КОСОВО ЗА КАНДИДАТУРУ

(Политичка утрка бивших партијских партнера ка евроатланскома пакту)

untitled Kosovo  Није прошло много, непуне четири године, од квазипатриотског стреса актуелне српске владе због признавања “државе“ Косово од стране црногорске владе, односно од неурозе ДС- а што ће се црногорска Демократска партија социјалиста прва препоручити за ЕУ кандидатуру. Али, таква предност ДПС-а није трајала дуго. Првог марта 2012. године, Европски савјет донио је одлуку да Србији додијели статус кандидата за чланство у Европској унији. „Ово значајно достигнуће је резултат напора које су показале обије стране у дијалогу између Београда и Приштине. Надам се да ће Београд наставити регионалну сарадњу и добросусједске односе“ рекао је предсједник европског савјета Херман ван Ромпеј. „Отворена су врата просперитету“ изјавио је предсједник ДС-а Борис Тадић.

Геополитичке и „астролошке“ околности су наклоњене ДС – у, штавише иду му на руку. Политичка реалност за ДПС је међутим негативна, неизвјесна, јер политички реално ДПС је и могла само једном признати независност Косова. ДПС је искористила шансе, испуцала политичке пенале, а у државној заједници су могли са ДС-ом, на Косовском и укупном антисрпском питању, напредовати ка потпуном евроатланском утапању.

ДС зато има отворена врата просперитета, да без журбе, неометано, експлатише косовско питање, чиме реално једино и може на европско тржиште, уступцима геостратешким евроатланским интересима ка Источном фронту. Да крчми дио по дио, регион по регион, до потпуног регионалног растакања и уже Србије, до реконституције југословенског устава из 74. године, до потпуног демократско-пролетерског ослобођења од државе и отаџбине.

Признавање статуса Косово за статус кандидата – да ли се могло наћи боље рјешење, лакши политички рецепт за партије и политичаре југословенског профила, као услов за добијање пропуснице за свеколике евроатланске интеграције. Прихватити и признати жељену политичку реалност, остварити полувјековни сан сваког југословенског, социјалистичког, просјечног, демократског, путника потрошача, успоставити прекинути дијалог са светом, а напокон се ослободити обавезујућих, црквено-историјских стега шестовјековног Косовског завјета.

– Коначно и то Косово, и Метохија, умало да пропустимо и ову шансу због шаке Срба на сјеверу Косова, одахнуо је и последњи члан ДС-а. Дуго се југословенски Београд мрштио, предузимао све што је могао против Косовских Срба – блокада путева и референдума, све што деведесетих, као опозиција није могао против Срба преко Дрине. DS  je подмићивао, пријетио, убјеђивао, али када се огласила и Русија у подршци Србији и косовским Србима, када је руски амбасадор реаговао, када су и Срби закукали за мајком Русијом, у помоћ Тадићу је прискочио Јелко Кацин – извјестилац Европског парламента за Србију и освједочени „пријатељ„ Срба, у свим југословенским ратовима, од деведесетих година прошлога вијека.

Какав је то стратешки и историјски интерес Србије када се Јелко Кацин, свим међународним и југословенским везама, заузео за “спас“ Србије: од Русије, од Републике Српске, од Косова, од православља, од рехабилитације ђенерала Драже Михајловића, од недоласка папе, од доласка Путина.     „Поносан сам на широку подршку која је постигнута на одбору у вези с напретком Србије“ изјавио је Јелко, и у сваком смислу релаксирао ДС од подршке Русије у Косовском питању.

Потом су Тадић и Кацин предочили српском народу какви треба да буду приоритети нормалних грађана Србије: економија, радна мјеста, просперитет, перспектива, а евроатланки стратешки интерес су руски природни ресурси. Поред осталог, Кацин је поновио да није добро што је отказана педер парада, да су тиме угрожена људска права, али да је сада приоритет Косово.

Дакле, ДПС је имао знатну предност у утрци за кандидатуру, можда буде бржи у пријему за чланство, али се никада не може  приближити ДС -у и ЛДП-у у отпору и мржњи према свему руском и православном то јест свему српском, а православном – свему што Косово и Метохија представљају у културно-историјском  смислу за Србе. Наиме, да нема “опасности“ од руског то јест православног присуства у Србији, тј. српског утицаја у Србији,  у којој је утицај Албаније, Хрватску да не помињемо, већи него велике Русије, Демократска странка–Б.Т. никада не би бринула о кандидатури, а поготову не о чланство у ЕУ.

ДИЈАЛОГ СА ОКУПАТОРОМ  У ОГЛЕДАЛУ ИСТОРИЈЕ

Тадић је похваљен да је добро радио протекле три године, али да мора још да се потруди, да омогући учествовање Косова на међународним форумима и конференцијама. Предсједник Србије, као одговоран политичар, није могао да се понаша неодговорно, као Срби на сјеверу Косова, да не проговори са првим комшијама. Кацин и ЕУ ће имати разумијевања за “патриотски“ дозиран маркетинг ДС-а у предизборној кампањи због Косовског питања, и српског народа. Предсједник ДС-а је предочио Србима да се не мора признати Косово, али се мора омугућити циркулација и комуникација – није признао Косово, већ уважио Приштину, није ушао у међудржавне односе већ у дијалог.

Поред свих покушаја прављења повијесних поређења, као опоравдања поступака актуелне српске владе, српска историја, мимо југословенства, не памти сличне примјере самонегирања културних и политичких  народних интереса. У вријеме вазалне владавине Милоша Обреновића вођен је дијалог са окупацијоном влашћу, али не да би се озваничила политичка реалност, већ ради ослобађања Србије и изласка из београдског пашалука, али не ка Западу, ка „Словенији„, већ  Косову и Метохији; управо супротно природи дијалога који води ДС – политичко-културног јединства са државама које су окупирале и прогласиле независност Косова, а које га ни по ослобођењу од Турске не би препустиле Србији, као ни Војводину, Босну и Херцеговину. Такође,под командом МилошаОбреновића српска војском је1808.године заузела Вишеград, успјешно ушла дубоко у територију Босне, док под ултиматумом западних сила није морала да се повуче.

Савремени српски сарадници окупатора се залажу за перспективу дијалога са окупатором, признавање али и унапређење наметнутих политичких услова. Да би унапредили свој међународни статус марионетске владе.  Залажу се за свођење Србије на београдски регион. Ради олакшаног визног режима за колаборационистички естабилшмент, којега  једино и интересује  БГ међународна авио дестинација.

Зато, у дијалогу марионетског уважавања, именично могу бити Приштина и Београд, а кад се отвори визни режим заборавиће и Шумадију, као у срећна, са црвеним пасошем, југословенска времена, Косово и Војводину.

Поведени партијским памћењем, појединци у влади Србије и Милана Недића проглашавају издјаником, зато што је у војно окупираној Србији, под нацистичком пријетњом сто за једног, сарађивао са окупатором – што је прогањао комунистички покрет ради биолошког опстанка Срба у остатку Србије – последњем острву за српске збјегове са Косова и Метохије и од јасеновачког геноцида, а своју сарадњу са окупатором Србије на Косову, против воље и интереса Срба на окупираном Косову, а зарад уских страначких интереса, проглашавају политичким подвигом.                                                                  

И средњовјековном српском племству је, прије сукоба са Османлијским царством, било постављено питање дијалога, али са Западом, политички и вјерски услови добијања војне подршке од римокатоличке Европе. Коме ћеш се приволети царству, земаљскоме или Небескоме, питање је које се поставља сваком православном покољењу,  док је у Европи  та хришћанска духовна дилема од средњиг вијека недвосмилено ријешена у корист  материјалистичког друштвеног прогреса без алтернативе – Европа без алернативе, како воле да кажу лидери ДС-а.

Просјечни, прозападни српски демократа одрекао се и царства земаљског, а будући колонијалног карактера, лишен амбиција и способности  за економски развој своје земље , добровољно се препоручује евроатланској колонијалној политици и експлататорској  економији, као јединој могућности опстанка на власти.

Такође, као великог искушења, он се неопозиво одриче руског тржишта, које би га неповратно везало за земаљско царство  отачаства. Притом, српски демократа, баштиник југословенског модела дужничке економије, за разлику од хрватског или другог балканског демократе, одриче било какву и квазинационалну  домовинску свијест, захтијевајући само своје неотуђиво, сведемократско, право на самоопредјељење, до одумирања и државе, и домовине.

Најпоразније чињенице српске политичке историје стога нијесу неслога и издаја, којих има у свим народима и историјама, већ усвојени вазалски принципи политичког «опстанка» кумоубиством и изручењем сународника, јунака и устаника непријатељима. Многи ће рећи да је и тога било другдје. Јесте, али нигдје таква вазална политика није овјенчана ловорима и проглашена за мудру, него објашњена, али не и оправдана, политичком нуждом и несрећом. Зачета у времену вазалне владавине, таква поданичка «политика» се примала у рајетинском дијелу народа, увећаним југословенством , и развила у читаву политичку доктрину, а данас, у постјугословенском периоду, доживљава врхунац, кроз званични политички пројекат актуелне српске владе, моралног и политичког оправдања окупације своје отаџбине.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please enter the 4 Characters - [Case Sensitive]