Грегоријански глобализам (2)

РЕВОЛУЦИОНАРИ  И  РИМОКАТОЛИЦИ  ЗА  ГРЕГОРИЈАНСКИ  КАЛЕНДАР

vre08013a Зашто се нерелигиозни астрономи и револуционари брину због непре -цизности религиозних календара? Несхватљива је атеистичка паника због календарског мимоилажења православних и римокатолика. Атеистичка тактика релативизо- вања религиозних разлика у наше вријеме достиже вавилонски врхунац. ‘Аполитичне’ астрономе не забрињава ‘непрецизност’ јулијанског календара већ зашто православни Срби вјерске празнике не славе у заједници Европске уније, са римокатолицима и протеста-нтима, и мањином православних који су прешли на гргуријански календар и постале чланице НАТО, већ са православном већином, Русијом и Русима.

О политчиичком антихришћанском смислу увођења грегоријанског календара говори и револуционарна историја. Све револуционарне владе, од јакобинске, до бољшевичке, уводиле су грегоријански или своје револуционарне календаре, а укидале јулијански. Зашто би револуционари и атеисти одбацивали јулијански “пагански“, а уводиле папски “хришћански“ календар? Да је папски календар као и папизам био препознат као револуцинарни принцип управо свједоче чињенице да су грегоријански календар уводиле револуционарне власти. Први револуционарни календар је уведен за вријеме Француске револуције, национални конвент под контролом јакобинаца га је усвојио 24. октобар 1793. године. Вријеме Револуционарног календара почињало је бројањем година од 22. септембра 1792. када је проглашена Прва француска република, а укинута монархија. Јакобински календар је имао 12 мјесеци од по 30 дана, подијељених у три декаде, а десети дан је био дан одмора. Подјела мјесеца на седмице замије- њен је подјелом на декаде, ради расформирања хришћанска седмица, која има слијед и симболику јеванђелских догађаја. Револуционарни календар је укинуо Наполеон првог јануара 1806.године пошто је укинута Прва француска република.

- 1922 г. Судебные процессы над духовенствомУ Совјетском Савезу Лењин је декретом увео гргуријански кале- ндар, одмах после Октобарске револуције, али је паралелно уведен и револуцонарни календар, који је коришћен од 1.октобра 1929. до јуна 1940.године. Сви мјесеци су имали по 30 дана, а преосталих пет дана године били су револуционарни празници, уметнути као дани независни од мјесеца или недјеља. Укинут је седмодневни поредак као хришћански, седми дан Васкрсења, а уведене петодневице. Револуционарни календар је укинуо Стаљин, када је и враћена седмодневна недјеља. После Мелетијевог конгреса 1923. Руска црква је била обманута од режимске ткз. “живе цркве“ да је руска правосалвна црква прешла на грегоријански календар, али када је патријарх Тихон сазнао право стање ствари Руска црква остала при јулијанском календару и до данас се придржава јулијанског календарског поретка.

И у Грчку цркву папски календар је уведен под паралелним притиском револуционарне власти у Грчкој и колонијалним европксе папско-протесатантске војно-вјерске алијансе. У Краљевини Грчкој на престолу је била страна иновјерна династија, која се залагала за прелазак на грегоријански клендар. О спрези римокатолика и револуционара свједочи и чињеница да је цариградски патријарх Мелетије за званичну признао режимску бољшевичку ткз.“живу цркву“, која је прихватила његове одлуке о папском календару док је руски патријарх Тихон био у комунистичком затвору. Грегоријански календар је увела и револуционарна власт Кемала Ататурка републике Турске као тековину секуларизма и револуције, што најбоље показује квазихришћанску природу папског календара.

У Бугарској држави грегоријански календар је уведен у току Првог свјетског рата 1916. године под дргуговјерном династијом, римокатоличком кућом Сакс-Кобург-Гота. Римокатоличка династичка кућа Кобург је владала Бугарском. У Бугарску цркви је грегоријански календар уведен у вријеме комунистичког режима под неразјашњеним околностима 1969. године, пред смрт патријарха Кирила. Увођење грегоријанског календара у Бугарску цркву је изазвало суко- бе унутар цркве који до данас трају. Дјео православног свештенства и вјерника је до данас остао вјерних православном календарском предању. Бугарски манастир на Светој Гори Зографу није прихватио грегоријански календар.

Румунска црква је прешла на грегоријански календар 1924. године одлуком румунског митрополита, а према одлуци цариградског такозваног Свеправо- славног конгреса. Увођење папског календара изазвало је подјелу и протесте међу румунским вјерницима и свештенством. Систематско прогањање свештеника и вјерника вјерних православном календарском поретку трајало је до Другог свјетског рата. Срушени су сви храмови које су саградили `старокалендарци`, а многи свештеници умрли у затворима. После Другог свјетског рата православни вјерници који поштују православну пасхалију нису потпуно онемогућени у вјесрском животу, али су прогоњени и није им омогућена потпуна слобода богослужења. У Румунији је први румунски кнез после ослобађања од Османске окупације Александaр Јоан Куза свргнут и убијен 1866. године, који је владао свега седам година. Послије њега до 1946. године Румунијом је владала римокатоличка њемачка кућа Хоенцолерн-Сигмаринген – рођаци њемачке царске породице. Римокатоличка династија је радила на прогону ћириличног писма и преласку на римокатолчки календар. O римока- толичком утицај у Румунији довољно говори податак да је румунска патријаршија 1942. године признала тзв. Гермогенову `Хрватску православну цркву`НДХ, и послала митрополита Банатског (Темишвар) Висариона (Пују) на устоличење у Загреб због чега је чувар Пећког трона, мјестобљуститељ патријаршијског пријестола – митрополит Скопски Јосиф у име Сабора прогласио прекид канонског општења са Румунском црквом.

Дакле, у свим православним земљама, осим у Србији која је имала југословенску вјерски мјешовиту српско-хрватско-словеначку Владу, у вријеме увођења грегоријанског календара су владале римокатолчке династије, што је значило чланство у тадашњој Европској војно-вјерској алијанси, или револуционарна власт као у русији или Грчкој. Револуционарној доктрини је одговарао римока- толички календар као сурогат хришћанства, и као прекид континуитета са јулијанскими царским и православним календаром у који је уграђен хришћански канон календара. Што доказује да грегоријански календар не постулира хришћанске вриједности већ идеолошки уједињује ревволуцио -нарне  и римокатоличке тежње, као и протестснтске реформације, у раскиду са континутетом предања Цркве.

РИМОКАТОЛИЧКИ  РАСКОЛ  КУЛМИНИРА  РЕФОРМОМ  КАЛЕНДАРА

Papa na Fejsbuku, foto 1 Почасно право ,,првог међу једнакима“, додијељено римском епископу на четвртом Васељен – ском Сабору у Халкидону 451.годи- не, као политичка надокнада цар- ском првенству Рима после премје- штање царске престонице на Бос -фор у четвртом вијеку, злоупотре -бљено је у политичко-религиозне сврхе. Од осмог вијека папство се издвојило у засебну политичко-религиозну институцију са самопрокламованим религиозним кодексом. Постулат папског учења је папски примат и прејемство на неограничену духовну и земаљску власт, глобалну духовну и политичку саборност, право вршења васељенске власти Василевса. Из чега је изведен догмат о непогре -шивости римског потифека, као наследника апостола Петра, Христовог намјесника на земљи – видљивој глави цркве. Папа од тада више није поглавар једне од религија, већ духовни и државни самопроглашени суверен васељенске власти.

После пада Цариграда и погибије последњег новоримског византијског Василевса, наследника достојанства римских царева и `такмаца` папксом примату, и потпадања цариградске патријаршије и апоастолских патријаршија  Истока под османско ропство, папство присваја сва знамења царске васељенске власти, од којих је једно и царско право одређивања васељенског календара. Као повод за узурпирање царског права на промјену и одређивање календара папство користи наводну потребу временског усклађивања календара. Као и “филиокве“ (filioque – “и сина“), папски уметак у Символ вјере,тврдња да Бог Свети Дух исходи и од Бога Сина, а не само од Бога Оца, како је Црква исповиједала од почетка, и папска промјена календара представља демонстрацију папске самовоље и револуциони раскид са ауторитетом Цара и патријарха у Константинопуљу.

Папски раскол 1054. године достиже врхунац промјеном јулијанског кален- дара 1582. године, као и формалним раскидом са “старом“, не  предхришћа- нском, него претпапском историјом. Чином одређивања календара папизам преузима сва права владарског васељенског достојанства. Раскол који је направио папа Гргур VII у 11. вијеку значио је одрицање саборности Цркве, Васељенских Сабора и Предања, а реформа календара Гргура XIII означава и прекид календарског континуитета са предпапским предањем цркве.

Проглашавање новог календара папизам спроводи и ради обједи- њавања римокатоличке заједнице подијељене протестантском рефо- рмацијом, ради учвршћивања пап-ске суверености у Европи, али прве – нствено ради оспоравања право- славног руског Цара, новог Василе- вса, и трећег Рима-Москве, насле-  дника царског достојанства ново -ромејских византијиских императора. Промјена календара је била првенстве -но престиж папизма са православљем као предањском вјером, а тиме и прете- ндентом на право `првенства`, док је сукоб са протестантизмом био разрачун са папском политичком фракцијом. Папско-протестантски ратови су били борба за превласт, као и данас, док су на духовној и религиозној разини узро- чно последични процеси. Протестантизам је као и папизам заговарао реформу јулијанског календара.Мартин Лутер је имао и радикалније предлоге реформе календара од папских, да се сви покретни хришћански празници јулијанског календара укину, а да се празнику Васкрса одреди тачан фиксираног датума.

Папство користи наводну потребу временског усклађивања календара као повод за преузимање монопола и у науци. Заправо, временско `усклађивање` и одређивање календара папство користи и за заштиту религиозно-реформа- торског папаског примата. Папско противљење развоја науке није последица противљења научном позитивистичком просвјетитељству већ заштите ауто – ритета и монопола папства у области науке. Римокатоличка историјографија програмски истиче да је и први механички сат изумио и саградио опат Герберт (Gerbert de Aurillac; 957–1003), који је касније постао римски папа Силвестер II,’а он је био и астроном и конструктор разних направа’.

Самопроглашени суверен светске моћи промјеном календара, поред приграбљивања свештеничке и царске власти, себе проглашава и царем учености, недодирљивим и у области науке, што знамо из историје ломача. Усмјереност папске промјене календара потребама времена и тачнијем временском прорачуну, без усклађивања вјерског поретка календара, открива њену нахришћанску природу; којом су прекршене одлуке и канони Светих Васељенских сабора о празновању Васкрса, вјековни богослужбени типик заједничке прославе Васкрса свих хришћана.

Gregorio XIIIПапа Гргур XIII (1502–1585), пог -лавар римокатоличке цркве од 1572. до 1585, познат по промјени календара, програмски заодјенут ореолом хуманизма, док се његова прозелитска дјелатност прикрива. Прозелитска пракса Папе Гргуа је била вишеструка, од обрачуна са протестантима, до унијатске миси- је на Истоку. Године 1577. Гргур је основао двије битне институције, Колегијум Грекум и Колегијум Илирикум, ради мисије унијаћења православних Грка и Словена, прије свега Срба на Балкану. Сјетимо се судбине Хугенота, протестаната у Француској, њиховог уништења започетог у Вартоломејској ноћи 1572.године. Убијање преко 10.000 Хугенота трајало је шест седмица, а подстакао га је управо папа Гргур XIII. Исте ноћи, праћен кардиналима, папа је повео процесију подршке прогону јеретика, а у славу побједе над јеретицима у ноћи Светог Вартоломеја у Ватикану је скована спомен медаља. Преостали Хугеноти су бјежали широм свијета, једна група доспијева на Флориду, да би их шпањолски конквистадори и тамо, након њихове предаје, све побили, а нашта је папа Гргур XIII упутио следеће ријечи, благословивши и тај крсташки подухват: “Ми се радујемо што сте ослободили свијет од тих биједних јеретика“.

КУЛТ  ВРЕМЕНА

kalendarУ астрономском смислу, оба кале -ндара би се могла прилагођавати тачнијем прорачуну времена, али ни у формално-научном смислу то није сврха календара, а поготово вјерском. Притом, са научне тачке гледишта, грегоријански календар нема предности над јулијанским јер су то календари различити по својим принципима мјерења времена. Грегоријански календар је окренут троп- ској (сунчаној), а јулијански синедричкој (звезданој) години, услед гравитацио- ног утицаја Мјесеца синедричка година дужа је од сунчане (тропске). „Тропска година, којом су организатори грегоријанске реформе, мјерили своју нову годину, представља величину условну, фиктивну, и ако блиску процесима реално доживљаваним на земљи, тј. равнодневници и солстицију. Напоменимо да је, почев од времена Птолемаја (2. вијек прије Христа) све до позног средњовјековља, у астрономији као и у гледању на свијет господарио геоцентрични систем, према коме је непокретна Земља тобоже центар око кога се врте Сунце и друга небеска тијела. Појам тропске године, који је у основи грегоријанског календара, скопчан је са докоперниковском земљоцентричном теоријом. Тропска година која има тако 365 дана, 5 часова 48 минута и 46 секунди, јесте вријеме за које Сунце завршава своје умишљено кретање око земље. Ипак свима је познато да није Сунце то које се окреће око Земље, него да се, обрнуто, Земља окреће око Сунца. Зато тропска године не представља реалан временски период, већ фиктивну астрономску величину, која се, уосталом, односи на реалне процесе који се збивају на Земљи, као што су смена (климатских) годишњих доба (прољеће, љето, јесен и зима) и друге природне појаве на нашој планети.

Што се тиче појма сидеричке године, она се заснива на реалној величини, једнакој пуном окретању Земље око Сунца. Дужину сидеричке године чине 365 дана 6 часова 9 минута 9 секунди. Заснивајући се на тој величини, јулија- нска година износи 365 дана и 6 часова. Неопходно је притом примјетити да би тропска (сунчева) година оријентисана на ритмове пре свега у вези са Земљом, док је сидеричка оријентисана на ритмове у вези са Козмосом у цјели- ни. У том смислу грегоријански календар је у својој основи геоцвнтричан, а јулијански космоцентрпичан.’Људмила Перепјолкина-,Заблуде грегоријанског календара’.

Али, поред предности јулијанског календара у односу на грегоријански, православни не теже доказивању тачности црквеног календара законима и потребама времена. Творца подређивати законима творевине, као и претпо – стављати вољи божјој вољу демократске већине, је не само погрешно него и богохулно. Календарска прецизност и непрецизност праћења временских мијена за Цркву нема битан значај. Закони времена и космоса не оријентишу Цркву на њеном историјском путу. Вријеме и простор као створене категорије не могу руководити Цркву вођену промислим ,,Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог“. За историју Спасења није важно да ли се Сунце окреће око Земље или обрнуто, ко о томе води рачуна осим научника? Православни само подсјећају да се Земља окреће у правцу Истока, ка истоку другог доласка господњег, Великог суда и Васкрсења. Земљоцентричност у хришћанству није последица ненаучности, нити је циљ сама по себи. Земља је центар васионе јер се Бог оваплотио на Земљи. Творац је одредио средиште творевине у свемиру, планету Земљу. Земљоцентричност је последица богоцентричности, као што је историја Оваплоћењем Спаситеља постала христоцентрична.
*
Мачу- пичу‘Вријеме земно и судбина људска, два образа највише лудости“, писао је владика Петар II Његош. Али, и у паганском Египту мијешање природних наука и религиозног култа је сматра но одликом примитвних религија. Стари Египћа ни или Маје митску симболику кален- дара нису реметили својим познавањем природних наука, цикличног кретања времена и планетарног система, астрономски најпрецизнијим временским прорачунима до данас. Али, древне цивилизације Маја, Астека и Инка од папског “покрштавања“ и покоља није спасила ни савршена астрономија, као ни друге историјске културе потом, потрте под налетом папско-протестантске религиозне идеологије и колонијалне војне силе “бледоликог“ европског „човјекобога“.

Има ли истински образованих људи који сматрају да су градитељи византијс- ких архитектонски савршених храмова имали отклон од технологије, матема – тике и физике, или да византијискоко богословље није разумијевало природу времена? Познато је и да проналазак сатног механизма није западноевропско достигнуће, већ да се користио знатно раније у источним културама, не заузи- мајући, међутим, култно мјесто, као касније у секуларној Европи, гдје је сатни механизам постао покретач култа времена. Наиме, када је у Европи пронађен и уведен у употребу механички часовник `концепт времена је замијенио литургијски образац живота`. Часовник је постао више од средства мјерења протока времена, постао је парадигма нове технолошке цивилизације. Већ у 14. вијеку на Западу сатне механизме постављају на црквене торњеве, као симболички почетак и религиозне орјентације према времену и потребама времена, то јест служења времену, заправо, владавине времена.

Oднос савременог човјека према времену није повратак природи, већ технократска, потрошачка, економска употреба времена, искоришћавање и трошење времена. Технолошка достигнућа омугућавају све бржу комуника- цију, “скраћивање“ времена, коришћење и располагање временом, а календар је  средстава ефиканјег и екомичнијег коришћења таквог времена – времена као новца. У општој потрошачкој паници и религија је упакована у службу и потребе времена, у технократској култури ,,религиозна имагинација је поисто- вјећена са резултатима растућег техничког развоја“. Религија технолошког еволуционизма нема потребе за вјечним и натприродним. У техницистичкој “космогонији“ важи машинска парадигма, која је замијенила хришћанску и магијско-природну. Од проналаска сатног механизма, преко парне машине, до компјутера, од технолошког подјармљивања природе, до освајања космоса, технологија је постала ново божанство, замјена и за онострано и вјeчно, сурогат за човјекове друштвене и духовне потребе, за метафизику и мит.

ГРЕГОРИЈАНСКИ ГЛОБАЛИЗАМ (3)

2 мишљења на „Грегоријански глобализам (2)“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please Add the Values