Југословенски језички програм разградње руског језика и народа (југославизам – политичко средство еврославизма)

Spread the love

 

„Некада је неписменост народа бољи чувар народне особеност, његове културне физиономије, него писменост по сваку цијену“.  Константин Леонтјев. 

 Увод

Ове године су у Србији и Хрватској прослављани јубилеји југословенске језичке политике, у Србији 200 година од објављивања првог спорног „Српског рјечника истолкованог њемачким и латинским ријечма“ Вука С.Караџића (Тршић,1787- Беч,1864), у Хрватској је празновано 400 година од рођења римокатоличког фратра и филолога Августина Јураја Крижанића, према хрватском језикословљу првог промотера хрватског језика (Липник, данашња Хрватска, 1618.- Беч,1683.). У Србији је слављан јубилеј Караџићевог реформаторског Рјечника, а у Хрватској дан рођења Крижанића као хрватског римокатоличког мисионара латинске славистике и религије. После распада Југославије југословенки `народи` југословенске јубилеје прослављају као датуме посебне националне српске или хрватске културне политике, али, оба овогодишња јубилеја представљају континуитет јединственог југословенског језичког програма аустрославистике, а у контексту колонијалне културне политике европске латинске славистике. Дакле, Крижанића и Караџића не спаја само мјесто погреба већ и програм еврославистичке исте историјске и идеолошке мисије. У повјесном, политичком и научном контексту југословенски језички програм представља пројекат латинске славистике, примарно римокатоличке, али као општеевропске колонијалне културне политике, програмски и првенствено усмјерене према колонизацији руског језика и писма, као највећег словенског православног правописног простора.

Августин Јурај Крижанић (lat. Georgius Crisanius, tal. Crisanio) је био римокатолички свештеник и мисионар, првенствено на подручју Русије и Балкана. Августин Крижанић је средином 17. вијека из Рима упућен у Русију ради унијатске мисије. У Русији је Крижанић спроводио политичку, религиозну и лингвистичку мисију, тј. поред политичког израђивао је програм прозелитског правописа и нову кодификацију књижевног језика. Програм Крижанићеве латинске лингвистичке мисија за реформу руског језика и правописа је планиран и креиран као антимисија православној мисији Светих Ћирила и Методија, као раскид са православним правописом и књижевним језиком, а израђивања  правописа и књижевног језика за нови национални културни и религиозни идентитет словенског народа, који ће бити уједињен под папом и римокатоличким словенским царем. Због антидржавне и противправославне агитације у Русији Крижанић је прогнан у Сибир, и послије петнаест година прогонства протјеран из царске Русије.

Вук.С.Караџић-1832 (уље на платну Димитрија Лактарија 1832. Народни музеј Београд)

Вук С. Караџић је био сарадник аустрославистичке мисије у програму југословенске реформе српског језика и правописа. Караџић је у Аустрију дошао као избјеглица послије слома српског ослободилачког устанка од османске окупације. Караџић је писао у „Новинама сербским“ које су објављиване у Аустрији и промовисале политички пожељне српске ставове у Аустроугарској. Такође Новине Србске су биле центар српских сарадника аустрославистичке културне политике у програму аустријске и европске спољне културне колонијалне политике. Караџића су у Аустрији подучавали аустријски слависти, првенствено државни аустријски цензор за словенске језике и штампу, који је српске сарадникеслужбено упућивао у програмске културне пројекте аустрославистике у Аустроугарској и на простору словенских држава. Аустрославистички југословенски језички програм је био првенствено римокатолички пројекат, али у контексту европског латинског славизма, у који су укључивани српски сарадници ради рада на терену са српским установама културе и народом. Због негативног искуства у православним државама, какво је било Крижанићево, римокатоличка мисија у 19. вијеку користи слаовенске (српске) сараднике који су формално православни, фолклорно национални просветитељи, а спроводили су програм еврославистичког југословенског језичког и правописног практичног прозелитизма.  (У истом мисиоарском контексту и континуитету кадрова конгрегације радио је и исусовца Бартол Кашић (Cassius, Cassio) (Pag, 15. VIII. 1575 – Rim, 28. XII. 1650), почетком 17.вијека, упућен на Балкан ради кодификације књижевног језика словенског становништва ради религиозне мисије међу православним народима. Значајни центри за школовање словенских мисионара за мисију међу православним словенсским народима су били Институт Св.Јеронима у Риму и Завод за илирску (словенску) младеж у Анкони, у којима се и Бартол Кашић школовао, а касније радио и Авгистин Крижанић у вријеме боравка у Риму и изучавања словенских језика)

Као што је Крижанић прогнан из Русије тако је и Караџић прогоњен из Књажевине Србије од српског Књаза и православне цркве. Караџић и сви српски сарадници у програму аустрославистике били су оптуживани од српске православне цркве да спроводе реформу српског правописа којом ће Србе одвојити од православља, руског правописа и народа. Крижанићев покушај латинске лингвистичке мисије у царској Русији средином 17.вијека и аустрославистичка реформа српског језика и правописа почетком 19.вијека, коју је формално спроводио Вук С. Караџић, један су повјесни процес и програм латинске славистике. Крижанићев програм `католичке` колонизације руског православног правописа и књижевног језика коришћен је као узор унијатске мисије у изради аустрославистичког југословенског програма реформе српског језика и правописа, а касније у реформи руског правописа у царској Русији и Совјетском Савезу. Крижанић није могао спроводити програм латинске славистике у границама руске државе, али је такав програм спровођен међу православним Словенима у границама римокатолчких држава, као у дијелу Украјине под окупацијом Аустроугарске.

Цар Петар I Романов је 1708. године наложио спровођење реформе руског ћириличног правописа према узорима европског просветитељства тј. прилагођавања писму латинске графике. Реформисани правопис је почео да се примјењује од 1710. године, позната под називом `грађанска азбука`. Реформа руског правописа је рађена и под утицајем латинске лингвистичке мисије, која је била континуитет Крижанићевог мисионарског рада на руском ћирилчном правопису, као и утицајем руског Цара који је био заговорник европских просветитељских и протестантских учења. Поред осталог, заговорници рефомре руског ћириличног писма према лaтинскима словима су тврдили да је таква рефомра услов технолошког напретка, тврдили су да се ћрилични правопис мора прилагођавати штампарским машинама донесеним из Европе, да штампарска руска слова морају да личе латиничним словима. Заправо, као што је у прошлом вијеку покушано од стране евроамеричке културне политике да се са употребом компјутерске технологије наметне латинично писмо свим народима свијета.

У царској Русији су постојали прозелитистички покрети који су заговарали избацивање `непотребних` слова из руске азбуке и која немају еквиваленте у латинчном правопису, поједини пролатински филолози у Рисији су били против слова „Ъ“ (тврди знак), као што и српски сарадници аустрославистичке реформе српског правописа. Захваљујући великом руском православном правописном предању руски филолози и научници нису дозволили реформу руског ћириличног правописа према латиничном обрасцу. Руска `грађанска азбука` је служила као образац формирања савремених ћирилица – бјелоруске, бугарске, македонске, руске, русинске, али је реформа српског ћириличног правописа, српска савремена ћирилица, рађена непосредно у аустрославистичкој реформи југословенске језичке политике, као реформа раскида са предањем православне писмености и припајања породици језика латиничне писмености.

Мала српска Књажевина, која је обухватала трећину српског народа на Балкану, окружена римокатоличком и османском империјом, није могла одбранити себе нити већину српског народа од моћне мисије римокатоличке монархије и европске папско-протестантске европске латинске алијансе. Као православни хришћани, Срби су у аустроугарском царству користили ћирилично писмо, богослужбени црквенословенски језик и српски књижевни језик, зато је према српском језику и писму спроведена упоредо радикална римокатоличка и револуционарна реформа. Аустрославистичка реформа српског језика и правописа спровођена је у програму југословенске језичке политике, који се састојао у прилагођавању српског ћириличног писма и књижевног језика унијатском мисионарском моделу правописа и књижевног језика, који су користили покатоличени Словени у Далмацији – латинични фонетски правопис и књижевни језик кодификован на простој дијалекатској основи. Такво упрошћавање језика и правописа је рађено намјенски ради брже мисије и уједно разграђивања јединственог књижевног језика и предања православне писмености православних Словена. Тако је српског језика разграђиван дијалекатским раздјељивањем језика преко кодификовања књижевног језика на једном дијалекту и упрошћавањем правописа на фонетској основи изједначеног са латиничном верзијом правописа покатоличених Словена – касније `Хрвата`. Такав модел реформе је требало спровести и у царској Русији и примијенити на руском језику, ради чега је Крижанић упућен у Русију и због чега је прогнан у Сибир, а потом протјеран из Русије.

Континуитет „католичке” Крижанићеве мисије у 19. вијеку

фратар и филолог Јозеф Добровски

Континуитет `католичке` Крижанићеве славистичке мисије наставио је најзначајни оснивач латинске славистике фратар и филолог Јозеф Добровски (1753-1829), припадник језуитског реда и високо рангирани римокатолички мисионар. Почетком XIX вијека, када је европска `славистика` конституисана, Јозеф Добровски је наметан као ауторитет славистике православним Словенима, зато је програмски називан и „патријархом славистике“. Јозеф Добровски је 1772. године примљен у језуитски ред у Брну и припреман за  мисију у Индији, али је упућен у мисију латинске славистике као кључног филолошког фактора у решењу Источног питања.

Јозеф Добровски је користио Крижанићеве радове у мисији израде програма `славистике`. Биљешке о Крижанићевим радовима је доставио у престоницу (Беч) канцеларији за словенско питање на подручју Балкана, као мисионарски материјал за програм аустрославистике у југословенској реформи српског језика и правописа. Програмска начела мисионарског рада Августина Крижанића Добровски доставља цензору словенске штампе у аустријском царству Бартоломеју Јернеју Копитару. У коресподенцији Јозефа Добровског и Бартолоа Копитара сазнајемо да Добровски тражи 1824. године враћање својих биљешки о Крижанићевом раду; у писму помиње В.Ст. Караџића као могућег корисника Крижанићевих радова. (4 Pisma Dobrovskago i Kopitarja v povremennom porjadke. Trud I. V.Jagiča,Petrograd 1885. (u: Sbornik Otdelenja ruskogo jazyka i slovesnosti. Imp.Akademii inauk, Tom XXIX); Nove pisma Dobrovskogo, Kopitara i drugih jugozapadnih slavjan. Trud I. V. Jagiča, Petrograd 1897. (u Istočnički dlja istorii slavjanskoj filologii, Tom II. Sbornik Otdelenija russkogo jazyka i slovensnosti, Imp. Akademii nauk, Tom LXII).

У програму југословенске језичке политике корисници Крижанићевог правописног прозелитског програма су били цензор словенске штампе и културне политике у аустроугарској Бартоломеј Јернеј Копитар и српски сарадници аустрославистичког програма Вук С. Караџић и Ђура Даничић (Поповић). (Филолог Ђура Даничић, као сарадник југословенског језичког програма писао је анализе радова Августина Крижанића.) Цензор словенске штампе Бартоломеј Копитар је, као и Августин Крижанић, мисионарио на простору Украјине који је био под аустријском окупацијом. Основао је катедру за црквенословенски језик за Украјинце и Русине ради школовања унијатских свештеника. Бартол Копитар је радио на пројекту отварања у Аустрији свесловенског института за славистику на којем би се израђивали речници и граматике за све словенске дијалекте по југословенском српском моделу реформе раскида са православним предањем писмености и књижевности. Бартоломеј Копитар није скривао мржњу према православљу и највећем православном словенском народу – Русима. У новинским чланцима Бартоломеј Копитар је православне свештенике називао ′мрачњацима′. У Копитаровој кореспонденцији можемо прочитати како је римокатоличком ревношћу радио на раздвајању Словена од православља. Аустроугарска монархија је оснивала катедре за словенске језике као координате евроцентричне славистике и религиозне регрутне центре римокатоличких кадрова унијатске мисије. О том програму Бартоломеј Копитар је писао у свом програмском тексту ,,Патриотске фантазије једног Словена“: „Управо због тога је старословенски језик од заједничког интереса за све слависте, а посебно за аустријске је од посебног интереса, зато што му је ту мјесто, тако да Аустрија не би требало да препусти његово изучавање прљавим рукама Руса“.

Августин Јурај Крижанић, Јозеф Добровски и Баартол Јернеј Копитар

Начела нормирања и кодификације књижевног језика и правописа која је Крижанић креирао за православне народе Бартоломеј Копитар као Словенац и писац граматике словеначког језика није примјенио на матерњем језику. Правопис словеначког језика је урађен према историјско-етимолошком принципу. Аустрославистички реформаторски програм био је намијењен разградњи језика и правописа православних Словена. Такође, одбијен је предлог Караџића и Ђура Даничића да се у југословенском програму у хрватску варијанту латиничног писма унесу поједина ћирилична слова, ради формирања југословенског синкретистичког правописа и заједничког језика, као што је у српски правопис унесено латинично слово Ј. Предлог је одбијен и образложен очувањем културног континуитета, идентитета и цјеловитости система писма латинске графике и симболике. И у царској Русији су у том периоду покушаване сличне мисије, 1833. године је објављен текст „Искуство увођења нових руских слова“ (OPЫT WEDENIЯ NOVЫH RUSSKIH LITER), којим се за руски правопис предлагало прављење правописне мјешавине латинице и ћирилице, као што је урађено у реформи српског правописа. Пољски латински мисионар К. М. Кодински је 1842. године штампао књигу „Поједностављење руске граматике“, у којој је предлагао да се руски ћирилични алфабет замијени латиничним. Познати руски књижевни критичар Висарион Бјелински је  предлагао да се слово „Й“ замијени латинским словом „Ј“, што је у Србији урађено у југословенском језичком програму као `иновација` Вука С. Караџића. Напоменимо да су Караџић и Бјелниски били сарадници и пријатељи, као што су сви Караџићеви сарадници у Русији били у мисији европске славистике, рационалистичког, религиозног или револуционарног европског екуменизма. Конкретно, сва Караџићева познанства и путовања у Русију координирао и организовао је аустроугарски цензор за словенска питања Бартоломеј Копитар у програмском континуитету  прозелитске унијатске мисије у Русији.   

ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЧКИ МОДЕЛ ЕВРОСЛАВИСТИКЕ

Крајем деветнаестог вијека европски колонијализам је затварао круг колонизације ваневропских језика. Почетком 20.вијека планетарни програми латинске лингвистике и писмености су били спроведени или су спровођени у свим језицима ваневропских народа. Препреку планетарној владавини латинске писмености представљале су велике монархије великог копна – Руско царство, Османски Калифат и Кинеска царевина, као стубови вишеполарног поретка писмености и књижевности. Суштински и стратешки супротстављено империјалном једнополарном латинском језичком и правописно пројекту било је православно Руско царство. Зато је почетком 19. вијека на простору Аустријске царевине основан покрет латинске славистике, познат као   аустрославизам, у којем је посебну мисију представљао југословенски језички програм.

Југословенска језичка политика је спровођена почетком 19. вијека у контексту решавања Источног питања и као континуитет унијатске мисије у Далмацији и на Балкану. Сврха југословенског језичког програма је било спровођење европске колонијалне културне политике на Балкану и на словенском православном Истоку, а у програму потискивања и прогона православне писмености са Средоземног и Јадранског мора. Југословенски језички пројекат је практично представљао колонизацију српског језика као предања православне писмености и књижевности, али реформа српског језика и правописа није била локалног лингвистичког карактера већ је представљала мисионарски модел `меке моћи` према православном словенству. Поред потискивања православне писмености од Средоземља, југословенска језичка мисија је имала циљ прављења прозелитског пролаза према правописном простору православног Истока. Југословенска реформа српског правописа и језика је била `пробни балон` пуштен према простору православног правописа словенског свијета – пробни правописни прозелитски пројекат припреме за освајање великог руског православног правописног простора. Југословенски језички програм је израђиван и као модел разграђивања језика и правописа великог православног словенског царства, као пробни програм колонизације руског језика и правописа.

Југословенска реформа српског језика и правописа је спроведена према начелима програма који је Крижанић креирао за реформу руског језика и правописа. Заправо, као прозелитска проба колонизације руског језика и правописа, највећег словенског језика као ујединитељског филолошког фактора православних народа и православног правописног простора. Реформа српског језика и правописа је примјер примјењеног правописног прозелитизма и разградње словенског књижевног језика. У програмском и повјесном смислу југословенски језички програм је модел антимисије дјела и мисије Светих Ћирила и Методија – програмско потискивање православне писмености и књижевности, а наметање латинске писмености и књижевности. У геополитичко-религиозном поретку то значи повратак пракси `тројезичне јереси`, као средству успостављња једнополарног језичког и правописног латинског планетарног поретка.

Колонијални програм латинске славистике какав је спроводио Крижанић, заједнички латински прости правопис и књижевни језик за све Словене уједињене папским поглаварством, није утопистички пројекат, како се често у лингвистичкој литератури оцјењује, већ поступан, реалрелигиозан и реалполитички пројекат реализован са постизањем повољних политичких прилика и мисионарских могућности. Словенски језици су имали изграђену сложену писменост и књижевни језик због чега су програми колонизовања словенских језика и правописа били сложени. Зато, кад је мисија латинске славистике била немогућа на простору руске царевине. спровођена је према Словенима у границама европских држава или пограничним малим православним државма каква је била Књажевина Сербија.

Мисија латинске славистике од средњег вијека користи јединствен језички програм у колонизацији словенских језика, посебно после мисије Светих Ћирила и Методија и увођења словенског ћириличног правописа и језика у хришћански богослужбени и књижевни поредак. Југословенски језички програм је израђиван према мисионарском модусу латинске славистике,  средњовјековна стратегија латинске лингвистике у 19. вијеку реализована упоредо рационалистичким и религиозним филолошким формама. Унијатска мисија је спроводила описмењавање православног народа гласовним правописом и простим књижевним језиком као средства ефикасније мисије латинске асимилације и пропаганде, и истовремено ради религиозног раскида са предањем православне писмености и књижевности. Тако су простим правописом и  књижевниим језиком словенски народи одвајани од заједнице православних народа, а присаједињавани латинској писмености и речнику латинске схоластике као сложеним правописним и књижевним формама.

Латинска лингвистичка мисија на Балкану од средњег вијека креира и користи ћириличне варијанте прозелитског правописа. Фрањевачка филолошка школа је писала мисионарске књиге варијантом простог ћириличног брзописа, такозваном `западном ћирилицом`, којом су упрошћавани правопис и језик – свођењем писма на гласовни правопис и књижевног језика на дијалекатски језик. Југословенска језичка политика представља примјер практичне примјене правописног прозелитизма на ћирилични правопис, израду сурогата ћириличног правописа према латиничној варијанти фонетског правописа коју су користиле заједнице покатоличених Словена у Далмацији. Српски савремени прости гласовни правопис је формиран према мисионарском модусу латинског прозелитског правописа и фонетског фонда дијалекатског књижевног језика. Дијалекатски књижевни језик, будући дијалекатски што значи проивољан, увијек може да се модификује, ограничава или проширује према потреби, најчешће политичкој. Такав `ћирилични` правопис је био средство разградње српског ћириличног правописа, као правопис прелаз са ћириличне на латиничну верзију фонетски компатибилног латиничног гласовног правописа. Заправо, српски сурогат ћириличног правописа справљеног као прозелитски правопис за прелаз на латинично писмо – модел мјешовитог ћирилично-латиничног правописа, јер правопис који има један знак другог правописа има функцију мјешовитог модела правописа, као што српска савремена ћирилица има латинично `Ј`, а свака српска ћирилична фонема еквивалент у хрватској латиници.

Такође, реформа српског `ћириличног` писма је била и програм упрошћавања свијести српског народа. Српска култура описмењавања и писмености је сведена на потребе просте комуникације и револуционарног права на писменост, обављања простих послова и потреба, разумијевања потрошачких и политичких пропагандних порука. Програм реформе српског правописа и језика је креиран као колонијална религиозна мисија и револуционарни атеистички принцип описмењавања, , ван континуитета и смисла културе описмењавања. Савременом српском ћирилицом сврха српског правописа и описмењавања је сведена на формирање функционалнијег и економичнијег правописа без културног и интелектуалног, националног и религиозног смисла и значења. Симболика графике, морфологија и семантика српског правописа су сведене на естетику максималне економичности прилагођене простим потрошачким потребама.

У програму латинске славистике Словенима латинске вјере који се граниче са руским православним царством су измишљани називи језика у процесу одвајања од руског језика, али су њихови књижевни језици кодификовани на средишњем дијалеку и култивисаном књижевном језику. Међутим, српски језик и народ су као православни подвргнути двоименовању и вишеименовању, а српски континуитет култивисаног књижевног језика потиснут и проглашен наметнутим језиком од Руса, Словена, грађанске класе, аристократије, правосланве цркве.  Југословенски језички програм је креиран као филолошка формула фрагментације српског језика у свим сегментима.

Упоредо са промјеном правописа и књижевног језика спровођена је промјена назива српског језика. У пројекту аустрославистике спровођен је програм вишецентричног вишеименог југословенског језика. Пошто је име српског народа било историјски изграђено као културно-историјски православни појам, синоним православне припадности, аустрославистика је спроводила програм вишеименовања и преименовања српског језика. Доктрином дијалекатског дијељења српски језик је разграђиван и раздјељиван тако што су дијалектима `додјељивани` називи `националних` језика, чиме су српски језик и народ раздјељивани према подјелама европске колонијалне политике. Као што је словенском језику на Балкану аустрославистика креирала `историјско` име `илирски` (од латинског израза `илирикус`), тако је касније креиран геополитички назив `југославизам`. Затим су југословенским програмом дијалектима српског језика наметнути национални називи, од двоименовања, преко југословенских комбинованих трочланих и двочланих назива, до данашњег вишецентричног вишеименог петоименог `заједничког језика`. Важно је навести да у том континуитету данас инстутиционално истрајава Институт за српски језика САНУ, као једина установа бивше Југославије која користи двочлани назив `српскохрватски језик` за властити језик, истрајавајући у изради Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ.

Југословенска језичка политика је практичан примјер колонизовања језика, кодификовања књижевног језика на простој дијалекатској основи, чиме су разграђивани књижевни и `народни` језик. У првој фази упрошћавања књижевни језик је кодификован на простом дијалекатском говору, чиме је раскидано са континуитетом књижевног језика; у другој фази је истим принципом упрошћаван `народни` језик – дијалекат, а у трећој фази спровођено је упростачење и примитивизација језика. Српски књижевни језик је прво спуштен на разину простог дијалекатског говора, а потом правом демократске просте већене и лингвистичким либерализмом сведен на говор гомиле, а језичка правила прилагођена `развоју` језика препуштеног произвољној вољи просте већине.

КОНТИНУИТЕТ  КРИЖАНИЋ – КОПИТАР – КАРАЏИЋ

Латинска мисија је у словенске народе упућивала Словене римокатолике или протестанте, као што је био римокатолички мисионар Августин Јурај Крижанић или Бартолмеј Јернеј Копитар. У 19. стољећу, вијеку револуционарних покрета и побуна, латинска мисија је у словенске народе упућивала и Словене `слободне мислиоце`, следбенике просветитељског позитивизма и рационализма. У српском случају мисија латинске славистике је унаприједила селекцију словенских сарадника `караџићевском` категоризацијом кадрова – мајсторима медијског маркетинга филолошког фолклора, који су истовремено били револуционарни рушитељи религиозних, класних, књижевних, друштвених и духовних норми православног предања.

Зато, као ознаку за повјесни процес програма мисије латинске славистике и југословенске језичке реформе српског језика и правописа можемо користити синтагму `континуитет Крижанић-Копитар-Караџић`. Таква синтагма је ознака континуитета и програмских начела мисије латинске славистике не само у раду три историјске личности, већ програмског процеса и континуитета европске колонијалне културне политике у  колонизовању словенских језика. Програм латинске славистике је у различитим филолошким формама, религиозним или рационалистичким, примјењиван на правописе и језике православних Словена. Повјесни период `просветитељске` и протестантске пропаганде 19. вијека, који је имао великог утицаја међу школованим Србима и Русима, можемо назвати прелазним припремним периодом међу мисијама Крижанића и Караџића – раздобљем `рационализма` до револуционарне `реформе` раскида српског језика и правописа са предањем православне писмености и књижевности.

Каква је разлика између филолошке мисије и личности Крижанића и Караџића?

Августин Јурај Крижанић је био ревносни римокатоличики свештеник, карактеристични римокатолички мисионар свог времена, политички и теолошки противник православља. Августин Крижанић је друштвене науке студирао у Љубљани, филозофију у Грацу, теологију у Болоњи, докторирао је у Риму на Грчком колегијуму за унијатску мисију (Collegium graecum) 1642. године. Због школовања на грчком колегијуму и поријекла из Далмације, и што се у Русији потписивао и као `Србљанин`, постоје претпоставке да је српског поријекла, као многи поунијаћени православни Срби који су фанатизовано учествовали у унијатским мисијама. Такође, српском народношћу се могао послужити и као православним псудонимом ради лакше прозелитистичке пропаганде. Послије школовања Крижанић је из Рима упућен у Русију ради религиозне и лингвистичке мисије. Писао је против православног предања, проповиједао Словенима прелазак у римокатолицизам и признавање папе за поглавара. Крижанић је позивао руског Цара да се поклони папском примату и постане римокатолички император. Крижанић је био латински легионар и лингвиста, римокатолички ратник и ревнитељ на теолошком, лингвистичком и бојном пољу. Заговарао је славистички пуризам и папизам, што је карактеристично код Словена римокатолика, као и свођење народности на племенско и расно. Због антипаравославне и револуционарне антидржавне агитације протјеран је у Сибир, а после 15 година прогнан из Русије.

Вук С. Караџић је био формално православни Србин, али политички практично атеистички агитатор ангажован у програму аустрославистичке колонијалне културне политике, програмски против православне цркве и монархије. Зато су његови језикословни памфлети поглавито класна антиаристократска антимонархистичка агитација, чија је основа класна борба и револуција на плану језичке и правописне политике. Караџић је у аустрославистичком програму наступао под псеудонимом патриотизма и националног препорода, а програм југословенске реформе српског језика и правописа је спроводио у форми српског филолошког фолклора. Атеистичку агитацију против православља Караџић је прикривао и протестантизмом, а посредно правописном и језичком политиком позивао на револуционарну класну борбу против православног племства и свештенства. Караџић се према програму латинске славистике позивао на паганско словенско наслеђе као пандан православној култури и књижевности. Према програмском упутству европских слависта користио је српске епске пјесме као покриће у промовисању реформисаног правописа. Као што је Крижанић заговарао чистоћу словенског језика, Караџић је у српски речник уносио турцизме и туђице других језика ради отуђивања из српског језика српских ријечи, словенског речника православног појмовника и предања, јер је у програму аустрославистике планирано од српског језика створити језички конгломерат и тако удаљити српски од словенских језика, а тиме православне Словене од средоземља. Караџић је пропагирао политичко и језичко југословенство, категорично се залагао за равноправно коришћење ћириличног и латиничног правописа – `двоазбучност`, зато се потписивао и латиничним писмом. Залагаo се за религиозни релативизам у српском народу, као за разградњу православног правописа и књижевног језика тако и појма Српства као синонима православне припадности, и да Срби буду равноправни бројчано у три конфесије што је практично посвједочио вјенчањем у римокатоличкој цркви.

Такође , новчана помоћи коју је Караџић добијао из Русије била је резултат исте програмске манипулације какву је према налогу аустроугарских мисионарских ментора Караџић користио у Књажевини Србији и Српској цркви. Караџић је ради новчане помоћи обмањивао српске државнике и владике да ради на ползу православља, српског језика и сакупљања српских народних пјесама. Караџићев манипулативни карактер и метод за добијање новчане помоћи у Српској цркви и Књажеству су откривени тек после објављивања Српског рјечника протолкованог њемачким и латинскијем ријечима и изразима“ 1818.године у Аустрији –  штампаног у унијатском јерменском манастиру `ћириличним` прозелитским правописом. У `Српски рјечник`, у југословенском програму аустрославистике, уписан је велики броја турцизама и латинизама, а изостављене су многе српске ријечи и речник српско-словенских вјерских, научних, филолошких појмова и израза.

Међутим, руски филолози и дипломате на Балкану којима је био познат политичко-религиозни рад Караџића и Даничића у Аустроугарској јасно су писали о њиховој мисији политичког и прозелитског правописног програма. Руски конзул у Босни, филолог Александар Хиљфердинг, у својој студији `Западни Словени` 1858. године, о реформи српског правописа пише да је Караџић „саставио нову српску азбуку која се сасвим одваја од Кириловог предања задржавши само спољашњу форму руских слова, али усвојивши сасвим латински правописни систем. Вук разваљује предање које Словене веже са дјелом Светог Ћирила, а да их азбука коју је он узео, управо води примању латиничног писма, које код Словена важи као симбол римокатолицизма.“

НОВА МИСИЈА ЛАТИНСКЕ СЛАВИСТИКЕ

Нова мисија латинске славистике практично и симболички почиње југословенском језичком реформом српског језика и правописа, као и реформом руског језика у дијелу Украјине окупирана од Аустроугарске монархије. „Нова“ латинска мисија реформе српског језика и правописа почетком 19. вијека почиње са почетком ослободилачких ратова Срба од османске окупације. Урушавање Калифата је омогућавало ослобођење и обнову православних народа и држава на Истоку. Аустроугарска колонијална културна политика зато спроводи југословенски језички програм ради онемогућавања обнове српске језичке политике на подручју Балкана. Аустрославистички програм је подразумијевао спречавање поновног успостављања православне писмености на српском етничком и језичком простору, што је значило онемогућавање ослобођења Срба као културно-политички независног православног народа и успостављања српских државних установа и услова самосталног уређивања језичке и правописне политике. Заправо, спречавања Срба да обнове државу на српском етничком, језичком и правописном простору. Зато што би самостална обнова српске језичке политике на српском етничком простору значила уједињење српског народа од Вардара до Триглава. Такође, то би затим значило правописно и политичко повезивање са православним народима, првенствено са православном Русијом. Зато је аустрославистика спроводила југословенски језички програм спречавања да српске установе културе спроведу стратегију српске језичке политике, обнове континуитет књижевног језика и српским књижевним договором уједине српски језик у јединствен једноимени језик. Аустроугарска реформа је зато спровела радикалан раскид српског језика и правописа са српском словенском основом и ћириличном писменошћу. Стога је у југословенском језичком програму са српским сарадницима и представницима хрватске и словеначке заједнице у Аустроугарској организовала Бечки књижевни договор 1850.године о заједничком југословенском језику и новоформираним варијантама латиничног и ћириличног писма српског или хрватсог, или словеначког језика и правописа.
Геополитичка стратегија латинске славистике у југословенском језичком програму је била онемогућавање обнове правописног и језичког јединства словенских православних народа после ослобађања од османске окупације, а у правописном погледу спречавање повезивања православног правописног простора и изласка на Средоземно море. Стога је стратешка сврха колонизовања српског језика и правописа било раздвајање природне, правописне и политичке везе српског језика и народа са највећим словенским језиком и народом, руским језиком и правописом, православном руском царевином и црквом. Стратегија југословенске језичке политике је зато било свођење на најмању могућу мјеру језичких веза српског језика са словенским језицима, српског правописа са православним правописима словенских народа.

Као што је Константинопољ описмењавао и обједињавао словенске народе православним правописом, као у мисији Светих Кирила и Методија, тако је Москава као нови Цариград обнављала православну писменост и књижевност Словена, посебно почетком ослобађања православних народа од османског ропства. Зато се латинска лингвистичка мисија супротставила, као у средњем вијеку мисији Светих Ћирила и Методија, правописном повезивању Срба са православним народима и православном руском царевином, да Срби не обнове државу са установама културе православног предања писмености и књижевног језика него са установама југословенске језечке политике и књижевности.

Латинска мисија у ваневропским народима је спровођена према мисионарским могућностима и моћима европских колонијалних држава. Државне позиције европске алијансе су одређивале духовно позиционирање папске и протестантске мисије. У латинској колонизацији српског језика и правописа познат је државни указ Царице Марије Терезије 1770.године за одобравање штампања књига и часописа на српском језику на подручју Аустријске царевине. Наставак истог програма је указ Цара Јосифа II 1781. године о увођењу у српске школе латиничног правописа, народног дијалекта као књижевног стандарда и учења њемачког језика. Указ Цара Јосифа је повучен захтјевима и молбама српске цркве, српских установа културе и српских културних дјелатника, посебно Теодора Јовановића Мирјевског (Сремска Каменица, 17. април 1741 – Санкт Петербург 22.5./3. јун1814) директора српских и румунских школа у Банату – Хазбуршком царству. Мирјевски је имао статус аустријског племића, био је секретар темишварског Владике Петра Петровића. (Године 1781. написао је референдум Бечком двору о српском језику и писму. Противио се латинизацији српских књига. Теодор Мирјевски се по позиву царице Катарине II преселио у Петроград. У Русији је добио наследно племство и спахилук Норк у Могиљевској губернији у Белорусији. Године 1783. Царица Катарина II Teodora Мирјевског поставља за директора основних школа у Петроградској губернији. Његовом заслугом је основан `Завод за спремање учитеља`, који ће касније постати Учитељска семинарија и Педагошки институт 1804. године. Теодор Миријевски је учествовао у настанку Устава народних школа. Основао је прво министарство просвете, због својих заслуга је постао члан руске академије наука“)

Сврха дозволе штампања српских књига, уџбеника и часописа у Аустријском царству је била контрола српске културне политике, књижевног језика и правописа. Заправо, закон је обавезивао на коришћење само српских уџбеника штампаних у аустријској цензури и царевини, а забрањивао коришћење нецензурисаних православних уџбеника и књига које су српске школе добављале из Царске Русије. Закон је забрањивао рад руским православним професорима у мисији православне писмености, раздвајао православне Србе од православне писмености и припајао Словенима латинске писмености и религије. Позната програмска књига југословенске језичке политике штампана реформисаним `српским` правописом у програму аустрославистичке цензуре у Аустроугарској јесте Караџићев и Копитаров Српски рјечник протолкован њемачким и латинским ријечима штампан 1818. у унијатском јерменском манастиру у Бечу. Копитаров и Караџићев реформаторски речник је прокламовао нови правопис и вршио колонијалну културну категоризацију српског народа свођењем на рурални речник и посао, на подкултурну категорију колонијалног народа, док је речник занатске, интелектуалне, научне, религиозне, филолошк области преузиман из латинског и турског језика.     

У одбрани од латинске мисије православна црква је дјеловала у својим могућностима, митрополит Мојсије Петровић 1718. и 1821.године шаље молбу Цару Петру Великом и Руској цркви да пошаљу српској цркви учитеље црквенословенског језика, православне богослужбене и школлске књиге. Синод Руске православне цркве је маја 1726. године послао у Сремске Карловце синодског преводиоца Максима Суворова учитеља црквенословенског језика. Суворов је донио значајан број књига, словенских граматика, лексикона, буквара и 1726.године је у Сремским Карловцима отворена гиимназија. Црквена и световна словенска литература је од тада почела да пристиже из Русије, као и руски провесори. Руски србиста Н.И.Толстој пише о том периоду: „Четрдесетогодишњи период од 1740. до 1780. године с правом се сматра добом владавине ’славеносербског’ књижевног језика насталог на руској основи. Међутим, ту руску основу не треба схватати као обичан руски језик. То је био старословенски језик каснијег руског типа, тј. руски ’високи’ књижевни стил 18. вијека” В.П. Гудков, «Исследование частных вопросов славянских языков», 2007, с. 53.

Крижанић креира католичку руску државу, језик и правопис

Сврха упућивања Августина Крижанића у Русију је била религиозно-политичка и социо-лингвистичка мисија. Римокатоличка мисија је простор православног руског словенства традиционално третирала као шизму или продужетак паганизма. Зато је планирала простор православне Русије уредити унијатском мисијом. Једно од римокатоличких решења руског православног простора је била примјена `католичке` круцијалне концепције римокатоличке духовне државне доктрине – религиозне државе под папским поглаварством према назорима култне `католичке` књиге Аурелија Августина „De civitate Dei“- Држава Божја или Божја Држава, (потпуни назив: De Civitate Dei contra Paganos – „О Држави Божјој против пагана“) објављенена латинском језику 420.године.

Крижанић је као судент у Риму писао представку 1641.године за мисионарску дјелатност међу православним Словенима. Крижанић је своју молбу образложио Франческу Игнолију секретару нове Конгрегације за ширње римокатолицизма ријечима: „Не сматрам Московљане кривовјернима и расколницима јер њихов раскол није настао и из охолости, већ из незнања, него сматрам да су преварени“. Крижанић је у мисији „у својим политичким иступима отворено проповиједао оправданост буна и устанака против тиранства руског цара и његове владе.“  Крижанићев религиозни резон је био римокатолички програмски став према православљу. Папска пропаганда од свог издвајања `папства` у засебну институцију проповиједа о православним Светим Оцима као кривовјерним мистицима који су измијенили јеванђелско учење. Папизам се противио богословљу Светих Отаца зато што негира теорију о духовној изузетности патријарха у Риму. Такође, такву теолошку теорију тумачења православља као исквареног јеванђелског учења наставио је протестантизам. Теолошка теорија коју је Августин Крижанић проповиједао православним Словенима о погрешном вјерском учењу које су им наметнули Грци јесте римокатоличка програмска пропаганда против православља. Римокатоличка теолошка теорија коју је у Русији мисионарио Крижанић унесена је у југословенски програм реформе српског језика и правописа. Таква теолошка теорија је међу православним Србима је позната као Караџићева `теорија` о Србима три вјерозакона а у којој је православље названо `грчким законом`.

Августин Крижанић је у Русији написао филолошки оглед на комбинованом синкретистичком правопису „Објаснијеније изводно о писмје словјанском новом“, а затим „Граматично исказаније об руском јазике“. У оба језичка рада Крижанић се бавио правописом заједничког славенског језика сачињеног за правосланве Словене. У програму латинске славистике Крижанић је за православне Русе и све православне Словене креирао прозелитски правопис, „двоазбучност“ – упоредно коришћење латиничног и ћириличног писма или мјешовити правопис комбиноване ортографије латиничног и ћириличног алфабета, као мисионарске моделе правописног прелаза из православне у латинску писменост, какав је коришћен у унијатској мисији у Далмацији.(Програмска граматичка и правописна правила која су касније примијењена у реформи српског језика и правописа). „Крижанић је у новокреирану ћирлицу увео слова `ј`, и избацио тврде знаке како је касније урађено у реформи српског правописа. Пошто се бавио решавањем изражавања фонема И и Ј, и меким сугласницима, у Крижанићевим књигама се може уочити `недоследност` у писању ових фонема и разлика у ортографији, што је зависило од потребе за новим графичким решењима у изради функционалнијег мисионарског правописа. Већина Крижанићевих радова није штампанаи већ су коришћени као мисионарски материјал према практичним прозелитским потребама.

Концепцију новог словенског језика Крижанић је представио књигом „Граматички приказ руског језика“ (Граматичко изказање об Руском језику) штампаном 1665.године у Тоболску у Сибиру. Крижанићева граматика је критичка, нормативна и компаративна граматика књижевног руског и других славенских језика, којом је обрађивао и креирао заједнички језик за све Словене. У граматици обрађује и предлаже тродијалекатну чакавско-кајкавско-штокавску комбинацију за могући модус будућег свесловенског стандарда, каква је била пракса латинске мисије у Далмацији. Придјев `Руска` у називу граматике не односи се на говорни нити на књижевни руски језик већ на политички назив заједничког језика (коине) свих Словена који је требало наметнути и Русима. Таквим називом Крижанић управо прави отклон од руског власништва над највећим словенским језиком којим се преноси и којим је написано велико православно предање. Заправо, смисао назива је „Граматички приказ словенског језика“, како је у предговору Крижанић и појаснио назив граматике као митско-повјесно поимање заједничког поријекла шест племена – Руса, Чеха, Бугара, Срба и Хрвата, од којих име Руси сматра древним и зато неутралним називом наднационалног будућег заједничког словенског језика.

У Болоњи после школовања Крижанићу је понуђено да буде начелник Илирско-угарског завода, али Крижанић је тражио рад у мисији практичног прозелитизма. После школовања у Риму Јурај Крижанић 1642.године долази у Далмацију гдје борави као жупник у Вараждину до 1646.године. Затим добија наредбу за мисионарски пут у Русију. Године 1646. први пут долази у Русију, у Смоленск код бискупа Petra Parczewaskog. У Москву стиже у октобру 1647. и после два мјесеца се враћа у Пољску. После повратка из Русије борави у Цариграду од октобра 1650. до маја 1651.године (као капелан бечког посланства и као секретар Johana Rudolfa Schmida zum Schwarzernhorna. Године 1652.  долази у Рим у Институт Св. Јероме одакле други путпутује у Русију. Затим у  Риму борави двије године 1656.- 1658. у Тевтонском заводу Кампо Санто. У Риму пише студију против православних богослова, од патријарха Фотија до савременика, коју је сабрао у необјављеној књизи „Свеукупна библиотека  расколника“ (Bibliotheca Schismaticorum Universa). Поново путује у Русију 8. јануара 1661. године, када је царском наредбом прогнан у Сибир 8. марта 1661. у град Тоболск. У прогонству је провео петнаест година. После смрти Цара Алексеја Михајловича Романова протјеран је из Русије. У октобру 1677. напушта Русију и долази у Вилниус гдје приступа у Доминиканском реду и узима редовничко име Аугустин. Придружио се пољској војсци Јана Собиевскога, коме је посветио своје дјело „Хисториа де Сибириа“. Крижанић је погинуо 12. септембра 1683. године у редовима пољске војске код Беча.

Југословенска академија знаности у Загребу – центар југословенске језичке и националне политике

Бискуп Јосип Јурај Штросмајер

Југословенска академија знаности и умјетности у Загребу је основана 1866.године у програму римокатоличке мисије на Балкану. Покровитељ Југослевенске академије је био њемачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер, а предсједник – фратар и филолог Фрањо Рачки. Први значајан пројекат Југословенске академије је био „Рјечник српског или хрватског језика – ЈАЗУ“. Рјечник Југословенске академије је израђивао Ђура Даничић (Поповић) (Нови Сад 1825 – Загреб 1882), сарадник аустрославистичког југослвенског програма и Копитар-Караџићеве реформе српског језика и правописа. Бискуп Јосип је позвао Даничића да се из Србије пресели у Аустрију ради израде Речника Југословенске академије. Даничић се 1867. године преселио из Србије у Аустроугарску, тј. из Београда гдје је радио као професор на Београдској великој школи преселио се у Загреб. Именован је за секретара Југословенске академије и до смрти је у Загребу израђивао Рјечник српског или хрватског језика ЈАЗУ. Римокатоличкој југословенској језичкој мисији је Даничићев пристанак за рад на речнику био битан из практичних разлога прикупљања речничке грађе, али прво ради пристанка и потписа српске стране као носиоца националног историјског права на назив језика којим су дијалектом до тада говорили само Срби.

Ђура Даничић (Поповић)

Важан податак радне биографије Ђуре Даничића, који се програмски прикрива у српско-југословенској језичкој политици, јесте да је Ђура Даничић у часопису `Даница` писао против познате посланице руских словенофила братском српском народу „Србима, посланица из Москве“ (К сербам : послание из Москвы) 1860. године. Посланицу, коју је потписао Александар Хомјаков и најзначајни словенофили, напао је прво Даничић као православну и антизападну пропаганду, а први га је подржао његов сарадник и ученик Стојан (Коста) Новаковић. (Занимљив је и податак да је Стојан Новаковић по предлогу Ђуре Даничића, као што је Ђура Даничић промијенио своје презиме  од Поповић у Даничић, своје име промијенио од Коста у Стојан.)

Ludwig Gay – Људевид Гај

У програму југословенске аустрославистике коначну верзију латиничног правописа за балканске Словене Хрвате и Србе израдио је њемачки лигвиста Ludwig Gay (Људевид Гај), Године 1830. Ludwig Gay у Будиму штампа књигу Кратка основа хрватско-словенског правописа – `први општеприхваћени хрватски.` Правопис је писан двојезично, на `хрватском` и њемачком језику. Ludwig Gay праксом прозелитског простог правописа одредио за сваки глас у `хрватском` језику по један знак у латиничном писму. Ludwig Gay је прописао преузимање штокавског српског дијалекта ијекавског изговора за хрватски књижевни језик, као мисионарско средство на ширем простору Балкана и промовисања нове раимокатоличке народносtи. Варијанту хрватског латиничног правописа Ludwig Gay је формирао у југословенском језичком програму према којем је формиран нови српски ћирилични правопис фонетског типа и истог фонетског фонда.

Аустрославистички програм југословенског `српског или хрватског` језика и правописа је прво прихваћен у Загребу 1861. године, поводом тога је Караџић 16. септембра 1861. проглашен почасним грађанином Загреба – Заступништво града Загреба је Караџићу додијелило повељу града. У Књажевини Србији југословенски језички програм је прихваћен седам година касније 1868. године. „Признање службености хрватског језика” у Аустријској царевини је озваничено 1892.године, `усвајањем Брозовог Хрватског правописа у Сабору, на Вуковој (и)јекавској основи и са њему прилагођеном редакцијом латиничког писма`, који је постао културни конституент хрватског државног права. У истом програму и континуитету у Београду је 1894. издата граматика Стојана (Косте) Новаковића екавског изговора и ћириличног писма, коју је Новаковић радио као Даничићев сарадник и ученик.

Текст Бечког књижевног договора потписам латиничним правописом и од стране српских сарадника Караџића и Даничића

Доктринарни документ који је претходио оснивању Југословенске академије и спровођењу југословенске језичке политике је Бечки књижевни договор направљен 1850. године. У југословенском језичком програму Караџић и Даничић су са хрватским и словеначким филолозима потписали Бечки књижевни договор о  заједничком језику Срба, Хрвата и Словенаца. У тексту договора назив `заједничког` језика се не наводи, а сви потписници су се потписали новоформираним хрватским латиничним писмом које је израдио Ludwig Gay.  Непосредно прије Бечког књижевног договора Аустроугарска је у програму југословенске језичке политике и `захтјева револуције 1848-1949. година патентом Reichs-Gesetz und Regierunsblatt од 4.марта 1849. године наложила норму „да Срби имају један језик који се службено називао српским“, тј. „илирско-српским“ ако је коришћено ћириличко писмо. Штампан латиницом тај се језик могао звати хрватским, или „илирско-хрватским“. У том контексту и програму је 1850. године на почетку Баховог апсолутизма склопљен Бечки књижевни договор.“

Увоз књига и штампе на реформисаној аустрославистичкој југословенској `српској` ћирилици и коришћење реформисаног „ћириличног“ правописа у Књажевини Србији било је законски забрањено до 1868. године. Одлуком проевропског колонијалног Књаза Михаила Обреновића укинута је законска забрана. Исте године 29. маја јулијанског календара Књаз Михаило је убијен у атентату. Књаз Михаило није имао општег образовања, одлука о увођењу југословенског језичког програма била је европска препорука у програму југословенских евроинтеграција. После многих погубних политичких поступака, увођење југословенског правописа којим је раскидано са предањем православне писмености, књижевним и општим културним континуитетом, и истовремено са руским правописом, затим родоскрвна веза Књаза Михаила са рођаком, малољетном кћерком сестре од стрица, били су постпупци којима је `прешао границу`. Такође, и подаци о програму и радним биографијама оснивача, филолога и мисионара латинске славистике и југословенске језичке политике су у српским уџбеницима и повјесним прегледима лингвистике програмски прикривани и систематски селективно навођени. Римокатоличким славистима и мисионарима латинске писмености нису навођена религиозна и државна звања, народност, пуно име и презиме, већ словенизирана имена или надимци који су подсјећали на словенска значења. Заправо, југословенска језичка политика је о програмима и протагонистима аустрославизма формирала пропагандне српско – словенске пасторалне представе.

Југословенски језички пројекат је био основа за формирање вишевјерске вишенационалне Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, касније Краљевине Југославије, којом је на државно-политичком плану остварен пројекат југословенског вишеименог вишецентричног заједничког језика. Првим свјетским ратом су постигнуте позитивне промјене за латинску славистику – уништена је православна Русија, формиран је СССР, укинуте су православне Краљевине Србија и Црна Гора, формирана је Краљевина Југославија. Оно што вјековима није могла остварити латинска лингвистичка мисија и аустроугарска моћна монархија спровела је Краљевина Југославија. У Уставу Краљевине Југославије српски језик и народ су троименовани у `српско-хрватско- словеначки`, а латинично писмо је законски одређено као равноправно са ћириличним у српском народу, латинска прозелитска правописна пракса `двоазбучности` постала је законски обавезна у школском описмењавању српске дјеце.

У Русији је револуционарна власт непосредно након заузимања власти 1918. извршила револуционарну реформу руског правописа каква је претходно извршена у југословенској реформи српског језика и правописа у 19.вијеку. Године 1918. 5. јануара објављен је обавезујући декрет Народног комесара за образовање, Анатолија Луначарског, да се све штампане публикације Совјетске Русије штампају новим правописом. „Кључна одлука реформе је била уклањање слова Ѣ (јат, рус. ять), Ѳ (тита, рус. фита), I (и, рус. и десятеричное), као и уклањање тврдог знака на крају ријечи и на крају дјелова сложених ријечи“, као и у Караџић-Копитаревој аустрославистичкој реформи српског правописа. Луначарски је предлагао да руски и сви језици нове државе пређу на латинично писмо. У Совјетском Савезу су језици многих народа прешли на латинично писмо. Од 1928. године у СССР-у је основана комисија за латинизацију руске азбуке. Међутим, 25. јануара 1930. године Политбиро Централног комитета Свезне комунистичке партије бољшевика, којим је председавао Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин, је наложио Главној управи научних, научно-уметничких и музејских институција да обустави рад на том питању. Од средине 1930. године у СССР-у је промијењен партијски курс националне политике. Захваљујући појединим политичарима, руским лингвистима и претпостављамо православном образовању Јосифа Стаљина које је стекао као одличан ђак православне богословије и на Богословском семинару у Тифлису (данашњи Тбилиси), можда и жеље његове мајке да буде православни свештеник, као и потреби за другом државном језичком стратегијом у новонасталим међунационалним и геополитичким односима, у СССР – у није потпуно спроведена револуционарна реформа разграђивања руског правописа и прелаз на латинично писмо. Наиме, није примјењен принцип полицентричног вишеименог совјетског језика и увођења `двоазбучности`, као у реформи српског језика и правописа.

Аустрославистички југословенски програм реформе српског језика и правописа данас представља примјер формирања глобалне културе једнобразности, првог програма орвеловског `новоговора`.  Свођења сложене ортографије и појма писмености до `описмењавања` без умног труда, убрзано, мимо традиционалних токова и сазнавања смисла писмености. Архитекте глобализма завиде југословенском `српском` моделу правописа као најпрактичнијем принципу прилагођавања опште и високе писмености потрошачким потребама просјека и `естетици максималне економичности`, како су то урадили  аустрославистички лингвисти за потребе аустроугарске асимилације јужних Словена.

Литература :

  1. Јован Дучић – Југословенска идеологија: истина о “југославизму“, Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.
  2. Копитар и Вук – Јелена Шаулић; Вуков и Доситејев музеј, Београд,1978.
  3. Предраг Пипер  – Увод у Славистику; Технологије, издаваштво и агенција  Београд, 29. новембар 2000
  4. `Против Вука` – Стубови културе – Београд 2004.
  5. „О јавној употреби језика и писма“ – Синиша Стефановић,Завод за проучавање културног развитка, Београд.

3 мишљења на „Југословенски језички програм разградње руског језика и народа (југославизам – политичко средство еврославизма)“

  1. Огњене, оглед (анализа или експертиза или све то заједно) је од капиталног значаја за србску лингвистику, али и и за историју, политику и етнографију. Био сам написао и коментар, али се изгубио јер сам нешто погрешио код предаје коментара.

    Многе чињенице су ми познате, али овако састављене и повезане у овај концепт добијају ново значење и значај. Заиста свака ти част и хвала ти за ову анализу. Поделићу је колико год пута будем могао.

    Па то је онај дух самопорицања о којем пише Мило Ломпар, он и данас делује и не дозвољава да се коначно донесе закон о званичном језику и писму и тако операционализује уставна одредба чл. 10.

    Лично см уверен да се треба научно и србски обрачунати са вучином манитим караџом, као и са ђуром даничићем (алиас Коста Поповић).

  2. Анализа одлична. Спасибо. Додао бих, допустите, да је утицај хебрејског свеприсутан. Видите и сами на задњој „крватској“ сличици три јудејске магендавид звезде. Сталин је познавао идиш и тако је сазнао за намере еврејских болшевика и политкомесара. И дан данас га евреји не подносе, они су га и отровали (извесна Роза Каганович: https://wowavostok.livejournal.com/6474815.html ).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

* Please arrange the below number in increasing order