Папске посјете (2)

ПАПСКО- ПОТРОШАЧКИ ПОРЕДАК

Најусавршенија духовна демагогија коју користи папска пропаганда је мисионарска мантра `бриге због угрожености основних хришћан- ских` начела и норми друштвеног живота на Земљи. Мантра евроамеричко глобално наметање принудног добра демократизма због `угрожености људских права` и папска политика `помирења на заједничким хришћанским основама` дио су истог евроатлантског пројекта. Глобалне `хришћанске` интеграције представљају програм успостављања једнополарног религиозног свијета; покушај повратка једнополарне доминације евроатлантског пакта, рушење обновљене равнотеже војне и религиозне моћи биполарног свијета. Заправо, папска мисија `меке моћи` је у служби прављења маневарског простора за престројавање евроатлантске војно-вјерске алијансе у походу на православни Исток, Русију и Велико копно православног и осталог `варварског` ваневроатлантског простора. Прозелитска политика `свете алијансе` према прогнозама атлантистичких аналитичара `затвара круг`, а пророци прогреса проричу скори крај историје и историјских сукоба, успостављање власти атлантског једнополарног свијета.

Поред стратегије страха и силе римокатолицизам данас спроводи мисију изграђивања лидерске позиције папе ‘демократским’ средствима. Изграђује позицију папе као покровитеља свих ‘хришћана’ и нехришћана, чије религиозне разлике толерише уколико поштују папско поглаварство. Папизам од нехришћана и атеиста не тражи поштовање хришћанских истина вјере већ папског примата, признавање папе као заједничког оца, толерантног тате који прашта и отпушта грехове свим поштоваоцима папског патернализма  – `папе новог свјетског поретка`. Који од друговјерних не тражи формалну промјену вјере, већ релативизовање религиозних разлика, полажући наде у `све људе добре воље`, свих вјера и идеологија, раса, и нација, атеисте и теисте, а прије свих у религиозно равнодушне.

Религиозни релативизам и равнодушност је идеално друштвено и душевно стање за изграђивање поглаварске и покровитељске позиције новог поретка папства. Папа покр- овитељ просјека, `безазлене` покорне потрошачке пастве, ватиканско-вавилонског пројекта сверелигиозног мијешања на чијем челу стаји римски понтифекс, безгрешни човјек – папа. Папству је потребна потрошачка паства, а конзументима и потрошачима религија управо ‘духовни` пастир који не омета њихов либерализам и лицемјерје; и који ће их `светом` самовољом ослободити терета одговорности слободног одлучивања према личној савјести. `Намјесник Христов` на Земљи који се покорио првом демонском искушењу и претворио камење у хљебове, који ће најести народ и задивити га претварањем камења у храну, а популација потрошача ће га слиједити из економске зависности и интереса, а поштеђена дјела одрицања и пожртвовања.

ПАПСКО ПРАВО ПАСТИРСКИХ ПОСЈЕТЕ-ПЛАНЕТАРНОГ ПАТЕРНАЛИЗМА

Да ли се неко запитао, какав је то “хришћански“ великодостојник којега није брига шта у правосла- вним земљама изазива најава њего- вог доласка, а какве последице је изазивао и може изазвати његов долазак? Какав је то глобалистичка ‘хришћанска вриједност која оправдава сва средства и жртве ради папског похођења правосла- вних и иновјерних земаља и народа? Није нико поставио то питање јер се ради о ‘светој ствари’, а не само политичкој, у питању је папско право на пастирско-политичко похођење планете. Заправо, `католичко` колонијално право и континуитет, које је компатибилно са   беговским правом посјећивања домова друговјерне поробљене раје.

Од осмог вијека папство се издвојило у засебну политичко-религиозну институцију са самопрокламованим религиозним кодексом. После и формалног одвајања од матичне Источне Цркве у ХI вијеку римски патријарх–папа, после самокрунисања првосвештеничком круном, што знамо из историје папског прозелитизма, крунише се и круном политичке непогрешивости и власти, те се поред вјерске прогласио и сувереном војне власти, што знамо из историје крсташких похода. Будући ‘непогрешив’ у вјери и вршењу политичке власти, папа се прогласио и царем учености, неприкосновеним у области науке, што знамо и из историје ломача. Папа од тада више није само поглавар једне од религија са којом можемо успоставвити однос толеранције, или равноправних односа, већ самопроглашени суверен васељенске власти, а Ватикан алегорија идеје једне светске државе. Постулат папског учења је догмат о папском примату, прејемству на неограничену духовну и земаљску власт, глобалну духовну и политичку саборност, из чега је изведен догмат о непогрешивости римског потифека као Христовог намјесника на земљи – видљивој глави цркве.

Стога су сусрети  православног свештенства са папом, као и политичких представника право- славног и неправослвних народа, ако нису само на нивоу бирократског уређивања међудржавних односа, увијек знак признавања пастирског и политичког поглаварства институције папства.Зато је одлазак у Ватикан увијек поклоњење, а дочек папе увијек признавање духовног и политичког ауторитета Ватикана, повиновања папској прелести и политици, а одрицање хришћанског Предања. Папске посјете поред политичко-религиозног значења увијек имају димензију духовне дипломатије, обавезујућт према римокатоличком тумачењу историјско-религиозних духовних и државних земаљских закона, а не како то држава “домаћин“ доживљава.

‘Непогрешиви’ научник и свештеник,’намјесник божији на Земљи’, са кључевима раја и пакла, и неприкосновеним познавањем природних и друштвених наука, своје ‘свезнање’ је у римокатоличкој историји посвједочено ритуалним спаљивањем свих који су одрицали папски примат. Књижевници, умјетници, државници, научници, богослови у времну владавине папизма у западној Европи, који нису хтејли да се покоре папској ‘светој’ самовољи, какве није било ни код римских Царева, уточиште су налазили у независним Краљевинама. Од кога независних? Од папског поретка, прве орвеловске глобалне пастирске присмотре ‘великог брата’, првог политички и религиозно прокламованог права на познавање приватног духовног и друштвеног живота, контроле свијета и свијести, исповијест мисли и осјећања.

Однос православних према папизму донекле можемо упоредити и са односом према расколницима у Српској православној цркви, македонским расколом или расчињеним калуђером који се ставио на чело самопроглашене ‘црногорске цркве’ то јест у политичку службу атеистичке богоборне партије на власти у Црној Гори. Као што свештеници и вјерници СПЦ не дозвољавају присуство расколника на црквеним скуповима, да својим присуством не би са њима остваривали и формалну физичку заједницу, а тиме административни и вјерски легитимитет, такав је вјековима био и канонски однос православних према папи и папизму. Али, расчињени свештеници који су прогласили ‘црногорску цркву’ засновану на племенско-политичком престижу и атеистичком сукобу партије на власти са православном црквом се у вјерском смислу не могу упоредити са папским расколом, јеретичким идејама и учењем о Богу и Цркви.

Данас на свијету не постоје владари са таквим политичким прерогативима свјетске моћи, осим у пренесеном значењу америчког предсједника, који је духовно-политичка последица папизма то јест религиозне римокатоличке идеологије чија су крајност и реакција блудни синови папизма протестанти. У протестантизму, као примијењеном папизму, је сваки европљанин себе видио као малог папу – непогрешивог европљанина. Примјером папске ‘свете самовоље’ промовисана је европска идеологија индивидуализма, о `светињи` личне воље и прохтјева у односу на опште и Свето, односно на свијет и Земљу. Протестантском теолошком теоријом предодређења (предестинације) религиозно-политички  је унапређен пројекат папизма у свеевропски екуменизам и евроцентрични евроатлснски експанионизам.

ПЛОДОВИ ПАПИЗМА

Злодјела инспирисана папским погрешним тумачењем Светог писам никада нису осу- ћена у папској духовној доктрини, већ су оправдана римокатоличким учењем и кано низована концилима. Цјелокупну војно -вјерску и политичко-прозелитску праксу папизма  аболирао је крајем 19. вијека Први ватикански концил 1870. године, проглашењем догмата о непогрешивости римског папе,а потврдио Други в. концил 1962.године. Прокламујући `јерес над јересима’ како је Свети Јустин Ћелијски називао догмат о папском примату, Ватикан је прогласио за безгрешна сва папска прошла и будућа поступања, у историји и будућности. Геноцид почињен у Другом свјетском рату над православним Србима из папистичке перспективе добија духовну димензију, зато 1998. папа Јован Павле други проглашава Алојзија Степинца римокатоличког идеолога геноцида над православним Србима за блаженог, а његов наследник папа Бенедикт за Степинца пише ,да је Степинац био један Божији Хрват, каквог је Данте опјевао у последњем пјевању „Раја“ у „Божанственој комедији“. Садашњи папа је као и његови претхоници уподобио свој наступ политици евроатланске алијансе и предлаже политику `помирења` са православљем, управо када је православна Русија војно ојачала и прекинула једнополарну доминацију евроатланске `свете` алијансе.

Крвави континуитет католичког колонијализма историјски пратимо од крсташких ратова, од када папство дјелује кроз ‘свету’ војно-вјерску мисију покоравања Истока и освајања ‘новог свијета’. Позната је папска духовна доктрина мисије ‘милосрђа’ према ваневропским ‘варварима и шизматицима’ – изливања ‘божије правде’ и силе на ‘кривовјерне’. Данас се крсташки војно-вјерским походи спроводе у програму `хуманитарног` евроатланског интервеционизма, попут похода ‘милосрдног анђела’ на Републику Српску, Србију и Црну Гору, а потпм широм средоземља од Србије, до Сирије.

Под игом отоманског мањег зла српски народ је био заштићен од папског планетарног ‘покршта- вања’ ; али, после ослобођења од отоманског ропства, Срби су под прозелитским и политичким притиском, и војно-вјерским походима папско-протестантске Европе доживјели већа страдања него за пет вјекова под Отоманском окупацијом. У два свјетска рата подвргнути  геноцидним војно-вјерским римокатоличким клеро-фашистичким походима Срби подносе милионске жртве. Пројекат уништења  православних Срба почиње Великим ратом и кулминира геноцидом у комлексу логора Јасеновац у Другом свјетском рату, а крунишу се 1995.године протјеривањем православних Срба са подручја данашње државе Хрватске у војној операцији евроатланске алијансе Олуја. На крају 20. вијека уједињена евроатланска алијанса приређује и врши на Србима спектакуларни злочин – НАТО бомбардовање Републике Српске, Србије и Црне Горе.

Закључак

Дозивање Ватикана дозивање је несреће, сукоба и ратова. Нема земље и народа у којима присуство ватиканске политике није било посредни и непосредни инспиратор немира и кравопролића. Мали број народа је у протеклих десет вјекова мимоишао бич римокатоличке “просвјете“,али се они уистину могу назвати срећним и благословеним народима. Од десетог вијека римокатолички мисионари су на бродовима осваја- чких евроатлантских `сила` стизали у најудаљеније колоније и крајеве свијета, присебни и одлучни народи успјевали су уз божију помоћ да се одбране од најезде папских мисионара, али су ријетки примјери призивања несреће и проклетства у свој дом, залагања за веће римокатоличко присуство у својој земљи и потписивања споразума о дугорочној државној и духовној сарадњи, као што раде партије на власти у Србији и Црној Гори. Историчарима је познато да у историји римокатолицизма истакнуту улогу имају словенски следбеници римокатолицизма, као што историји није позната тачка на земаљској кугли на којој мисионари папизма нису посијали сјеме раздора и рата. Свједоци смо данас украјинског унијатизма, злочина украјинских унијата и усташа над властитим народом, као крајем прошлога вијека у Српској Крајини. Али, на несрећу Срба и свијета, и после личног и историског искуства претрпљеног геноцида и данас се у унијатској мисији према православном истоку истиче србо-југословенски фактор, као најбољи извођачи евроатланског екуменског скеча.

 

1 мишљењa на „Папске посјете (2)“

  1. Повратни пинг: Папске посјете (1)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please enter the Characters - [Case Sensitive]