Папске посјете – право планетарног патернализма (1)

Поводом изјаве патријарха српског Иринеја да није вријеме да још није вријеме да папа посјети Србију

  КОСОВСКИ ИЛИ `КАТОЛИЧКИ` ЗАВЈЕТ

Најновија римокатоличка мисионарска мантра прозелитског подилажења православним Србима је наводно непризнвање самопроглашене “државе“ Косово од државе Ватикан. Православним Србима се предочава да држава Ватикан поштује међународни правни поредак, а прије свега државни и историјски континуитет и цјеловитост Србије, због чега Срби морају бити благодарни папи. У питању је позната прозелитска пракса подилажења православним народима, посебно војно пораженим или у непосредној опасности од надмоћнијег непријатеља. Какви су била и поводи крсташких похода, позиви на одбрану од исламског освајача, а кога је европска алијанса измислила и инструментализовала у сврху европског експанзионизма.

Настави са читањем „Папске посјете – право планетарног патернализма (1)“

На данашњи дан рођен Симо Матавуљ – ( Пилипенда )

 

На данашњи дан 1852. године у Шибенику  рођен је Симо Матавуљ, у старој српској шибе -ничкој породици. У Шибенику је завршио основну школу и нижу гимназију на италијанском и српском језику, а затим је отишао у Mанастир Крупу гдје је провео четири године као манастирски ђак, под покровитељством свога стрица који је био старешина манастира. Наставио је школо- вање и завршио Учитељску школу у Задру. Радио је као учитељ у далматинским селима и био наставник гимназије и инспе ктор школа на Цетињу, пошто су га протјерале аустријске власти због учешћа у Бокељском устанкау. Потом се преселио у Краљевину Србију 1887. године, прво у Зајечар, а затим у Београд, гдје је био наставник у гимназији и чиновник Пресбироа. Симо Матавуљ је био  предсједник струковног удружења књижевника. Члан Српске краљевске академије постао је 1904. године. Преминуо је четири године касније, у педесетпетој години живота у Београду, гдје је и сахрањен на Новом гробљу.

Настави са читањем „На данашњи дан рођен Симо Матавуљ – ( Пилипенда )“

Узроци проглашавања и признавања црногорског језика

 

Поводом евроатлантског додјељивања Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандарда. 

СРПСКИ  ЈЕЗИК У ЦРНОЈ ГОРИ ПРИЈЕ И ПОСЛИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Питање српског језика у Црној Гори данас је политичко питање у оноликој  мјери колико је то било и прије сто година у успостављању југословенске језичке политике Краљевине Срба, Хрвата и Словенеца, касније Краљевине Југославије `троименог језика и народа`. Историчарима и филолозима је познато да југословенски језички пројекат нема историјског полазишта у историји Црне Горе до формирања Југославије. И у стогодишњем периоду Југославије, када је српски језик званично био заведен називом `српско – хрватски`, у Црној Гори је у народу именован српским језиком. Прије присаједињења Краљевине Црне Горе Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца службени језик у Црној Гори је био српски, а писмо ћирилица.

Настави са читањем „Узроци проглашавања и признавања црногорског језика“

Меша Селимовић о супротности Његошевог и Вуковог језика

 

О Његошевом и Караџићевом `језику` као о два различита и супротна језичка и духовна правца писао је и Меша Селимовић у својој студији `За и против Вука`. У времену комунистичке и југословенске језичке политике Караџићева револуционарна реформа језика и правописа је уздигнута до култа, као програмског партијског курса класне борбе и побједе `народног` говора над језиком и писмом православног племства и свештенства, ослобођања народног језика од наметнутог `вјештачког` речника грађанског сталежа и аристократије. Меша Селимовић, академик, добитник Његошеве награде, романописац, књижевни критичар, лингвиста, филозоф, партизански првоборац, тешко је у комунистичком времену објавио своју лингвистичку студију ,,За и против Вука“ . Селимовић се супроставио званичној југословенској комунистичкој књижевној политици јер је указао и подсјетио на ставове српских најзначајних књижевника, лингвиста и православних достојника супростављене аустрославистичкој југословенској реформи српског језика и правописа. Такав садржај и стратегија Селимовићеве судије је био разлог за могућу забрану издавања књиге, која је доводила у питање револуционарна антирелигиозна, антиаристократска и класна начела књижевне комунистичке политике.

Настави са читањем „Меша Селимовић о супротности Његошевог и Вуковог језика“

Парада и прослава `пинк` повијести и перверзије

 

Данас су у Србији на највишем политичком нивоу, симболички истовремно, прослављени и про-мовисани симболи раскида са српским православним и патријахалним предањем, православном писменошћу и књижевним језиком, патријархалним и породичним моралом – Вуков сабор` у Тршићу и парада хомосексуализма у центру главног града. Креације колонијалне културне политике: Караџићева реформа српског језика и правописа – као револуционарни раскид са континуитетом православне писмености и књижевности, са јединственим писмом православних народа – првенствено руским писмом и језиком; и парада промоције неприродних перверзних полних односа, као симбол раскида са православним породичним моралом и начином друштвеног живота, али, као и Краџићева реформа, и супростављања важећим законима Руске федерације и цркве о забрани парада промовисања хомосексуализма у наредних сто година.

Настави са читањем „Парада и прослава `пинк` повијести и перверзије“

Писмо Књаза Милоша Владики Његошу против „вуковске секте“

 

Писмо које подсјећа на став српске православне културне политике Књажевине Сербије према аустрославистичкој реформи српског језика и правописа.

Књаз Милош Обреновић, владар полувазалног балканског Књажества Сeрбија ( Княжество Сербiя) које се ослобађало од османске окупације и вазалства, у којем је живјела тек трећина српског народа, док је са друге стране Дрине српски народ у Босни и Херцеговини, Крајини и Војводини био под аустроугарском окупацијом и римокатоличком унијатском мисијом, одлучно се одупирао римокатоличком прозелитизму и револуционарној пропаганди у границама Књажества. Књаз је спречавао покушаје да аустроугарска колонијална културна политика наметне школству и културним установама Књажества аустрославистички програм југословенске језичке политике. У повјесном и програмском контексту католичког прозелитизма аустрославистички програм колонизовања српског језика био је прозелитска пракса унијатске мисије у Далмацији – примјена простог правописа (гласовног) и `дијалекатског` књижевног језика као средстава брзе унијатске мисије и пропаганде. Југословенски правописни програм је био средство раскидања са српским предањем православног правописа и књижевног језика, а тиме и одвајања српског правописа од система и семантике ћириличне писмености православних народа. Реформисани српски правопис југословенског језичког програма представљао је унапређени модел прозелитског правописа унијатске мисије (српски `ћирилични` фонетски правопис прилагођен латиничној варијанти фонетског правописа покатоличене словенске заједнице у Загребу и дјеловима Далмације; прилагођен редукованом фонетском фонду новог књижевног језика кодификованом на основи простог дијалекта).

Настави са читањем „Писмо Књаза Милоша Владики Његошу против „вуковске секте““

Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лаза Костића

 

Поводом `Декларације о заједничком језику`, четири невладине организације из четири бивше републике СФРЈ, југословенског језичког програма вишеименовања српског језика.

Прво двоименовање и вишеименовање српског језика, давањем лингвистичког легитимитета двоимановању и преименовању српског језика у „хрватски или српски“ у аустрославистичком пројекту југословенског језичког програма, са српске стране као носиоца националног историјског права и српске званичне филологије, извршио је и озваничио филолог Ђура Даничић – професор Велике школе у Београду.  Покровитељ југословенског покрета и Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу у Аустрији био бискуп Јосип Јурај Штросмајер. Бискуп Јосип је позвао Даничића у Загреб да ради у Југословенској академији и допринесе изради пројекта и спровођењу програма југословенске језичке политике. Даничић се одазавао позиву 1867. године и преселио се у Загреб гдје је постављен за секретара Југословенске академије знаности и првог уредника Рјечника  хрватског или српског језика ЈАЗУ. Предсједник Југословенске академије је био фратар и филолог Фрањо Рачки.

Настави са читањем „Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лаза Костића“

Зашто је хришћански појам „Логос“ погрешно преводити као „Ријеч“ – Свети Василије Велики о ријечи „У почетку бјеше Слово“ 

 

У Житију Светог Ћирила пише да је Константин, у монаштву наречени Кирило, отишао на молитву и после молитве, богонадахнут, поче писање превода Светог Јеванђеља на словенски језик. „Философ онда отиде и по свом старом начину ода се молитви заједно са својим сарадницима и ускоро му се јави Бог, који увијек послуша молитву слугу својих. И тада састави слова и поче писати јеванђелску бесједу: „У почетку бјеше Слово, и Слово бјеше у Бога, и Бог бјеше Слово, и остало.“ У Константиновом житију пише да су прве ријечи којима је започео превод Јеванђеља на словенски језик биле: „Искони би Слово“ – „У почетку бјеше Слово“, како је Свети Ћирило са грчког превео почетак Јеванђеља Светог апостола Јована Богослова.

Настави са читањем „Зашто је хришћански појам „Логос“ погрешно преводити као „Ријеч“ – Свети Василије Велики о ријечи „У почетку бјеше Слово“ „

На данашњи дан 1547. године крунисан први православни руски Цар Иван IV Васиљевич Грозни

 

Иван IV Васиљевич је крунисан 16. јануара (29. јануара по грегоријанском календару) 1547. године круном новоримског Цара Мономаха коју је византски Цар Константин IX Монмонах даровао своме унуку Великом Кнезу Кијева Владимиру Мононаху. Заједно са тим крунисањем Иван IV је требало да изабере између хиљаду кћери из племићких породица своју будућу супругу и Цар Иван је изабрао Анастасију, кћер Романа, праоца династије Романов.

Настави са читањем „На данашњи дан 1547. године крунисан први православни руски Цар Иван IV Васиљевич Грозни“

Исламизам и римокатолицизам

 

(исламизам као иструмент евроатланског експанзионизма)

1619341_593608034051007_46860573_nОд крсташког освајања Јерусалима 1099.и скоро стогодишњег латинског Јерусалимског краљевства, и Константинопоља 1204. године и полувјековне окупације Босфора, европска алијанса је у стратешком сукобу и савезу са исламским номадским племенима. Латинским освајањем Јерусалима започиње стратешко парнтерство ислама и римокатолицизма, ислам постаје европско стратешко сре- дство потискивања православља и овладавања Средоземљем. Крст- ашки и муслимански походи у освајању византијског царства су и сусрети двије освајачке религиозне идео -логије; који кулминирају исламско – крсташким „наизмјеичним“ освајањима Јерусалима и Константинопоља, од када траје њихов стратешко савезништво и супарништво.

Настави са читањем „Исламизам и римокатолицизам“

ПРОСЛАВА ОСМАНЛИЈСКОГ ОСВАЈАЊА КОНСТАНТИНОПОЉА (видео)

 

xIlustracija_1353-1000x500.jpg.pagespeed.ic.qj7Bi_rZm6У Константинопољу- Истанбулу је 29. маја одржана спектакуларна визуелно-сценска представа прославе османлијског освајања Константинопоља 1453. године. Назив Истанбул као једини званичан назив је уведен 1923. године након проглашења Републике Турске. Више стотина хиљада Турака окупило се у Истанбулу како би прославили 562. годишњицу отоманског освајања и окупације Цариграда – Константинопоља. Церемонију су предводили турски предсједник и премијер. Турске оружане снаге формирале су свечани пук са 562 војника у традиционалним војничким униформама, а војни оркестар свирао ратничке пјесме о освајању Константинопоља.

Настави са читањем „ПРОСЛАВА ОСМАНЛИЈСКОГ ОСВАЈАЊА КОНСТАНТИНОПОЉА (видео)“