Папске посјете – право планетарног патернализма (2)

 

Поводом изјаве патријарха српског Иринеја да још није вријеме да папа посјети Србију

УПОТРЕБА  ЈАСЕНОВАЧКОГ  ГЕНОЦИДА

Предлог да папа прво пође у Јасеновац и поклони се жртвама геноцида, ако хоће да посјети Србију,  демагошка је духовна доктрина `унутрашњег дијалога` континуитета и контекста у коме треба затворити `питање Косова`. Признавње самопроглашеног римског патријарха за планетарног тату и тутора свих хришћана и нехришћана, као и самопроглашене државе Косово, дио је  програмског прихватања евроатласнског духовног и државног колонијалног поретка. Политичка представа конструисања колонијалног компромиса у програму негирања српских жртава геноцида и прављења пролаза папској посјети држави Србији и Српској православној цркви. Прихватања папског политичко-пастирског покровитељства као колонијалног континуитета духовне и државне десуверенизације Српске цркве и државе.

Настави са читањем „Папске посјете – право планетарног патернализма (2)“

Папске посјете – право планетарног патернализма (1)

 

Поводом изјаве патријарха српског Иринеја да није вријеме да још није вријеме да папа посјети Србију

  КОСОВСКИ ИЛИ `КАТОЛИЧКИ` ЗАВЈЕТ

Најновија римокатоличка мисионарска мантра прозелитског подилажења православним Србима је наводно непризнвање самопроглашене “државе“ Косово од државе Ватикан. Православним Србима се предочава да држава Ватикан поштује међународни правни поредак, а прије свега државни и историјски континуитет и цјеловитост Србије, због чега Срби морају бити благодарни папи. У питању је позната прозелитска пракса подилажења православним народима, посебно војно пораженим или у непосредној опасности од надмоћнијег непријатеља. Какви су била и поводи крсташких похода, позиви на одбрану од исламског освајача, а кога је европска алијанса измислила и инструментализовала у сврху европског експанзионизма .

Настави са читањем „Папске посјете – право планетарног патернализма (1)“

На данашњи дан рођен Симо Матавуљ „Пилипенда“ – приповијест

 

 

На данашњи дан 1852. године у Шибенику  рођен је Симо Матавуљ, у старој српској шибе -ничкој породици. У Шибенику је завршио основну школу и нижу гимназију на италијанском и српском језику, а затим је отишао у Mанастир Крупу гдје је провео четири године као манастирски ђак, под покровитељством свога стрица који је био старешина манастира. Наставио је школо- вање и завршио Учитељску школу у Задру. Радио је као учитељ у далматинским селима и био наставник гимназије и инспе ктор школа на Цетињу, пошто су га протјерале аустријске власти због учешћа у Бокељском устанкау. Потом се преселио у Краљевину Србију 1887. године, прво у Зајечар, а затим у Београд, гдје је био наставник у гимназији и чиновник Пресбироа. Симо Матавуљ је био  предсједник струковног удружења књижевника. Члан Српске краљевске академије постао је 1904. године. Преминуо је четири године касније, у педесетпетој години живота у Београду, гдје је и сахрањен на Новом гробљу.

Настави са читањем „На данашњи дан рођен Симо Матавуљ „Пилипенда“ – приповијест“

Узроци проглашавања и признавања црногорског језика

 

Поводом евроатлантског додјељивања Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандарда. 

СРПСКИ  ЈЕЗИК У ЦРНОЈ ГОРИ ПРИЈЕ И ПОСЛИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Питање српског језика у Црној Гори данас је политичко питање у оноликој  мјери колико је то било и прије сто година у успостављању југословенске језичке политике Краљевине Срба, Хрвата и Словенеца, касније Краљевине Југославије – `троименог језика и народа`. Историчарима и филолозима је познато да југословенски језички пројекат нема историјског полазишта у историји Црне Горе до формирања Југославије. И у стогодишњем периоду Југославије, када је српски језик званично био заведен називом `српско – хрватски`, у Црној Гори је у народу именован српским језиком. Прије присаједињења Краљевине Црне Горе Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца службени језик у Црној Гори је био српски, а писмо ћирилица.

Настави са читањем „Узроци проглашавања и признавања црногорског језика“

Меша Селимовић о супротности Његошевог и Вуковог језика

 

О Његошевом и Вуковом језику као о два различита и супротна језичка и духовна правца писао је и Меша Сели -мовић у својој студији `За и против Вука`. У времену комунистичке и југо- словенске језичке политике Караџи – ћева револуција језика и правописа је уздигнута до култа, програмског парт- ијског курса класне борбе и побједе `народног` говора над језиком и писмом православног племства и свештенства, ослобођања народног језика од `вјештачког` речника грађанског сталежа и аристократије. Меша Селимовић, академик, добитник Његошеве награде, романописац, књижевни критичар, лингвиста, филозоф, партизански првоборац, тешко је успио да у комунистичком времену објави своју студију ,,За и против Вука“ .

Настави са читањем „Меша Селимовић о супротности Његошевог и Вуковог језика“

Парада и прослава `пинк` повијести и перверзије

 

Данас су у Србији на највишем политичком нивоу, симболички истовремно, прослављени и про-мовисани симболи раскида са српским православним и патријахалним предањем, православном писменошћу и књижевним језиком, патријархалним и породичним моралом – Вуков сабор` у Тршићу и парада хомосексуализма у центру главног града. Креације колонијалне културне политике: Караџићева реформа српског језика и правописа – као револуционарни раскид са континуитетом православне писмености и књижевности, са јединственим писмом православних народа – првенствено руским писмом и језиком; и парада промоције неприродних перверзних полних односа, као симбол раскида са православним породичним моралом и начином друштвеног живота, али, као и Краџићева реформа, и супростављања важећим законима Руске федерације и цркве о забрани парада промовисања хомосексуализма у наредних сто година.

Настави са читањем „Парада и прослава `пинк` повијести и перверзије“

Писмо Књаза Милоша Владики Његошу против `вуковске` секте

 

Милош Обреновић, Књаз полувазалне балканске Књажевине која се ослобађала од османске окупације, док је са друге стране Дрине и у Војводини српски народ био под политиком аустроугарског колонијализма и унијатизма, одлучно се одупирао пропага- нди прозелитизма и револуци- онарних покрета. Наиме, намјерама да школству и културним установама Књажевине Србије наметну реформисани (револуционарни) правопис. Књаз Милош је издавао више указа о забрани уношења у Књажевину књига унијатског Копитар-Краџићевог комбинованог правописа и Рјечника. Савјетовали су га митрополит Стефан Стратимировић – који је имао важност српског патријарха, Владика Петар Петровић Његош и српски књижевници и културни дјелатници. Најзначајнији закон забране `хуле против божества и правитељства`, и `да се не штампају књиге правописом Караџића Вука`, који је Књаз  установио су Правила о цензурисању, објављена 1832. године 22 децембра у Књажевској српској канцеларији у Крагујевцу.

Настави са читањем „Писмо Књаза Милоша Владики Његошу против `вуковске` секте“

Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лаза Костића

 

Поводом `Декларације о заједничком језику`, четири невладине организације из четири бивше републике СФРЈ, југословенског језичког програма вишеименовања српског језика.

Прво двоименовање и вишеименовање српског језика, давање лингвистичког легитимитета двоимановању и преименовању српског језика у „хрватски или српски“, са српске стране као носиоца нацио – налног историјског права и српске званичне филологије, извршио је и озваничио филолог Ђура Даничић – професор Велике школе у Београду, својим најзначајнијим дjелом ,,Рјечник хрватскога или српскога језика ЈАЗУ“.  Даничић је речник радио за Југословенску академију знаности и умјетности у Загребу, касније Хрватска акaде- мија знаности и умјетности – ХАЗУ. Даничић је претходно писао `научна` образложења о релативности назива српског народа и језика, као српског или хрватског према избору између два имена једног народа (`Разлике између језика српског или хрватског`- Гласник Друштва српске словесности,Београд 1857.г.). У филоло – шким радовима Данаичић је користио за српски језик дводјелну ознаку `српски или хрватски`, као у раду ,,Корјени  с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику`(издала Југословенска акадаемија знаности 1877.г.Ст.180.),  поводом чега је Лазо Костић писао да је Даничић „први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише `хрватским или српским“.

Настави са читањем „Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лаза Костића“

Зашто је хришћански појам „Логос“ погрешно преводити као „Ријеч“

 

У Житију Светог Ћирила пише да се Константин, у монаштву наре- чени Ћирило, повукао на молитву и после молитве, богонадахнут, поче писање првих ријечи превода Светог Јеванђеља на словенски језик.Фило – соф онда отиде и по свом старом начину ода се молитви заједно са својим сарадницима и ускоро му се јави Бог, који увијек послуша молитву слугу својих. И тада саста- ви слова и поче писати јеванђелску бесједу:„У почетку бјеше Слово,и Слово бјеше у Бога,и Бог бјеше Слово“и остало У Константиновом Житију пише да су прве ријечи којима је започео превод Јеванђеља на словенски језик биле: „Искони би Слово“ – „У почетку бјеше Слово“, како је Свети Ћирило са грчког превео почетак Јеванђеља Светог апостола Јована Богослова.

Настави са читањем „Зашто је хришћански појам „Логос“ погрешно преводити као „Ријеч““

На данашњи дан 1547. године крунисан први православни руски Цар Иван IV Васиљевич Грозни

 

Иван IV Васиљевич је крунисан 16. јануара 1547. године круном новоримског Цара Мономаха коју је византски Цар Константин IX Монмонах даровао своме унуку великом кнезу Кијева Владимиру Мононаху. Заједно са тим крунисањем Иван IV је требало да изабере између хиљаду кћери из племићких породица своју будућу супругу. Цар Иван је изабрао Анастасију, кћер Романа, праоца династије Романов.

Настави са читањем „На данашњи дан 1547. године крунисан први православни руски Цар Иван IV Васиљевич Грозни“