Заштита `заједничких хришћанских` вриједности или `америчког сна`

Spread the love

 

Tan2014-11-29_184711846_1-620x350У десетовјековној историји папског прозелитизма најперфиднији мисионарски метод и мисионарска мантра коју је папска пропаганда најпродуктивније ширила јесте заговарање заједништва римокатолицизма и православља због угрожених хришћанских вриједности на Земљи. Заправо, због `заједничке забринутости` и одбране угрожених `заједничких вјерских вриједности’ у савременом секуларистичком свијету. Наиме, `како би се дао ефикаснији одговор на основне проблеме и изазове савремености у секуларном друштву и заштитили хришћани од гоњења, у првом реду на Блиском Истоку.`

Од крсташких похода до данас евроатлантска алијанса у наметању једне свјетске религије и државе није користила такву моралистичку стратегију `меке моћи`. Православнима се предочава ‘неопходност’ приближавања папизму ради одбране основних норми хришћанског живота на Земљи и Западу. Пошто су у евроамеричком секуларистичком свијету цркве празне, а хришћанска вјера `нестала`, а на православном Истоку побожност у порасту, потребно је притећи у помоћ `посусталом` папизму и протестантизму са свјежим снагама православних вјерника. И у таквој трагикомичној `теолошкој теорији` и пропаганди, коју пропагирају и  ‘православне’ присталице папизма и атлантизма, препознаје се злодух самопорицања смисла хришћанске саборности и Предања, а изнад свега панична потреба бјежања у ванправославни западноеропски свијет религиозног релативизма и равнодушности.

Такву димну завјесу, пропаганде помирења, пред православним свијетом папизам тактички прави због престројавања и припрема крсташког похода на Исток. Папска  пропаганда `помирења` је првенствено усмјерена према православној Русији као пријетњи једнополарном свијету евроатланске војно-вјерске алијансе. Такође, и на скретања пажње са активности унијатске мисије на подручју Русије у Украјини, као и Балкана, гдје је унијатизам узрочник вјековних вјерских и националних сукоба и ратова, а усмјеравање пажње на `заједничког спољашњег друговјерног` исламског непријатеља а који је само иструмент евроатлантизма на Истоку.

Које су то ‘заједничке хришћанске’ вриједности православља и римокатолици- зма? Ко вјерује да је папизам у Европи залог хришћанских вриједности, a не узрок опште духовне и моралне пропасти? Да ли је то римокатолички теолошки постулат о папском примату, непогрешивости римског понтифика, којим је оправдан сваки покољ `шизматика који су благословиле римске папе? Да ли је то папско погрешно учење о браку односно безбрачности свештенства, проистеклом из примитивног поима – ња природе жене? Да ли је то злоупотреба Свете тајне исповијети преиначе- њем у институцију ислеђивања вјерника и присмотру приватности појединца? Да ли је то папско паганско-примитивно тумачење ријечи Јеван- ђеља о `огњу очишћења`као тварној ватри која `прочишћује`, а одакле је изведена теолошка теорија и примјењивана као ритуално спаљивање `јеретика`; а која се доследно примјењивала од средњовјековних ломача до Аушвица и Јасеновца? Језиве језуитске схоластичке теорије су многобројне, и вјековима су уткиване у начела и основе евроамеричког културног и религиозног живота.

,,Уосталом, нису Христа тамо науке помрачиле, како то тврде либерали, то се десило и пре наука када је западна црква унаказила Христов лик, када се претворила у Римско царство и када се поново оваплотила у облику Папства. Заиста, на Западу нема више хришћанства, нема цркве; мада има још много хришћана и њих никада неће сасвим нестати. Католицизам није више хришћанство, он прелази у идолопоклонство, а протестантизам се гигантским корацима приближава атеизму и колебљивој, несталној (не вjечитој) науци о моралу`.(Ф.М.Достојевски: Дневник писца 1877–1881, стр. 454)

Дакле, према евроатланском екуменизму, пошто је православље очувало хришћанско Предање, захваљујући и раскиду са папизмом као погрешним тумачењем Светог Писма и политичком злоупотребом вјере, данас је потребно да ради `очувања хришћанских вриједно – сти` уђе у заједницу са папизмом. Заправо, да прихвати папске постулате политичке злупотребе религије и изопачена `хришћансак` начела, и тако на догматској духовној и политичкој равни прихвати папско проклет- ство и заједничку духовну смрт. Наиме, `потребно` је православље присајединити папско-протестантској психопатолошкој интепретацији хришћанства која је и произвела европски антихришћански секуларизам, а од које се клоне сви слободоумни Европљани. Заправо, да православни заснује заједницу са секуларистичким сурогатом хришћанства и почну празновања хришћанских празника на начелима и начин инстант културе пригодних свечаности, за које комунистичка забрана религиозности за хришћанство представља божији благослов.

Као и евроамеричко глобално наметање принудног добра демократизма због `угрожености људских права`, папска политика `помирења на заједничким хришћанским основама` дио је истог новог евроатлантског екуменског пројекта. Заправо, евроатланске мисије `меке моћи` у прављењу маневарског простора за престројавање евроатлантске војно-вјерске алијансе у походу на православни Исток, Русију и Велико копно православног и осталог ваневроатлантског `варварског` простора. Глобалне `хришћанске` интеграције представљају успостављање једнополарног религиозног свијета, еквивалент евроатлантском једнополарном војном свијету; покушај повратка једнополарне доминације евроатлантског екуменизма и рушење обновљене религиозне равнотеже биполарног и вјерског вишеполарног свијета.

СРПСКИ СИНДРОМ САМОПОТИРАЊА

images8У евроатланском вавилонском пројекту на Балкану и словенском свијету значајну улогу има `српски синдром`. Наиме, Србима својствен својеврсни стечени порив самопорицања своје држа- вне и духовне суверености, одсуства смисла и сврхе за постојањем српског друштва и државе као српске у културно-историјском типу, што је последица стогодишњег спровођења на Србима јединственог југословенског екуменистичког експеримента. Историчарима је познат примјер српске `пирове побједе` у Великом рату,`српске голготе` која се завршила формирањем КСХС, касније Краљевине Југославије то јест првим примјером добровољног укидања властите државе од стране народа побједника, а у корист побијеђених непријатеља, свог вјерског идентитета у корист друговјерног у вјерском рату побијеђеног народа, а у име `универзалног` ванправославног и вансрпског југословенског јединства.

Као прије сто година, данашњи србојугословени заговарају ванправославно уједињење али на глобалном плану, изједначавање православља и римокатолицизма, а управо после духовне побједе православља, јер како тврде православље је очувало вјеру под петвјековним исламским ропством и после 70 година комунизма, а Европљани су је под папизмом и протестантизмом напустили. Овога пута србојугословени заговарају `нови` универзални политички пројекат `система одбране` заједничких апстрактних вриједности европског ‘хришћанског’ хуманизма, а заправо атеистичког, користољубивог, путничко-потрошачког стила друштвеног и `духовног` живота.

У безбједоносном смислу за српски народ југословенски пакт са папизмом и римокатолицизмом је резултирао јасеновачким геноцидом. Фатализам српског поравнавања православног предања са папизмом ради заштите нечега заједничког, можемо га назвати и `јасеновачки синдром`, данас се изражава на непосредан начин према папизму. Карактеристичан примјер појаве српског `јасеновачког синдрома` су апели Српске цркве да се не врши прозелитизам према преосталим православним Србима на подручју Хрватске, вршење опела и помена жртвама прогона Срба са простора данашње Хрватске, а истовремено  залагање за остваривање одличних односа са Ватиканом.

ПАПСКО-ПОТРОШАЧКИ ПОРЕДАК

n_74987_1Мисионарска мантра `брига због угрожености основних хришћанских начела и норми друштвеног живота на Земљи је најусавршенија `духовна` демагогија коју је до данас користила папска пропаганда. Римокатолицизам данас, поред ширења страхом силом, води мисију изгра -ђивања лидерске позиције папе и ‘демократским’ средствима. Наиме, изграђује позицију папе као покровитеља свих ‘хришћана’ и нехришћана, чије религиозне разлике толерише уколико поштују папско поглаварство. Од нехришћана и атеиста се не тражи поштовање хришћанских истина вјере већ папског примата, признавање папе као заједничког оца, `папе новог свјетског поретка`, толерантног тате који прашта и отпушта грехове свим поштоваоцима папског патернализма.

Papa na Fejsbuku, foto 1Религиозни релативизам је идеално стање друштвене свијести за изграђивање поглаварске и покрови- тељске позиције папства. Папе као покровитеља просјека `безазлене` потрошачке покорне пастве, ватиканско-вавилонског пројекта сверелигиозног мијешања на чијем челу стаји римски понтифек, безгрешни човјек – папа. Папству је потребна потрошачка паства, а конзументима и потрошачима религија ‘духовни` пастир који не омета њихов либерализам и лицемјерје, који ће их `светом` самовољом ослободити терета одговорности слободног одлучивања по личној савјести. Наиме, ‘намјесник Христов’ на Земљи који се покорио првом демонском искушењу и претворио камење у хљебове, који ће најести и задивити народ  претварањем камења у храну, одморити га од терета одрицања и пожртвовања, а популација потрошача ће слиједити пастира прогреса из економске зависности и интереса.

Политика папског прозелитизма  данас, када према прогнозама атлантистичких аналитичара `свете алијансе` затвара круг, када пророци прогреса проричу скори крај историје, успоставу власти атлантског једнополарног свијета, од друговјерних не тражи формалну промјену вјере, већ ради на религиозном фронту  релативизовања религиозних разлика, полажући наде у `све људе добре воље`, свих партија и идеологија, раса, и религија, атеисте и теисте, а прије свих у религиозно равнодушне.

Средњовјековни пројекат евроцентризма институцију папства је поставио као основа будуће религије једнополарног свијета, духовне доктрине европског колонијализма. Папизам је и прва религија човјекоцентризма, први протестантизам, први револуционарни раскол са Црквом и царском круном у Константинопољу, од кога се разврставају сви европски хуманизми, протестантски и позитивистички, реформаторски и револуционарни покрети и идеологије.

Данас, принципом папоцентризма атлантска алијанса прокламује и примјењује теорију `америчке изузетности`, која је изведена из теолошке теорије папског примата, као изузетно право и примат на коришћење и потрошњу планете. Исти папско-преотестантски програм подразумијева `отварање поглавља` о придруживању православних народа евроатланском екуменизму  ради одбране `заједничких хришћанских вриједности` од исламизма и `агресивног атеизма`. Заправо, ради одбране угроженог антихришћанског `америчког сна`, то јест програмских путничко-потрошачких прохтјева евроамеричког просјечног потрошача, који очекује коначно успостављање обећаног `раја` на Земљи – хилијастичког религиозног сна просјечног протестанта о хиљадугодишњем царству земаљском, једнополарном свијету и систему евроатланског религиозног и економског екуменизма, насушног и несметаног протока великог и крупног капитала.

Везани текстови Папске посјете

4 мишљења на „Заштита `заједничких хришћанских` вриједности или `америчког сна`“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please Add the Values