Меша Селимовић о супротности Његошевог и Вуковог језика

Spread the love

 

О Његошевом и Вуковом језику као о два различита и супротна језичка и духовна правца писао је и Меша Селимовић у својој  студији „За и против Вука“.  И као академик, добитник Његошеве награде, признати књижевник и књижевни критичар, лингвиста, филозоф, партизански првоборац, Меша Селимовић је тешко у времену владавине комунистичке културне политике објавио своју лингвистичку студију. Комунистичка књижевна и југословенска језичка политика је Караџићеву револуционарну реформу језика и правописа била уздигнута до класног култа, програмског партијског курса класне борбе и побједе `народног` говора над „наметнутим вјештачким“ језиком и писмом племства и свештенства. Селимовић се у студији супроставио стратегији такве књижевне језичке политике, указујући и подсјећајући на ставове српских најзначајних књижевника, лингвиста и православних достојника супростављене аустрославистичкој југословенској реформи српског књижевног језика и правописа.

»Могли бисмо навести прилично писаца који, све до данашњег дана, и до ове, 1966.године противурече Вуку, проглашавајући га кривим за многе наше невоље и муке са језиком. А кад је тако, значи да постоји нешто у том језику што нам не да мира, што нас оставља незадовољним стотину година после Вука, иако се од тог времена много штошта измијенило и у језику и у литератури. Простонародни језик, језик села, „далеко од градова“, није довољан данашњој књижевности. Али он није био довољан ни савременицима Караџића. Не само Његошу који је, у тежњи да мишљу обухвати небо и земљу, тражио сва језичка средства што му их је пружао сав језик до њега, већ ни Бранку. Није био довољан чак ни самоме Вуку«. Тако пише Селимовић у својој студији „За и против Вука“, отварајући традиционалну табу-тему југословенске језичке политике, расправу о реформи српског језика и правописа, програмски прикривану у југословенској језичкој политици, а данас вавилонски видљивој у коначном југословенском разграђивању и разграбљивању српског језика.

Селимовић је студијом поставио питања о полазиштима и последицама реформе српског језика и правописа. Питање избора `средњег слога` као стандарда, као у свим реформама језика и писама цивилизованог свијета, Селимовић је поново поставио – зашто тако није урађено у реформи српског језика – култивисањем средишњег дијалекта калемљењем са континуитетом књижевног језика. Селимовић је хронолошки навео примјере стилова српског изграђеног књижевног језика књижевника који су стварали прије и у вријеме аустросавистичке „Караџићеве“ реформе. Посебно је у студији приказано питање Његошевог језика, као најбољег књижевног калема, споја књижевног и народног језика; посебно зато јер је Владика Петар II Његош писао и објављивао књижевна дјела у вријеме реформе српског језика и правописа. Селимовић поставља питање зашто није изабран Његошев језик као формирани и стандардизовани „средњи слог“, него је Његошево дјело програмски представљно као дио реформе револуционарног раскида са континуитетом књижевног језика и писма, а Његош као заговорник простог народног `говедарског говора` како је Караџићев речник називао митрополити Стефан Стратимировић.

Савремена српска књижевност није пошла путем Његошевског  језика, као што не иде ни новоцрногорска лингвистиика, као што није ишао Караџић и његови српски следбеници. Данашња државна културна политика Црне Горе, као и Србије, доследно наставља југословнску језичку политику преименовања српског језика, али, што је још горе, и примјену „Вуковског“ правописног принципа ,,пиши као што збориш“, упрошћавања књижевног језика према праву проста демократске већине да се пише „као што се говори“.

Програмска пропаганда југословенске и касније комунистичке културне политике представљала је Владику Петра II Петровића Његоша и Вука С. Караџића као пријатеље по правопису и „народном“ језику, сараднике у књижевној и језичкој мисији. Књижевна дјела Петра II Његоша су сврставана уз пјесме Бранка Радичевића и противправославну агитациију бившег калуђера Доситеја Обрадовића, као промоција „народног језика“ и правописа. Његош је представљен као епски пјесник који је промовисао „народни језик“, а раскидао са црквеним словенским језиком и правописом. Његошево књижевно дјело је приказивано као свједочанство класне књижевне борбе „народног језика“ против језика православне цркве и артистократије, континуитета књижевног језика и православне писмености. У истом идеолошком контексту Његош није представљан као православни владика, владар правом династичке куће Петровић Његош, него као човјек `из народа`, који је у `чобанском дјетињству` учио писати `поред оваца уз игру са сеоском дјецом`. Програмски је прикривено да је владика Његош црквенословенским правописом штампао књижевна дјела, и да је владичина приватна преписка писана црквенословенским писмом.

И када површно прочитамо Његошев и Караџићев текст, предочава Селимовић, јасно је да су то два суштински супротна језичка правца и стила. ,,Основна друштвена позиција Вукова била је сељачко-демократска„ пише Селимовић, предочавајући да су Караџићева полазишта политичка, а не научна, класна, а не културна, борба за статус сељачке друштвене класе којој је припадао, а свргавање језика грађанског и аристократског стила и сталежа као класног непријатеља. Дакле, демагогија демократског нивелисања друштвене и књижевне културе до свог простог и простачког стила и сталежа. Зато су после увођења вуковског речника и правописа као српског стандарда Његошев језик и речник Србима били временом све неразумљивији; Његошева књижевна дјела су транслитерисана на савремени српски језик и правопис, а данас се Његошева дјела штампају са додатним речником непознатих ријечи обимнијим од књижевног дјела.

»Зар је онда чудо што се дуго, веома дуго, у језику наше књижевности задржао вуковски сељачко-патријархални дух“, закључује Меша Селимовић. »Уводећи народни језик у књижевност као инструмент грађанској класи да се културно изрази,он је поставио и основ за њену књижевност“,каже Милан Богдановић за Вука, али је од те чињенице занимљивије да је тој књижевности Вук оставио дух свога Рјечника, своју бунтовну сељачку орјентацију из времена устанка, конкретност мишљења, везаност (само) за видљиви свијет, одсуство жеље и смисла за елевацију, за снове и за тајанство. Дао јој је антејску снагу, али је није пуштао да сувише високо лети. Можда зато у XIX веку постоји низ добрих писаца, али само један Његоша.«  

Поред свих српских лингвиста и књижевника који су до тада писали о Његошевом односу према `Караџићевој` реформи, Меша Селимовић је предочио очигледну разлику и суштинску супротност Његошевог и `Караџићевог` речника. Представио је јединственост Његошевог језика као хиљадугодишњег континуитета књижевног српског језика, сложене писмености и стилистике, у односу на реформаторски `Српски рјечник протолкован њемачким и латинским ријечима` објављен 1818.године у Аустрији. Селимовић је навео примјере поређења сложеног Његошевог речника и сиромашног Караџићевог речника рађеног у аустрославистичком програму културне колонизације српског језика и народа. Селимовић је указао на погрешно политичко програмско сврставање Његоша у оквире локалног „народног“ дијалекта и класног комунистичког књижевног курса, а одвајања од предања православне писменсти и књижевности. Предочио је програмска политичка погрешна тумачења и категоризације Његошевог језика, указао на идеолошки избор и политичко тумачење одређених ријечи и појмова у Караџићевом рјечнику. Притом, Селимовић је морао и као акадамик да тактизира са комунистичким култним курсом класне диктатуре и књижевне цензуре.

Селимовић је студију писао његошевским аристократским језичким и књижевним  стилом, племићким и аскетским ауторитетом и достојанством, у чему је Селимовићева студија сродна Андрићевом есеју `Његош као трагични јунак косовске мисли`. Студија је саткана повјесним редослиједом стваралаштва књижевног језика српских православних монаха писаца и проповједника, а у последњем поглављу приказана је разлика раскошног сложеног књижевног језик владике Петра II Његоша и простог „народног“ језика и речника Вука Караџића.

Меша Селимовић о Његошевом и Караџићевом језику

„А Његош? Још ни до данас није задовољавајуће испитана посебност Његошева језика, и овај велики пјесник се у том погледу не издваја између осталих. Често се чак везује за дух и суштину наше књижевно- сти, а не уочава се други, другачији пут којим иде његова поетска мисао.“   „Александар Белић (1847. година у нашој култури, Наша књижевност, 1947) каже да је 1847. године Његош дао „највеће дело наше књижевности на народном језику“. Његошев језик је исто што и Вуков и Бранков језик: „Наш књижевни језик добио је тако врло даровито осветљење у драмском спеву Владичину, у дубоко националним песмама а тако исто лаким, често несташним лирским песмама Бранковим и у живописној прози Вуковој. Са три стране показано је како се могу на народном језику дати велика књижевна дела, и то у самом почетку наше књижевности на народном језику“. Белић истиче да је Његош „прави представник језика катунске нахије“, и као да се једино у томе разликује од Вука. Он чак каже изричито: „Његош уобличава свакидашњи језик“.

То чудновато неразликовање, изједначавање Његошевог и Вуковог језика произлази, чини ми се, из романтичарског односа, који ни данас није сасвим ишчезао, према тим нашим националним почецима. То Белић изражава прилично несрећно: „И наш лепи језик извио се из груди наших књижевника… И то је био исти језик, који су наши народи вековима обрађивали у својим традиционалним делима.“ И сви су исти: „Место једног Вука добили смо после 1847. године четири Вука од којих је свако својим примером показивао да се само онако како је Вук тражио могу дати велика дела“ (Његош, Бранко, Даничић и Вук). Понављајући Даничићеве речи из 1847. („Онај данас у Славена љепше пише који простије пише. За ту је народну књижевност, за то просто писање од потребе прост народни језик“), Белић каже: „То је она простота у књижевности за којом су толико жудели толики…“И Даничић и Белић вероватно мисле на једноставност, мада кажу простота, али и један и други децидирано тврде да је у Вукову Рјечник оличена стварна суштина и дух српског народа. Очевидна је, како ми се чини, национално-даворијска теза о јединству и идентичности језика свих наших писаца XIX века, а апологија конкретног, свакидашњег, опипљивог, стварног језика код Његоша, и код сваког правог књижевника, имплицира одбијање сваког другог и другачијег језика, сваког другог и другачијег приступа књижевном делу.

Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и друкчији стил. Карактеристично је да прва Његошева ријеч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вукову Рјечнику. Ни друге, после ње: прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.]. Али, није видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац Горског вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без цензуре, без кидања и пада, крепак, цјеловит (Праунука Туркова с Кораном; Да опусте земљу сваколику; Францускога да не би бријега). Његошев стих се не замара, нема клонућа, динамичан је, мисао прекорачује опасно мјесто, вуче је напред жеља да се извикне, одмах експлозивно, своја и особена, далеко од сваког општег места, опште речи, општег ритма.

Ни језик, најчешће и на најуспелијим местима, није вуковски:

Звiезда е црне судбе надъ ньомъ…

Вражъ племе позоба народе…

Маленъ свiеть за адова жвала.

Или овај филозофски ламент дубоког смисла, свемирског опсега:

А я шта ћу? Али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
Една сламка међу вихорове.
Сирак тужный без нигђе никога,
мое племе сном мртвiем спава-
Суза моя нема родителя-
Нада мном је небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве-
У ад ми се свiетъ претворио,
А сви люди паклени духови.
Црный дане, а црна судбино. Итд.

Владика и Игуман Стефан су „у царство духовах“. Тај напон мисли, тај напор да ријечи прошире своје распоне, да: обухвате небо и земљу и човјека разапетог међу њима, то је поетска снага Његошева, али и једно поетско хтјење, пјеснички пут. Код Његоша ћемо се сусрести са обогаћеним, измијењеним, стилизованим, на виши мисаони ниво дигнутим народним језиком, оспособљеним за медитацију, за садржајан симбол, за универзални смисао. Од свега је можда највредније да је основа Његошева језика и мисли у стварном животу.

А ето, десило се да су и Милутиновић и Његош признати за велике пјеснике (чак и опрезни Ватрослав Јагић, у Књижевнику, 1866,назива Милутиновића генијалним), Његоша је прихватио и народ, али њихов пут, њихов правац, њихов језик, нису прихваћени у нашој књижевности. Зашто? Вјероватно зато што је вуковски језик ухватио маха кад се Његош јавио са својим Горским вијенцем. У ствари, политичка побједа и све већа афирмација народа, донијела је пуну афирмацију Вуковог, народског схватања о језику, створила од њега аксиом, и Вуков Ријечник је стварна основа литературе и културе XIX вијека.“

 

 

 

 

3 мишљења на „Меша Селимовић о супротности Његошевог и Вуковог језика“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

* Please enter the Numbers