Даничићево двоименовање српског____ језика и противљење Лаза Костића

(поводом промовисања `Декларације о заједничком језику`)

Прво `двоименовање` српског језика, давањем лингвистичког легитимитета двоимановању и преименовању српског језика у `хрватски или српски` или `српски или хрватски`, са српске стране као носиоца националног културно-историјског права је извршио и `озваничио` филолог Ђурo Даничић, у свом најзначајнијем дjелу ,,Рјечник хрватскога или српскога језика“.  Даничић је претходно у филолошким радовима користио за српски језик дводјелну ознаку `хрватски или српски`, као у раду ,,Корјени  с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику`, поводом којег је Лазо Костић писао да је Даничић `први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским`.

Ђура Даничић, право презиме  Поповић, име Ђорђе, рођен је у Новом Саду 1825. године, а умро у Загребу 1882. године. Презиме је прво промијенио у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура. Син православог свештеника, али се школовао у протестантској гимназији у Пожуну (Братислава-Словачка). Био је први саборац и бранилац Караџићеве и Копитарове реформе српског језика и правописа,  својим филолошким радом образлагао научну `неопходност` спровођења југословенске језичке политике и реформе српског језика и правописа. Реформа српског језика и правописа је била дио програма `југословенске` језичке политике, која је укључивала дијалектаско дијељење и вишеименовање српскословенског језика, и нормирање полицентричног `југословенског` или `илирског`,или `хрватско-српског језика.

Хрватски бискуп Јосип Јурај Штросмајер покровитељ југословенског покрета позвао је Даничића у Загреб да ради у Југословенској академији знаности, касније Хрватској академији знаности и умјетности, да се укључи у пројекат југословенске јеичке политике. Даничић се одазавао позиву и 1867. године одлази у Загреб гдје је постављен за секретара Југословенске академије знаности и умјетности, и за првог уредника `Рјечника  хрватског или српског језика`. (Такође, Даничићев рођени брат Милош је приступио унијатском југословенском, `илирском` покрету или хрватском националном препороду)

Даничић је ријечник радио у Загребу, и објављен је у Загребу после Даничићеве смрти, на латничном писму. У склопу рада на речнику Даничић је радио и на сређивању и формирању хрватске варијанте латиничног писма. Преуредио је неколико слова: за ђ је увео знаке đ Đ, за џ – g, G, за њ – ń Ń, за љ – ļ Ļ. Прелазак Даничића у Заграб је један од првих  прохрватских политичких потеза са српске стране, да познати српски филолог прихвати посао хрватског присвајања и преименовања српског језика у хрватски, то јест југословенске мисије формирања и промовисања хрватске нације и народа  Даничићевим дјелом хрватска језичка политика и ‘хрватски језик’ су промовисани у свијету славистике и словенских народа. Оно што су вјековима покушавали  аустрослависти, од фарањевачких филолога до европских протестантских `просветитеља`, да преименују српски језик у `илирски` или `југословенски`, двоименују дводјелним називом српско-хрватски или хрватско-српски, спровео је српски филолога Даничић са загребачким бискупом Јосипом Јурајем у Југословенској академији знаности и умјетности, која је касније прерасла у Хрватску кадемију знаности и умјетности – ХАЗУ.

Бискуп Јосип Јурај Штросмајер, као и Јернеј Копитар, био је посланик римокатоличке мисије и аустрославистичке школе за Балкан. Њемац по народности, капелан бечког Двора, потом римокатолички бискупа у Ђакову- центру римокатоличке мисије за Босну и Херцеговину; оснивач Југословенске академије знаности у Загребу 1866.године, која је касније постала Хрватска академија знаности и умјетности. Бискуп Штросмајер је био радника на пројекту југославизма – екуменском покрету унијатске мисије према православним Србима и Словенима уопште, у границама аустријског Царства,али и ван граница царевине према православном Истоку. Као и пројекат `илиризма` којим је руководио Људевит Гај, такође Њемац, и покрет `југославенства` који је предводио бискуп Јосип Штросмајер, као наставак `илиризма`, био је пројекат унијатске мисије и колонијалне културне политике аустријске царевине, у којој је програмски вршена  колонизација језика и пимса правоалвних Словена. `Његовим посредовањем дошло је до конкордата између Ватикана и Црне Горе 1866. године, а радио је на томе да и Русија склопи конкордат с Ватиканом. Програм Штросмајерове странке био је у овом: „Сви Славени (јужни) уједињени под Хабзбурзима и под Папом“. О значају мисије речника `хрваског или српског језика` бискуп Јосип Штросмајер је у писму 1878. године писао фратру Фрању Рачком првом предсједнику Југословенске академије знаности: `Рјечник ће бити исто тако монументално дјело као универзитет, академија, ђаковачка катедрала`, а о Србима је писао Рачком 1884.годинео: »Народ нам је у врло опасном положају. Срби су на крвави непријатељи. Добро је рекао , мислим Марковић,  да дочим се ми боримо прот Мађара, Србин `брат` иза леђа на нас наваљује.„ „Od ilirskoga pokreta i jugoslavenske ideje do neuralgičnih točaka u hrvatsko-srpskim odnosima u 20. stoljeću“, Doc. dr. sc. Grgo Grbešić, Diacovensia, Vol.21 No.1 Travanj 2013.

Даничићев Речник хрватског или српског језика је прва `нормирана` декларација о српском језику као вишецентричном и вишеименом `заједничком` српско-хрватском или српско-хрватско-словеначком стандарду. Заправо, прва после Бечког књижевног договора 28. марта 1850. године, који је био програмска припрема за Даничићев `Рјечник хрватског или српског језика` Југословенске академије знаности. Подсјетимо, претходно је потписан Бечки књижевни договор,  програмски докуманет који су потписали Ђуро Даничић и Вук Караџић са хрватским и словеначким филолозима о заједничком језику и правопису Срба, Хрвата и Словенац, у склопу аустрославистичког пројекта југословенске језичке политике. У тексту Бечког књижевног договора име заједничког језика се не наводи, тако да се може рећи да је то приви документ о вишеименовању и безименовању српског језика. Карџић и Даничић су самозвано у име српског језика и народа потписали са пет хрватских и једним словеначким књижевником договор о јединственом језику и правопису, док су хрватски и словеначки представници делегирани од својих `националних заједница`, које су биле дио римокаторличке културне политике аустријске царевине. Даничић и Караџић су се поступали према својим идеолошким увјерењима независно од културне политике Српске правосалвне цркве, Матице Српске, Кнежевина Србије и Црне Горе, српских културних установа у Далмацији, Крјини, Босни и Херцеговини, тј. њихов рад и Бечки књижевни договор није имао званичног значај у Србији и Црној Гори, нити у српским културним установама у Босни и Херцеговини,већ инцијативу попут данашњих невладиних организација.

LazaKostic28.apr
Лазар Лаза Костић

Као и Караџићев реформаторски рад ни Даничићева дјелатност у спровођељу реформи српског писма и језика није пролазила без противљења српских националних првака и књижевника. Против Даничићевог језичког пројекта први је писао Лазар Костић, српски књижевник, пјесник и публициста, пору- чујући Ђури Даничићу: ,,да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, истичући да је једначење ,,истога са истијем“ политичка, а не лингвистичка ствар. У раду `Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме`-Летопис Матице српске 1880. Лаза Костић пише филошкој и политичкој намјери Даничића поводом рада ,,Корјени  с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику`, (написао Ђ.Даничић, на свијет издала Југословенска Академија Знаности и Умјетности,У Загребу 1877.Стр. 180.) у којем Даничић `двоименује` српски језик дводјелним називом ` српски или хрватски` језик:

,,Не можемо пропустити ове прилике, а да не кажемо нашем чувеном знаоцу језика коју искрену, озбиљну реч. Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски.) Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским. Тако на пр. чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету познаваоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели: The Kroatian. According to Safarik, should not be reckoned as a separat language; the provincial Kroatian hcing but a continuation of the Slovenian, while the language cirllic Kroatian, as spoken on the military frontier, is simply Serbian (Мах Muler, The languages o i’ Uie s cat olwa r in ih c East .London and Edinbourgh. 1855).

Према томе што такви ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје. кад старешина свих филолога, Макс Милер. с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничмћ, поред свих својих огромних заслугаза науку, ниеће никад моћи упоредити, кад и он вели , да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори ухрватској крајини, тоје „просто српски“: кад све то узмемо на ум, онда нам јесасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички.

Сваки прави родољуб, или Србин или хрват, а јошт пре ако је књижевник, а понај и најпре испитивач језика мора са болом и са стидом гледати на неприродну поцепаност у књижевности једног језика који је народу на срамоту и поругу, а непријатељима му на радост и подсмех. Кад би тај најсакатији од свих дуализама сматрали са гледишта нашег начела, онда би морали казати, да је то сасвим несмислен, па и неплодан укрштај; ништа се само са собом не може укрстити, као што и у органском животу спаривање врло сродних врста или остане сасвим јалово, или рађа богаље, те зато и сваки такав покушај у људи изазива гнушање и поругу гледалаца. И Ђуро Даничић, јамачно није могао више поднети стида са те срамоте,те се решио учинити са своје стране све , ма и на штету науке што би допринело уједињењу књижевно- сти. Но вредност политичког, па и књижевно-политичког дела мери се на успеху, те ако има успеха, онда се може на повреду чисте науке којекако и кроз прсте гледати; но ако га нема, онда се силовање научне истине мора тим жешће осудити.

djura-danicic_520x320
Ђуро Даничић – Ђорђе Поповић

Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какв успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага. Напротив, очигледно је да је у нашој лингвистичкој књижевности почео безобзирни хрватизам отимати мах баш од оно доба када је Даничић почео своју помирљиву радњу. По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за правозамолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Ал’и у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“

Литература:

1. Петар Милосављевић: Срби и њихов језик, ХРЕСТОМАТИЈА -Приштина 1997.

2. Јован Дучић -`Југословенска идеологија: истина о“југославизму“, Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.

Везани текстови:

1 мишљењa на „Даничићево двоименовање српског____ језика и противљење Лаза Костића“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *