Грегоријански глобализам – други дио

РЕВОЛУЦИОНАРИ  И  РИМОКАТОЛИЦИ  ЗА  ГРЕГОРИЈАНСКИ  КАЛЕНДАР

vre08013a Зашто се нерелигиозни астрономи и револуционари брину због непреци- зности религиозних календара? Несхватљива је атеистичка паника због календарског мимоилажења православних и римокатолика. Атеистичка тактика релативизо- вања религиозних разлика у наше вријеме достиже вавилонски врхунац. ‘Аполитичне’ астрономе не забрињава ‘непрецизност’ јулијанског календара већ зашто православни Срби вјерске празнике не славе у заједници Европске уније, са римокатолицима и протеста-нтима, и мањином православних који су прешли на гргуријански календар и постале чланице НАТО, већ са православном већином, Русијом и Русима.

О политчиичком антихришћанском смислу увођења грегоријанског календара говори и револуционарна историја. Све револуционарне владе, од јакобинске, до бољшевичке, уводиле су грегоријански или своје револуционарне календаре, а укидале јулијански. Зашто би револуционари и атеисти одбацивали јулијански “пагански“, а уводиле папски “хришћански“ календар? Да је папски календар као и папизам био препознат као револуцинарни принцип управо свједоче чињенице да су грегоријански календар уводиле револуционарне власти.

Први револуционарни календар је уведен за вријеме Француске револуције, национални конвент под контролом јакобинаца га је усвојио 24. октобар 1793. године. Вријеме Револуционарног календара почињало је бројањем година од 22. септембра 1792. када је проглашена Прва француска република, а укинута монархија. Јакобински календар је имао 12 мјесеци од по 30 дана, подијељених у три декаде, а десети дан је био дан одмора. Подјела мјесеца на седмице замије- њен је подјелом на декаде, ради расформирања хришћанска седмица, која има слијед и симболику јеванђелских догађаја. Револуционарни календар је укинуо Наполеон првог јануара 1806.године пошто је укинута Прва француска република.

- 1922 г. Судебные процессы над духовенствомУ Совјетском Савезу Лењин је декретом увео гргуријански календар, одмах после Октобарске револуције, али је паралелно уведен и револу- цонарни календар, који је коришћен од 1. октобра 1929. до јуна 1940.године. Сви мјесеци су имали по 30 дана, а преосталих пет дана године били су револуционарни празници, уметнути као дани независни од мјесеца или недјеља. Укинут је седмодневни поредак као хришћански, седми дан Васкрсења, а уведене петодневице. Револуционарни календар је укинуо Стаљин, када је и враћена седмодневна недјеља. После Мелетијевог конгреса 1923. Руска црква је била обманута од режимске ткз. “живе цркве“ да је руска правосалвна црква прешла на грегоријански календар, али када је патријарх Тихон сазнао право стање ствари Руска црква остала при јулијанском календару и до данас се придржава јулијанског календарског поретка.

И у Грчку цркву папски календар је уведен под паралелним притиском револуционарне власти у Грчкој и колонијалним европксе папско-протесатантске војно-вјерске алијансе. У Краљевини Грчкој на престолу је била страна иновјерна династија, која се залагала за прелазак на грегоријански клендар. О спрези римокатолика и револуционара свједочи и чињеница да је цариградски патријарх Мелетије за званичну признао режимску бољшевичку ткз.“живу цркву“, која је прихватила његове одлуке о папском календару док је руски патријарх Тихон био у комунистичком затвору. Грегоријански календар је увела и револуционарна власт Кемала Ататурка републике Турске као тековину секуларизма и револуције, што најбоље показује квазихришћанску природу папског календара.

У Бугарској држави грегоријански календар је уведен 1945. године, а у цркви под неразјашњеним околностима 1969. године пред саму смрт патријарха Кирила. Римокатоличка династичка кућа Кобург је владала Бугарском. У Румунији је 1860. године свргнут и убијен последњи народни владар Александар Кузе. Послије њега је до 1946. године земљом је владала римокатоличка њемачка владајућа кућа – Гот. Први владар те наметнуте папске породице Гот је био Карол. Румунска црква је под притиском Двора усвојила латински календар пред Први свјетски рат. Римокатоличка кућа Гот је укинула и румунску ћирилицу, и увела латински календар за вријеме краља Фердинанда Гота.

У свим православним земљама, осим у Србији која је имала југословенску вјерски мјешовиту српско-хрватско-словеначку Владу, у вријеме увођења грегоријанског календара су владале римокатолчке династије, што је значило чланство у тадашњој Европској војној алијанси, или револуционарна власт. Револуционарној доктрини је одговарао папски календар, као сурогат хришћанства и прекид континуитета са јулијанскими царским и православним календаром, у који је била уграђена хришћански канон календара. Што доказује да грегоријански календар не постулира хришћанске вриједности, већ идеолошки уједињује револуционарне атеистичке и римокатоличке тежње, као и протестснтске реформације, у раскиду са континутетом историје Цркве.

РИМОКАТОЛИЧКИ  РАСКОЛ  КУЛМИНИРА  РЕФОРМОМ  КАЛЕНДАРА

Papa na Fejsbuku, foto 1 Почасно право ,,првог међу једнакима“, додијељено римском епископу на четвртом Васељенском Сабору у Халкидону 451.године, као политичка надокнада царском првенству Рима после премјештање царске престонице на Босфор у четвртом вијеку, папство злоупотребљава у политичке сврхе, присвајајући права и васељенску власт Василевса. Од осмог вијека папство се издвојило у засебну политичко-религиозну институцију са самопрокламованим религиозним кодексом. Постулат папског учења је догмат о папском примату, прејемству на неограничену духовну и земаљску власт, глобалну духовну и политичку саборност, из чега је изведен догмат о непогрешивости римског потифека, као Христовог намјесника на земљи – видљивој глави цркве. Папа од тада више није само поглавар једне од религија, већ самопроглашени суверен васељенске власти.

После пада Цариграда и погибије последњег новоримског византијског цара, наследника достојанства римских царева и `такмаца` папксом примату, и после потпадања цариградске патријаршије и других апоастолских патријаршија на Истоку под османско ропство, папство присваја сва знамења царске васељенске власти, од којих је једно и царско право одређивања васељенског календара. Као повод за узурпирање царског права на промјену и одређивање календара папство користи наводну потребу временског усклађивања календара.
Као и “филиокве“ (filioque – “и сина“), папски уметак у Символ вјере,тврдња да Бог Свети Дух исходи и од Бога Сина, а не само од Бога Оца, како је Црква исповиједала од почетка, и папска промјена календара представља демонстрацију папске самовоље и револуциони раскид са ауторитетом Цара и патријарха у Константинопуљу.

Папски раскол 1054. године достиже врхунац промјеном јулијанског календара 1582. године, као и формалним раскидом са “старом“, не само предхришћанском, него и претпапском историјом. Чином одређивања календара папизам преузима сва права владарског васељенског достојанства. Раскол који је направио папа Гргур VII у 11. вијеку значио је одрицање саборности Цркве, Васељенских Сабора и Предања, а реформа календара Гргура XIII означава и прекид календарског континуитета са предпапским предањем цркве.
*
Проглашавање новог календара папизам спроводи и ради обједињавања римокатоличке заједнице подијељене протестантском реформацијом, ради учвршћивања папске суверености у Европи, али првенствено ради оспоравања православног руског Цара, новог Василевса, и трећег Рима-Москве, наследника царског достојанства новоромејских византијиских императора. Промјена календара је била првенствено престиж папизма са православљем као предањском вјером, а тиме и `претендентом` на право `првенства`, док је сукоб са протестантизмом био разрачун са папском политичком фракцијом.
Папско-протестантски ратови су били борба за превласт, док су на духовној и религиозној разини узрочно последични процеси. Протестантизам је као и папизам заговарао реформу јулијанског календара, а Мартин Лутер је имао и радикалније предлоге реформе календара од папских. Лутер је предлагао да се сви покретни хришћански празници јулијанског календара укину, а да се празнику Васкрса одреди тачан фиксираног датума.
*
Папство користи наводну потребу временског усклађивања календара као повод и за преузимање монопола у науци. Заправо, временско `усклађивање` и одређивање календара папство користи и за заштиту религиозно-реформаторског папаског примата. Папско противљење развоја науке није последица противљења научном позитивистичком просвјетитељству већ заштите ауторитета и монопола папства у области науке. Римокатоличка историјографија програмски истиче да је и први механички сат изумио и саградио опат Герберт (Gerbert de Aurillac; 957–1003), који је касније постао римски папа Силвестер II,’а он је био и астроном и конструктор разних направа’.

Самопроглашени суверен светске моћи промјеном календара, поред приграбљивања свештеничке и царске власти, себе проглашава и царем учености, недодирљивим и у области науке, што знамо из историје ломача. Усмјереност папске промјене календара потребама времена и тачнијем временском прорачуну, без усклађивања вјерског поретка календара, открива њену нахришћанску природу; којом су прекршене одлуке и канони Светих Васељенских сабора о празновању Васкрса, вјековни богослужбени типик заједничке прославе Васкрса свих хришћана.
*
Gregorio XIIIПапа Гргур XIII (1502–1585), поглавар римока- толичке цркве од 1572. до 1585, познат по промјени календара, програмски заодјенут ореолом хума- низма, док се његова прозелитска дјелатност прикрива. Прозелитска пракса Папе Гргуа је била вишеструка, огледала се у обрачунима са протестантима и у унијатској мисији према православнима на Истоку. Године 1577. Гргур је основао двије битне институције, Колегијум Грекум и Колегијум Илирикум, ради мисије унијаћења православних Грка и Словена, прије свега Срба на Балкану.

Сјетимо се судбине Хугенота, протестаната у Француској, њиховог уништења започетог у Вартоломејској ноћи 1572.године. Убијање преко 10.000 Хугенота трајало је шест седмица, а подстакао га је управо папа Гргур XIII. Исте ноћи, праћен кардиналима, папа је повео процесију подршке прогону јеретика, а у славу побједе над јеретицима у ноћи Светог Вартоломеја у Ватикану је скована спомен медаља. Преостали Хугеноти су бјежали широм свијета, једна група доспијева на Флориду, да би их шпањолски конквистадори и тамо, након њихове предаје, све побили, а нашта је папа Гргур XIII упутио следеће ријечи, благословивши и тај крсташки подухват: “Ми се радујемо што сте ослободили свијет од тих биједних јеретика“.

КУЛТ  ВРЕМЕНА

kalendarУ астрономском смислу, оба календара би се могла прилагођавати тачнијем прорачуну времена, али ни у формално-научном смислу то није сврха календара, а поготово вјерском. Притом, са научне тачке гледишта, грегоријански календар нема предности над јулијанским јер су то календари различити по својим принципима мјерења времена. Грегоријански календар је окренут тропској (сунчаној), а јулијански синедричкој (звезданој) години, услед гравитационог утицаја Мјесеца синедричка година дужа је од сунчане (тропске). ,Тропска година, којом су организатори грегоријанске реформе, мјерили своју нову годину, представља величину условну, фиктивну, и ако блиску процесима реално доживљаваним на земљи, тј. равнодневници и солстицију. Напоменимо да је, почев од времена Птолемаја (2. вијек прије Христа) све до позног средњовјековља, у астрономији као и у гледању на свијет господарио геоцентрични систем, према коме је непокретна Земља тобоже центар око кога се врте Сунце и друга небеска тијела. Појам тропске године, који је у основи грегоријанског календара, скопчан је са докоперниковском земљоцентричном теоријом. Тропска година која има тако 365 дана, 5 часова 48 минута и 46 секунди, јесте вријеме за које Сунце завршава своје умишљено кретање око земље.

Ипак свима је познато да није Сунце то које се окреће око Земље, него да се, обрнуто, Земља окреће око Сунца. Зато тропска године не представља реалан временски период, већ фиктивну астрономску величину, која се, уосталом, односи на реалне процесе који се збивају на Земљи, као што су смена (климатских) годишњих доба (прољеће, љето, јесен и зима) и друге природне појаве на нашој планети.

Што се тиче појма сидеричке године, она се заснива на реалној величини, једнакој пуном окретању Земље око Сунца. Дужину сидеричке године чине 365 дана 6 часова 9 минута 9 секунди. Заснивајући се на тој величини, јулијанска година износи 365 дана и 6 часова. Неопходно је притом примјетити да би тропска (сунчева) година оријентисана на ритмове пре свега у вези за Земљом, док је сидеричка оријентисана на ритмове у вези са Козмосом у цјелини. У том смислу грегоријански календар је у својој основи геоцвнтричан, а јулијански космоцентрпичан.’ Људмила Перепјолкина -,Заблуде грегоријанског календара’.

Али, и поред предности јулијанског календара у односу на грегоријански, православни не теже доказивању тачности црквеног календара законима и потребама времена. Творца подређивати законима творевине, или претпостављати вољи божјој вољу већине, је не само погрешно него и богохулно. Календарска прецизност и непрецизност праћења временских мијена за Цркву нема битан значај. Закони времена и космоса не оријентишу Цркву на њеном историјском путу. Вријеме и простор као створене категорије не могу руководити Цркву вођену промислим ,,Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог“.

За историју Спасења није важно да ли се Сунце окреће око Земље или обрнуто, ко о томе води рачуна осим научника? Православни само подсјећају да се Земља окреће у правцу Истока, ка истоку другог доласка господњег, Великог суда и Васкрсења. Земљоцентричност у хришћанству није последица ненаучности, нити је циљ сама по себи. Земља је центар васионе јер се Бог оваплотио на Земљи. Творац је одредио средиште творевине у свемиру, планету Земљу. Земљоцентричност је последица богоцентричности, као што је историја Оваплоћењем Спаситеља постала христоцентрична.
*
Мачу- пичу‘Вријеме земно и судбина људска, два образа највише лудости“, писао је владика Петар II Његош, али је и у старом Египту мијешање природних наука и религиозног култа сматрано одликом примитвних религија. Стари Египћани или Маје митску симболику календара нису реметили својим позна- вањем природних наука,цикличног кретања времена и планетарног система, астрономски најпрецизнијим временским прорачунима до данас. Али, древне цивилизације Маја, Астека и Инка од папског “покрштавања“ и покоља није спасила ни савршена астрономија, као ни друге историјске културе потом, потрте под налетом папско-протестантске религиозне идеологије и колонијалне војне силе “бледоликог“ европског човјекобога.

Има ли истински образованих људи који сматрају да су градитељи византијских архитектонски савршених храмова имали отклон од технологије, математике и физике, или да византијискоко богословље није разумијевало природу времена? Познато је и да проналазак сатног механизма није западноевропско достигнуће, већ да се користио знатно раније у источним културама, не заузимајући, међутим, култно мјесто, као касније у секуларној Европи, гдје је сатни механизам постао покретач култа времена. Наиме, када је у Европи пронађен и уведен у употребу механички часовник `концепт времена је замијени литургијски образац живота`. Часовник је постао више од средства мјерења протока времена, постао је парадигма нове технолошке цивилизације. Већ у 14. вијеку на Западу сатне механизме постављају на црквене торњеве, као симболички почетак и религиозне орјентације према времену и потребама времена, то јест служења времену, заправо, владавине времена.

Oднос савременог човјека према времену није повратак природи, већ технократска, потрошачка, економска употреба времена, искоришћавање и трошење времена. Технолошка достигнућа омугућавају све бржу комуникацију, “скраћивање“ времена, коришћење и располагање временом, а календар је само  средстава ефиканјег и екомичнијег коришћења таквог времена – времена као новца. У општој потрошачкој паници и религија је упакована у службу и потребе времена, у технократској култури ,,религиозна имагинација је поистовјећена са резултатима растућег техничког развоја“. Религија технолошког еволуционизма нема потребе за вјечним и натприродним. У техницистичкој “космогонији“ важи машинска парадигма, која је замијенила хришћанску и магијско-природну. Од проналаска сатног механизма, преко парне машине, до компјутера, од технолошког подјармљивања природе, до осва- јања космоса, технологија је постала ново божанство, замјена и за онострано и вјeчно, сурогат за човјекове друштвене и духовне потребе, за метафизику и мит.

ВАСЕЉЕНСКИ  САБОР О  КАЛЕНДАРУ И ПРАЗНОВАЊУ  ВАСКРСА

11202596_1108950032449537_5560324416103398693_n Један од првих покушаја преиначења хришћанског Предања био је покушај да се новозавјетни празници подреде старозавјетном религиоазном смислу и празничном поретку. Васкрс, као празник којим се исповиједа суштина хришћанске вјере, према којем са одређује богослужбени поредак и живот Цркве, у првим вјековима Цркве је под утицајем старозавјетне традиције већина цркава на Истоку празновала кад и старозавјетни Јевреји своју Пасху. Такво празновање Васкрса је било у супротности са смислом празника Васкрсења и жртвом искупљења Спаситеља, нарушавало је учење и смисао саборности Цркве, а што је довело до сукоба унутар Цркве познатог као “пасхални спор“.

Као и данас, хришћани су празновали Васкрсење Спаситеља док су старозавјетни Јевреји празновали и вршили предхришћанске старозавјетне обреде, и даље исчекујући долазак Месије, пошто нису признавали Господа Исуса Христа за Спаситеља. Због супротног вјерског смисла и значења новозавјетног Откровења и старозавјетних религиозних обреда, прзновања Васкрса и старозавјетне Пасхе, питање ,пасхалног спора’ се морало решаватаи на Васељеснком сабору јасним одлукама о начину и времену празновања Васкрса.

Први Васељенски Сабор је сазвао Свети Цар Константин Велики и Света саборна Црква 325. године у Никеју, како због ширења Аријеве јереси тако и због ‘пасхалног спора’. Сабор је одлукама утврдио јединство хришћанске Цркве и новозавјетни смисао празновање Васкрса: одлучено је да сви хришћани Васкрс прослављају у исто вријеме, а нипошто истовремено или прије старозавјетне Пасхе. Сабор није везао празник Васкрса за одређен датум да се не би догађало поклапање празновања Васкрса са старозавјетном Пасхом или прије старозавјетне Пасхе.

Сабор је и астрономским промејенама, кретањем Земље, Сунца и Мјесеца, одредио временски размак празновања Васкрса од старозавјетне Пасхе, сматрајући то довољним гарантом, јер ће Сунце тако излазити и залазити до краја свијета и вијека. Донесене су одлуке да је потребно поштовати четири правила : 1. Васкрс се слави после пролећне равнодневнице; после 14. нисана – датума када Јевреји славе Пасху; 2. хришћани не славе Васкрс истог дана када и јудеји свој празник; 3. Васкрс се слави после пуног (уштап) мјесеца-не одмах послије равнодневнице него после првог пуног мјесеца иза равнодневнице; 4. Васкрс се слави увијек у недјељу. Потребно је да се сретну и мјесец и дан да би се Пасха славила, кад је пун мјесец и недјеља. Ове четири одредбе у Православној цркви важе до данас.

,У складу са одлукама Сабора, монах Дионисије Мали, познавалац математике и астрономије, сачинио је Велики индиктион. Дионисије је схватио да је за тачно израчунавање датума Васкрса важно пратити Мјесечеве мијене. Утврдио је да сваких 19 година Мјесечеве мијене падају у исти дан и исти час. Израчунао је и да Сунчев круг траје 28 година, послије чега година почиње у исти дан. Кад је помножио број година Мјесечевог круга (19) с бројем година Сунчевог круга (28) дошао је до броја 532. Тако је добијен Велики индиктион, циклус који се понавља сваке 532 године. Сада се налазимо у 15. индиктиону који је почео 1941. године.“

konstantin-01Заједништво са кривовјернима у богослужењу је забрањивано од почетка Цркве, као што свједочи Правило светих апостола канон седми, који је Први васељенски Сабор усвојио:,,Епископ, свештеник или ђакон, који буде празновао васкрсење Христово прије прољећне равнодневице и заједно са јудејима, нека буде свргнут“. Цар Константин Велики се лично заузео за рјешавање овог спора. Послије одржаног Сабора Цар је свим црквама упутио посланицу у којој поред осталог налаже: ,,Шта може бити љепше и побожније од тога да сви по једном чину и по одређном пропису светкују овај празник, који нам дарује наду бесмртности! Показало се одмах у почетку да није прикладно овај најсветији празник светковати по обичају Јудеја, који своје руке упрљаше безакоњем, па стога као нечисти бише кажњени духовним сљепилом, а то су и заслужили. Потребно је, дакле, одбацити њихов обичај и прджавати се праксе која је потвређена као истинита. И тако нека престане међу вама свака заједница са Јудејима, јер нам је Спаситељ показао други пут који пред собом имамо попут отвореног поља.“ (Сократ Схоларис, Црквена историја, 1,9; Теодорит Кирски, Црквена историја , 1, 10)

У четвртом вијеку, међутим, Црква је била и у Европи православна, а римски патријарх под круном православног Василевса – Цара у Цариграду, тако да је одредница ,,сви хришћани“ подразумијевала јединство у православљу, док је “празновање у исто вријеме“ подразумијевало јединство у јулијанском календару. Такође, једну тежину има одлука помазаника божијег – Цара, који је заштитник вјере и у једномислију са учењем Цркве, а друго предузимања попа или епископа расколника, или научника атеисте који у име науке на ванцрквеним основама уређују питање црквених односа и календара.
*
Православно одређивање датума празновања Васкрса је засновано на редослиједу новозавјетних догађаја, суштински повезаних са последњим данима земаљског живота Спаситеља, прије свега Васкрсењем као испуњењем старозавјетне симболике Пасхе-изласка из земаљског ропства као предсказања изласка и ослобађања човјека од ропства смрти. ,,Непоштовање редослиједа јеванђелских збивања значи непоштовање њиховог вјерског смисла“, а не тачног датума и самог временског редослиједа догађаја. Зато правило Светих апостола налаже да се Васкрс прославља после јудејске Пасхе, а забрањује прослављање Васкра прије и заједно са старозавјетном Пасхом. Када би се због астрономских узрока понекад дешавало да се поклопе Васкрс и Пасха било је недопустиво да Васкрс претходи Пасхи.

aja-sofijaДакле, Сабор је наложио религиозно раздвајање хришћана од старозавјетне јеврејске заједнице због супротног  новозавјетног смисла празника Васкрсења и старозавјетног празновања Пасхе, а не због прорачуна тачнијег датума Васкрсења, дана и сата Тајне вечере и Васкрса, то јест усклађивања временске разлике историјских догађаја по себи. Такође, смисао одлуке Сабора је религиозно, а не национално раздвајање хришћана и старозавјетних Јевреја, то јест одржање и чување новозавјетног, а не националног и племенског предања.

Многи савремени богослови одлуку Првог васељенског сабора тумаче логиком и доктрином глобализма или племенске припадности, релативизују религиозне разлике, и ако је одлика управо указивање на вјерске разлике и суштину хришћанског вјероисповиједања. Одлуке васељенских Сабора говоре о смислу Саборности, као квалитативној, а не квантитативној категорији; као јединству цркве у једном Смислу и Предању, а не јединства у једном племену, по племенском праву или праву просте демократске већине.

Зашто Васкрс морамо славити послије старозавјетне Пасхе, а нипошто прије или истовремено, шта је смисао саборности и јединства цркве, богонадахнуто тумачи Свети Јован Златоуст патријарха Цариградски, у Бесједи трећој – ,,Онима који посте са Јудејима“ : ,,То што је Христос одржао пасху са Јеврејима (на Тајној вечери)није то учин ио да би смо је ми са њима сада славили, него да умјесто сјенке уведе истину… пошто је стара Пасха била праобраз оне која је долазила. Зато немојмо пазити на дане и времена и године, него свуда Цркву следујмо са тачношћу, изабирајући више од свега љубав и мир.
Јер ако је, рецимо, Црква и погријешила (о времену), није било толико успјеха од тачности времена, колико је било зла од овог одвајања и цијепања. Сада, није ми никаква ствар о времену, пошто ни Богу није, као што смо показали, него само једно тражим: да у миру и слози све чинимо, да не буде, док ми и сав народ постимо, и свештеници чине опште молитве за сву васељену,ти остајеш код куће и пијеш.
Црква не гледа на тачност времена, него, пошто су оци (у Никеји) одлучили да се раздвојени (око празновања Пасхе) споје заједно, и овај су дан одредили, зато је Црква, поштујући свуда сагласност и љубећи слогу, прихватила то што је одређено. Јер је немогуће да ми, или ви или било ко, присвоји овај Господњи Дан. Немојмо зато да се боримо са сенкама, нити да се препиремо око узгредних ствари, а у великим стварима себи штетимо. Јер постити у ово или оно вријеме није зло, али Цркву цијепати и свадљиво се понашати, и стварати раздоре,и себе стално лишавати Сабора, неопростиво је и достојно је осуде и многе казне“.

ЗАШТО НЕ ТРЕБА СЛАВИТИ  ВАСКРС СА РИМОКАТОЛИЦИМА?

11139922_996631677023470_519394177_nСупростављеност право- славног и старозавјетног талмудског тумачења Светог писма није већа од супростављености право- славног са папским и протестантским тумачењима Библије. Као што је због дохришћанског заједничког библијског предања старозавјетна обредна јеврејска традиција могла у првим вјековима да утиче на новозавјетну цркву, позивањем на прејемство библијиског предање, тако данас папизам под заставом папског „примата“ и позивањем на повратак „јединству хришћанa“ спроводи прозелитизам према православнима наметањем папског поглаварства у `уједињеној цркви`.

Као некада у пасхалном спору данас, из истих разлога због спору са папизмом, Васкрс и црквене празнике не славимо и не треба да славимо са римокатолицима. Некада смо утврђивали календар због покушаја преиначења смисла новозавјетних празника повратком на старозавјетну вјерску праксу, а данас православну пасхалију бранимо због папског преиначења хришћанског Предања. Раније су поједине православне цркаве празновањем Васкрса са старозавјетном Пасхом кршиле каноне, смисао хришћанске вјере и празника, а данас православне цркве које су прешле на папски календар нарушавају праовосалвну саборност, прихватају јерес папске прелести и уједно крше одлуке Васељенских сабора о празновању Васкрса.

Само у периоду од 1851.до 1951.године следбеници гргоријанског календара су кршили каноне Никејског сабора петнаест пута, тј.празновали су Васкрс 15 пута прије јеврејске пасхе,и не само једном заједно са њима. Зато се одлука Васељенског Сабора о празновању Васкрса односи и на папско кршење канона календара, којим су прекршене управо одлуке Првог васељенског сабора о празновању Васкрса. Зато су после папске промјене календара православни патријарси на Истоку упутили анатеме свим црквама које се покушају да пређу на папски калелендар.
,,Одступајући од православне пасхалије по којој Васкрс може да падне у периоду од 22. марта до 25. априла по јулијанском календару (између 4. априла и 8. маја по папском календару), римокотоличка црква Васкрс слави у прву недјељу послије првог уштапа иза прољећне равнодневице. Тако се догађа да прослава Васкрса католика буде прије или се поклопи са јеврејском Песахом.

12036613_1047463595298509_7921563571036181805_nРимокатолици су одсту- пили од израчунавања датума Васкрса утврђеног на Првом васељенском сабору пошто је папа Гргур XIII реформом календара фиксирао пролећну равно- дневицу на 21. март, када је падала у вријеме Никејског сабора. О томе је издата и папска була „Inter gravissimas“ чији је циљ био да врати равнодневицу на мјесто од којег је одступила десет дана. Али, Сунце и Мјесец су у сталном покрету, немогуће је неком методом фиксирати равнодневицу, јер се тај датум за један дан помјера сваких 128 година, а мијене Мјесеца за један дан сваких 310 година.“ ( Пешић)

Од Првог васељенског Сабора и решавања “пасхалног спора“, до папске промјене јулијанског календара 1582. године, преко цариградског такозваног Свеправославног конгреса 1922. године, и потом преласка појединих православних цркава на папски календар, питање црквеног календара нам указује на кључна вјерска питања, практичне примјере поштовање и непоштовање Предања. Препреку старозавјетном и папском новмесијанизму и екуменизму, као и револуционарној идеологији, не представљају други древни календари, већ црквени и царски јулијански календар, као двијехиљадугодишња икона православног Предања, свједок црквеног и царског права, али и прелести папског раскола и отпадништва.

ПОМЕНИК

images zavjetКалендар у Цркви не служи првенствено мјерењу времена, већ има виши смисао, предмет му није само вријеме, већ и историја, али не као прошлост већ завјет. Као што црквена историја није само повијест о прошлом већ предање непролазног и вјечно садашњег, тако црквени календар није подсјетник, већ поменик, по којем се врше подушја светима и прецима уопште. Као што претхришћански култ мртвих није култ смрти, већ култ предака, израз потребе за сусретом живих потомака са почившим прецима, што је и смисао литургијске саборности, сабирање у Богу живоме свих покољења прије и после Христа. Као што је писао Николај Фјодоров: ,Црква није световна земаљска институција да брише из свог списка преминуле, она подстиче своје чланове да се сјећају отаца и предака, не ограничавајући се на било какве степене’. Календар је јединствени канонизовани поменик, канонизована историја, историјска читуља, који нас упућује литургијском односу предака и потомака. Црквени календар је окренут будућем као долазећем, испуњењу завјетног, путу ка другом доласку Спаситеља, великом Суду и Васкрсењу.

Зато новокалендарско нивелисање представља својеврсно духовно вавилонско мијешање. Религиозно једнокалендарство са римокатолицима поистовјећује поменик православних светаца са поменом мисионара папског прозелитизма. Када је Српска црква крајем прошлога вијека у православни календар уписивала мученике јасеновачког геноцида, папа је затим у римокатолички календар уврстио као “блаженога“ вјерског идеолога јасеновачког геноцида у Другом свјетском рату. `Поравнање` православног и папског календара изједначава дјела и подвиге правосалвних мученика са превјерништвом и недјелима иновјерних неправедника, православне светитеље присаједињује отпадницима од вјере и противницима Цркве, од којих су страдали хришћани, од прве Цркве до данас, од римокатоличког раскола и крсташких ратова до Јасеновца.                              Изједначавање папског и православног календара мијеша и изједначава поменик и појам јунаштва и жртве православних витезова и светаца са злодјелима крсташких похода и покоља – жртву и подвиг Светог Александра Невског са злочинима тевтонских крсташа и завојевача православних народа. Изједаначавање папског и православног календара изједначава нашу и њихову историју, православно Предање и папско-протестантску прошлост, што представља гријех према завјету предака и будућности потомака. Прихватањем грегоријанског календара, поред тога што бисмо одрекли предање вјере, утврдили бисмо кривовјерне у вјерској заблуди,  злочинце у злочину и грешнике у непокајивости, на вјечну погибељ грешника, али и праведника које бисмо заробили заједницом духовног и моралног сљепила, религиозног релативизма и равнодушности, а потомству ускратили слободу духовног и историјског избора, православног предања и покајања.

итература:
1. Патријарх српски Павле -,,Став Српск православне цркве према старом и новом календару“;  Београ 2002.године; Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке.
2.Протојереј професор  др. Радомир Поповић – ,,Календарско питање“ – Београд 2013.године;  Издавач:Висока школа-Академије СПЦ за уметност и конзервацију
3.Александар Калимирос – ,,Против лажног јединства“ – Светосавска књижевна заједница 1990.године.
4.Протојереј – ставрофор Србољуб Милетић – ,, Мелетиос (Метаксакис) митрополит, архиепископ,папа и патријарх“; Светосавље

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please Subtract the Values