Доситеј и Караџић историјски идоли ЛГБТ заједнице (видео)

Spread the love

 

Поводом признања реформаторском раду Доситеја Обрадовића и Вука Караџића од премијерке Србије

Позната је пракса припадника ЛГБТ (лезбејскe, геј, бисексуалне и трансроднезаједнице студиозно анализирање писаних дјела личности повјесних познатих реформатора и револуционара, прије него што их прихвате и промовишу као историјске идеолошке узоре. Повјесничари ЛГБТ заједнице подробно преиспитују све ставове познатих реформатора, њихов реформаторски и револуционарни рад и резултат, превенствено по питању права полног «опредјељења» и сексуалних «слобода», детаљно испитују да ли је одређени реформатор начелно подржавао промјену хришћанских и патријархалних друштвених норми, или се заиста залагао за укидање закона хришћанских држава, православних и патријархалних правила друштвеног и породичног живота који хомосексуализам осуђују као противприродан и проклет пред Богом, као друштвено недопустиво понашање и онемогућавају права на хомосексуално «опредјељење».

Најпознатији српски реформатори језичке, школске и религиозне политике, промовисања речника родне и друштвене једнакости и „равноправности“, речничког и религиозног релативизма, креирања књижевног језика и општег образовања ван православног културног континуитета, прекидања предања православне књижевности и писмености, чији се сав програм националне еманципације и европеизације састојао у раскиду са православљем, јесу Вук С. Караџић и Димитрије Доситеј Обрадовић. Аустрофилска династија Обреновић је прихватила аустрославистичку југословенску реформу српског језика и правописа, коју су промовисали Вук Караџић и Ђура Даничић, а претходно Доситеј Обрадовић, као почетак нове српске европске државне културне политике. Књаз Михаило Обреновић је после очеве смрти укинуо законске забране коришћења реформског правописа југословенског језичког програма у Књажеству Сербија. (Познате су нам моралне норме и афере Књаза Михаила, које су биле један од разлога његовог убиства), Земне остатке Вука Караџића из Аустрије, гдје је умро и сахрањен, у Србију је пренио Краљ Александар Обреновић и сахранио испред Саборне цркве у Београду, а поред њега Доситеја Обрадовића као Караџићевог идеолошког саборца на путу евроинтеграција. Формирање Краљевине Југославије је било остварење културно-политичког вавилонског ванправославног југословенског језичког пројекта чији су протагонисти у Срба били Доситеј Обрадовић и Вук Караџић у програму аустрославистичке југословенске реформе српског језика и правописа то јест прилагођавања српског језика и правописа хрватском латиничном фонетском правопису и дијалекатском књижевном језику. Југословенска комунистичка културна политика КПЈ је Караџићев и Доситејев реформаторски рад уздигла до култа, као револуционарну реформу раскида са наслеђем православне аристократске и црквене културе књижевности и писмености.

Димитрије Обрадовић, у монаштву наречени Доситеј, се после напуштања монашког завјета одрекао и православне вјере, посветио атеистичком активизму и просветитељском позитивизму. Проповиједао је противправославну практичну и духовну доктрину хедонистичког живота, све супротно хришћанском узору уздржања, заговарао задовољавање свих човјекових умних и физичких жеља као остварење човјекове среће и смисла живота. Доситеја је критиковало православно свештенство, а  владика Петар  II Петровић Његош Књазу Милошу пише да су Доситејеве књиге „јавно подруганије с благочестијем, које је кориен шчастија славенскога садашњега и будућега“ ( види овдје:  http://www.ognjenvojvodic.info/njegosevo-pismo-protiv-dositeja-obradovica-podlog-orudja-podsmijeha-pravoslavlju.html ) На исти начин Књаз Милош пише владики Његошу о рефораматорима српског правописа називајући их „вуковском сектом“, која у програму аустријске колонијалне културне политике преко реформисаног ћириличног правописа ради на превођењу Срба на латинични првопис. (види овдје:  http://www.ognjenvojvodic.info/pismo-knjaza-milosa-vladiki-njegosu-protiv-vukovske-sekte.html  )

Караџић је, као и Доситеј, релативизовао религиозно опредјељење, пропагирао револуционарну рационалистичку теорију о језику као основном и једином фактору народног идентитета и одређења, вјенчао се у римокатоличком обреду, према аустрославистичком програму уврстио је у српски реформисани правопис латинично слово `јоту` и избацио ћирилична слова ради прилагођавања графичком и фонетском систему хрватске латинице. Поред борбе против предања православне културе правописа и црквеног словенског језика, Караџић је био опсесивни противник православне цркве и свештенства. Упркос противљењу православне цркве пристао је да преводи Свето писмо у аустрославистичком и атеистичком програму реформације профанисања и демистификације Светог писма. Зато је проклињан од митрополита Стефана Стратимировића и свештенства као `хроми антихрист`, `агент римске пропаганде` плаћеник који помаже да се Срби поунијате, издајник који хоће да их одвоји од заштитнице Русије, слијепо оруђе Бартоломеја Копитара (аустроугарског цензора словенске штампе).

Међутим, прво право повјесно признање српским реформаторима и њиховом револуционарном резултату антицрквеног рада обзнањено је ове године говором премијерке Србије Ане Брнабић поводом прославе Дана Републике Српске. Премијерка је као историјске узоре „нашег драгоценог наслеђа“ навела имена Вука Караџића и Доситеја Обрадовића, а чије су дјело касније помогли српски научници техничких наука. „Овакав приступ је једно од драгоцених наслеђених тековина нашег часног пута кроз историју коју су утабали Вук Караџић и Доситеј Обрадовић“ – рекла је премијерка подсјећајући на повјесне претходнике напредне идеологије и методологије рада актуелне Владе Србије. Такво признање је повјесно значајно јер  премијерка Србије, као особа хомосексуалне оријентације и хрватске народности, не би изрекла такву похвалу да двојица реформатора нису били потпуно посвећени раду у југословенском језичком и политичком пројекту, а првенствено на одвајању српског народа од друштвеног и духовног православног и патријархалног предања и поретка.

Заправо, премијерка Србије не би потврдила повјесну похвалу двојици реформатора да у њиховим писаним дјелима или препричаваним поукама постоји назнака назора хришћанског учења које недвосмислено осуђује хомосексуализам као противприродан и проклет пред Господом. Библијско предање осуђује и проклиње хомосексуализам као „гад пред Господом“, као што пише у Трећој књизи Мојсијевој: “Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих.“ (Поглавље 20) У „Поновљеним Законима“ читамо да Господ проклиње и облачење мушкарца у женску одјећу и жена у мушку: „На жени не треба да буде мушке одјеће и мушкарац не треба да одијева женске хаљине, јер је гад пред Господом Богом Твојим сваки који чини тако“.   У Светом писму Новог завјета Свети Апостол Павле пише у посланици Римљанима:

  1. Који замијенише истину Божију лажју, и више поштоваше и послужише твари него Творцу, који је благословен у вијекове. Амин.
  2. Зато их предаде Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно,
  3. А исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду.
  4. И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично,
  5. Њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности:
  6. Дошаптачи, опадачи, богомрсци, насилници, гордељивци, хвалисавци, измишљачи зала, непокорни родитељима,
  7. Неразумни, невјере, неосјетљиви, непомирљиви, немилостиви.
  8. Они, познавши правду Божију, да који то чине заслужују смрт, не само да чине то, него и одобравају онима који то чине.

Такође, да у њиховим реформаторским радовима постоји назнака негирања повјесног права хрватске државотворности и “аутохтоности“ националног назива језика којим говоре тј. политичког преименовања српског језика у југословенском језичком програму, премијерка Србије као Хрватица сигурно не би именовала двојицу српских реформатора зачетницима почетка „нашег часног пута“ поноса и напретка „кроз историју“, то јест духовног дисконтинуитета са „старим“ српским путем православних предака и вјерских вриједности.

Подсјетимо, предсједник Србије је претпрошле године на Вуковом сабору у Тршићу, када је истог дана одржавана парада ЛГБТ заједнице у Београду – коју је предводила премијерка Србије, `Караџићеву реформу` српског језика и правописа назвао „великим праском“ српске писмености и културе, што представља отворену атеистичку негацију хиљадугодишњег православног предања и културе српске писмености, континуитета књижевности и књижевног језика, негирање православне и претправославне српске и словенске писмености, то јест приказивање српске предревеволуционарне и предјугословенске писмености и језика као православног „средњовјековног мрака“ и паганске неписмености. (Реформа српског језика и правописа је био програм аустрославистичког југословенског језичког пројекта у којем је Караџић био сарадник и извођач `филолошког` фолклорног скеча за прости народ на простом језику и правопису).

Симболика и стратегија истовременог одржавања Вуковог сабора и параде ЛГБТ популације није била довољан доказ и показатељ многим Србима да здраворазумски закључе да је „пут кроз историју“ реформе српског језика, правописа и школства, као раскид са православном културом писмености, школства и књижевности, програмски повезан са путем остваривања и промовисања противправославних и противприродних односа и права ЛГБТ заједнице. Заправо, да је реформа раскида са православним предањем књижевности и школства пут потискивања природних, патријархалних и хришћанских породичних и друштвених норми понашања и васпитања, а потом промовисања моралне сведозвољености друштвених и полних односа, до поносног парадирања особа поремећеног пола и карактера.

П.С. Подсјетимо да су Обрадовић и Караџић у тадашњем времену стилом свог одијевања у Бечу били за православни Исток декадентне појаве, посебно Доситеј Обрадовић као бивши монах који је носио европске  доколенице са машницом, кошуље са карнерићима и шик шешире; као што је Карџић облачио европске модерне мундире, али је био толико лукав да када је долазио у Србију код Књаза Милоша стави на главу фес и обуче одјећу прилагођену српским обичајима, а нарочито када је одлазио код Владике Његоша на Цетиње да обуче традиционалну ношњу и црногорску капу по потреби, покушавајући да преко гусала и српске епике подведе владику под прозелитски правопис и програм југословенске језичке реформе.

Парада и прослава `пинк` повијести и перверзије

 

 

 

 

 

 

 

1 мишљењa на „Доситеј и Караџић историјски идоли ЛГБТ заједнице (видео)“

  1. Када говоримо о Аустрији (Австриа) и имамо у виду Виен, по нашки „Беч“, увек се сетим прве реакције на људе из Виене, односно „избечене“, односно људе са истуреним очима. Сам термин Беч, који је у сродству са термином Бечеј пронађох код евреја.
    בֶּצַע ז’ [בִּצעוֹ]
    беца м.р.[бицъо]= прибыль, богатство (особенно добытое нечестным путём) и
    בֵּיצָה נ’ [ר’ בֵּיצִים, בֵּיצֵי-]
    бэца ж.р. [мн.ч. бэцим, ]= яйцо, яичко
    Значи, термин „беч“ јесте од термина богатсво/добитак, а термин „бечеј“ јесте од јаје, јајчани. (бэцэй-).
    Допунио би Вашу анализу овим додатком, односно наши преци су УВЕК имали у Австрии додира само са бечким еврејима или како они себе називају „Винери“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please enter the Smallest Number