Југословенска језичка политика САНУ (2)

Spread the love

 

Поводом евроатланског додјељивања Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандард; `Декларације о заједничком језику`, и истрајавања Института за српски језик САНУ у изради `Речника српско-хрватског књижевног и народног језика`.

Данас Даничићево двоименовање српског језика довршава Институт за српски језика Српске академије наука и уметности настављањем израде `Речника српско-хрватског књижевног и народног језика САНУ`. Дакле, доврашава пројекат Хрватске академије знаности и умјетности – првобитно Југословенске академије знаности у Загребу. Институт за српски језик САНУ истрајава у изради речника властитог језика на хибридном `двочланом` називу `српскохрватски` довршавајући доктринарно дјело еврославистичке југослвенске језичке политике засновано на двоименовању српског језика и народа. Потврђујући тако повјесно-политичко право и лингвистички легитимитет вишеименовању властитог језика и народа. Наиме, настављајући спровођење стратегије југословенског језичког програма самоколонизовања српског језика и  институционализовање југословенске језичке политике после другог ратног распада Југославије.

Зато је порука Лаза Костића упућена Даничићу данас упућена САНУ као  настављачу југословенске језичке политике двоимановања и преименовања српског језика,  „Одбору за Речник српскохрватског књижевног и народног језика` и `Институту за српски језик САНУ` – покровитељима `Даничићеве доктрине` југословенског програма преименовања српског језика и народа; институцијама које истрајавају у повјесном и политичком програму југословенског језичког инжињеринга разграђивања и преименовања српског језика и народа. Зато заговорници Декларације о заједничком језику на подручју Србије рачунају на програмска полазишта и праксу Института за српски језик САНУ као примјеру примјене принципа југословенског вишеименог вишецентричног заједничког језика и јединој државној институцији на подручју бивше Југославије која одржава континуитет филолошке формуле двоименовања и вишеименовања српског језика.

Зато промотери Декларације заједничког језика виде у Београду стогодишњу престоницу Југославије и југословенства, наднационални центар региона, а не српског народа и језика. Пошто само установе културе Србије примјењују принцип полицентричног назива властитог језика, а у школском образовању двоазбучност – обавезно учење и латиничног писма, док су друге републике бивше Југославије законски забраниле југословенску, а радикализују националну језичку политику. Подсјетимо, Декларација о зајдничком полицентричном језику је ове године промовисана на фестивалу `Егзит`, у покрајини Војводини у којој су југословенски језички активисти активни на нормирању `војвођанског језика`.

Правилан назив Института за српски језик САНУ, и како га треба назвати, јесте Југословенски Институт за СРПСКОХРВАТСКИ језик САНУ -као једина преостала институција која истрајава на југословенској језичкој политици вишеименовања српског језика и идеолошкој комунистичкој књижевној култури. Заправо, 
Институт ради под псеудонимом Института за српски језик САНУ и ћириличним фолклором, а заправо пропагира раскид са континуитетом српске књижевности и књижевног језика. Највидљивија пракса Института је инсистирање на двочланом називу српског језика тј. израда Речника српскохрватског народног и књижевног језика САНУ, који представљају у јавности под називом Речник САНУ, а који плаћају порезни обвезници Србије. Такво институционализовање југословенског двочланог `двонационалног` назива српског језика представља принципјелну и пограмску подршку политичкој пракси вишеименовања српског језика  народа. Институт у објавама фолклорно истиче култ и континуитет такозване Караџићеве реформе српског ћириличног правописа, али то је само фолклорна филолошка фарса пошто реформисани српски савремени прости правопис, рађн у програму еврославистичког југословенског језичког пројекта, омогућава српско-хрватски ћирилично-латинични правописни прелазак Срба на латинични правопис, а онемогућава независтан статус српског правописа и језика, чиме даје и омогућава лингвистички легитимитет називу `српскохрватски језик`, а тиме даљем преименовању – вишеименовању српског језика.
Лингвистички логично је закључити да истрајавање Института за српски језик САНУ на двоименовању и `дводјелном` називу српског језика, да ли називом раздвојеним везником `или` као „српски или хрватки језик“, или цртицом као `српско-хрватски` језик, или у састављен у једну ријеч `српскохрватски` као југословенска хибридна `двонационална` одредница, какве се користе код колонизованих језика индијских колонија, представља истрајавање на идентитетском инжињерингу самоколонизовања српског језика. Заправо, представља подржавање и прмовисање полазишта и програма југословенске језичке политике доследно доктрини `дијалекатског` дијељења полицентричног `заједничког` југословенског језика. Наиме, наставља програм новоименовања `заједничког језика` према полицентричном принципу политичких потреба и интереса корисника `заједничког језика` старих и новоформираних југословенских `народа и народности`. Представља подржавање „природног“ процеса издвајања `националних` језика из српског језика као `слободног елемента у природи`, као природног процеса подјеле заједничког природног дијалекатског добра.

Југословенски језикословци почетком 21.вијека са истим филолошким фатализмом позивају на континуитет назива `српскохрватски` језик и Даничићево дјело, `даничићевски` доследно допуњавајући и довршавајући `Речник српскохрватског језика`са којим је почет и `под којим именом пројекат мора бити довршен`. Југославенска академија у Загребу је изграђивала еврословенску римокатоличку нацију која ће преименовати и преузети српски језик, а Београд је као и данас био унутрашња реторта револуционарног разграђивања српског језика и народа. Преко Загреба су спровођене римокатолчке, преко Београда револуционарне интеграције најмногољуднијег народа на Балкану, а све под протестантским програмом религиозног ревизионизма и позитивистичког просветитељства.

`Шибицарење` са називом властитог језика се не може наћи нити у једној језичкој науци и политици осим у програму србо-југословенских језикословаца, који програмски прикривају историјске истине ревносније од хрватских националиста. У манипулацији лингвистичком терминологијом српскохрватских слависта користе `филолошку` фразау `лексика хрватских писаца`, а због које Речник САНУ мора задржати назив `српскохрватског народног и књижевног језика`, јер је `лексика хрватских писаца` унесена у објављене томове речника `српскохрватског језика. Наводно научно указивање на `лексику хрватских писаца` и странаца који су писали на српском језику, коју ако би избацили српски језик бисмо осиромашили, представља идеолошку инерцију југословенске политичке пропаганде о троименом и двоименом језику и народу, троименој или двоименој лексици и лингвистици.

Процесе колонизације језика не усмјеравају координатори програма, већ креатори пројекта. Нема логичког лингвистичког лијека и одговора за процес агоније колонизованог језика. Академска програмска образлагања двоименовања српског језика која читамо и слушамо од преставника САНУ представљају школски примјер самоколонизовања језика. Филолози Института подучавају српски народ да је `српскохрватски назив једног језика, који у себи садржи име два народа која њиме говоре.` Да ли ће се стога Срби у Хрватској и Далмацији сматрати говорницима српског или хрватског језика, пошто се исти језик у Хрватској назива хрватски, а матица Срба поручује Србима да је назив њиховог језика српски и српскохрватски? САНУ Србима поручује да постоје `хрватска и српска лексика`, док је назив језика српскохрватски, а Срби у Хрватској говоре истим дијалектом и лексиком као Хрвати. Питање је  коју лексику користе српски писци у Далмацији и Хрватској, и дијелу Српске – српску, хрватску, или српскохрватску?

Србо-југословенски језикословци очекују српско-хрватски европски екуменски суживот са окончањем евроатланских интеграција, као и 1918. године, као стратешко опредјељење српске државе и народа. Зато су српскохрватски лингвисти ликовали што `амерички технички комитет ИСО 639-2  у Конгресној библиотеци Вашингтона није прихватио кодификацију црногорског језика, наводећи да је у питању једна од варијанти српског тј. српскохрватског језика. Када је комитет Конгресне библиотеке у Вашингтону последњи пут у јулу 2017. одбио захтјев библиотеке „Ђурђе Црнојевић” на Цетињу за кодификацију црногорског језика српскохрватски лингвисти су тврдили да је `српскохрватски` језик научна лингвистичка чињеница, а `црногорски` варијанта српског тј. српскохрватског језика. На адресу црногорских институција за стандардизацију црногорског језика стигао је мејл Ребеке С. Гунтер из комитета Конгресне библиотеке, да је одбор „расправљало више пута о црногорском језику и став је био да се ради о варијанти српског језика који се говори у Црној Гори”. Навела је и да су предложили „примјену варијантног кода срп-МЕ, осим уколико се не пошаљу додатне информације за разумијевање значајних лингвистичких разлика између два језика”. „Посебни кодови се додељују на основу лингвистичких разлика, а не на основу политичких или географских”.

Ребека Гунтер је навела разуман и лингвистички логичан закључак комитета, али образложења Института за српски језик САНУ и појединих академика за истрајавање на називу властитог језика `српскохрватским` представљају противљење здравом разуму. Заправо противљење ставу Ребеке С. Гунтер из комитета Конгресне библиотеке јер подршком назива `српскохрватски` пружају принципијелну подршку `црногорском` и сваком новом надијевању новог `националног` назива `заједничком језику`. Такође, релативизовање назива српског језика, а заузимање `српског` става у односу на племенски претиж са црногорским говором говори о `племенском` и политикантском приступу лингвистици. Што је средином 19.стољећа Лазо Костић указивао Даничићу наводећи текст Макса Милера, као водећег евроамеричког ауторитета: да је хрватски само варијанта српског или словеначког језика, и да се језик увијек називао само српским. Међутим, и данас као и тада српскохрватски лингвисти су радили на српскохрватском јединственом језику и није их занимала лингвистичка и историјска истина.

Евроатланска колонијална културна политика почетком 19.вијека, после рушења османског царства, као и почетком 20. и 21. вијека, спречавала је излазак српског језика на средоземље, осим интегрисаног у југословенску латинску славистику – у заједници са постојећом или измишљеном римокатоличком  еврославистичком националном заједницом релативизованог назива -`српски или хрватски` народ и језик. Истом стратегијом евроатланска алијанса данас политички признаје, према НАТО назорима, независтан назив `црногорском` и `бошњачком` језику, а у Србији одржава српскохрватски језички даничићевски дискурс. Дакле, да српаки језик не би био препуштен српском православном писму, имену и идентитету. Управо на шта нас подсјећа Декларација о заједничком језику, да пројекат полицентричног југолсовенског језика не предвиђа формирање било које веће националне независне државне језичке политике, већ процес полицентричног фрагментисања и `ферментисања` `заједничког језика`.

Еврословенски процес колонизовања српског језика, формулисан у Декларацији о заједничком језику, подразумијева полицентрично право сваког новопроглашеног националног назива `језика` на самоопредјељење до отцјепљења. Зато је САНУ на лингвистичком линку са еврословенском језичком политиком за југоисточни Балкан, успостављања континуитета и курса филолошке формуле српскохрватског `двонационалног` назива језика, као програмског подржавања и промовисања принципа Декларације о заједничком језику – права на кодификацију сваког самопроглашеног новоименованог дијалекта – `језика`. Стога оптужбе ХАЗУ против ЕУ да додјељује Београду мјесто ментора у наметању евробалканског диктата југословенског `језичног јединства` нису неосноване. Дакле, да због тога не допушта да `хрватско име буде назив засебног службеног језика.` Зато у односу србојугословенских лингвиста према додјељивању `црногорском` језику међународног кода не препознајемо српско право, него југословенско самоколонизовање српског језика, као у укидању краљевина Србије и Црне Горе 1918.године, а филолошком формирању и проглашавању три и касније два назива једног заједничког југословенског народа и језика.

Порука Лаза Костића Даничићу против двоименовања српског језика (1)

Једно мишљење на „Југословенска језичка политика САНУ (2)“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

* Please enter the Biggest Number