ЋЕРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ 3

Spread the love

ЋЕРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ  3

У Србији се у вријеме вуковарског хрватског антићириличног пира повампирила југословенска језичка политика. Појачано је потискивање ћириличног писма упркос одредби о ћириличном писму у новом Уставу Србије – као примарном писму српског језика. Југословенском језичком праксом у Србији се наставља поравнавање српске православне хиљадугодишње ћирличне писмености са хибридном хрватскском латиничном. Протекле три године уклоњене су табле ћириличних натписа улица у Београду, које су преживјеле педесет година југословенског комунизма, а постављене “двоазбучне“ ћирилично – латиничне. Такође, одбачено је неколико предлога закона о заштити ћириличног писма. Градска власт Новог Сада јануара 2013. је одбиле предлог Демократске странке Србије да ћирилица буде званично писмо у употреби у органима градске управе и Покрајине. Исте године су предсједник Скупштине града Чачка и владајућа већина у скупштини града одбили предлог одборничке групе Двери да скупштина града донесе законске мјере за заштиту ћирилице.

Прошлог мјесеца су дневне новине „Политика” и „Вечерње новости” покренуле акцију у склопу програма заштите ћириличног писма да се новине штампане ћирилицом ослободе пореза. У Србији само двоје дневних новина излазе на ћириличном писму (које такође на својим сајтовима чувају југословенску “двоазбучност“). Следећег дана је услиједила антикампања на медијској мрежи југословенског и хрватског лобија у Србији, организованија него у унијатском дијелу Украјине и Хрватској, против превласти православног ћириличног писма над латиничним у Србији. Антићирилична хрватска хистерија се проширила на Србију, под југословенским псеудонимом, и србојугословенским вођством – оних Срба који у свом процесу прозелитског превјерништва суровије нападају српску православну културу од српских историјских непријатеља. Међутим, највећа несрећа није у томе што таква мањина у српском народу јавно иступа против предлога за довршавање закона о заштити ћириличног писма, већ што су протекле године идеолошки предводници антићириличне кампање постављени на руководећа мјеста водећих културних установа Србије.

Заправо, државна власт рехабилитује кадрове културне политике бивше Владе ДС-а, партијске другове бившег управника Народне библиотеке Србије, познатог по јавној подршци позиву на тероризам од стране савјетника предсједника црногорске Скупштине, против државног и црквеног вођства Србије. Директор Народне библиотеке Србије је потом смијењен, али је јавности остала непозната његова антикултурна активност – уништавања ћириличних књига нових издања и историјиских дјела из фонда Народне библиотеке. Такође, новоименовани директор Народне библотеке Србије Ласло Б. се већ као директор Културног центра Новог Сада прославио у Хрватској и међу војвођанским аутономашима скидањем ћириличних натписа са те институције тј. кршењем Устава Републике Србије, због чега је смијењен са функције управника КЦНС.

Колико је разумљиво што је бивши директор Народне библиотека Србије као Хрват, или садашњи као Мађар, у држави без националне културне политике, промовисао своје латинско писмо, и што су направили више уговора о сарадњи Народне библиотеке Србије са Ватиканом, и организовали више посјета папских прелата него сва сјеменишта Хрватске, толико је неразимљива кадровска и културна политика српске власти која такве људе поставља на руководећа мјеста водећих културних државних установа Србије. Заправо, зашто власт у Србији разграђује српску културну политику и традицију, чиме подстиче међунационалне и међувјерске сукобе, а Србију представља као ванкултурну територију за такмичење туђих традиција.

Познати преседан борбе против ћирилице у Србији је и незванични програм потискивања ћирилице из ужег центра Београда, коју поред осталих предводи државна установа Србије – Културни центр Београд. Кампања каква се не може срести у центру Загреба, гдје се не могу видјети ћирилични натписи, али нити тако примитивни и отворени напади на све православно и ћирилично, какве годинама програмски спроводи Културни центар Београд. Прошлог мјесеца Удружење Ћирилица Београд је било принуђено да покрене акцију пред градским властима повратак ћириличног натписа на ту државну установу, чије се просторије налазе у самом центру Београда, а излог на најистакнутијем мјесту. Послије напорне процедуре, ангажовања градских власти, захваљујући залагању културних дјелатника Српског удружења Ћирлица, постављен је ћирилични натпис на просторије КБЦ, а што је пропраћено медијским нападима прохрватског лобија у Београду, по острашћености и речнику једнаком вуковарском антићириличном активизму.

ЋЕРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ 4

Психологији је позната човјекова урођена потреба за приватношћу и личном својином, посједовањем властитог  „кућног“ и културног добра, као изразом особености и остваривањем личне слободе и достојанства. Тако и друштвена заједница, било примитивна племенска или нова политичка нација, до развијених друштава историјских народа, постоји потреба за аутентичном националном културном политиком, као изразом националног идентитета и постојања, у чему је потреба за националним писмом суштински израз националног индентитета, свједочанство етно-језичког и културно-политичког континуитета.

У Србији партије на влсти настављају програма стогодишње агоније југословенске језичке политике, пројекта етно-језичког инжињеринга разграђивања српског језика и писма. Улазећи тако у простор историјског културно-политичког права и слобода српског и других народа и култура. Релативизују значај културног континуитета, подстичу формирање нових хибридних “националних“ заједница. У том контексту, ‘монтенегрини’ као  заговорници латинске религије и писмености мања су опасност у потискивању православне културе од Срба који су именично  Срби и формално православни, а културно су конвертити и креатори у културним установама Србије југословенске прозелитске праксе „двоазбучности“ – промовисања и преласка на латинску писменост. Сјетимо се предлога министра културе Србије у Влади ДОС-а, да се назив школског предмета српског језика у образовном програму преиначи у предмет Матерњи језик и комуникације.

После распада Југославије све републике су увеле своје школске програме матерњег језика и писма, а у Србији су дјеца наставила од првог разреда основне школе југословенско равноправно учење латиничног и ћириличног писма. Дакле, ни економски интереси нису српску културну политику окренуле српској ћирилици, већ упорном одржавању југословенског тржишта на подручју Србије за хрватску и бошњачку књижевну продукцију. Притом, док је хрватско и босанско тржиште за српску ћирилицу одавно затворено, још у времену СФРЈ због хрватског антићириличкног става, а данас због непознавања ћириличног писма генерација школованих послије распада Југославије.

Услед непознавања условљености културно-политичких односа, владајућа србојугословенска номенклатура културном политиком “несврставања“, еквивалентом државне стратегије неутралности између православног руског Истока и папско-протестантског Запада, “неприпадања“ одређеном културно-историјиском типу, прекида културни континуитет српског народа, уводећи српски народ у ванисторијски и ванкултурни простор, без историјског и културног права, а последично без територијалне и политичке позиције у времену и простору, као пуку популацију потрошача и конзумената култура, без предања и памћења, традиције и територије.

Таквом културном политиком “неутралности“ се разграђује смисао и стратегија српске језичке политике, појма писма као битне културне категорије очувања етнокултурног идентитета и простора. Истовремено Србима у расијању се упућује порука о релативности националног припадања одређеној писмености, док су Срби у Хрватској, Црној Гори, и у федерацији БиХ изложени институционалном притиску да користе латинично писмо, а из матице им се препоручује југословенска „двоазбучност“ као слободан демократски избор писма.

Проблем српских партија на власти у уређивању културне политике, за разлику од “владајућих“ партија “европске“ Црне Горе које су раскинуле са православном прошлошћу и писменошћу, је како ће у полављу полагања правописног испита у приступним преговорима за чланство у ЕУ под ћириличним фолклором прошверцовати хравтску латиницу, коју је Хрватска у ЕУ заштитила као своје писмо и националну баштину, као писмо будуће ванправославне европске Србије.

 

Једно мишљење на „ЋЕРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ 3“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

* Please Add the Values