Страна 2

Југословенска језичка политика САНУ – Антиславистички речник на конгресу слависта

Августа 2018. године у Београду је одржан шеснаести Свјетски конгрес слависта. Поред многих доприноса српске савремене славистике и лингвистике свјетској славистици на конгресу у Београду је представљен најпознатији и највећи допринос српске славистике – програм југословенске језичке политике и лексикографије: а) доктрина дијалекатског дијељења словенских језика и додјељивања дијалектима истог језика назива нових националних стандарда; б) доктрина ”двоазбучности”, програм прозелитског правописа разграђивања ћириличних правописа словенских језика, увођење равноправног коришћења ћириличног и латиничног правописа (као допринос потискивању ћириличног правописа двоазбучном доктрином равноправног коришћења латиничног и ћириличног писма у православним народима); в) језичка стратегија раскида речника свог словенског језика са словенским ријечима, уношења у словенске језике страних ријечи, сведене на дијалекте сановим националним називима.

Настави са читањем „Југословенска језичка политика САНУ – Антиславистички речник на конгресу слависта“

Стогодишњица самоукидања Србије и Црне Горе

Југословенско вавилонско језичко јединство

Ове године је прослављан јединствени југословенски јубилеј – стогодишњица формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије, односно стогодишњица самоукидања Краљевина Србије и Црне Горе. `Свијет` је славио сто година од краја Великог рата, највећег војног сукоба, страдања и разарања у дотада – шњој историји свијета, Срби су славили сто година самоукидања, самоколонизације и самоокупације властите државе и домовине, народа и цркве. Славили су сто година од укидања двије православне краљевине Србије и Црне Горе, а формирања вишерелигиозног и вишенационалног вавилонског државног и културног пројекта КСХС. Велики рат је промијенио државне границе великих и малих држава, друштвена уређења великих и малих монархија. Међу народима свијета који су прије или послије Великог рата формирали државе, одржали монархије или успоставили републике, једном народу су вољом његовог Краља и Владе укинути држава, језик и народност. Југословенским државним пројектом са мапе свијета су `нестале` православне краљевине Србија и Црна Гора.

Настави са читањем „Стогодишњица самоукидања Србије и Црне Горе“

Југословенски језички програм разградње руског језика и народа (југославизам – политичко средство еврославизма)

„Некада је неписменост народа бољи чувар народне особеност, његове културне физиономије, него писменост по сваку цијену“. Константин Леонтјев.

Увод

Прошле године су у Србији и Хрватској прослављани јубилеји југословенске језичке политике, у Србији двјеста година од објављивања првог спорног „Српског рјечника истолкованог њемачким и латинским ријечма“ Вука С.Караџића (Тршић,1787- Беч,1864), у Хрватској је празновано 400 година од рођења римокатоличког фратра и филолога Августина Јураја Крижанића, према хрватском језикословљу првог кодификатора хрватског књижевног језика (Липник, данашња Хрватска, 1618.- Беч,1683.). У Србији је слављан јубилеј Караџићевог реформаторског Рјечника, а у Хрватској дан рођења Августина Крижанића као хрватског језикословца и римокатоличког мисионара. Послије распада Југославије југословенки `народи` јубилеје југословенске језичке политике прослављају као датуме посебне националне српске или хрватске културне политике, и ако оба прошлогодишња јубилеја представљају континуитет југословенског језичког програма аустрославистике, у контексту колонијалне културне политике европске латинске славистике. Крижанића и Караџића не спаја само град Беч као мјесто њихове смрти и погреба, већ првенствено повјесни програм аустрославистичке мисије међу праославним Словенима. У повјесном, политичком и научном контексту југословенски језички програм представља пројекат латинске славистике, примарно римокатоличке, али као општеевропске колонијалне културне политике, програмски усмјерене колонизацији руског језика и писма, као највећег словенског простора православне писмености и књижевности.

Настави са читањем „Југословенски језички програм разградње руског језика и народа (југославизам – политичко средство еврославизма)“

Пјевање уз гусле уписано у Унескову листу као културно наслеђа српског народа – политика културе идентитета или …

Пјевање уз гусле као дио нематеријалног културног наслеђа Србије уписано је на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човјечанства. Одлуку о упису гуслања одлучио је, 29. новембра, Унесков Међувладин комитет за очување нематеријалног културног наслеђа, на свом 13. редовном засиједању које се одржава на Маурицијусу.

Настави са читањем „Пјевање уз гусле уписано у Унескову листу као културно наслеђа српског народа – политика културе идентитета или …“

Константинопольский евроатлантический экуменизм

Константинопольский евроатлантический экуменизм не является продуктом «трумэновской религиозной политики» …

Сегодня «Балканский клуб» представляет вниманию читателей беседу помощника главного редактора «Русской народной линии» Павла Вячеславовича Тихомирова с председателем Наблюдательного Совета Всероссийского Общественного Движения «Россия православная» Михаилом Михайловичем Ивановым и с нашим автором из Сербии – переводчиком Огненом Войводичем.

Настави са читањем „Константинопольский евроатлантический экуменизм“

Цариградски евроатлантски екуменизам

Патриајрх Вартоломеј и амерички подпресједник Џозеф Бајден, приликом додјеле нагреде Џ. Бајдену „Патријарх Атинагора`

Поводом проглашења аутокефалности украјинске расколничке `цркве` од Цариградске патријаршије

Цариградска патријаршија је прошлог мјесеца прогласила аутокефалност украјинске расколничке цркве у Украјини. Многе православне хришћане је изненадила одлука цариградске патријаршије, али такав поступак представља континуитет атлантистичког ангажмана цариградске патријаршије у евроатлантском екуменизму од рушења Калифата и потпадања нове турске државе – републике под атлантистички протекторат. Такође, таква одлука представља придруживање цариградске патријаршије програму совјетског федеративног фрагметирања руске државе и народа, који заговара и евроатлантска алијанса после рушење Совјетског савеза. Вашингтон и Ватикан су заједно водили кампању рушења `берлинског зида` и Совјетског савеза, али после рушења `берлинског зида` нису били за рушење совјетских `зидова` у Русији који дијеле руску отаџбину и народ. Амеручка антикомунистичка кампања је била за уједињење њемачког народа и државе под НАТО протекторатом, али не за суверено уједињење руског народа и обнову руске државе, него за разграђивање руске цркве, државе и народа. Таквој `духовној` доктрини дезинтеграције Русије и Руске цркве, као најбројнијег православног народа и највеће државе, јавно се придружила и Цариградска патријаршија проглашењем аутокефалности расколничке украјинсек цркве.

Настави са читањем „Цариградски евроатлантски екуменизам“

Екстремистички исламски иступи у Бару

„Етничко чишћење се увијек прво спроводи на подручју језика и симбола“, пише Urs Altermatt. Такву стратегију препознајемо у слиједу захтјева и постпупака бошњачких и албанских исламских представника и организација у Црној Гори – захтјеву за рушење православне цркве на Румији, за уклањање из школске лектире `Горског Вијенца` Владике Петра II Његоша и `Пешчаника` Данила Киша као Јевреја, затим за промјену националних и хришћанских знамења на застави државе Црне Горе, тј. уметање у државни црногорски грб исламских симбола, затим уклањање табле са натписом назива улице попа Васа Вукотића у Бару од стране грађана муслиманске вјероисповијести. Дакле, да ли такав континуитет догађаја потврђује констатацију патријарха Српске цркве господина Иринеја да су људска и вјерска православна права Срба у Црној Гори угрожена као у наци-фашистичкој творевини НДХ?

Настави са читањем „Екстремистички исламски иступи у Бару“

Аустроугарска тражи кандидата за „оца српске писмености“

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Punch_1878_-_Socialist_jack_in_the_box.png

Поводом 235 година од рођења и 185 од смрти реформатора српског правописа Сава Мркаља, и истим поводом прикривања и погрешног приказивања података филолошког рада Сава Мркаља, те "патриотског" погрешног препричавања повијести рада и болести Сава Мркаља, преносимо дио поглавља о Саву Мркаљу из књиге Милослава Самарџића "Тајне Вукове реформе"- Погледи, Крагујевац 1995 .

Приредио: Огњен Војводић

„Почетком XIX века у Бечу се сматрало да Срба има пет милиона, двоструко више него свих других Словена на Балкану. Срби су живели на пространим територијама од Купе до Солуна, од Јадранског мора до Темишвара и Печуја. Покатоличено српско становништво Далма – ције, Херцеговине, Босне и Славоније се није називало хрватским именом, нити је то покатоличавање било масовно као касније, на крају XIX века. Такође, није поклањана посебна пажња делу ислами – зованих Срба. У аустријском плану о „продору ка истоку“ Србима је придаван посебан значај, поготову после ослобођења Београда 1806. године до османског ропства. Срби су сами освојили највеће турско утврђење у овом делу Европе, које се Аустрија није усуђивала да нападне. Аустријска војска је петнаест година раније морала да преда Београд надмоћнијој османској војсци.

Настави са читањем „Аустроугарска тражи кандидата за „оца српске писмености““

Меша Селимовић: Кључ језика српског- Јован Хаџић (1799-1869)

Припремио: Огњен Војводић

Јован Хаџић (Сомбор 1799.- Нови Сад 1869.) је био доктор права, филолог и књижевник, директор српске новосадске гимназије,један од оснивача и предсједника Матице српске. Матица српска је основана 4/16. фебруара 1826. у Пешти, а Јован Хаџић је био први њен предсједник. Јован Хаџић је сочинитељ првог Српског грађанског законика објављеног 1844. године. У српској књижевности је познат и преко псеудонима Милош Светић. Заправо, иницијали његовог књижевног псеудонима М.С. су иницијали Матице српске. Јаван Хаџић је посебно познат као противник `Караџићеве` тј. аустрославистичке реформе српског правописа и језика, против које је писао полемичке и критичке текстове. Лингвистички и политички текстови Јована Хаџића против аустрославистичке југословенске реформе српског језика и правописа су у протеклих сто година у југословенској језичкој политици програмски прикривани. Академик Меша Селимовић у лингвистичкој студији "За и против Вука" посебно је приказао и полемичке текстове Јована Хаџића против погрешне реформе српског језика и правописа. Селимовић је сажето и језгровито приказао суштину студиозних огледа и полемика Јована Хаџића, у којима је излагао сложени смисао и сврху језика и писма, а указиваон а погубност упрошћавања српског правописа и језика.

„Принципијелни ставови Хаџићеви у полемикама о правопису, које је изрицао и раније, а разрадио у спису Кључ језика српског, 1852. године, нијесу ни нео – збиљни ни дилетантски, како се говорило. (Даничић, не заустављајући се на теоретској страни питања о духу језика, одбацио је Хаџићева излагања резолу- тном примедбом, да Хаџић не прави разлику између језика правописа, што није сасвим тачно) Ко је Даничић читај овдје. Тај Хаџићев чланак није до данас у литератури уопште цитиран, помињан је и одбациван уз уопштене нега тивне оцјене, а како ми се чини да је значајан изнијећу из њега основне мисли.

Настави са читањем „Меша Селимовић: Кључ језика српског- Јован Хаџић (1799-1869)“

На данашњи дан рођен Симо Матавуљ – ( Пилипенда )

На данашњи дан 1852. године у Шибенику је рођен Симо Матавуљ. У Шибенику је Матављу завршио основну школу и нижу гимназију на италијанском и српском језику, а затим је отишао у Mанастир Крупу гдје је провео четири године као манастирски ђак, под покровитељством свога стрица игумана манастира. Завршио је Учитељску школу у Задру. Радио је као учитељ у далматинским селима. Био је наставник гимназије и инспектор школа на Цетињу, пошто су га протјерале аустријске власти због учешћа у Бокељском устанку. Потом се преселио у Краљевину Србију 1887. године. Симо Матавуљ је био предсједник струковног удружења књижевника. Члан Српске краљевске академије постао је 1904. године. Преминуо је четири године касније у педесет петој години у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Настави са читањем „На данашњи дан рођен Симо Матавуљ – ( Пилипенда )“

Двјестогодишњица скандалозног Караџићевог рјечника

Увод

Ове године се навршило двјеста година од објављивања првог спорног и скандалозног ′Српског рјечника′ Вука С. Караџића децембра 1818. године. Потпуни назив речника гласи „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма“.Речник је рађен у програму југословенске језичке политике аустро – славистичког (протоеврославистичког) колонизовања српског језика и правописа, тј. у општем контексту и континуитету европске колонијалне културно-религиозне политике на Балкану. Речник је штампан у Бечу у штампарији унијатског јерменског манастира октобра 1818. године, што указује на повезаност са римокатоличком унијатском мисијом на Балкану (унијатска ′црква′ је бивша православна црквена заједница чији су свештеници признали поглаварство римског папе).

Настави са читањем „Двјестогодишњица скандалозног Караџићевог рјечника“

Програм покоља и „покајања“ – употреба јасеновачког геноцида

Поводом поновљене изјаве патријарха Иринеја да није вријеме да папа посјети Србију и залагања шефа српске дипломатија да папа посјети Србију.

ПРОГРАМ ПОКОЉА И ПОКЛОЊЕЊА

»Ако папа хоће да посјети Србију нека прво пође у Јасеновац да се поклони«. Тако поводом предлога о папској посјети Србије резонује религиозно равнодушан, историјски и вјерски необразован Србин. Такав `српски` став је неразуман и неморалан, али и политички погрешан. Када би странац чуо такав резон таквим поводом могао би помислити да је Јесеновац мјесто недавног терористичког чина или појединачног ратног злочина радикализованог римокатолика према православним Србима. Али, не би претпоставио да је Јасеновац концетрациони логор у програму холокауста, централни логор у римокатоличко-нацистичкој Независној држави Хрватској у коме је са благословом и учешћем римокатоличког клира координиран и спровођен геноцид над српским народом током Другог свјетског рата – први такве вртсте у повијсти планете Земље, у коме су постојали посебни логори за дјецу у којима је убијено преко сто хиљада дјеце, а укупни број убијених Срба у систему логора на подручју НДХ до краја рата достигао преко милион жртава.

Настави са читањем „Програм покоља и „покајања“ – употреба јасеновачког геноцида“