Меша Селимовић:`Кључ језика српског`- Јован Хаџић (1799 -1869)

Spread the love

 

Припремио: Огњен Војводић

Јован Хаџић је рођен у Сомбору 1799.године,умро у Новом Саду 1869.Српски књижевник и доктор права,један од оснивача Матице српске.Матица српска је основана 4/16.фебруара1826.у Пешти,Јован Хаџић је био први предсједник.Јован Хаџић је сочинитељ првог Српског грађанског законика објављеног 1844. године.У српској публицистици и књижевним радовима је познат и преко псеудонима Милош Светић.Иницијале свог књижевног псеудонима Милош Светић-М.С. овјековечио је иниција- лима Матице српске.Године 1830.именован је за дире - ктора српске новосадске гимназије; од1830.до1831. уређивао је часопис Љетопис Матице српске. Посебно је познат као противник Караџићеве и Копитарове аустро - славистичке реформе српског правописа и језика. Академик Меша Селимовић у лингвистичкј студији "За и против Вука" посебну пажњу посвећује приказивању програмски прикриваних полемичких текстова Јована Хаџића против погрешне реформе српског језика и правописа. Меша Селимовић је сажето и језгровито приказао суштину студиозних текстова Јована Хаџића против упрошћавања српског правописа у југословенском језичком програму аустрославистичке колонизације српског језика и правописа.

„Принципијелни ставови Хаџићеви у полемикама о правопису, које је изрицао и раније, а разрадио у спису Кључ језика српског, 1852. године, нијесу ни нео – збиљни ни дилетантски, како се говорило. (Даничић, не заустављајући се на теоретској страни питања о духу језика, одбацио је Хаџићева излагања резолу- тном примедбом, да Хаџић не прави разлику између језика правописа, што није сасвим тачно)Ко је Даничић читај овдје.Тај Хаџићев чланак није до данас у литератури уопште цитиран, помињан је и одбациван уз уопштене нега тивне оцјене, а како ми се чини да је значајан изнијећу из њега основне мисли.

Јован Хаџић  каже да разговори о језику и правопису треба да буду научно засновани, да све предлоге треба поткрепити научним аргументима (чиме алудира на емпиричко искуство Караџићево, које је основа његових ставова и закључака). „Док нам није позната природа језика уопште…донде се не може о правопису разумно и основано мислити.“ Излажући теорије о постанку језика, Хаџић каже да су једни налазили у језику неки „божанствени строј“ и припи – сивали његов извор и постанак самоме Богу; други су говорили да је људски језик исто што и „издавање“ гласова животиња, а гласови животиња да су исто што и језик људи, средство споразумевања. Тако су мислили Кондијак и Русо. Међутим, Хердер (О извору језика) доказује да се извор језика има тражити у самом човјеку, према томе да човјек као човјек може и мора пронаћи језик.

Последице прихватања такве позитивистичко-антрополошке тезе су важне. Јер, ако је језик производ човјека као човјека, тј. умне и осјећајне снаге и природе његове, огледало и видљив знак једног унутрашњег устројства, савршенства и живота, онда је то свјесна људска творевина, створена и контро- лисана разумом, као резултат цјелокупног бића и развитка човјекова. Ако је, међутим, језик стихијна творевина, у основи исти као гласови животиња и звуци природе, онда је непотчињен разуму, јер га разум није ни створио, него крута потреба и стихијна невоља. Онда га и региструјемо пасивно, и примамо ухом, поштујући његову природну аутентичност. Разлика је, према томе, и у правопису: да ли треба писати оно што се чује или оно што се зна.

Производ човјека као човјека (чиме се мисли на свеукупност човјекову и нарочито на активну улогу и учешће разума у његову стварању), језик има своје устројство и своју законитост којом живи. Ово устројство мора бити исто као и устројство разума, тако и мора бити и једна мејра кроја и савршенства. У разуму оживео је и живи језик, у језику живи разум. Код Грка је логос, ријеч, исто што и разум, и словесан исто што и разуман. Зато, ако хоћемо да имамо појам о језику, морамо испитати природу и снагу разума, јер је језик прави облик и отпечатак разума.

Језик, као производ, претпоставља снагу која га ствара, а која се дуго прила- гођавала трудећи се да нађе симболе за мисли. Човек разликује ствар од ствари, својство од својства, и може да их издваја и распознаје једне међу другима. Затим, човек је део овога свијета и, као такав, он с цијелим свијетом, а нарочито с предметима који га окружавају, у непосредној је вези. Човјек дјелује на материју (твар), а материја на човјека, и то узајамно дејство има своје спољашње манифестације и унутрашње одјеке. Не делује само материја на човека, већ и човек „своје унутрашње дејство излива“ на материју и од ње „дејство прима“. Ту лежи први зачетак језика, прво означавање мисли и предмета, први постанак ријечи.

Ријечи су напосредни знаци мисли, а посредно знаци предмета. Ова дистинкција је веома значајна, јер то значи да ријечи нису само називи предмета, већ да означавају цјелокупност човјекову, његов однос према именованој ствари, да имају, дакле, своју сазнајну и емоционално-психолошку страну, да непосредно означавају мисао људску у свој њеној сложености, а тек посредно одражавају предмет. То претпоставља ангажовање човекове мисли у цјелини, а не само ангажовање чула, или ма ког издвојеног, некомплексног начина примања. Ријечи се саопштавају или 1говором или 2писмом, а оба ова начина служе за саопштавање мисли. Оба начина су подложна мисли и разуму, а међу собом су напоредна (coordinata). 1 Говор се непосредно односи на слух и овоме се прилагођава; 2 писмо се непосредно односи на око, и мора му се прилагођавати. Разум и мисли управљају и одређују обоје.

Да је писање непосредно потчињено мишљењу, а тек посредно говору, и непосредно оку а не слуху, и да је писање према говору упоредно а не подређено, види се и отуда што глухонијеми, који немају слуха и не чују говор, самим разумом и очима тачно науче писмом изражавати своје мисли и разумевати један другога; а то не би било могуће кад би писмо било непосредно подложно говору и слуху.

Сваки језик, постепено и са временом, развија се све више; развијајући се, језик се, наравно, и мијења; дакле, никако не остаје у једном стању. Ова еволуција није механичка ни равномјерна. Већи или мањи развитак указује на дуже или краће вријеме развијања, мада неке околности могу развитак језика и убрзати, као: природна живост и брзина ума, интензитет и снага имагинације, контакт с развијеним народима и њиховим језицима. И у сваком појединачном језику налазимо наречја мање или више развијена, мада је језик једног народа истовремено настао; и ту можемо рећи да су различите околности могле убрзати или успорити развитак једног језика.

Развитак језика разликује се од културе језика. Језик се развија природним путем, спонтано, упоредо са развијањем свих области живота. Култивисање језика бива писменим путем, свјесно.Развитак језика почиње са настанком језика,а култура језика са писменошћу. Развијањем језик се преиначава и мијења; култивисањем језик се утврђује и оплемењује. Уочавајући степен развитка, култивисањем треба настојати да се сачува снага и устројство језика у цјелини, да се одржи његова виталност, да се разумно окрепе његове ослабеле жиле, да се не изгубе његови хранитељски сокови. Језик је жив организам, ријека која непрестано тече, и непрестано се бистри и мути. Ако се само стихијно развија, остаће необлагорођен; али ако се одвоји од народа, усахнуће његови творачки токови. Решење је, према смислу свега овога што Хаџић каже, да се у стварању књижевног језика споје неисцрпни народни извор и стваралачки напор књижевника. “

Меша Селимовић: За и против Вука; Матица српска, Нови Сад, 1967.

1 мишљењa на „Меша Селимовић:`Кључ језика српског`- Јован Хаџић (1799 -1869)“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please enter the Biggest Number