Јован Дучић о „југославизму“ и римокатолицизму

Spread the love

 

„Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживела издају на великом делу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма; а затим још и покољ пола милиона српске нејачи, не верујем да би се онда ико био решио на такву свирепу авантуру, као што је био 1. децембар 1918, написао је Јован Дучић у Чикагу 1942. године.“ Овом реченицом је српски дипломата и књижевник Јован Дучић завршио своју политичку студију „Југословенска идеологија“ – Истина о „југославизму“, објављену у Америци 1942. године у издању Централног Одбора Српске Народне Одбране, Чикаго, Илиној.  Изузетна студија у којој је Јован Дучић објавио политичку анализу и историјску истину о југословенском геополитичком и културно-религиозном пројекту, није смјела бити објављивана у Социјалистичкој ФР Југославији. У језгровитој и сажетој анализи Дучић је предочио политичке и вјерске разлоге креирања и спровођења југословенског културног и државног пројекта, као и  последице његове примјене којих је био свједок као дипломата Краљевине Југославије. Дучић је умро у Америци 1943. године приказујући свијету истину о геноциду спровођеним над српским народом у нацистичко-римокатоличкој творевини Независној држави Хрватској. Али, објављивање Дучићевог књижевног дјела није било дозвољено у новом југословенском режиму Комунистичке партије Југославије, који је спроводио континуитет југословенских програмских начела разграђивања и распарчавања српске отаџбине и државе,  српског народа и језика.

„Југославизам је идеологија без свог идеолога; идеал који је, као што смо видели, поникао из интриге; утопија која је потисла и онемогућила идеју; закон који је брањен безакоњем. Југославизам ће у нашој историји бити синоним диктатура, за које је од првог тренутка био тијесно везан.

Ако је српски народ радо прихватио нову еру 1918, нову државу, и нове држављане, о којима је знао већим дијелом само по „чувењу“, то је зато што је вјеровао ондашњим својим државницима, који су водили три побједилачка рата; али не слутећи колико су и они били изиграни у Паризу и Лондону, махинацијама Трумбићевог и Хинковићевог Југословенског Одбора, у којем је било неколико српских чланова, малог калибра; и који је уносио неред и пометњу у све српске националне и расне основе; са упорношћу и безобзирношћу које су добијали од хрватских чланова тог круга, много јачих не само у интриги, него и у уверењу и правцу какав су желели: увијек бирајући антитезу против тезе, реакцију против акције, сплетку против идеала.

Али српски народ није знао да ће у новој држави постати странцем у својој сопственој кући. У свом словенском и патриархалном схватању крвне и расне везе, он није вјеровао да ће се у тој кући наћи међу завереницима против свих његових заветних светиња, међу дојучерашњим туђим војницима, које је он побјеђивао, да га они затим оклеветају и обешчасте међу европским народима у чијој је средини он дотле био и велик и славан.

Али ни то није све. Српски народ није ни знао да са новом и заједничком државом он узима на себе обавезе које су премашале све његове могућности, а у замену ништа не добијајући од двеју осталих група у тој заједници. Југославизам је био странпутица и беспуће, вратоломија и самоубијство.“

МИСИЈА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ  РИМОКАТОЛИЦИЗМА

У књизи Дучић наводи битне податке повијести програмског римокатоличког религиозног и политичког дјеловања на простору Балкана, то јест о континуитету мисије католичке Конгрегације на простору Далмације и Балкана, који је почетком 19. вијека спровођен у политичком програму и покрету под називом југославизам.

,,За вријеме турско-српског рата, 1875-1878, све прилике су показивале да ће српске државе, које су ратовале за Босну и Херцеговину, добити те земље као победиоци. Међутим и Беч и Ватикан су пуно радили, напротив, да народ оних земаља не пристане на такву `окупацију`. У том су им пуно помагали Хрвати, тражећи и од фрањеваца да раде заједно за Аустрију и католичку цркву.  Фра Гаврановић у свом дјелу наводи и како постоје документа, да су после Невесињске пушке, из Беча слате инструкције њиховом министру при Ватикану, грофу Пару, за дејствовање у том правцу. Не треба ни претпоставити да у таквој ситуацији Штросмајер није све чинио што су хтјели Папа и Цар аустријски у погледу Босне. Треба бити сигуран да је за аустријску окупацију оних двају српских земаља био у дипломатској акцији у Берлину, један крупан фактор (бискуп) Штросмајер, творац „југославизма“.

Познато је како је у XVI вијеку, један Штросмајеров претходник, хрватски калуђер, учени Крижанић, ишао у Русију са идејом да целу славенску Русију приведе католичкој Цркви. Имао је теорију да, за успјех у руском свијету, не треба нападати Православље, као што се раније радило, него, напротив, проповедати како су обе хришћанске вере једнаке у основи, али да су Грци преварили Русе. Школован у језуитском манастиру грчке народности у Риму, да би се нарочито спремио за овакав напад на грчку цркву, он у Русији развија дотле непознату католичку пропаганду у највишим круговима. Писао је у Рим да ће, ако само успије да добије мјесто библиотекара у царском Двору, покатоличити Цареву породицу, а затим и руски народ! Крижанић је био протјеран из Русије.

Али треба вјеровати да је овим путем ишао и „југославизам“ ђаковачки. Навешћемо доцније само један пример колико је у време окупације Босне католички клир био забринут за своју Цркву и паству у Босни, ако би се ситуација изменила онамо на штету Аустрије. Начин Крижанића у Русији је, уосталом, везан за све добре слуге Цркве, исто као и за Штросмајера, старатеља католичког клира у Босни.

Немогуће је икаквом здравом мозгу претпоставити, да се за аустријску окупацију Босне и Херцеговине борио и Папа римски и Цар из Беча, а да је Штросмајер, врло угледни магнат своје Цркве, остао скрштених руку; и сањајући о том да православна Србија заузме оне крајевима у којој живи и скоро четвртина католичког народа!… Верски рат у Хрватској против Срба једва је век раније вођен из Беча по вољи Марије Терезије, и за дуго година. Један докуменат ћемо навести који је довољан да се види шта је и овог пута било иза кулиса. У већ поменутој књизи историчара фра Гаврановића, пише: неки Алојз Бороша, супериор часних сестара у Загребу, предлаже аустријској влади да у Босни покатоличи све муслимане, и да их затим похрвати, како би на тај начин сузбили политичке аспирације Србије, пошто су се „идеал србски“ и „србска вјера“ дубоко усадиле у срце по Босни, Херцеговини, Црној Гори, Далмацији, Словенији и Јужној Мацедонији: и сваки аустријски патриот, био он Нијемац, Хрват или Мађар, треба са овим да добро рачуна“.

,Југословенска идеологија – Истина о „југославизму“ – Јован Дучић

[Projekat Rastko] Jovan Ducic: Jugoslovenska ideologija

Политичка студија из пера једне компетентне личности. писца „др Влатко Мачек и Југославија“ Прештампано из Американског Србобрана 1942 323.1 (497.1) ДУЧИЋ, Јован а) Југословенство ИД=75972876 Доносимо овај есеј из пера исте компетентне политичке личности чију смо политичку студију „Др Влатко Мачек и Југославија“ објавили пре неколико недеља.

 

2 мишљења на „Јован Дучић о „југославизму“ и римокатолицизму“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

* Please arrange the below number in decreasing order