ЋЕРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ 3

ЋЕРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ  3

У Србији се у вријеме вуковарског хрватског антићириличног пира повампирила југословенска језичка политика. Појачано је потискивање ћириличног писма упркос одредби о ћириличном писму у новом Уставу Србије – као писму српског језика. Југословенском језичком праксом ударнички се наставља поравна- вање српске православне хиљадугодишње ћирличне писмености са хибридном хрватскским латиницом. Протекле три године уклоњене су табле ћириличних натписа улица у Београду, које су преживјеле педесет година југословенског комунизма, а постављене “двоазбучне“ ћириличо – латиничне. Такође, одбачено је неколико предлога закона о заштити ћириличног писам. Градска власт Новог Сада јануара 2013. је одбиле предлог Демократске странке Србије да ћирилица буде званично писмо у употреби у органима градске управе и Покрајине. Исте године су предсједник Скупштине града Чачка и владајућа већина у скупштини града одбили предлог одборничке групе Двери да скупштина града донесе законске мјера за заштиту ћирилице.

Прошлог мјесеца су дневне новине „Политика” и „Вечерње новости” покренуле акцију у склопу програма заштите ћириличног писма да се новине штампане ћирилицом ослободе пореза. У Србији само двоје дневних новина излазе на ћириличном писму (које такође на својим сајтовима негују “двоазбучност“). Следећег дана је услиједила антикампања на медијској мрежи југословенског и хрватског лобија у Србији, организованије него у унијатском дијелу Украјине и Хрватској, против превласти православног ћириличног писма над латиничним.

Антићирилична хрватска хистерија се проширила на Србију, под југословенским псеудонимом, и србојугословенским вођством, оних Срба који у свом процесу прозелитског превјерништва суровије нападају српску православну културу од српских историјских и у недавним ратовима освједочених непријатеља. Међутим, највећа несрећа није у томе што таква мањина у српском народу јавно иступа против предлога о заштити ћирилице и српске културе, већ што су протекле године идеолошки предводници антићириличне кампање постављени на руководећа мјеста водећих културних установа Србије.

Заправо, државна власт нескривено рехабилитује кадрове културне политике бивше Владе ДС-а. Управо партијских другова бившег управника Народне библиотеке Србије познатог по јавној подршци позиву на тероризам савјетника предсједника црногорске Скупштине, против државног и црквеног вођства Србије. Директор Народне библиотеке Србије је потом смијењен, али је јавности остала непозната његова антикултурна активност као управника, уништавања ћириличних књига нових издања и историјиских дјела из фонда Народне библиотеке. Такође, новоименовани директор Народне библотеке Србије Ласло Б. се већ као директор Културног центра Новог Сада прославио у Хрватској и међу војвођанским аутономашима скидањем ћириличних натписа са те институције тј. кршењем Устава Републике Србије, због чега је смијењен са функције управника КЦНС.

Колико је разумљиво што бивши директор Народне библиотека Србије као Хрват, и садашњи као Мађар, у држави без националне културне политике и традиције, промовишу своју латинску културну традицију и писмо, и што су направили више уговора о сарадњи Народне библиотеке Србије са Ватиканом и посјета папских прелата него сва сјеменишта Хрватске, толико је неразимљива кадровска и културна политика српске власти која такве људе поставља на руководећа мјеста водећих културних државних установа Србије. Таквом кадровском и културном политиком власт разграђује српску културну политику, а подстиче међунационалне и међувјерске сукобе; правећи у Србији као ванкултурној територији културну политику такмичења традиција.

Један од преседана борбе против ћирилице у Србији је и незванични програм потискивања ћирилице из ужег центра Београда, коју поред осталих предводи опет државна установа Србије – Културног центра Београда. Кампања каква се не може срести у центру Загреба, гдеј се не могу “срести“ ни ћирилични натписи, али нити тако примитивни и отворени напади на све православно и ћирилично, какве годинама програмски спроводи Културни центар Београд. Прошлог мјесеца Удружење Ћирилица Београд је било принуђено да покрене акцију пред градским властима повратка ћириличног натписа на тој државној установи, чије се просторије налазе у самом центру Београда, а излог на најистаквутијем мјесту. Послије напорне процедуре, ангажовања градских власти, захваљујући залагању културних дјелатника Српског удружења ћирлица, постављен је ћирилични натпис на просторије КБЦ, а што је опет пропраћено медијиским нападима прохрватског лобија и активиста, по острашћености и речнику једнаком вуковарском антићириличном пировању.

ЋЕРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ 4

Психологији и антропологији уопште је позната човјекова урођена потреба за приватношћу и личном својином, посједовањем властитог како материјалног, тако и културног добра, као изразом особености и остваривањем личне слободе и достојанства. Тако и у духу и психологији заједнице, племена и народа, па и нових политичких нација, постоји потреба за аутентичном националном културном политиком, изразом националног идентитета и постојања. У томе је и потреба за националним писмом, као битним изразом националног индентитета, свједочанством свог етно-језичког и културно-политичког континуитета.

У Србији партије на влсти настављају разрађивање програма стогодишње агоније југословенске језичке политике, пројекта својеврсног етно-језичког инжињеринга. Улазећи тако у простор историјиског и културно-политичког права и слобода других народа и култура, релативизовањем значаја културног континуитета по себи, подстичу формирање нових хибридних “националних“ заједница, а уједно и разграбљивање српског културно-историјиског наслеђа. Међутим, ‘монтенегрини’ као отворени заговорници латинске религије и писмености мања су опасност у потискивању православне културе од Срба који су именично остали Срби и формално православни, а културно конвертирали, те у културним установама Србије дјелују са југословенско-хрватског становишта. Управо прозелитском праксом промовисања културе латинске писмености заговарањем југословенске   прозелитске праксе “двоазбучности“. Напримјер, Институт за српски језик САНУ ради Речник српско-хрватског књижевног и народног језика САНУ, а да парадокс буде већи, директор  Института је деведесетих протјеран из Хрватске јер је Србин. Сјетимо се предлога министра културе Србије у Влади ДОС-а, да се назив предмета српског језика у образовном програму преиначи у предмет Матерњи језик и комуникације.

После распада Југославије све републике су увеле своје школске програме матерњег језика и писам, а у Србији су дјеца наставила од првог разреда основне школе равноправно учење латиничног и ћириличног писма. Дакле,ни економски интереси нијесу српску културну политику окренуле српској ћирилици и предању, већ упорном одржавању југословенског тржишта на подручју Србије за хрватску и бошњачку књижевну продукцију. Притом, док је хрватско и босанско тржиште за српску ћирилицу одавно затворено, још у СФРЈ, како због познатог хрватско-бошњачког антићириличкног става, а данас због непознавања ћириличног писма генерација школованих послије распада Југославије.

Услед непознавања условљености културно-политичких односа, влада јућа србојугословенска номенклатура културном политиком “несврставања“, еквивалентом државне стратегије неутралности између православног руског Истока и папско-протестантског Запада, “неприпадања“ одређеном културно-историјиском типу и религиозном усмјерењу, прекида и разграђује друштвени културни континуитет свог српског народа. Уводећи српски народ у ванисторијски и ванкултурни простор, остављају га без историјског и културног права, а последично без територијалне и политичке позиције у времену и простору. Дакле, као пуку популацију потрошача, без Предања и памћења,  склону само култури конзумеризма.

Таквом културном политиком “неутралности“ се разграђује смисао и стратегија српске језичке политике, и појма писма као битне културне категорије очувања етнокултурног идентитета. Истовремено Србима у расијању се упућује порука о релативности националног припадања одређеној писмености. Док су Срби у Хрватској, Црној Гори, и у федерацији БиХ ван РС изложени институционалном притиску да користе латинично писмо, а у свом културном животу користе ћирилицу како би очували језички идентитет, из матице им се препоручује југословенска “двоазбучност“- слободан демократски избор писма.

Проблем српских партија на власти у уређивању културне политике, за разлику од “владајућих“ партија “европске“ Црне Горе које су питање правописа превазишле “храбрим“ раскидом са православном прошлошћу и писменошћу, је како ће у поглављу полагања правописног испита у приступним преговорима за чланство у ЕУ под ћириличним фолклором прошверцовати хравтску латиницу- коју је Хрватска у ЕУ заштитила као своје писмо и националну баштину, као писмо будуће ванправославне и ванкосовске европске Србије.

 

1 мишљењa на „ЋЕРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ 3“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please arrange the below number in increasing order