Заштита `заједничких хришћанских` вриједности или `америчког сна`

Tan2014-11-29_184711846_1-620x350У десетовјековној историји папског прозелитизма најперфиднији мисионарски метод, и мисионарска мантра коју је папска пропаганда најпродуктивније ширила, јесте заговарање заједништва римокатолицизма и православља због угрожених хришћанских вриједности на Земљи. Заправо, због `заједничке забринутости` и одбране угрожених `заједничких вјерских вриједности’ у савременом секуларистичком свијету. Наиме, `како би се дао ефикаснији одговор на основне проблеме и изазове савремености у секуларном друштву и заштитили хришћани од гоњења, у првом реду на Блиском Истоку.`

Од крсташких похода до данас евроатлантска алијанса у наметању једне свјетске религије и државе није користила такву моралистичку стратегију `меке моћи`. Православнима се предочава ‘неопходност’ приближавања папизму ради спасавања `хришћанства` на Земљи и Западу, одбране основних норми хришћанског живота. Пошто су у евроамеричком секуларистичком свијету цркве празне, а хришћанска вјера `нестала`, а на православном Истоку побожност у порасту, потребно је притећи у помоћ `посусталом` папизму и протестантизму са свјежим снагама православних вјерника. И у таквој трагикомичној `теолошкој` калкулацији и пропаганди, коју ревносно шире и ‘православне’ присталице папизма и атлантизма, препознаје се злодух самопорицања смисла хришћанске саборности и Предања, а изнад свега панична потреба бјежања у ванправославни западноеропски свијет религиозног релативизма и равнодушности.

B9316139454Z.1_20150205132808_000_G209SHJ2L.1-0Такву димну завјесу, пропаганде помирења, пред православним свијетом папизам тактички прави због престројавања и припрема крсташког похода на Исток. Папска  пропаганда `помирења` је првенствено усмјерена према православној Русији као пријетњи једнополарном свијету евроатла- нске војно-вјерске алијансе. Такође, и на скретања пажње са активности унијатске мисије на подручју Русије у Украјини, као и Балкана, гдеј је узрочник вјековних вјерских и националних сукоба и ратова, а усмјеравање пажње на `заједничког спољашњег друговјерног` исламског непријатеља.

Које су то ‘заједничке хришћанске’ вриједности православља и римокатолици- зма? Ко вјерује да је папизам у Европи залог хришћанских вриједности, a не узрок опште духовне и моралне пропасти? Да ли је то папско погрешно учење о браку односно безбрачности свештенства, проистеклом из примитивног поимања природе жене? Да ли је то злоупотреба Свете тајне исповијети преиначењем у институцију ислеђивања вјерника и присмотру приватности појединца? Да ли је то папско паганско-примитивно тумачење ријечи Јеванђеља о `огњу очишћења` као тварној ватри која `прочишћује`, а одакле је изведена `теолошка` теорија и примјењивана као ритуално спаљивање `јеретика`; а која се доследно примјењивала од средњовјековних ломача до Аушвица и Јасеновца? Језиве језуитске схоластичке теорије су многобројне, и вјековима су уткиване у начела и основе евроамеричког културног и религиозног живота.

,,Уосталом, нису Христа тамо науке помрачиле, како то тврде либерали, то се десило и пре наука када је западна црква унаказила Христов лик, када се претворила у Римско царство и када се поново оваплотила у облику Папства. Заиста, на Западу нема више хришћанства, нема цркве; мада има још много хришћана и њих никада неће сасвим нестати. Католицизам није више хришћанство, он прелази у идолопоклонство, а протестантизам се гигантским корацима приближава атеизму и колебљивој, несталној (не вjечитој) науци о моралу`.(Ф.М.Достојевски: Дневник писца 1877–1881, стр. 454)

Дакле, пошто је православље очувало хришћанско Предање, захваљујући и раскиду са папизмом као погрешним тумачењем Светог Писма и политичком злоупотребом вјере, данас је потребно да ради `очувања хришћанских вриједности` уђе у заједницу са папизмом. Заправо, да прихвати папске постулате политичке злупотребе религије и изопачена `хришћансак` начела, и тако на догматској духовној и политичкој равни прихвати папско проклетство и заједничку духовну смрт. Наиме, `потребно` је православље присајединити папско-протестантској психопатолошкој интепретацији хришћанства која је и произвела европски антихришћански секуларизам, а од које се клоне сви слободоумни Европљани. Да заснује заједницу са секуларистичким сурогатом хришћанства и почне празновања хришћанских празника на начелима и начин инстант културе пригодних свечаности, за које комунистичка забрана религиозности за хришћанство представља божији благослов.

СРПСКИ СИНДРОМ САМОПОТИРАЊА

images8У евроатланском вавилонском пројекту значајну улогу на Балкану и словенском православном питању има `српски синдром`. Наиме, Србима својствен својеврсни стечени порив самопорицања своје државне и духовне суверености, одсуства смисла и сврхе за постојањем српског друштва и државе као српске у културно-историјском смислу, а што је последица стогодишњег спровођења на Србима јединственог југословенског екуменистичког експеримента. Историчарима је познат примјер српске `пирове побједе` у Великом рату,`српске голготе` која се завршила формирањем КСХС, касније Краљевине Југославије то јест првим примјером добровољног укидања властите државе од стране народа побједника, а у корист побијеђених непријатеља, и свог вјерског идентитета у корист друговјерног и у вјерском рату побијеђеног народа, а у име `универзалног` ванправославног и вансрпског јединства.

Као прије сто година и данашњи србојугословени заговарају ванправославно уједињење али на глобалном плану, изједначавање православља и римокатолицизма, а управо после духовне побједе православља, јер како тврде православље је очувало вјеру под петвјековним исламским ропством и после 70 година комунизма, а Европљани су је поф папизмом и протестамтизмом напустили. Овога пута србојугословени заговарају `нови` универзални политички пројекат због `система одбране` апстрактних вриједности европског ‘хришћанског’ хуманизма, а заправо атеистичког, користољубивог, путничко-потрошачког стила друштвеног и `духовног` живота.

У безбједоносном смислу пакт са папизмом за српски интерес и опстанак била је прошлости и данас је погубна позиција, и у најбољем случају најамничка. Фатализам српског поравнавања православног предања са папизмом, можемо га назвати и `јасеновачки синдром`, данас се изражава на непосредан начин. Можда је најотворенији примјер те врсте у поступањима Српске православне цркве, када саопштењима апелује да се не врши прозелитизам према преосталим православним Србима на подручју Хрватске превођењем у римокатолицизам, а истовремено се залаже за остваривање одличних односа са Ватиканом.

ПАПСКО-ПОТРОШАЧКИ ПОРЕДАК

n_74987_1Најусавршенија `духовна` демагогија коју је користила папска пропаганда је мисионарска мантра `бриге` због угрожености `основних хришћанских` начела и норми друштвеног живота на Земљи. Као и евроамеричко глобално наметање принудног добра демократизма због `угрожености људских права`, папска политика `помирења на заједничким хришћанским основама` дио је истог новог евроатлантског пројекта. Заправо, мисија `меке моћи` у прављењу маневарског простора за престројавање евроатлантске војно-вјерске алијансе у походу на православни Исток, Русију и Велико копно православног и осталог `варварског` ваневроатлантског простора. Глобалне `хришћанске` интеграције представљају уствараи успостављање једнополарног религиозног свијета, еквивалента евроатлантском једнополарном свијету. Наиме, покушај повратка једнополарне доминације евроатлантског пакта, тј. рушење обновљене равнотеже војне и религиозне моћи биполарног свијета.

Римокатолицизам данас, поред ширења страхом силом, води мисију изграђивања лидерске позиције папе и ‘демократским’ средствима. Наиме, изграђује позицију папе као покровитеља свих ‘хришћана’ и нехришћана, чије религиозне разлике толерише уколико поштују папско поглаварство. Од нехришћана и атеиста се не тражи поштовање хришћанских истина вјере већ папског примата, признавање папе као заједничког оца, толерантног тате који прашта и отпушта грехове свим поштоваоцима папског патернализма. , као `папе новог свјетског поретка`.

Papa na Fejsbuku, foto 1Религиозни релативизам и равнодушност је идеално стање друштвене свијести за изграђивање поглаварске и покровитељске позиције папства. Папа покровитељ просјека, `безазлене` покорне потрошачке пастве, ватиканско-вавилонског пројекта сверелигиозног мијешања на чијем челу стаји римски понтифекс, безгрешни човјек – папа. Папству је потребна потрошачка паства, а конзументима и потрошачима религија такав ‘духовни` пастир, који не омета њихов либерализам и лицемјерје, који ће их `светом` самовољом ослободити терета одговорности слободног одлучивања по личној савјести. Наиме, ‘намјесник Христов’ који се покорио првом демонском искушењу и претворио камење у хљебове, који ће најести народ и задивити га претварањем камења у храну, а популација потрошача га слиједити из економске зависности и интереса, поштеђена труда одрицања и пожртвовања.

Прозелитска политика `свете алијансе` данас, када према прогнозама својих аналитичара `затвара круг`, а пророци прогреса проричу скори крај историје то јест историјских сукоба, и успостављање власти атлантског једнополарног свијета, од друговјерних не тражи формалну промјену вјере, већ је главни фронт раширила на релативизовање религиозних разлика, полажући наде у `све људе добре воље`, свих вјера и идеологија, раса, и нација, атеисте и теисте, а прије свих у религиозно равнодушне.

У средњовјековни пројекат евроцентризма институција папства је постављена као основа будуће религије једнополарног свијета, духовне доктрине европ- ског колонијализма, и први `орвеловски` пројекат глобалне контроле човје- чанства. Папизам је и прва религија човјекоцентризма, први протестантизам, први револуционарни раскол са Црквом и царском круном у Константино- пољу, а од кога се разврставају сви европски хуманизми, позитивистички и рушилачки реформаторски и револуционарни покрети и идеологије.

Принципом папоцентризма атлантска алијанса данас прокламује и примјењује теорију `америчке изузетности`, која је изведена из теолошке теорије папског примата, као изузетно право и примат на коришћење и потрошњу планете. Исти пројекат-теорија подразумијева поглавље о придруживању православних народа евроатланској унији папско-протестантске `свете` алијансе, а ради одбране `заједничких хришћанских вриједности` од исламизма и `агресивног атеизма`.

Заправо, ради одбране угроженог, незаштићеног, антихришћанског `америчког сна`, то јест најбаналнијих путничко-потрошачких прохтјева евроамеричког просјечног потрошача, који очекује коначно успостављање обећаног `раја` на Земљи, хилијастичког религиозног сна просјечног протестанта о хиљадугодишњем царству земаљском, једнополарног свијета и система религиозног и економског екуменизма, насушног несметаног и бржег протока малог и великог крупног капитала.

Везани текстови Папске посјете

4 мишљења на „Заштита `заједничких хришћанских` вриједности или `америчког сна`“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please enter the 5 Characters - [Case Sensitive]