Мртва снага и снага будућности – Фјодор М. Достојевски

Spread the love

 

ДОСТОЈЕВСКИ О ПАПИЗМУ И РИМОКАТОЛИЦИЗМУ

 Dostojevski

Сукоб православља и папизма од средњег вијека актуелно је вјерско и политичко питање. Од римокатоличког раскола за православне сукоб са папизмом представља сукоб хришћанског Предања са европским војно-вјерским колонијалним пројектом. Геополитичке подјеле модерног свијета можемо пратити повјесним мапама програма папског прозелитизма и римокатоличке мисије, од крсташких похода као почетка новоевропског колонијализма, до блоковске подјеле и `хладног рата` САД и СССР, затим од рушења `берлинског зида` и ратног распада Југославије, до данашњих ратова у Украјини и на Блиском истоку, као поприштима сукоба православног свијета и евроамеричке папско-протестантске и исламистичке војно-вјерске алијансе. Заправо, до «анаконда»  агресије атлантске алијансе на границе руске федерације, коју као мисијом «меке моћи» опцртавају покровитељске, патерналистичке, пастирско-политичке папске посјете државама старим и новим чланицама „свете атлантске  алијансе“.

Православни богослови и мислиоци су од времена римокатоличког раскола писали о папском погрешном учењу о Богу и Цркви, указујући на погубне политичке и религиозне последице које ће проузроковати такво религиозно и антрополошко учење. Посебно се у превославној царској Русији писало о погубности римокатоличке религиозно-политичке идеологије, о чему постоји обимна литература православних руских мислилаца и богослова. Посебан значај о тој теми имају текстови Фјодора Михајловича Достојевског. Питање папизма и римокатолицизма Достојевски је разматрао разоткривајући духовну доктрину римокатоличке религиозне и геополитичке идеологије. Студије и анализе о религиозној и политичкој природи папизма и римокатолицизма писао је у „Дневнику писца“ објављиваном у“ Московским новинама»,  у којем је објављивао огледе и студије о различитим аспектима друштвеног и културног живота, књижевности и историји, политичким питањима, социјализму и демократизму, религиозна разматрања папизма и протестантизма, ислама и «јудаизма».

Један такав текст из Дневника писца за март 1876. године јесте и оглед „Мртва снага и снага будућности“, анализа политичке природе папизма и континуитета „католичког“ колонијализма, разматрање и разоткривање државне и духовне доктрине папског поглаварства. У том контексту Достојевски приказује своје тумачење књиге Откровења (Апокалипсе), последњих догађаја краја свијета, препознајући у римском папи “антихриста“, вјерског поглавара који се приказује као Христос, намјесник Христов на Земљи, као „видљива глава Цркве“, који чини себе „Христом умјесто Христа“ (префикс „анти“ у ријечи „антихристу“ значи „умјесто“), због чега папа себи приписује улогу и моћ Христову. Достојевски и посредно цитира текст Откровења: „Све досад он је блудничио са моћницима земаљским“, указујући да је римокатолицизам „велика блудница“ из књиге Откривења – „блудница“ са којом блудничише цареви земаљски“ (Отк 17:1-2; ). Као што  „религиозно“ редовно до данас раде политичари западног и источног блока, предсједници протестантских и православних народа, република, комунистичких и исламистичких држава, у својим програмским посјетама папи и Ватикану.

Достојевски је био савременик уједињења Италије, ослобођења Рима и освајања папске државе. 20. Двадесетог септембра 1870. године италијанска војска је ушла у ослобођени Рим и окончала борбе за уједињење Италије. Рим је постао краљевска престоница, а папска држава је сведена на малуа територију у центру Рима – Ватикан. Законом су уређени односи са Ватиканом, али папа закон није признао, већ се повукао у „добровољно сужањство“ у Ватикан, што ће трајати до међународног признања Ватикана 1929. године. У догађајима италијанског уједуињења, одузимању политичке власти и територије папској држави, Достојевски пропознаје повјесне друштвене и духовне процесе. У папском повлачењу и „добровољном сужањству“ Достојевски проепознаје пророчанство књиге Откровења „звијер, која бјеше и нема је, и појавиће се“, предвиђајући нови развој римокатолицизма кроз обнову свјетског латинског царства, који се остварио у евроатлантском ексманзионизму и екуменизму. Достојевски у том догађају препознаје и тумачи следећи текст Откровења: „Звијер коју си видио бјеше и нема је, и изићи ће из бездана и отићи у пропаст; и зачудиће се они становници земље чија имена нису записана у Књигу живота од постања свијета, гледајући звијер, која бјеше и нема је, и појавиће се. Овдје је ум који има мудрост. Седам глава, то су седам гора на којима жена сједи; и јесу седам царева: пет њих паде, и један јесте, а други још не дође, и кад дође мало треба да остане. И звијер која бјеше и није, она је и осми, и од седморице је, и у пропаст иде.“ (17:8-11)

Подсјетимо се сажето повијести настанка папизма. Од петог вијека папство се поступно издваја у засебну политичко-религиозну институцију. Почасно право „првог међу једнакима“ додијељено је римском патријарху на четвртом Васељенском сабору у Халкидону 451. кодине, као правно-политичка надокнада владарском првенству Рима послије премјештања царске престонице на Босфор и нови Рим Константинопољ, као и због израженог паганизма у европским народима и напада варварских племена на Рим. У десетом вијеку папство се издваја у засебну институцију и прокламује посебан религиозни кодекс. Послије слабљења црквене и царске моћи Константинопоља римокатолицизам је преиначио одлуке свих Васељенских Сабора, а према политичким потребама папизма као духовне и државне персонофикације и покровитеља послања „свете“ војно-вјерске римокатоличке алијансе на покоравање свијета и народа. Папско право на одређивање духовне и политичке саборности свијетa прокламовано je као право на евроатлантски екуменизам и експанзионизам. Европска колонијална духовна и државна доктрина од тада подразумијева да колонизовани народи признају ‘папски примат’, то јест римокатоличку теолошку теорију о папском прејемству и праву на „апостолску“ апсолутну политичку и духовну васељенску власт.

„Папски примат“ је проглашен постулатом римокатолицизма који је 1870. године установљен као доктринарни догмат о непогрешивости римског потифика као наследника апостола Петра и Христовог намјесника на Земљи. Догмат је потврђивао право на неограничену Богом дату духовну и земаљску власт римском патријарху, а старом Риму право “римокатолицизма“, мисију духовне и политичке саборности свијета, црквене централе која даје државно и духовно право народима на оснивање држава и цркви, крунисање владара и рукополагање свештенства. Папа од тада више није поглавар једне религије, већ вјерски и војни, духовни и државни самопроглашени суверен свијета који сједи на „светој столици“. После и формалног одвајања од матичне Источне Цркве у ХI вијеку 1054. године римски папа се самокрунисао првосвештеничком круном, што знамо из историје папског прозелитизма, потом се крунисао круном политичке непогрешивости и власти, што знамо из историје “крсташких“ похода, а затим се самопроглашени суверен свјијета, „непогрешив“ у вршењу војне и вјерске власти, прогласио царем учености, неприкосновеним у области науке, што знамо из историје ломача.

„Папа је први протестант“, пише Хомјаков, први патријарх који је „рационалистички“ реформисао Свето Предање и учење Цркве. Достојевски у својим Биљешкама пише: „Папа вођа комунизма“, онај који је први починио револуционарни раскол и заратио са Црквом и царском круном у Константинопољу, а ми можемо додати да је папа први популиста и позитивиста, проповједник демагошке демократске доктрине права „природног човјека“ над вољом Божијом, ауторитетом Светог предања, Цара и Цркве. Патријарх који је прихватио „треће демонско искушење“ и претворио камење у хљебове, обзнанујући човјечанству пут  економског екуменизма. Тврдњу да је ,,папа вођа комунизма“ Достојевски овим огледом образлаже разоткривајући револуционарну природу папизма; указујући на учење папизма као покретача револуционарних идеологија и покрета, до демагошке доктрине демократске сведозвољености, самодовољног, користољубивог и потрошачког начин друштвеног и приватног живота. Наиме, начина живота на којем папизам „религиозно“ рачуна и изграђује лидерску позицију папе као покровитеља свих „хришћана“ и нехришћана, пастве потрошача, чије религиозне разлике толерише и не тражи поштовање хришћанских истина већ папског поглаварства. Истовремено, конзументи и потрошачи религија папског мелтинг пота траже такавог толерантног тату који прашта и отпушта грехове свим поштоваоцима папског патернализма, који неће ометати њихов либерализам, него ће их „светом“ самовољом и духовном демагогијом ослободити терета одговорности слободног одлучивања по личној савјести и обавезујућег новозавјетног православног предања. Дакле, духовника који је прихватио прво демонско искушење и претворио камење у хљебове, који ће их као папа новог свјетског поретка повести широким путем потрошачког евроатлантског економског екуменизма.

МРТВА СНАГА И СНАГА БУДУЋНОСТИ – Фјодор М.Достојевски -,,Дневник писца“- март 1876.

»А шта је са папом? Та он ће данас-сјутра умријети и – шта ће онда бити? Је ли могуће да ће римски католицизам пристати да умре с нама заједно, онако због друштва? О, никада римски католицизам није био тако жељан живота као сада! Међутим, зар се наши (политички) «прорици» могу не насмијати папи? Питање о папи се у нас уопште не поставља, оно је сведено ни на шта. Но, то »издвајање« је превелико и превише испуњено највећим и најнеобухватнијим жељама да би могло да пристане да се одрекне њих због мира у целом свијету. А због чега да се одриче, у корист чега? Због човјечанства, можда? Он, католицизам, давно мисли да је изнад човјечанства. Све досад он је блудничио са моћницима земаљским, и надао се у њих до последњег часа.

Но, сад се коначно приближио тај час, по свему судећи, и римски католицизам ће напустити земаљске моћнике, у то нема сумње – а они су га уосталом већ одавно издали у Европи и повели против њега општу хајку која је сада, особито у наше вријеме, постала све организованија. Но шта, римски католицизам је чинио и веће заокрете: једном је, кад се показало да је то потребно, не размишљајући много, католицизам продао и Христа због славе и власти на Земљи. Прогласивши, у облику догме, да се ,,хришћанство на земљи не може одржати без папинске свјетовне власти“, он је тако прокламовао и новога Христа који нема везе с оним ранијим, прогласио је Христа који је прихватио саблазан трећег ђаволовог искушења – земаљско царство: »Све ће Твоје бити ако ми се будеш поклонио! «

О, ја сам слушао страсне приговоре на ову мисао, приговарали су ми да су вјера и Христов лик и данас живи у срцима милиона католика у свој својој некадашњој истинитости и чистоти. То је сигурно тако, али главни извор је замућен и затрован неповратно. Поред осталог, Рим је и сасвим недавно изјавио да се слаже са трећим ђаволовим искушењем у облику чврсте догме, и ми још нисмо успјели да уочимо све непосредне последице такве одлуке. Занимљиво је да је проглашење те догме, то откривање ,,цијеле тајне“, обављено управо у оном тренутку кад је уједињена Италија управо куцала на врата Риму. У нас су се тада многи томе смијали: »Срдит јесте али моћан није… «

Само, мало је вјероватно да није моћан. Не, овакви људи, људи способни да донесу овакве одлуке и да учине овакве заокрете, не умиру без борбе. Приговориће ми да је одувијек тако било у католицизму, да се барем све то подразумијевало, и да, према томе, није ни било неког посебног заокрета.
Да, али увијек је постојала тајна : папа је вјековима остављао утисак да је задовољан својим мајушним царством, папском облашћу, али све је то била само алегорија – основна ствар је у томе што се у тој алегорији одувијек скривало зрно основне идеје, оне сталне и вјековне папинске наде да ће то зрно проклијати и да ће из њега нићи моћно стабло чије ће гране у будућности покрити својом сјенком цијелу Земљу.

И, ево, у тренутку кад му одузимају последњи педаљ земаљског царства, поглавар римокатолицизма, видећи своју блиску смрт, одједном устаје и пред цијелим свијетом казује цијелу истину о себи:
»Ви сте мислили, зар не, да ћу се ја задовољити само титулом господара само папске области? Знајте да сам ја себе сматрао господаром цијелог свијета, господаром над свим земаљским царевима, и то не само духовним господаром него и свјетовним – ја сам одувијек био прави господар, владар и император. Ја сам цар над царевима, господар над владарима, мени једном припадају на земљи  судови, времена и рокови, и, ево, ја то пред цијелим свијетом објављујем кроз догму о мојој непогрешивости« (Јованово Јеванђеље 5:22 и Дјела апостолска 1:7)

Не, то је сила, то је импозантно, а не смијешно – то је воскрешење древне римске идеје о свјетском господству и јединству која никада није била мртва у римском католицизму; то је Рим Јулијана Апостате (Отпадника) али не побијеђеног него оног који је “побиједио“ Христа у новој и последњој битки. Тако је обављена продаја истинскога Христа за царство земаљско. У римском католицизму та ће се продаја обавити и стварно на дјелу. Понављам, та страшна армија има оштро око које ће умјети да види, најзад, где се сада налази та снага на коју би требало да се ослони. Изгубивши цареве савезнике, римокатолицизам ће се окренути народу. Он има десетине хиљада заводника, мудрих и лукавих познавалаца срца и психолога , дијалектичара и исповједника, а народ је увијек и свуда добродушан и наиван – добар.

Поред осталог, у Француској, а тако је сада и у другим крајевима Европе, народ мрзи вјеру, истина је, презире је чак, али тај народ не познаје Јеванђеље, барем тако је у Француској.
Сви ће ти познаваоци срца и психолози похрлити у народ и донеће му новога Христа који се са свим саглашава, и који је проглашен на последњем римском нечастивом сабору. «Да, пријатељи и браћо наша», рећи ће они, «све то што вас мучи ми имамо за вас оддавно већ у овој књизи, ваше су вође све то украле од нас. Ако смо вам све до сад говорили нешто другачије, то је било само зато што сте ви досад били као мала дјеца – било је рано за вас да сазнате истину, али сада ево, дошло је вријеме и за вашу истину.

Знајте да папа држи у рукама кључеве Светога Петра, и да је вјера у Бога само вјера у папу којега је сам Бог поставио на Земљи да буде уместо Њега. Он је непогрешив и дата му је божанска власт, он је владар времена и вјекова, он је одлучио да је сад и ваше вријеме наступило. Раније се сила вјере састојала у смјерност, али сад је прошло вријеме смјерност и папа има власт да је укине, јер њему је дата свака власт. Да, ви сте сви браћа, и сам Христос је заповедио да сви будете браћа свима, но ако ваша старија браћа не буду хтјела да вас приме себи као своју браћу, узмите мотке и сами уђите у њихов дом и нагнајте их силом да буду ваша браћа.

Христос је дуго чекао да се ваша искварена браћа покају, и сад вам сам допушта да прокламујете: Fraternite ou la mort (Буди ми брат или ти оде глава!). Ако брат твој не буде хтио да подели с тобом попола своје имање, узми му све, јер Христос је дуго чекао на његово покајање, и сад је дошло време гњева и освете. Знајте, такође, да сте недужни због свих ваших грјехова, садишњих и будућих , јер сви су ваши гријеси долазили само због ваше биједе и сиромаштва.

И ако су вам већ проповиједали и раније ваши некадашњи вођи и учитељи, иако су вам истину говорили, да они нису имали да вам прије времена све то објаве, јер такву власт има само папа, и она му је од самога Бога дата – а доказ вам је у томе што вас ваши учитељи нису довели ни до чега јаснога, имали сте само страдања и још веће биједе, јер је свако њихово дјело пропадало; поред осталог они су вас варали, како би ослањајући се на вас, постали силнији, и како би потом могли да себе скупље продају вашим непријатељима. А папа вас неће продати, јер над њим нема никог моћнијег, он је први међу првима – само вјерујте, али не у Бога, него у папу и у то да је он једини цар на земљи,сви би други требало да нестану и нестаће, јер им је вријеме истекло.

Радујте се сада и веселите се, јер је сада наступио рај на земљи, сви ћете бити богати, а кроз ваше богаство и праведни, јер ће све ваше жеље бити испуњене, биће вам одузет сваки разлог да чините зло«. Ове су ријечи улагивачке, и нема сумње, народ ће прихватити предлог, он ће у неочекиваном савезнику препознати силу која уједињује силу која је на све спремна и која ничему не смета, стварну, историјску силу која долази умјесто оних вођа – сањара и шпекуланата, у чију практичну способност, па и у поштење , народ сада не вјерује потпуно. Овдје је сада одједном јасна тачка ослонца, полуга је у рукама и ваља је само притиснути свом снагом и преврнути. А народ ће преврнути, још како, он је маса! А изнад свега, њему дају вјеру, и тиме се успокојавају срца многих, јер су многи већ одавно почели да осећају тугу и мучнину у свијету без Бога . . .

Ја сам већ једном говорио о свему томе, али летимице, у роману. Нека ми се опрости моја самоувјереност, али вјерујем да ће се све ово несумњиво догодити у Западној Европи, на овај или онај начин, то јет католицизам ће прихватити демократију и спустиће се у народ, напустиће земаљске цареве баш зато што су га они сами већ напустили. Владе у Европи њега презиру стога што он на први поглед изгледа тако јадан и побијеђен, али нико га не види онако комично како то чине наши наивни политички публицисти. Не би га, на примјер, Бизмарк тако прогонио да не види у њему свог страшног непријатеља у будућности. Кнез Бизмарк је тако поносан човјек да би себи дозволио да узалуд троши толику снагу у борби са непријатељем који је смијешно слаб. Али, папа је и од њега јачи.

Понављам: данас је папинство можда најстрашније »издвајање« од свих која пријете свјетском миру. А много шта угрожава мир. И никад до сада Европа није била изложена толикој мржњи као сада: Изгледа као да је све поткопано, набијено барутом, само се очекује прва варница . . . »Да, но што ми имамо с тим? Није ли то свет амо, у Европи, а не у нас?« Тиче се нас све то, на наша ће врата закуцати Европа, и од нас ће затражити да пођемо да је спасавамо кад избије последњи час њеном »садашњем стању ствари«.
И она ће затражити помоћ од нас с неким правом, затражиће је и као изазов и као заповијест, она ће нам рећи да смо и ми Европа, да и у нас постоји исти такав »ред и стање ствари« као што је у њих; рећи ће нам да је нисмо ваљда подражавали двеста година тек онако, рећи ће нам да смо и ми Европљани, и да би требало да је спасавамо јер, спасавајући њу, ми ћемо спасити и себе. Наравно, може бити, ми нисмо расположени да ствар ријешимо у корист једне стране, али имамо ли ми уопште снаге за нешто слично, нисмо ли се ми већ давно одвикли од такве помисли – знамо ли ми уопште у чему је то наше ,,издвајање“ као нације, и у чему се састоји наша улога у Европи?

Ми данас не знамо шта више не разумијемо ово, ми не допуштамо питање у вези с тим – и све то сматрамо нашом глупошћу и заосталошћу. И ако заиста Европа буде закуцала на наша врата и буде затражила да спасавамо њен Поредак, можда ћемо ми тек тада први пут, и сви, схватити колико смо мало личили Европи, без обзира на оно наше двовјековно подражавање Европи које се у нас манифестовало у облику најстраснијег одушевљења. А можда нећемо ни тада схватити – биће касно. А ако је тако, више нећемо разумјети, наравно, ни оно што Европа од нас тражи, оно чиме бисмо јој стварно могли помоћи. Нећемо ли ми тада поћи да умирујемо непријатеља Европе и њеног поретка челиком и крвљу, као кнез Бизмарк? О, тада у случају таквог подвига ми бисмо већ могли одлучно да честитамо себи као правим Европљанима. Али, све је то још пред нама, све су то саме фантазије, а сада је све тако јасно, тако јасно!

2 мишљења на „Мртва снага и снага будућности – Фјодор М. Достојевски“

  1. Текст беспрекоран, спасиба. Додао бих да су се иезуитима усадили паразити, а то значи и масонима и осталим сектама, а то су они са малим капицама. Отуда први дан НОВОГ БОГА јесте 1.јан. или нама 14.јан. Тада се код нас „слави“ црвено слово под називом Обрезание Господа.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

* Please Multiply the Values