Грегоријански глобализам (2)

Spread the love

 

РЕВОЛУЦИОНАРИ  И  РИМОКАТОЛИЦИ  ЗА  ГРЕГОРИЈАНСКИ  КАЛЕНДАР

vre08013a

Зашто се нерелигиозни астрономи и револуционари брину због непрецизности религиозних календара? Несхватљива је атеистичка паника због календарског мимоилажења православних и римокатолика. Атеистичка тактика релативизовања религиозних разлика у наше вријеме достиже вавилонски врхунац. ‘Аполитичне’ астрономе не забрињава ‘непрецизност’ јулијанског календара већ зашто православни Срби вјерске празнике не славе у заједници Европске уније, са римокатолицима и протестантима, и мањином православних који су прешли на гргуријански календар и постале чланице НАТО, већ са православном већином, Русијом, Русима и Светом гором – Атос.

О политчиичком антихришћанском смислу увођења грегоријанског календара говори и револуционарна историја. Све револуционарне владе, од јакобинске, до бољшевичке, уводиле су грегоријански или своје револуционарне календаре, а укидале јулијански. Зашто су револуционари и атеисти одбацивали јулијански “пагански“, а уводиле папски “хришћански“ календар? Да је папски календар као и папизам био препознат као револуцинарни принцип свједоче чињенице да су грегоријански календар уводиле револуционарне власти. Први револуционарни календар је уведен за вријеме Француске револуције, национални конвент под контролом јакобинаца је усвојио календар 24. октобар 1793. године. Вријеме Револуционарног календара почињало је бројањем година од 22. септембра 1792. када је проглашена Прва француска република, а укинута монархија. Јакобински календар је имао 12 мјесеци по 30 дана, подијељених у три декаде, а десети дан је био дан одмора. Подјела мјесеца на седмице замијењен је подјелом на декаде, ради расформирања хришћанске седмице која има слијед и симболику јеванђелских догађаја. Револуционарни календар је укинуо Наполеон првог јануара 1806.године пошто је укинута Прва француска република.

- 1922 г. Судебные процессы над духовенством

У Совјетском Савезу Лењин је декретом увео гргуријански календар, одмах после Октобарске револуције, али је паралелно уведен и револуцонарни календар, који је коришћен од 1.октобра 1929. до јуна 1940.године. Сви мјесеци револуционарног календара су имали 30 дана, а преосталих пет дана године били су револуционарни празници, уметнути као дани независни од мјесеца. Укинут је седмодневни хришћански поредак и уведене петодневице. Револуционарни календар је укинуо Стаљин, када је и враћена хришћанска седмодневница. После Мелетијевог конгреса 1923. Русская Церковь после Конгресса 1923 года была обманута руководством т.н. «Живой Церкви» пока св.Патриарх Тихон был в тюрьме. Однако, когда патриарх разобрался, Русская Церковь тотчас же отбросила решения неправославного собора.

И у Грчку цркву папски календар је уведен под паралелним притиском револуционарне власти у Грчкој и колонијалним европксе папско-протесатантске војно-вјерске алијансе. У Краљевини Грчкој на престолу је била германска иновјерна династија која се залагала за прелазак на грегоријански клендар. О савезу римокатолика и револуционара свједочи и чињеница да је константинопольский Патриарх Мелетий признал большевицкую т.н. «Живую Церковь», которая приняла указание переходить на новый календарный стиль.  Такође, грегоријански календар је увела и револуционарна власт Кемала Ататурка републике Турске као тековину секуларизма и револуције, што говори о квазихришћанској природи папског календара.

У Бугарској држави грегоријански календар је уведен у току Првог свјетског рата 1916. године под дргуговјерном династијом.  Бугарском је владала римокатоличка династија Сакс – Кобург – Гота. У Бугарску цркву је грегоријански календар уведен у вријеме комунистичког режима под неразјашњеним околностима 1969. године, пред смрт патријарха Кирила. Увођење грегоријанског календара у Бугарску цркву је изазвало сукобе унутар цркве који до данас трају. Дјео православног свештенства и вјерника је до данас остао вјерних православном календарском предању. Бугарски манастир на Светој Гори Зографу није прихватио грегоријански календар.

Румунска црква је прешла на грегоријански календар 1924. године одлуком румунског митрополита, а према одлуци цариградског такозваног Свеправо- славног конгреса. Увођење папског календара изазвало је подјелу и протесте међу румунским вјерницима и свештенством. Систематско прогањање свештеника и вјерника вјерних православном календарском поретку трајало је до Другог свјетског рата. Срушени су сви храмови које су саградили `старокалендарци`, а многи свештеници умрли у затворима. После Другог свјетског рата православни вјерници који поштују православну пасхалију нису потпуно онемогућени у вјесрском животу, али су прогоњени и није им омогућена потпуна слобода богослужења. У Румунији је први румунски кнез после ослобађања од Османске окупације Александaр Јоан Куза свргнут и убијен 1866. године, који је владао свега седам година. Послије њега до 1946. године Румунијом је владала римокатоличка њемачка кућа Хоенцолерн-Сигмаринген – рођаци њемачке царске породице. Римокатоличка династија је радила на прогону ћириличног писма и преласку на римокатолчки календар. O римокатоличком утицај у Румунији довољно говори податак да је румунска патријаршија 1942. године признала тзв. Гермогенову `Хрватску православну цркву`НДХ, и послала митрополита Банатског (Темишвар) Висариона (Пују) на устоличење у Загреб због чега је чувар Пећког трона, мјестобљуститељ патријаршијског пријестола – митрополит Скопски Јосиф у име Сабора прогласио прекид канонског општења са Румунском црквом.

У свим православним народима, осим у српском народу, у вријеме увођења грегоријанског календара су владале римокатолчке династије или револуционарна власт као у Русији или Грчкој. Револуционарној доктрини је одговарао римокатолички календар као сурогат хришћанства и прекид континуитета са јулијанскими царским и православним календаром у који је уграђен хришћански календарски канон. Што доказује да грегоријански календар не постулира хришћанске вриједности већ идеолошки уједињује револуционарне и римокатоличке тежње, као и покрета протестснтске реформације, у раскиду са континутетом предања Цркве. Можемо рећи да грегоријански календар постулира повратак паганском поретку и односу према времену, и успоставља поредак човјекоцентризма и духовне доктрине човјекобоштва. Увођење грегоријанског календара од стране револуционарних власти показује да су револуционарни покрети и преврати у православним народима били средстрво државног и духовног европског експазионизма.

Само је у „српску“ државу, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевину Југославију, грегоријански календар уведен под влашћу српске и формално православне династије, и југословенске вјерски  мјешовите српско-хрватско-словеначке Владе,`Закон о изједначењу старог и новог календара.` је објављен у „Службеним новинама Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца” 28. јануара 1919. Први члан: „Дана 14 јануара 1919 год. по старом календару престаје да важи стари календар, а дана 15 истог месеца, такође по старом календару, почиње да важи нов календар. Овај последњи дан ће се обележити датумом 28 јануара 1919 и за њим ће следовати датирање дана и месеца по новом календару.” У осмом члану пише: „Овај закон ступа у важност на дан 15 јануара по староме календару.” Увођење грегоријанског календара умјесто јулијанског, који је коришћен у краљевинама Србији и Црној Гори, усвојено је 10. јануара 1919. по јулијанском. `Закон о изједначавању старог и новог календара` то јест преласку на грегоријански а напуштању јулијанског калндар је увео у име његовог величанства Петра Првог, по милости божјој и вољи народној Краља Срба, Хрвата и Словенаца, а на основу овлашћења (чл. 53 Устава) његовог краљевског височанства престолонаследника Александра, Министарски савет Владе Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. 

РИМОКАТОЛИЧКИ  РАСКОЛ  КУЛМИНИРА РЕФОРМОМ  КАЛЕНДАРА

Papa na Fejsbuku, foto 1

Почасно право „првог међу једнакима“ додијељено римском патријарху на четвртом Васељенском сабору у Халкидону 451. године, као правно- политичка надокнада владарском првенству Рима после премјештање царске престонице на Босфор, као и због израженог паганизма у европским народима и напада варварских племена на Рим, употребљено је у сврху одржавања и обнављања континуитета латинског империјалног колонијализма. Под псеудонимом хришћанске мисије, политички планови паганског рима и европских варварских племена ујединили су стратегије остварења освајачког европског експанзионизма. Хришћанске почасти римског поглавара употребљене су као знамења послања и покретања религиозних ратних похода за насилно римокатолчко уједињење човјечанства. Папство се зато од десетог вијека издвојило у засебну политичко-религиозну институцију са самопрокламованим религиозним кодексом. „Папски примат“ је проглашен постулатом и духовном доктрином римокатолицизма, као догмат о непогрешивости римског потифика као наследника  апостола Петра, Христовог намјесника на Земљи и видљивој глави цркве. Политички је прокламовано папско право на васељенску власт, одређивање духовне и политичке саборности, као персонификација и покриће евроатланског екуменизма и експанзионизма. Папа од тада више није поглавар једне религије, већ духовни и државни самопроглашени суверен земљске и религиозне васељенске власти.

Послије османског освајања Константинопоља и погибије последњег римског ромејског Цара и византијског Ваилевса 1453. године, легитимног наследника престола римских царева, и послије османске окупације апостолских патријаршија Истока, папство је присвојило знамења царске и вјерске васељенске власти. Једно од знамења царске васељенске власти које је присвојио римски понтифик је било и право одређивања календара. Као повод за демонстрацију присвојеног царског права на промјену и одређивање календара папство је употребило наводну потребу тачнијег временског усклађивања календара. Чином одређивања календара, папизам је преузео сва преостала права царског владарског васељенског достојанства. Раскол који је направио папа Гргур VII у 11. вијеку значио је одрицање саборности и Светог предања Цркве, Васељенских сабора и хришћанских догмата, а реформа календара папе Гргура XIII је значила прекид календарског континуитета са претпапским периодом цркве.

Римокатолички раскол 1054. године достиже врхунац промјеном јулијанског календара 1582. године, као формалним раскидом са претпапском историјом, а не паганским претхришћанским календаром, како прокламује папска пропаганда. У истом политичком програму папска пропаганда је ширила повјесну пропаганду о крају римског царства у четвртом вијеку после пресељења царске престонице из Рима у Константинопољ. Као и “филиокве“ (filioque – “и сина“), папски уметак у Символ вјере (тврдња да Бог Свети Дух исходи и од Бога Сина, а не само од Бога Оца, како је Црква исповиједала од почетка), и папска промјена календара представља демонстрацију папске самовоље и римокатоличког раскида са ауторитетом и поштовањем Светог Предања. Римокатоличка реформа календара представља негацију одлука и канона свих Васељенских сабора о празновању Васкрса, то јест раскид са континуитетом хришћанског календарског канона. Римокатоличка реформа календара, као `потреба времена` за тачнијим временским календарским прорачуном – без потребе за усклађивањем са поретком васкршњег календарског канона, отворено је открила нехришћанске намјере и назоре римокатолицизма. Истовремено, римокатолчком реформом календара папизам је потпуно раскинуо са духовним и историјским ауторитетом Цара и патријарха у Константинопољу.

Први разлог римокатоличке реформе календара, који се програмски прикрива, је оспоравање повјесног и православног права православног руског Цара као новог Василевса, наследника царског достојанства ромејских императора, и Москве као трећег Новог Рима. Папска промјена календара је била првенствено напад папизма на православље као вјеру хришћанског Светог предања, а која је са уједињењем и успостављањем великог православног руског царства, после османске окупације Константинопоља, поново добила геополитичку снагу и обзнанила првенство православног Цара, а прекинула једнополарни папски поредак. Папизам је прогласио папски календар и ради обједињавања римокатолицизма, подијељеног протестантизмом – као реформисаном римокатоличком `црквом`, и ради учвршћивања папског суверенитета у Европи, али примарни разлог реформе је било уједињење православног словенског царства и крунисање православног Цара у Москви као Трећем Риму.

Ратови паписта и протестаната су били борба за политичку власт, али папизам и протестантизам у духовној доктрини чине један узрочно-последични историјско-идеолошки процес. Протестантизам је као и папизам заговарао реформу јулијанског календара. Мартин Лутер је, као свештеник римокатолицизма и реформације заговарао радикалнију реформу календара од папске, да се покретни хришћански празници јулијанског календара укину, а да се празнику Васкрса одреди фиксирани датум. Све што је папизам проповиједао протестантизам је практично примјењивао на демократско-националним основама. Папско-протестантски стољетни рат је био борба за политичку и националну власт, али и «подјелу» папских «човјекоцентричних» права на друштвено демократској основи.

Реформација се супротстављала римокатоличком мисионарском монополу колико и реформаторском престижу папизма. Зато је папство вршило реформу календара и ради заштите религиозно-реформаторског папаског примата, римокатоличког мисионарског монопола на религиозно-реформаторске пројекте. Разлог римокатоличког противљења развоју науке и научно-позитивистичком дефиисању смисла живота је заштита папског ауторитета и монопола у области позитивистичког просветитељства, а не хришћанског предања. Римокатолицизам је користио наводну потребу временског усклађивања календара као повод за преузимање монопола у природним наукама, као што је претходно римски понтифик проглашен планетарним покровитељем духовне и државне власти. Самопроглашени суверен свјетске моћи је промјеном календара себе прогласио и царем учености, непогрешивим и у области науке, што знамо из историје ломача. Папско противљење развоју науке није последица противљења примјени принципа позитивистичког просветитељства у религији, већ заштите ауторитета и монопола папства у области науке. Римокатоличка историографија програмски истиче да је и први механички сат изумио и саградио опат Герберт (Gerbert de Aurillac; 957–1003), који је касније постао римски папа Силвестер II , „а он је био и астроном и конструктор разних направа“ пише у његовом животопису.

«Папа је први протестант» – пише Хомјаков, папа је први патријарх који је рационалисички раскинуо са Светим Предањем Цркве. Достојевски у свом Дневнику писца биљежи: „Папа вођа комунизма“, онај који је први починио револуционарни раскол са царском круном у Константинопољу, а ми можемо додати да је папа први позитивиста, позитивиста над позитивистима, први проповједник просветитељског позитивизма и права ‘природног човјека’ над вољом Божијом, сваким историјским ауторитетом, царским и црквеним. Такође, папа је први поглавар популизма, популиста над популистима, онај који је прихватио „треће демонско искушење“ претварања камења у хљебове, у којем реформа календара представља повлађивање потрошачким потребама времена.

„Папизам је први и најстарији протестантизам“, пише Свети отац Јустин Ћелијски у књизи „Православна Црква и екуменизам“ и наставља: „Не треба се варати: папизам и јесте најрадикални протестантизам, јер је темељ хришћанства пренио са вечног Богочовека на пролазног човека. А протестанти су само прихватили овај догмат у суштини, и разрадили га до ужасних размера и детаља. У самој ствари, протестантизам није ништа друго до генернално примењени папизам. Јер је у протестантизму, основно начело папизма спроведено у живот сваког човека посебно. По примеру непогрешивог човека у Риму, сваки протестант је непогрешиви човек, јер претендује на личну непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протестантизам је вулгаризовани папизам, лишен мистике, ауторитета и власти.“

Протестантизам се никада није одрекао римокатоличких мисионарских метода кажњавања јеретика, а протестантска толеранција према друговјернима започиње падом протестантске политичке моћи. Као што у евроатлантској спољњој политици папизам и протестантизам, поред међусобних сукоба, спроводе заједничку колонијалну стратегију, протестантске заједнице су после папско-протестантских деценијских ратова и римокатоичких геноцидних погрома протестантских заједница постепено прихватале папски календар као заједничко религиозно-политичко наслеђе. Англиканска црква је прихватила грегоријански календар у 18. вијеку и до данас учествује у евроатлантској мисији наметања грегоријанског календара православним државама и црквама, као и свим ваневропским државама и народима. Протестанти се нису супротстављали римокатоличкој реформи календарае због супротног вјерског става o реформи јулијанског клендара, већ због политичког престижа и религиозног примата.

Папски календар су на дан проглашења промјене календара 15. октобра 1582. године прихватиле римокатоличке земаље Пољска, Шпаније и Португал, а три мјесеца касније Француска и Лотринген. Остале римокатоличке земље су папску реформу прихватале поступно, долазило је до отпора становништва јер су многи сматрали да је у питању политичка одлука. Протестантске државе су се супротстављале прихватању папског календара и долазило је до локалних вјерских ратова унутар појединих европских градова и области. Протестантске државе су прихватиле римокатоличку реформу календара 1700. године. Британија је прихватила римокатоличку реформу каленедара 1752.године. Последње протестантско упориште јулијанског календара је био кантон Граубинден који је папски календар прихватио 1812. године.

Gregorio XIIIДуховну доктрину римокатолицизма према протестантизму као реформаторској римокатоличкој фракцији и православљу као предањском хришћанству свједочи биографија пепе Гргура XIII, који се  обрачунавао са протестантима и спроводио практични прозелитизам према православљу. Папа Гргур XIII, (1502 – 1585) римокатолички поглавар од 1572. до 1585, програмски је приказиван као реформатор `старог` календара, али се прикрива његово учешће у обрачуну са протестантима и прозелитска дјелатност према православнима. Прозелитска пракса Папе Гргура је била вишеструка, од обрачуна са протестантима – до унијатске мисије на православном Истоку. Године 1577. папа Гргур је основао Колегијум Грекум и Колегијум Илирикум, ради спровођења унајтске мисије према православним Грцима и Србима. Сјетимо се судбине Хугенота, протестаната у Француској, њиховог уништења започетог у Вартоломејској ноћи 1572.године. Убијање преко 30.000 Хугенота трајало је шест седмица. У Вартоломејској ноћи, праћен кардиналима папа је повео процесију подршке прогону протестантских јеретика, а у славу побједе над јеретицима у ноћи Светог Вартоломеја у Ватикану је скована спомен медаља. Преостали Хугеноти су бјежали широм свијета. Група одбјеглих Хугенота доселила се на Флориду гдје су их шпањолски конквистадори након њихове предаје све убили. Папа Гргур XIII је поводом тог догађаја упутио ријечи благослова својим крижарима: “Ми се радујемо што сте ослободили свијет од тих биједних јеретика“.

КУЛТ  ВРЕМЕНА

kalendar

 „Вријеме земно и судбина људска, два образа највише лудости“, пише владика Петар II Петровић Његош у свом спјеву Горски вијенац. У хришћанском ромејском царству, али и у предхришћанском паганском римском или египатском, мијешање природних наука и религиозног култа је сматрано примитвним обликом религије.  Стари Египћани или Маје митску природу и симболику календара нису реметили познавањем природних наука и астрономских најпрецизнијих временских прорачуна, цикличног кретања времена и планетарног система. Али, древне цивилизације Маја, Астека и Инка није спасила савршена астрономија од папског “покрштавања“ и покоља.

Има ли истински образованих људи који сматрају да су градитељи византијских архитектонски савршених храмова негирали математику и физику, или да византијискоко богословље није разумијевало природу времена? Познато је да проналазак сатног механизма није западноевропско достигнуће већ да се користио знатно раније у источним културама, али није заузимао култно мјесто као касније у Европи. Када је у Европи сачињен и уведен у употребу механички часовник хришћански `литургијски образац живота је замијењен концептом времена`, а часовник је постао не само средства мјерења протока времена, него парадигма нове технолошке цивилизације. У римокатоличкој Европи 14. вијека сатне механизме постављају на црквене торњеве као симболички почетак опште орјентације према времену и потребама времена, као почетак владавине и служења култу времена.

Мачу- пичу

Oднос савременог човјека према времену није повратак паганском култу природе, већ потрошачка, технократска, економска употреба времена, искоришћавање и трошење времена. Технолошка достигнућа су омугућила брзу комуникацију, “скраћивање“ времена, коришћење и располагање временом, а календар је постао средставо екомичнијег коришћења технолошког времена – времена као новца. Савременом атеизираном човјеку  изгледа контрадикторно да је везивање за вријеме као реалну категорију највећа заблуда модерног доба. Међутим, атеистички екстремисти су такву фиктивну „реалност“ прогласили за мјеру свих ствари. У технократској култури „религиозна имагинација се поистовјећује са резултатима растућег техничког развоја“. Религија технолошког еволуционизма нема потребе за вјечним и натприродним, у техницистичкој “космогонији“ машинска парадигма је замијенила хришћанску, али и магијско-природну. Од проналаска сатног механизма, преко парне машине и поробљвања природе, до компјутера, технологија се развила у религију, ново божанство, замјену за вјeчно, метафизику и мит, за човјекове друштвене и духовне потребе.

Грегоријански глобализам (3)

2 мишљења на „Грегоријански глобализам (2)“

  1. А где можно прочесть статью на русском?
    Можете ее перевести? ( все три части)

    Спасибо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

* Please arrange the below number in increasing order