Парада и прослава `пинк` повијести и перверзије

 

Данас су у Србији на највишем политичком нивоу, симболички истовремно, прослављени и про-мовисани симболи раскида са српским православним и патријахалним предањем, православном писменошћу и књижевним језиком, патријархалним и породичним моралом – Вуков сабор` у Тршићу и парада хомосексуализма у центру главног града. Креације колонијалне културне политике: Караџићева реформа српског језика и правописа – као револуционарни раскид са континуитетом православне писмености и књижевности, са јединственим писмом православних народа – првенствено руским писмом и језиком; и парада промоције неприродних перверзних полних односа, као симбол раскида са православним породичним моралом и начином друштвеног живота, али, као и Краџићева реформа, и супростављања важећим законима Руске федерације и цркве о забрани парада промовисања хомосексуализма у наредних сто година.

Настави са читањем „Парада и прослава `пинк` повијести и перверзије“

Писмо Књаза Милоша Владики Његошу против `вуковске` секте

 

Милош Обреновић, Књаз полувазалне балканске Књажевине која се ослобађала од османске окупације, док је са друге стране Дрине и у Војводини српски народ био под политиком аустроугарског колонијализма и унијатизма, одлучно се одупирао пропага- нди прозелитизма и револуци- онарних покрета. Наиме, намјерама да школству и културним установама Књажевине Србије наметну реформисани (револуционарни) правопис. Књаз Милош је издавао више указа о забрани уношења у Књажевину књига унијатског Копитар-Краџићевог комбинованог правописа и Рјечника. Савјетовали су га митрополит Стефан Стратимировић – који је имао важност српског патријарха, Владика Петар Петровић Његош и српски књижевници и културни дјелатници. Најзначајнији закон забране `хуле против божества и правитељства`, и `да се не штампају књиге правописом Караџића Вука`, који је Књаз  установио су Правила о цензурисању, објављена 1832. године 22 децембра у Књажевској српској канцеларији у Крагујевцу.

Настави са читањем „Писмо Књаза Милоша Владики Његошу против `вуковске` секте“

Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лаза Костића

 

Поводом `Декларације о заједничком језику`, четири невладине организације из четири бивше републике СФРЈ, југословенског језичког програма вишеименовања српског језика.

Прво двоименовање и вишеименовање српског језика, давање лингвистичког легитимитета двоимановању и преименовању српског језика у „хрватски или српски“, са српске стране као носиоца нацио – налног историјског права и српске званичне филологије, извршио је и озваничио филолог Ђура Даничић – професор Велике школе у Београду, својим најзначајнијим дjелом ,,Рјечник хрватскога или српскога језика ЈАЗУ“.  Даничић је речник радио за Југословенску академију знаности и умјетности у Загребу, касније Хрватска акaде- мија знаности и умјетности – ХАЗУ. Даничић је претходно писао `научна` образложења о релативности назива српског народа и језика, као српског или хрватског према избору између два имена једног народа (`Разлике између језика српског или хрватског`- Гласник Друштва српске словесности,Београд 1857.г.). У филоло – шким радовима Данаичић је користио за српски језик дводјелну ознаку `српски или хрватски`, као у раду ,,Корјени  с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику`(издала Југословенска акадаемија знаности 1877.г.Ст.180.),  поводом чега је Лазо Костић писао да је Даничић „први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише `хрватским или српским“.

Настави са читањем „Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лаза Костића“

Зашто је хришћански појам „Логос“ погрешно преводити као „Ријеч“

 

У Житију Светог Ћирила пише да се Константин, у монаштву наре- чени Ћирило, повукао на молитву и после молитве, богонадахнут, поче писање првих ријечи превода Светог Јеванђеља на словенски језик.Фило – соф онда отиде и по свом старом начину ода се молитви заједно са својим сарадницима и ускоро му се јави Бог, који увијек послуша молитву слугу својих. И тада саста- ви слова и поче писати јеванђелску бесједу:„У почетку бјеше Слово,и Слово бјеше у Бога,и Бог бјеше Слово“и остало У Константиновом Житију пише да су прве ријечи којима је започео превод Јеванђеља на словенски језик биле: „Искони би Слово“ – „У почетку бјеше Слово“, како је Свети Ћирило са грчког превео почетак Јеванђеља Светог апостола Јована Богослова.

Настави са читањем „Зашто је хришћански појам „Логос“ погрешно преводити као „Ријеч““

На данашњи дан 1547. године крунисан први православни руски Цар Иван IV Васиљевич Грозни

 

Иван IV Васиљевич је крунисан 16. јануара 1547. године круном новоримског Цара Мономаха коју је византски Цар Константин IX Монмонах даровао своме унуку великом кнезу Кијева Владимиру Мононаху. Заједно са тим крунисањем Иван IV је требало да изабере између хиљаду кћери из племићких породица своју будућу супругу. Цар Иван је изабрао Анастасију, кћер Романа, праоца династије Романов.

Настави са читањем „На данашњи дан 1547. године крунисан први православни руски Цар Иван IV Васиљевич Грозни“

ИСЛАМИЗАМ И РИМОКАТОЛИЦИЗАМ (исламизам као иструмент атлантизма)

 

1619341_593608034051007_46860573_nОд крсташког освајања Јерусалима 1099.и скоро стогодишњег латинског Јерусалимског краљевства, и Константинопоља 1204. године и полувјековне окупације Босфора, европска алијанса је у стратешком сукобу и савезу са исламским номадским племенима. Латинским освајањем Јерусалима започиње стратешко парнтерство ислама и римокатолицизма, ислам постаје европско стратешко сре- дство потискивања православља и овладавања Средоземљем. Крст- ашки и муслимански походи у освајању византијског царства су и сусрети двије освајачке религиозне идео -логије; који кулминирају исламско – крсташким „наизмјеичним“ освајањима Јерусалима и Константинопоља, од када траје њихов стратешко савезништво и супарништво.

Настави са читањем „ИСЛАМИЗАМ И РИМОКАТОЛИЦИЗАМ (исламизам као иструмент атлантизма)“

ПРОСЛАВА ОСМАНЛИЈСКОГ ОСВАЈАЊА КОНСТАНТИНОПОЉА (видео)

 

xIlustracija_1353-1000x500.jpg.pagespeed.ic.qj7Bi_rZm6У Константинопољу- Истанбулу је 29. маја одржана спектакуларна визуелно-сценска представа прославе османлијског освајања Константинопоља 1453. године. Назив Истанбул као једини званичан назив је уведен 1923. године након проглашења Републике Турске. Више стотина хиљада Турака окупило се у Истанбулу како би прославили 562. годишњицу отоманског освајања и окупације Цариграда – Константинопоља. Церемонију су предводили турски предсједник и премијер. Турске оружане снаге формирале су свечани пук са 562 војника у традиционалним војничким униформама, а војни оркестар свирао ратничке пјесме о освајању Константинопоља.

Настави са читањем „ПРОСЛАВА ОСМАНЛИЈСКОГ ОСВАЈАЊА КОНСТАНТИНОПОЉА (видео)“

О васкршњим пожарима – планетарни прогон православља (видео)

 

Firefighters battle flames at an historic Serbian Orthodox Cathedral of St. Sava in New York, Sunday, May 1, 2016. The church was constructed in the early 1850s and was designated a New York City landmark in 1968. (Anindya Ghose via AP) MANDATORY CREDIT

На дан православног Васкрса подметнут је пожар у четири православна храма,у Америци, Аустралији и Русији. У великом пожару изгорела је црква Светог Саве на Менхетну у Њујорку. Пожар је примијећен у 18.50час-  ова, непуна три часа пошто су вјерници и свештеници напусти- ли храм после литургије и просл – аве Васкрса. Ватрогасни коме- сар је изјавио да није било жрта- ва. Српска православна црква је изгорјела у пожару који је настао под неразјашњеним околности- ма, према изјави Мајкл Гала другог човјека њујоршких ватрогасаца пожар је`сумњивог поријекла`,а узрок`нису неугашене свијеће`.

Настави са читањем „О васкршњим пожарима – планетарни прогон православља (видео)“

Јован Дучић о југословенском римокатолицизму

 

,,За вријеме турско-српског рата, 1875-1878, све прилике су показивале да ће српске државе, које су ратовале за Босну и Херцеговину, добити те земље као победиоци. Међутим и Беч и Ватикан су пуно радили, напротив, да народ оних земаља не пристане на такву `окупацију`. У том су им пуно помагали Хрвати, тражећи и од фрањеваца да раде заједно за Аустрију и католичку цркву.  Фра Гаврановић у свом дјелу наводи и како постоје документа, да су после Неве – сињске пушке, из Беча слате инструкције њиховом министру при Ватикану, грофу Пару, за дејствовање у том правцу. Не треба ни претпоставити да у таквој ситуацији Штросмајер није све чинио што су хтјели Папа и Цар аустри- јски у погледу Босне. Треба бити сигуран да је за аустријску окупацију оних двају српских земаља био у дипломатској акцији у Берлину, један крупан фактор Штросмајер, творац „југославизма“.

Настави са читањем „Јован Дучић о југословенском римокатолицизму“