Неподношљива лакоћа прикривања

Spread the love
  • Поводом приказивања покушаја убиства владике будимљанско-никшићког Јоаникија и добротвора Српске православне цркве Милорада Давидовића у криминалном контексту у државним медијима Србије. Или, поводом медијског дјеловања југословенске дубоке државе преко програмске политике РТС –а и дневног листа Политика, у циљу прикривања прогона православне цркве и српског народа.
  • Медијска мисија скривања српског страдања на националној, религиозној и расној основи, и стварања виртуелне ванвјерске вавилонске визије стапања Србије и свијета, као завјетни задатак кадрова југословенске дубоке државе у државним медијма Србије.
Патријарх српски Иринеј, владика Јоаникије и Миодраг Давидовић, код манастира Светог Саве на Голији, задужбине господина Давидовића, 13. маја 2012. године (Извор: Новости)

Пишe: Огњен Војводић

Зашто су покушај убиства у Београду владике Јоаникија и Миодрага Давидовића, добротвора Српске православне цркве у Црној Гори, режимски медији Србије приказали као пуцање на „црногорског бизнисмена“ који је био у друштву владике Јоаникија? Зашто су тај догађај медији Србије ставили у криминални контекст, ако већ 20 година траје јавни режимски прогон православне цркве у Црној Гори, а ове године то је постало глобално познато? Скоро сваког мјесеца режим у Црној Гори планира и покушава заузимање православних храмова, манастира и рушење новоизграђених храмова, што им до сада није увијек успијевало захваљујући Богу и народу који је тијелима бранио храмове. Атеистичка комунистичка партија на власти упућује јавне пријетње православним владикама у Црној Гори, користи исламску и римокатоличку заједницу против православног становништва и свештенства. Медији у Србији би могли сваког дана само да преносе вијести о пријетњама упућеним православној цркви у Црној Гори, као о сукобима у балканском Јерусалиму на Јадрану. Један од разлога таквог идеолошког извјештавања јесте што у државним медијима Србије још траје сукоб за превласт српских и хрватских, православних и југословенских кадрова. У ствари, у Београду, стогодишњем главном граду Југославије, у којем су основане и смјештене све југословенске установе и службе, траје континуитет кадровске политике југословенске дубоке државе. Том југословенском кадровском континуитету припадају претходна и актуелна владајућа партија Србије, које од распада Југославије стратешки одбијају да нападе на српски народ у Крајини, на Косову и Метохији, у Босни и Херцеговини, и данас у Црној Гори, признају као вјерско питање, док предлажу признавање „државе Косово“ као коначни раскид са православним питањима у српској свијести и Србији.

(извор : Политика)

Претпрошле седмице, десетог децембра, око 20 часова у хотелу „Краун плаза“ у Београду пуцано је на владику будимљанско-никшићког Јоаникија и добротвора православне цркве и опозиционих партија у Црној Гори, Миодрага Давидовића. Миодраг Давидовић је погођен у руку. Полиција је исте вечери пронашла запаљени аутомобил „рено” на Новом Београду и у аутомобилу снајперску пушку. Послије рањавања, Давидовић је приватним возилом превезен у Ургентни центар и није био животно угрожен. Владика Јоаникије и Миодраг Дака Давидовић су сједјели у сали на првом спрату хотела и разговарали.

Контекст: Прије седам година патријарх српски Иринеј одликовао је Миодрага Давидовића Орденом Светог Саве првог степена, а прије три године, на празник Светог Василија Острошког, од митрополита Амфилохија одликован је Орденом Светог краља Милутина за допринос у обнови манастира Острог и православних светиња Црне Горе. Миодраг Дака Давидовић је због подршке српској опозицији и цркви морао своје послове да измјести у Србију и Републику Српску. Давидовић је никшићки привредник и добротвор православне цркве, власник је фирме „Нексан”, која је основана 1992. године као породично предузеће. Прије тога је 12 година као економиста радио у Жељезари Никшић. У никшићку Жељезару поново се вратио 2011. да би је обновио, након што је холандска фирма МНСС (MNSS), уз помоћ владе у виду кредита и гаранција, фабрику довела до затварања. Године 2012. влада Црне Горе кроз процес приватизације Жељезару је, уместо Давидовићу, продала турском Тошчелику, који до данас управља Жељезаром. Последњих осам година Давидовић није одлазио у Црну Гору. Прије два мјесеца у интервјуу једном београдском медију је рекао да би се на наредним изборима кандидовао за црногорског председника. У афери „државни удар” Давидовић је у појединим медијима, наклоњеним режиму, означен као „финансијер Демократског фронта“. Поједини прорежимски медији су писали да је Давидовић добављач оружја за групу која је ухапшена 16. октобра 2016. под оптужбом да су планирали терористичке нападе на дан парламентарних избора у Црној Гори. Православни Срби у Црној Гори сматрају да је Давидовић прогоњен од власти због материјалног помагања православне цркве и опозиције, и намјере режима да опљачка његова материјална добра.Покушај убиства владике Јоаникија и Миодрага Давидовића је коначно увјерио православне вјернике у Црној Гори да Предлог Закона о слободи вјероисповести, који је припремила партија на власти, представља законску основу прогона и уништења православне цркве у Црној Гори. Представници опозиционог савеза у Црној Гори, Демократског фронта, су тим поводом у саопштењу изјавили да се ради о покушају убиства владике Јоаникија и Милорада Давидовића, због њиховог црквеног и опозиционог дјеловања, и због заказаног црквеног Сабора у Никшићу 21. децембра као протеста против Предлога Закона о слободи вјероисповијести.

„Покушај убиства успјешног привредника и добротвора Српске православне цркве и једног владике наше помјесне Цркве изведен је баш неколико дана прије великог црквено-народног сабора у Никшићу и непосредно након стављања у скупштинску процедуру закона против СПЦ. Људи који стоје иза овог напада су навикли да до властитих циљева долазе злочином, па вјерују да би наставком убијања угледнијих људи, попут убиства министра одбране Павла Булатовића у Београду и уредника дневне новине Дан Душка Јовановића у Подгорици, уплашили народну већину терором да без отпора прихвати насиље“.

Тврдње опозиционог савеза да влада Црне Горе спроводи вјерски рат против православне цркве потврђују поруке владајуће партије православном свештенству. Челник владајуће партије је 12. јула, Петровдана ове године, изјавио: ,,Свако мора да разумије да ће бити лојалан грађанин држави у којој живи и ради, или ће бити преступник. Преступници могу бити и у одијелима и у мантијама и завршиће у затворским униформама јер то је судбина преступника”. Додао је да је држава у случајевима цркве на Румији и крстионице на Михољској превлаци показала „вишак толеранције“, али и да „убудуће неће бити тако“. Наведино дио бесједе владике Јоаникија од 12.јула на Петровданском сабору, празник Светог Петра и Павла, у Врелима на Жабљаку: „Колико чујем и читам, више од деценије, помиње се чија је имовина спорна. За чију се имовину говори да је спорна? За имовину наших власти и оних који су с њима. Цио свијет говори да су се обогатили на незаконит начин, да су на листама богаташа. Јесу ли то они зарадили? Али, нећу тиме да се бавим. Нека прво одговоре да ли је њихова имовина спорна, нек одговоре онима који их оптужују за то и нека се то докаже, па ћемо онда да видимо да ли је спорна црквена имовина.“ Један од разлога напада ДПС-а на православну цркву јесте идеолошка индоктринација њеног руководства идеологијом атеистичког екстремизма. Што је везано за појединце одређене генерације васпитане у режиму комунизма, претежно дјеце државних функционера, прве некрштене генерације рођене у времену комунизма (који су у вријеме враћања вјери послије потискивања католичких кадрова у комунистичкој партији у Црној Гори и Србији остали одани противправославном програму). Владајућа партија у Црној Гори је наставак кадровског континуитета Савез комуниста Црне Горе, који је 1989. године преузео власт партијском кадровском смјеном због сукоба у Црној Гори на идеолошкој и вјерској основи, због напада власти на православну цркву и помагања великоалбанској и великохрватској политици. Након распада Совјетског Савеза и увођења вишепартијског државног уређења 1991. године Савез комуниста је промијенио назив у Демократска партија социјалиста. Други разлог је налог атлантске алијансе, која стратешки потискује православну цркву на подручју Јадрана и Балкана, као и на простору Украјине, са циљем прогона православља као саборне вјерске везе православних народа и због православног учења које негира папско и протестантско право вјерског и војног владања Васељеном. Програм атланског савеза против православне цркве на Балкану је везан са формирањем велике Албаније, као стратешким савезником, а ДПС је покренула усвајање Закона о слободи вјероисповијести непосредно послије учлањења Црне Горе у НАТО, али је Законе припреман пет година, како изјављују црногорски државни званичници. Трећи разлог је материјална корист партијских финкционера, присвајање материјалних добара православне цркве, коришћење у комерцијалне сврхе црквених храмова, крађа и продаја црквеног имања. Четврти разлог, али не по важности, јесте унијатска мисија римокатоличке цркве на простору Црне Горе, која је у времену Југославије била стратешки спровођена.  

Подсјетимо, такозвана Црногорска црква није православна црква, већ организација социјалистичке партије на власти, којом ДПС жели замијенити прави православну цркву – Српску православну цркву као предањску и канонску цркву у Црној Гори. Такозвану црногорску цркву не чине ни расколници, то није ни секта, већ група проблематичних људи са рашчињеним монахом који се представља као епископ, а које је ангажовала владајућа партија. Слична партијска пракса је спровођена у Социјалистичкој ФР Југославији и Совјетском Савезу, али је комунистички режим у таквим партијским програмима користио канонске епископе, који су сарађивали под присилом. И Цариградски патријарх, који је због политичког притиска подржао аутокефалност такозване Украјинске цркве, упутио је посланицу влади Црне Горе, пошто је владајућа партија тражила од Цариградског патријарха да призна такозвану Црногорску цркву, у којој је јасно наведено да је самозвани митрополит црноогорске цркве проблематични рашчињени монах.   Стратегија владајуће партије у Црној Гори против православља јесте и подстицање муслиманске заједнице против православне; својеврсна монтенегринско – муслиманска коалиција против православља. Превјерништво или потурчењаштво је наслеђе вишевјековне Османске окупације Црне Горе, али то је била и стратегија Социјалистичке ФР Југославијe, као чланица НАТО, која је прогласила муслиманску нацију и помагала исламизам. Заправо, атлантска алијанса је у борби против православног народа у Југославији, као и против Совјетског Савеза, користила исламски фактор, а у контексту америчке политике на Блиском Истоку.  Стратешки савез са исламским факторм је континуитет европског колонијализма од времена војно-вјерских крсташких ратних похода на Исток. Исту је стратегију примјењивала данашња Хрватска у протјеривању православних Срба у распаду Југославије и у Другом свјетском рату нацистичка Хрватска у вршењу геноцида над српским народом.

У том контексту и континуитету битан је податак да су од двадесетједног члана владе, који се залажу за усвајање спорног закона и одузимање права и храмова православних вјерника, седам чланова муслимани – албанске и бошњачке народности, и три члана су римокатолици Хрвати. Таква кадровска политика власти потврђена је и када је прорежимски портал Стандард објавио вијест да је Миодраг Дака Давидовић убијен, и након неколико минута уклонио вијест, али је на Гуглу је остао “траг”. Та је вијест пала као снијег да открије да је власник портала Стандард муслиман – Самир Растодер. Заправо, опозициони портали су објавили да су прорежимски медији у Црној Гори били припремили вијести о убиству Миодрага Даке Давидовића и објавили оцјену догађаја према унапријед припремљеном сценарију – у једној вијести је јављено да је Давидовић убијен, а у другој тврдње да нема политичке позадине убиства. Портал `Стандард` је исте ноћи када се догодио покушај атентата прогласио Давидовића мртвим, а следећег јутра портал „Аналитика“ је тврдио да његово рањавање нема политичку позадину, а да мотиве за покушај убиства треба тражити у Давидовићевом пословању. Иначе, Самиров Стандард програмски спроводи противправославну пропаганду, приказујући праволсавље у повијести и перспективи као религиозно ретроградно антицивилизацијско и антицрногорско предање. Такође, многи муслимани на интернет друштвеним мрежама нескривено агитују против православне цркве и навијају за усвајање спорног закона. Такву политику владајуће партије критиковала је опозиција и позивала муслиманску и римокатоличку заједницу да не заговарају усвајање спорног Закона који омогућава одузимање храмова православне цркве и обесправљивање православних вјерника.У контексту „балканског бурета барута“ и блоковских вјерских сукоба битно је подсјетити на противљење одређених америчких конгресмена учлањењу Црне Горе у НАТО, као и на изјаву америчког предсједника. Доналда Трампа је јула претпрошле године у телевизијиском интервју говорио о агресивном карактеру људи у Црној Гори и да на простору Црне Горе, с обзиром на такву природу људи и политичке околности, одређени спољашњи и унутрашњи фактори могу изазвати почетак свјетског рата. Истог мјесеца исте године, патријарх Српске православне цркве Иринеј је у Подгорици у разговору за дневне новине „Дан“ изјавио да су православни Срби у Црној Гори угрожени као некада у нацистичкој Независној држави Хрватској, а да је положај цркве у Црној Гори данас гори него у вријеме Османлијске окупације. „Да су то радили Турци или усташе у своје време, то би се могло разумети и схватити. Али да се то ради у времену мира и слободе, у времену када владају принципи закона и законитости, то је апсолутно неприхватљиво, не само за Европу него и за Азију“, казао је патријарх Иренеј.

 РТС виртуелна ванвјерска вавилонска визија Србије

Покушај убиства владике будимљанско-никшићког Јоаникија и Миодрага Давидовића, добротвора православне цркве и опозиције у Црној Гори, у којем је рањен Давидовић, је изазвао пажњу медија широм свијета. Међутим, тај догађај у државним медијма Србије није доведен у контекст и континуитет јавног прогона православне цркве у Црној Гори, него је медијски смјештен у криминални контекст и континуитет обрачуна црногорских кланова – «пуцања на црногорског бизнисмена који је био у друштву владике…».  Нити један државни медиј у Србији није насловио вијест као пуцање на владику Јоаникија и Миодрага Давидовића, у контекст константног прогона православне цркве у Црној Гори, иако о томе пишу свјетски медији и изјашњавају се сви православни патријарси, и сав православни свијет прича о прогону православља на простору бивше Југославије, од Вардара до Триглава. Поједини приватни сајтови у Србији су преносили наслове опозиционог портала из Црне Горе да је «Пуцано на владику Јоаникија и Даку Давидовића», док су државни медији преносили сличне изјаве опозиционих странака из Црне Горе, али са оградом од таквог православног приступа питању прогона православне цркве у Црној Гори, Србији и свијету.Агенди атеистичког екстремизма државних медија Србије парирају државни медији Црне Горе као колеге представници југословенског континуитета кадровске и уређивачке политике на простору бивше Југославије. Заправо, као примјери преживјелих југословенских јавних медијских сервиса за сервирање вијести ван контекста и континуитета, прикривања политичке и религиозне реалности, повјесног предања и историјских истина, релативизовање религиозних и расних разлога злочина над православним народом. Југословенску стратегију спиновања стварности о страдању српског народа и Српске православне цркве РТС строго спроводи као авнојевску агенду, чији је дио програмска политика Радио телевизије Црне Горе. Први пратећи државни штампани медиј југословенског спиновања српског страдања јесу дневне новине Политика, у којима је уредно прикривен контекст покушаја убиства владике Јоаникија и господина Давидовића, а приказан као пуцање на «црногорског бизнисмена» у чијем друштву је био владика.

Неподношљива је лакоћа прикривања константног прогона српске православне цркве на простору бивше Југославије, а сада специјално Црне Горе, које спроводе државни медији Србије. Таква програмска пракса није неочекивана од медија попут Блица и Данас – а, који од оснивања медијски маргинализују све податке повезане са прогоном или промоцијом православља, али јесте од два главна државна медија Србије, које финансијски и психички издржавају грађани Србије. Медијско скривање страдања српског народа се спроводи и ради спречавања нарушавања наратива о ванвјерским вавилонским атлантистичким интеграцијама српског народа, али које су ванвјерске само у уређивачкој политици РТС-а и дневних новина Политика. Међутим, политичко и медијско прикривање прогона и празника православне цркве у државним медијима Србије није почело са диктатуром комунизма, већ са спровођењем југословенског језичког и државног пројекта 1918. године, формирањем Краљевине Југославије, а укидањем православних Краљевина Србије и Црне Горе. Управо, „уједињењем“ које је разјединило истовјерни народ, а иновјернике инсталирало у бившу престоницу Србије, а нову Југославије. Узрок такве програмске праксе државних медија Србије нису првенствено налози атлантистичке политике, него наслеђе идеолошке индоктринације генерација српског православног поријекла, школованих у духу хедонизма и либерализма, атеистичког екстремизма и југословенског екуменизма, којима су атлантистичке медијске и милитаристичке аспирације према православном Истоку додатна донација.

Последице стогодишњег југословенског прикривања прогона православне цркве очигледне су на простору бивше Југославије. Садашња стратегија медија Србије и Црне Горе, прикривања страдања српског народа у бившим југословенским републикама иста је као и прије сто година у формирању Краљевине Југославије. Атеистичко анестезирање православног становништва југословенским језичким вавилонским ванвјерским јединством, релативизовањe религиозних и расних разлика, а истицање свих непосебних особина човјекове природе (Срба и бивших припадника православног српског народа, а данас самопроглашених политичких нација), данас је стратегија главних културних установа и медија Србије и Црне Горе. Дакле, до формирања друштвеног и духовног југословенског јасеновачког српског синдрома самоколонизације и одрицања самоодбране, ради брже и „безболније“ окупације, „природног“ прихватања прогона и уништења православног народа на простору Јадрана и Балкана.