Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лаза Костића

Spread the love

 

Поводом `Декларације о заједничком језику`, четири невладине организације из четири бивше републике СФРЈ, југословенског језичког програма вишеименовања српског језика.

Прво двоименовање и вишеименовање српског језика, давање лингвистичког легитимитета двоимановању и преименовању српског језика у „хрватски или српски“, са српске стране као носиоца нацио – налног историјског права и српске званичне филологије, извршио је и озваничио филолог Ђура Даничић – професор Велике школе у Београду, својим најзначајнијим дjелом ,,Рјечник хрватскога или српскога језика ЈАЗУ“.  Даничић је речник радио за Југословенску академију знаности и умјетности у Загребу, касније Хрватска акaде- мија знаности и умјетности – ХАЗУ. Даничић је претходно писао `научна` образложења о релативности назива српског народа и језика, као српског или хрватског према избору између два имена једног народа (`Разлике између језика српског или хрватског`- Гласник Друштва српске словесности,Београд 1857.г.). У филоло – шким радовима Данаичић је користио за српски језик дводјелну ознаку `српски или хрватски`, као у раду ,,Корјени  с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику`(издала Југословенска акадаемија знаности 1877.г.Ст.180.),  поводом чега је Лазо Костић писао да је Даничић „први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише `хрватским или српским“.

Ђура Даничић, право презиме Поповић, име Ђорђе, је рођен у Новом Саду 1825. године, умро у Загребу 1882.године. Презиме је прво про – мијенио у Југовић, затим у Даничић, а име у Ђура. Син је православог свештеника, али се школовао у протестантској гимназији у Пожуну (Братислава-Словачка). Први саборац и бранилац Караџићеве и Копитарове реформе српског језика и пра – вописа. Образлагао је научну `неопходност` југословенске језичке политике реформе српског језика и правописа. Логично је закључити да промјена личног имена и презимена, похађање вјерске протестантске школе као син православ – ног свештеника, релативизовање религиозне и националне припадности, иден- титета и имена властите народности и језика, називање властитог језика и народа `храватски или српски`, `наш хрватски или српски народ`, указује на карактерну и културну, вјерску и националну кризу идентитета Ђорђа Попо- вића – Ђура Југовића-Даничућа. (Важно је знати да је Даничићев рођени брат Милош Поповић такође приступио унијатском `илирском` покрету или хрватском националном препороду)

Ђура Даничић – Ђорђе Поповић

Реформа српског језика и правописа је била дио пројекта аустро – славистичке колонијалне `југословенске` језичке политике, у програму прозелитске римокатоличке мисије на Балкану. Југосло – венска језичка реформа је подразумијевала дијалектско дијељење и вишеименовање српскословенског језика, нормирање полицентри- чног `југословенског` или `илирског`,или `хрватско-српског` новог назива и стандарда. Покровитељ југословенског покрета и Југосло – венске академије знаности и умјетности у Загребу је био бискуп Јосип Јурај Штросмајер. Бискуп Јосип је позвао Даничића у Загреб да ради у Југосло -венској академији, да допринесе изради пројекта и спровођењу програма југословенске језичке политике. Даничић се одазавао позиву, 1867. године је дошао у Загреб, и постављен је за секретара Југословенске академије знаности и за првог уредника `Рјечника  хрватског или српског језика`. Предсједник Југословенске академије је био фратар  и филолог Фрањо Рачки.

Југословенској академији у Загребу је био потребан признати српски филолог, који је радио у државној филолошкој установи, ради приз – навања права преименовања српског дијалекта у програму југослове – нске језичке политике. (Године 1856. Даничић је у Београду имено- ван за секретара Друштва српске словесности, а 1859. за професора Велике школе.) Прелазак Даничића из Кнежевине Србије у Загреб један је од првих прохрватских политичких прелазака са српске стране, да познати српски филолог прихвати посао хрватског присвајања и преименовања српског језика у хрватски. Уствари, да учествује у унијатској мисији формирања и промовисања римокатоличке хрватске политичке нације. Даничићевим залагањем хрватска језичка политика и ‘хрватски језик’ су преко српског језика, као међународно познатог и признатог, промовисани у свијету славистике и словенских народа.

У југословенском језичком програму Даничић је радио и на уређи- вању  коначне варијанте хрватског латиничног писма, која је фор – мирана у југословенском програму паралелно са реформом српског правописа. Формирао је четири слова: за ¨ђ¨ је увео знак đ Đ (умјесто ¨dj¨ за један глас, као гласовно једнако ћириличном Ђ);  ļ – за један глас, као ћирилично „љ“, умјесто lj); – ń Ń за jедан глас умјесто `nj` (jednako ћирилично`њ`); g, G za jedan glas umjesto`dž` (једнако ћири- личном ¨џ¨).  Рјечник хрватског или српског језика `је објављен у Загребу после Даничићеве смрти, на хрватској варијанти латничног писма, али и за вријеме Даничићевог живота Југословенска акаде – мија знаности је објавила Оглед Рјечника 1878. године на хрватској латиници. Оно што су вјековима покушавали  аустрослависти, од фарањевачких филолога до протестантских `просветитеља`, да преименују српски језик у `илирски` или `југословенски`, двоименују дводјелним називом српско-хрватски или хрватско-српски, омогућио је српски филолог Даничић са бискупом Јосипом Штросмајером у Југословенској академији у Загребу.

Ради разумијевања Даничићевог дјеловања важно је знати основне податке политичко-религиозног рада бискупа Јосипа Јураја Штросмајера, који је ангажаовао Даничића у Југословенској академији. Бискуп Јосип Штросмајер, као и цензор Јернеј Копитар, био је римокатолички мисионар и покро – витељ југословенског аустрославистичког програма. Њемац по народности, капелан бечког Двора, потом бискупа у Ђакову- центру римокатоличке мисије за Босну и Херцеговину, и Балкан; оснивач Југословенске академије знаности у Загребу 1866.године, која је касније постала Хрватска академија знаности и умјетности. Бискуп Јосип Штросмајер је био први човјек југословенског екуменског програма унијатске мисије према право – славним Србима.`Југославенски` покрет који је предводио бискуп Штросмајер је програмски наставак покрета `илиризма` који је предводио Људевит Гај, такође Њемац. Оба покрета су били програми унијатске мисије и колонијалне културне политике аустријске царевине у којој је програмски вршена колонизација језика и писма правосалвних Срба.

Посредовањем бискупа Јосипа Штросмајера потписан је конкордат између Ватикана и Црне Горе 1866. године, а радио је на склапању конкордата Русије и Ватикана. Програм Штросмајерове странке био је у овом: „Сви Славени (јужни) уједињени под Хабзбурзима и под Папом“  О значају и мисији речника хрваског или српског језика бискуп Јосип Штросмајер је у писму 1878.године писао фратру Фрању Рачком првом предсједнику Југословенске академије: `Рјечник ће бити исто тако монументално дјело као универзитет, академија,ђаковачка катедрала`, а о Србима је писао фратру Фрању Рачком 1884.годинео: »Народ нам је у врло опасном положају. Срби су на крвави непријатељи. Добро је рекао , мислим Марковић,  да дочим се ми боримо прот Мађара, Србин `брат` иза леђа на нас наваљује.“

„Od ilirskoga pokreta i jugoslavenske ideje do neuralgičnih točaka u hrvatsko-srpskim odnosima u 20. stoljeću“, Doc. dr. sc. Grgo Grbešić, Diacovensia, Vol.21 No.1 Travanj 2013.

Речник хрватског или српског језика је прва декларација о српском језику као вишецентричном и вишеименом `заједничком` југосло- венском стандарду. Заправо, прва после Бечког књижевног договора 28.марта1850. године, који је био програмска припрема за Даничићев `Рјечник хрватског или српског језика` Југословенске академије зна – ности. Бечки књижевни договор је програмски доктринарни докуманет који су потписали Ђура Даничић и Вук Караџић са хрватским и словеначким филолозима о заједничком језику и правопису Срба, Хрвата и Словенац, у аустрославистичком пројекту југословенске језичке политике. У тексту Бечког књижевног договора име заједничког језика се не наводи, тако да се може рећи да је то приви документ и декларација о вишеименовању и безименовању српског језика. Карџић и Даничић су самозвано у име српског језика и народа потписали са пет хрватских и једним словеначким књижевником договор о јединственом језику и правопису.  Хрватски и словеначки представници су делегирани од својих `националних заједница` које су биле дио римокаторличке културне политике аустријске царевине, док су Даничић и Караџић поступали према својим идеолошким увјерењима независно од културне политике Кнежевина Србије и Црне Горе, Српске православне цркве, Матице Српске, српских културних установа у Далмацији, Крјини, Босни и Херцеговини. Важан податак који говори о југословенском језичком ставу двојице српских потписнике је да су Караџић и Даничић текст документа потписали латиничним писмом. Бечки књижевни договор није имао званичног значај у Србији и Црној Гори, нити у српским културним установама на подручју Аустрије, већ инцијативу попут данашњих невладиних организација које су објавиле Декларацију о заједничком језику у Сарајеву.

Лаза Костић против Даничићевог двоименовања српског језика

LazaKostic28.apr
Лазар Лаза Костић

Као и Караџићев реформаторски рад ни Даничићева дјелатност у спровођељу реформи српског писма и језика није пролазила без противљења српских националних првака и књижевника. Против Даничићевог језичког пројекта први је писао Лазар Лаза Костић, српски књижевник, пјесник и публициста. Лаза Костић је поручио Даничићу ,,да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, и да је једначење ,,истога са истијем“ политича, а не лингвистика. Лаза Костић се поред књижевног рада бавио политичком публицистиком и аналитиком, био политички активан и образован, затваран због својих српских политичких ставова и препознавања политичких противника српског народа и језика.

У расправи `Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме`-Летопис Матице српске 1880.године Лаза Костић пише у једној напомени поводом Даничићевог рада ,,Корјени с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику`, (написао Ђ.Даничић, на свијет издала Југословенска Академија Знаности и Умјетности,У Загребу 1877.Стр. 180.) о филолошкој и политичкој намјери Даничићевог двоименовања и преименовања властитог језика. `Костићева расправа никада није прештампана у цјелини`, јер говори о културно-политичком антисрпском активизму који је до данас активан у културној политици Србије. Напомену о Даничићевом политичком преименовању српског језика из Костићеве научне расправе`Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме` у овом раду преносимо у цјелини.

Порука Лаза Костића Ђури Даничићу

,,Не можемо пропустити ове прилике, а да не кажемо нашем чувеном знаоцу језика коју искрену, озбиљну реч. Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски.) Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским. Тако на пр. чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету познаваоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели:  The Kroatian. According to Safarik, should not be reckoned as a separatе language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian (Мах Muler, The Languages of the Seat of war in the East. London and Edinbourgh. 1855).

Према томе што такви ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје. кад старешина свих филолога, Макс Милер. с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничмћ, поред свих својих огромних заслугаза науку, ниеће никад моћи упоредити, кад и он вели , да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори ухрватској крајини, тоје „просто српски“: кад све то узмемо на ум, онда нам јесасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички.

Сваки прави родољуб, или Србин или хрват, а јошт пре ако је књижевник, а понај и најпре испитивач језика мора са болом и са стидом гледати на непри- родну поцепаност у књижевности једног језика који је народу на срамоту и поругу, а непријатељима му на радост и подсмех. Кад би тај најсакатији од свих дуализама сматрали са гледишта нашег начела, онда би морали казати, да је то сасвим несмислен, па и неплодан укрштај; ништа се само са собом не може укрстити, као што и у органском животу спаривање врло сродних врста или остане сасвим јалово, или рађа богаље, те зато и сваки такав покушај у људи изазива гнушање и поругу гледалаца. И Ђуро Даничић, јамачно није могао више поднети стида са те срамоте,те се решио учинити са своје стране све , ма и на штету науке што би допринело уједињењу књижевности. Но вре- дност политичког, па и књижевно-политичког дела мери се на успеху, те ако има успеха, онда се може на повреду чисте науке којекако и кроз прсте гледати; но ако га нема, онда се силовање научне истине мора тим жешће осудити.

Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какв успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у коли- ко је некада било, сасвим без трага. Напротив, очигледно је да је у нашој лингви- стичкој књижевности почео безобзирни хрватизам отимати мах баш од оно доба када је Даничић почео своју помирљиву радњу. По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за правозамолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Ал’и у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“

Литература:

1. Петар Милосављевић: Срби и њихов језик, ХРЕСТОМАТИЈА -Приштина 1997.

2. Јован Дучић -`Југословенска идеологија: истина о“југославизму“, Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.

Везани текстови:

7 мишљења на „Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лаза Костића“

  1. Да ли је могуће да сазнаш тачан назив књиге Макс Милера, ради евентуалне набавке исте. Хвала унаприје,
    Дарко!!!!!

  2. Одох ја на повратни пинг и нађох Ренату наследницу Копитара, Даничића и иних, који писаше латиницом!! Баш бих волео, да на сличан начин анализираш и дотичну даму.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please Multiply the Values