Посланица против конкордата или Зашто је убијен патријарх Варнава?

Spread the love

 

k-11-638

Пише: Огњен Војводић

Убиство Краља Југославије Александра у Марсељу 1934. године Срби памте као историјски догађај којим је почело урушавање Краљевине Југославије и страдање српског народа у Другом свјетском рату, али мало Срба памти, нема ни историјску асоцијацију на убиство патријарха Српске православне цркве Варнаве (Росића) 23. јула 1937. године у афери југословенско-ватиканског конкордата – у ствари, на уморство тровањем српског патријарха као кулминацију југословенског антиправославног програма и почетак трећег геноцидног погрома над српским народом и Српском православном црквом у двадесетом вијеку.

Годину дана прије почетка Другог свјетског рата, три године прије нацистичке окупације Краљевине Југославије, док се хрватски клеронационалисти наоружавају за успоставу Независне државе Хрватске, док се спрема распарчавање српске отаџбине, југословенска влада је потписала а Скупштина изгласала двије деценије припреман конкордат са Ватиканом. Од формирања Краљевине Југославије до Видовданског устава 1921. године, изгласаног  прегласавањем на вјерској основи, било је више предлога и покушаја за успостављање југословенског конкордата, као коначне католичке колонизације православних Срба. Године 1924. је покушавано да се између Ватикана и Југославије склопи конкордат. Влада Милана Стојадиновића, образована јуна 1935. године, затекла је припремљен текст конкордата који је у преговору са Ватиканом припремила претходна влада.

Конкордат су потписали министар правде Краљевине Југославије Људевит Ауер, римокатолик Хрват из Сиска, и кардинал Еуђенио Пачели (папа Пије XII је конкордат потписао у Риму 25. јула 1935. године). Црквени Сабор је тим поводом 11/24. новембра 1936. године издао саопштење да се противи стављању Српске православне цркве у подређени положај, и давању права некој другој вјерској организацији која СПЦ није имала ни као државна црква. Сабор је затим донио закључак да ће сваки посланик који припада Српској цркви бити искључен из Цркве ако гласа за Конкордат, а свештеник који подржи Конкордат бити лишен чина.

Конкордат са Краљевином Југославијом је био политички преседан у 20. стољећу, али и у повијести католичког колонијализма. Пордед тога што је православну цркву стављао у подређен положај у односу на римокатоличку, сужавао је сувереност државе Југославије – а успостављао доминацију државе Ватикан. Ратификација таквог Конкордата је подразумијевала да сви државни закони и будући међудржавни уговори и закони морају бити усаглашени са католичким канонским правом. Југословенски Конкордат је у члану 31. подразумијевао мијешање Ватикана у одбрани државе и безбиједности. Поред закона државне одбране и цркве Конкордатом се уређивао државни и школски празнични програм. Посебно је било наглашено да се прославе православних празника не уводе као државне прославе или као школски програм, а поготову да се православни празник Светог Саве као школске славе не смије прослављати као слава свих ученика, „који могу бити вјерски повријеђени таквом православном прославом“, тј. ученика исламске и римокатоличке вјере.

Дана када је Народна скупштина почела расправу о конкордату, 19. јула 1937. године црква је заказала литију, која је забрањена одлуком министра унутрашњих послова Антуна Корошеца, који је био и римокатолички фратар. Литија је требало да крене од Саборне цркве у Београду до храма Светог Саве, али већ код Патријаршије и у улици Кнеза Михаила литију је зауставила полиција науружана и пушкама, и брутално тукла народ и свештенство. Крваве литије, како су назване због бруталне силе којом је југословенска жандармерија тукла православно свештенство и вјернике, најавиле су рушење југословенског екуменистичког вавилонског пројекта и страдање православног народа у новом геноциду и вавилонском југословенском ропству.

У ноћи, 23. јулa 1937. године, Конкордат је у Народној скупштини изгласан са 166 гласова „за”, уз 129 „против”. Истог дана је умро патријарх српски Варнава. Свим члановима Владе, осим министру војном генералу Марићу, Црква је забранила да присуствују сахрани. Патријарх је сахрањен тек 3. августа 1937. године.

Да је патријарх Варнава умро од последица тровања свједочи саопштење ванредног Сабора СПЦ који се састао 25. јуна/8. јула: Резултати досадашњих испитивања узрока болести своде се на факат, да је патријарх уистину отрован, како се у нашој јавности стално говори. На који начин се десило то тровање, не зна се тачно.“ Доказ о тровању као узроку патријархове смрти је и трагична судбина патријархова два рођена брата, који су из Пљеваља дошли у посјету брату на самрти и који су се по повратку у Пљевља нагло разбољели, због чега су били спријечени да присуствују сахрани брата, и послије једномјесечног боловања умрли.

Патријарх Варнава се супротстављао папском прозелитизму писаном и живом ријечју, црквеним саопштењима и свим средствима грађанског протеста. Прве године након устоличења, патријарх је у Васкршњој посланици писао против римокатолицизма и указивао на  прозелитизам према православним црквама. Поред многих патријархових саопштења и бесједа о негативним духовним и политичким последицама сарадње са римокатолицизмом, најзначајнија и најпознатија је  посланица против југословенско-ватиканског конкордата 1937. године. Предсједник југословенске владе је забранио објављивање посланице патријарховог говора. Скраћена верзија текста објављена је у дневним новинама `Политика`, али из ње се није могло закључити да је патријарх био против конкордата. Патријархова посланица је илегално штампана и дијељена као летак, под насловом: „Оно што је новинарима било забрањено да објаве“. Усудом југословенске аутоцензуре и српског површног патриотизма, посланицу патријарха Варнаве до данас објављују у скраћеним верзијама и у патриотским гласилима.

Када сам први пут прочитао посланицу патријарха Варнаве против конкордата, нисам имао недоумица о узроцима патријархове смрти. После такве бесједе тешко је било избјећи чашу отрова у Краљевини Југославији, умреженој у југословенко-ватикански и систем свих свјетских тајних и јавних друштава жуте, црвене и црне интернационале. Попут ријечи византијских светих царева и патријараха, посланица патријарха Варнаве против конкордата представља православно штиво, али и анализу актуелних вјерских и геополитичких односа Истока и Запада. Посланица патријарха Варнаве представља примјер пастирског свједочења православног Предања, подвига и жртве непоновљивих личности и достојника Српске православне цркве, страдалих у револуционарном терору Другог свјетског рата и јасеновачком геноциду на простору Југославије и Независне државе Хрватске.

Посланица патријарха Варнаве о Новој 1937. години

patrijarhVarnava

Ево свиће нам Нова Година. Ја бих желео да вам je честитам. Но не знам како да вам je честитам кад видим мрачне облаке који су се наднели над нас, и не само наднели него и спустили међу нас? Како могу рећи: Срећна вам Нова Година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас je несрећа стегла својим канџама са свих страна? Једна je несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација – то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.

A да су изгубили памет показује њихова недоследност и противречност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима — и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље — међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто време. Може ли то бити? Како се те две супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам. Наш народ библијски je изрекао ону пословицу: „Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме“.

Ова света реч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, пa били то мали или велики људи. To сведочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: „Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља“ (Рим. 1, 28).

Ja се позивам на све вас као сведоке, да je заиста корупција захватила наш живот. He гледа се ни карактер ни поштење него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. He награђује се чиновник према савесном раду него према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица. Обећања, концесије, бакшиши, то су савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу могла сломити ни завојевања, ни окупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања. Ha видику свега овога ja не знам, како да вам честитам Нову Годину и како да изустим онај радосни поздрав: Срећна вам Нова Година!

Без разума и без поштења наши су властодршци ударили сада на Светосавску православну цркву. Сви редути српски у овој слободи и слободној држави упуштени су и предани. Сада je дошао атак и на последњи бедем српски, на Свету српску цркву. Хоће сад и њу да предаду и издаду. Хоће да потсеку сасвим корен српском народу. Хоће да оставе српско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног.

Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале. Тим уговором они хоће да доведу до триумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Кад je њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Св. Савом.

Кад je српско царство пало и на Косову и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. И благодарећи Турцима, та најезда je устукнута. Знали су Турци лажни карактер те интернационале пa joj нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави; знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, пa нијесу улазили ни у какве компромисе с њом. Православну веру Османлије су понекад и гониле али су je сматрали за веру и поштовали као веру. Међутим на ону црну интернационалу гледали су не као на вјеру него као на политику.

И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају све капије и пуштају je да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Не некакви туђинци, но крштени синови Светосавске цркве, који себе називају националистима и то у времену не наше какве слабости него у напону наше државне снаге! Нека je част Турцима, и нека je срам таквим православцима и таквим Србима!

Сваки разуман и поштен човјек може лако да увиди страшне и многобројне штете пo наш васцели народ од тог црног уговора, пo Југославију, пo цео мученички Балкан наш и пo словенство. Тим уговором се ударају пре свега окови на нашу јадну браћу Католике у Југославији. По том уговору они постају безропотни робови једног страног суверена. Њима се чини највећи удар, највећа штета, највећа неправда. Римска црквена организација, прво политичка пa онда верска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама које она нигде у Европи нема и које није имала државна црква у Србији.

Зашто оковати нашу браћу Хрвате и Словенце и остале католике у овој слободној држави? Зашто понижавати и штетити Српску православну цркву, која je кроз све векове мука очувала у српском народу кандило вере и пламен родољубља? Зашто бацати тиме љагу на сву историју нашу? Зашто вријеђати велике светитеље и херојске претке наше, који су у најтежим данима одбранили нашу Цркву од најезде црних интернационалних чета из преко мора? Зашто јачати једну интернационалу у нашој земљи на рачун нашег чистог и дивног национализма.

Пребацују нам што уносимо политику у Цркву! He уносимо ми политику у Цркву него уносе отров у цео организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење. Ja не говорим овде против једне политике или једног режима него против корупције, која хоће да нас угуши и да наш велики народ свуче у блато и стави у ред последњих народа на кугли земљиној. Ko ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божји и глас пригушене народне савјести ако не из Светославне Цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божјим. Али све сам рачунао, као и сви савесни људи у овој земљи, да ће се зло ускоро прекратити. Но зло се не покраћује, него умножава. Плима корупције не опада него расте и ево дођоше воде зла до гуше, како каже Псалмист. Хоће умножено зло да нас удави и са свима нашим историјским и културним вредностима одвуче у пропаст.

Чујем уздахе народне, чујем где се шапће, јер се слободно не смије говорити! Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас Бог може спасити онда припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас je до сада спасавао од пропасти и одсад ће нам бити спас. Но осим молитве Богу треба и сами све да учинимо што je у нашој власти, да изађемо из ове помрчине на светлост. Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске.Светосавски народ увек се умео сјединити у часовима опасности. Сад je час опасности. Ja вас позивам, као Ваш Патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.

Светосавска црква и ако je заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој je дух Божији, онај силни дух који се јавио Апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, време je да му се даде маха да дејствује. У Цркви Православној крманош je Свети Сава. A Свети Сава je жив, a не мртав, и чека само заповест од Бога да буди и диже успаване Србе.

A ја као први слуга Божји и наследник Светога Саве и мученичких Патријараха српских вичем вам свима. Ha окуп српски народе! Ha окуп не против наше браће друге вере или друге народности, него против безумља и корупције! Ha окуп, српски народе, у име части и образа! Ha окуп српски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп српски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих! Ha окуп српски народе на понос младог Краља Петра Карађорђевића! Ha окуп српски народе ради деце твоје и будућности твоје!

Без тога неће ти бити срећна ни Нова Година нити и један дан, нити и један сат. A стиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој Години и кроз све године до краја времена.

Нека би Бог дао да тако буде!   Амин.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

* Please Multiply the Values