У ЦРНОЈ ГОРИ ПРИЈЕ И ПОСЛИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Питање српског језика у Црној Гори данас је политичко питање у оноликој  мјери колико је то било и прије сто година у успостављању југословенске језичке политике Краљевине Срба, Хрвата и Словенеца, касније Краљевине Југославије – `троименог језика и народа`. Историчарима и филолозима је познато да југословенски језички пројекат нема историјског полазишта у историји Црне Горе до формирања Југославије. И у стогодишњем периоду Југославије, када је српски језик званично био заведен називом `српско – хрватски`, у Црној Гори је у народу именован српским језиком. Прије присаједињења Краљевине Црне Горе Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца службени језик у Црној Гори је био српски, а писмо ћирилица.

Настави са читањем „Узроци проглашавања и признавања црногорског језика“

Меша Селимовић о супротности Његошевог и Вуковог језика

 

О Његошевом и Вуковом језику као о два различита и супротна језичка и духовна правца писао је и Меша Сели -мовић у својој студији `За и против Вука`. У времену комунистичке и југо- словенске језичке политике Караџи – ћева револуција језика и правописа је уздигнута до култа, програмског парт- ијског курса класне борбе и побједе `народног` говора над језиком и писмом православног племства и свештенства, ослобођања народног језика од `вјештачког` речника грађанског сталежа и аристократије. Меша Селимовић, академик, добитник Његошеве награде, романописац, књижевни критичар, лингвиста, филозоф, партизански првоборац, тешко је успио да у комунистичком времену објави своју студију ,,За и против Вука“ .

Настави са читањем „Меша Селимовић о супротности Његошевог и Вуковог језика“

Парада и прослава `пинк` повијести и перверзије

 

Данас су у Србији на највишем политичком нивоу, симболички истовремно, прослављени и про-мовисани симболи раскида са српским православним и патријахалним предањем, православном писменошћу и књижевним језиком, патријархалним и породичним моралом – Вуков сабор` у Тршићу и парада хомосексуализма у центру главног града. Креације колонијалне културне политике: Караџићева реформа српског језика и правописа – као револуционарни раскид са континуитетом православне писмености и књижевности, са јединственим писмом православних народа – првенствено руским писмом и језиком; и парада промоције неприродних перверзних полних односа, као симбол раскида са православним породичним моралом и начином друштвеног живота, али, као и Краџићева реформа, и супростављања важећим законима Руске федерације и цркве о забрани парада промовисања хомосексуализма у наредних сто година.

Настави са читањем „Парада и прослава `пинк` повијести и перверзије“

Писмо Књаза Милоша Владики Његошу против `вуковске` секте

 

Милош Обреновић, Књаз полувазалне балканске Књажевине која се ослобађала од османске окупације, док је са друге стране Дрине и у Војводини српски народ био под политиком аустроугарског колонијализма и унијатизма, одлучно се одупирао пропага- нди прозелитизма и револуци- онарних покрета. Наиме, намјерама да школству и културним установама Књажевине Србије наметну реформисани (револуционарни) правопис. Књаз Милош је издавао више указа о забрани уношења у Књажевину књига унијатског Копитар-Краџићевог комбинованог правописа и Рјечника. Савјетовали су га митрополит Стефан Стратимировић – који је имао важност српског патријарха, Владика Петар Петровић Његош и српски књижевници и културни дјелатници. Најзначајнији закон забране `хуле против божества и правитељства`, и `да се не штампају књиге правописом Караџића Вука`, који је Књаз  установио су Правила о цензурисању, објављена 1832. године 22 децембра у Књажевској српској канцеларији у Крагујевцу.

Настави са читањем „Писмо Књаза Милоша Владики Његошу против `вуковске` секте“

Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лаза Костића

 

Поводом `Декларације о заједничком језику`, четири невладине организације из четири бивше републике СФРЈ, југословенског језичког програма вишеименовања српског језика.

Прво двоименовање и вишеименовање српског језика, давање лингвистичког легитимитета двоимановању и преименовању српског језика у „хрватски или српски“, са српске стране као носиоца нацио – налног историјског права и српске званичне филологије, извршио је и озваничио филолог Ђура Даничић – професор Велике школе у Београду, својим најзначајнијим дjелом ,,Рјечник хрватскога или српскога језика ЈАЗУ“.  Даничић је речник радио за Југословенску академију знаности и умјетности у Загребу, касније Хрватска акaде- мија знаности и умјетности – ХАЗУ. Даничић је претходно писао `научна` образложења о релативности назива српског народа и језика, као српског или хрватског према избору између два имена једног народа (`Разлике између језика српског или хрватског`- Гласник Друштва српске словесности,Београд 1857.г.). У филоло – шким радовима Данаичић је користио за српски језик дводјелну ознаку `српски или хрватски`, као у раду ,,Корјени  с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику`(издала Југословенска акадаемија знаности 1877.г.Ст.180.),  поводом чега је Лазо Костић писао да је Даничић „први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише `хрватским или српским“.

Настави са читањем „Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лаза Костића“

Зашто је хришћански појам „Логос“ погрешно преводити као „Ријеч“

 

У Житију Светог Ћирила пише да се Константин, у монаштву наре- чени Ћирило, повукао на молитву и после молитве, богонадахнут, поче писање првих ријечи превода Светог Јеванђеља на словенски језик.Фило – соф онда отиде и по свом старом начину ода се молитви заједно са својим сарадницима и ускоро му се јави Бог, који увијек послуша молитву слугу својих. И тада саста- ви слова и поче писати јеванђелску бесједу:„У почетку бјеше Слово,и Слово бјеше у Бога,и Бог бјеше Слово“и остало У Константиновом Житију пише да су прве ријечи којима је започео превод Јеванђеља на словенски језик биле: „Искони би Слово“ – „У почетку бјеше Слово“, како је Свети Ћирило са грчког превео почетак Јеванђеља Светог апостола Јована Богослова.

Настави са читањем „Зашто је хришћански појам „Логос“ погрешно преводити као „Ријеч““