ПАПСКЕ ПОСЈЕТЕ (2)

Spread the love

ЗАШТИТА ЗАЈЕДНИЧКИХ `ХРИШЋАНСКИХ ИЛИ АТЕИСТИЧКИХ ВРИЈЕДНОСТИ

У повијести папског прозелитизма најперфиднији мисионарски мет- од  пропаганда је заговарања заје -дништва римокатолицизма и пра- вославља због угрожених хришћа -нских вриједности на Земљи.Запра во, због `заједничке забринутости` и одбране `заједничких вјерских вриједности’ у савременом секула- ристичком свијету. Наиме, `како би се дао ефикаснији одговор на основне про- блеме и изазове савремености у секуларном друштву и заштитили хришћани од гоњења, у првом реду на Блиском Истоку.`

Од крсташких похода до данас евроатлантска алијанса у наметању једне свјетске религије није користила такву моралистичку стратегију `меке моћи`. Православнима се предочава ‘неопходност’ приближавања папизму ради спасавања `хришћанства` на Земљи и Западу, одбране угрожених норми хришћанског живота. Пошто су у евроамеричком секуларистичком свијету цркве празне и хришћанске вјере нема`, а на православном Истоку побожност у порасту, потребно је притећи у помоћ `посусталом` папизму и протестанти -зму са свјежим снагама православних вјерника. И у таквој трагикомичној `теолошкој` калкулацији, коју ревносно шире и ‘православне’ присталице папизма и атлантизма, препознаје се злодух самопорицања смисла хришћа -нске саборности и Предања, а изнад свега панична потреба бјежања у ванпра- вославни западноеропски свијет религиозног релативизма и равнодушности.

Пропагандну димну завјесу помирења пред православним свијетом папизам тактички прави ради престројавања у припреми крсташког похода на Исток. Таква папска пропаганда је првенствено усмјерена према православној Русији као пријетњи једнополарном свијету евроатланске војно-вјерске алијансе. Такође, и на скретања пажње са активности унијатске мисије на подручју Русије у Украјини, као и Балкана, а усмјеравање пажње на Блиски Исток и `заједничког спољашњег друговјерног` исламског непријатеља.

Које су то ‘заједничке хришћанске’ вриједности православља и римока- толицизма? Ко вјерује да је папизам у Европи залог хришћанских вриједно- сти, a не узрок опште духовне и моралне пропасти? Да ли је то папско погрешно учење о браку односно безбрачности свештенства, проистеклом из примитивног поимања природе жене? Да ли је то папско паганско-примитивно тумачење ријечи Јеванђеља о `огњу очишћења` као тварној ватри која `прочишћује`, а одакле је изведена `теолошка` теорија и примјењивана као ритуално спаљивање `јеретика`; а која се доследно примјењивала од средњовјековних ломача до Аушвица и Јасеновца? Језиве језуитске схоластичке теорије су многобројне, и вјековима су уткиване у начела и основе евроамеричке културе религиозног и световног живота.

,,Уосталом, нису Христа тамо науке помрачиле, како то тврде либерали, то се десило и пре наука када је западна црква унаказила Христов лик, када се претворила у Римско царство и када се поново оваплотила у облику Папства. Заиста, на Западу нема више хришћанства, нема цркве; мада има још много хришћана и њих никада неће сасвим нестати. Католицизам није више хришћанство, он прелази у идолопоклонство, а протестантизам се гигантским корацима приближава атеизму и колебљивој, несталној (не вjечитој) науци о моралу`.(Ф.М.Достојевски: Дневник писца 1877–1881, стр. 454)

Дакле, пошто је православље очувало хришћанско Предање, захваљујући и раскиду са папизмом као погрешним тумачењем Светог Писма и политичком злоупотребом вјере, данас је потребно да ради `очувања хришћанских вриједности` уђе у заједницу са папизмом. Заправо, да прихвати папске постулате политичке злупотребе религије и изопачена `хришћансак` начела, и тако на догматској духовној и политичкој равни прихвати папско проклетство и заједничку духовну смрт. Наиме, `потребно` је православље присајединити папско-протестантској психопатолошкој интепретацији хришћанства која је и произвело европски антихришћански секуларизам.

У евроатланском нововавилонском пројекту значајну улогу на Балкану и словенском православном питању има `српски синдром`; Србима својствен својеврсни стечени порив самопорицања државне и духовне суверености, смисла и сврхе постојања  друштва и државе као српске у културно-историјском смислу. Стечен у процесу стогодишњег спровођења на Србима јединственог југословенског екуменистичког експеримента. Историчарима је познат примјер српске `пирове побједе` у Великом рату,`српске голготе`која се завршила формирањем КСХС, касније Краљевине Југославије, првим примјером добровољног укидања властите државе народа побједника,а у корист побијеђених непријатеља,свог вјерског идентитета у корист друговјерног и у вјерском рату побијеђеног народа, у име `универзалног` уједињења.

Српски синдром, можемо га назвати и `јасеновачки синдром`, и данас се испољава на свим пољима друштвеног живота. Као прије сто година и данашњи србојугословени заговарају ванправославно уједињење, али на глобалном плану, првенствено изједначавањем православља са папизмом и протестантизмом. Пошто је православље очувало вјеру под петвјековним исламским ропством и после 70 година комунизма, а Европљани су је под папизмом и протестантизмом напустили, потребно је после побједе православља православље утопити у унијатизам. Данас србојугословени заговарају прикључење Срба `новом` глобалном религиозно-политичком пројекту ради`српске сигурности`, у `систему одбране` апстрактних вриједности европског хуманизма, заправо користољубивог путничко-потрошачког стила друштвеног и `духовног` живота. Као предност и разлог формирања прве Југославије навођен је разлог српске сигурности у већој вишенационалној заједничкој држави, у којој ће бити заштићени од `заједничког` непријатеља, а што је упрво у безбједоносном погледу за Србе била погубна позиција.

ПАПСКО- ПОТРОШАЧКИ ПОРЕДАК

Евроамеричко глобално наметање принудног добра демократизма због `угрожености људских права` и папска политика `помирења на заједничким хришћанским осно -вама` дио су истог евроатлантског пројекта. Глобалне `хришћанске` интеграције представљају програм  покушаја повратка једнополарне доминације евроатлантског пакта, рушење обновљене равнотеже војне и рели -гиозне моћи биполарног свијета. Папска мисија `меке моћи` је програмски у служби прављења маневарског простора за престројавање евроатлантске војно-вјерске алијансе. `Света алијанса` према прогнозама атлантистичких аналитичара `затвара круг`, а пророци прогреса проричу скори крај историје и истори- јских сукоба, успостављање власти атлантског једнополарног свијета.

Поред стратегије страха и силе римокатолицизам данас спроводи мисију изграђивања лидерске позиције папе ‘демократским’ средствима. Изграђује позицију папе као покровитеља свих ‘хришћана’ и нехришћана, чије религиозне разлике толерише уколико поштују папско поглаварство. Папизам од нехришћана и атеиста не тражи поштовање хришћанских истина вјере већ папског примата, признавање папе као заједничког оца, толерантног тате који прашта и отпушта грехове свим поштоваоцима папског патернализма  – `папе новог свјетског поретка`. Који од друговјерних не тражи формалну промјену вјере, већ релативизовање религиозних разлика, полажући наде у `све људе добре воље`, свих вјера и идеологија, раса, и нација, атеисте и теисте, а прије свих у религиозно равнодушне.

Религиозни релативизам и равнодушност је идеално друштвено и душевно стање за изгра- ђивање поглаварске и покровитељске позици- је новог поретка папства. Папа покровитељ просјека, `безазлене` покорне потрошачке пастве, ватиканско-вавилонског пројекта свере – лигиозног мијешања на чијем челу стоји рим ски понтифек, безгрешни човјек папа. Папству је потребна потрошачка паства, а конзументи – ма и потрошачима религија упра -во ‘духовни` пастир који не омета њихов либерализам и лицемјерје; и који ће их `светом` самовољом ослободити терета одговорности и слободног одлучивања према личној савјести. `Намјесник Христов` на Земљи који се покорио првом демонском искушењу и претворио камење у хљебове, који ће најести и задивити народ, а популација потрошача ће га слиједити из економске зависности и интереса.

ПАПСКО ПРАВО ПОСЈЕТЕ ПЛАНЕТАРНОГ ПАТЕРНАЛИЗМА

Да ли се неко запитао, какав је то “хришћански“ великодостојник кога не занима шта у правосла- вним земљама изазива најава њего- вог доласка, а какве после – дице је изазивао и може изазвати његов долазак? Какав је то глобалистичка ‘хришћанска вриједност која оправдава сва средства и жртве ради папског похођења правосла- вних и иновјерних земаља и народа? Није нико поставио то питање јер је у питању ‘света ствар’, а не само политичка, папско право на пастирско-политичко похођење планете.

Од осмог вијека папство се издвојило у засебну политичко-религиозну институцију са самопрокламованим религиозним кодексом. После и формалног одвајања од матичне Источне Цркве у ХI вијеку римски патријарх–папа, после самокрунисања првосвештеничком круном, што знамо из историје папског прозелитизма, крунише се и круном политичке непогрешивости и власти, те се поред вјерске прогласио и сувереном војне власти, што знамо из историје крсташких похода. Будући ‘непогрешив’ у вјери и вршењу политичке власти, папа се прогласио и царем учености, неприкосновеним у области науке, што знамо и из историје ломача. Папа од тада више није само поглавар једне од религија са којом можемо успоставвити однос толеранције, или равноправних односа, већ самопроглашени суверен васељенске власти, а Ватикан алегорија идеје једне светске државе. Постулат папског учења је догмат о папском примату, прејемству на неограничену духовну и земаљску власт, глобалну духовну и политичку саборност, из чега је изведен догмат о непогрешивости римског потифека као Христовог намјесника на земљи – видљивој глави цркве.

Стога су сусрети  православног свештенства са папом, као и политичких представника право- славног и неправослвних народа, ако нису само на нивоу бирократског уређивања међудржавних односа, увијек знак признавања пастирског и политичког поглаварства институције папства.Зато је одлазак у Ватикан увијек поклоњење, а дочек папе увијек признавање духовног и политичког ауторитета Ватикана, повиновања папској прелести и политици, а одрицање хришћанског Предања. Папске посјете поред политичко-религиозног значења увијек имају димензију духовне дипломатије, обавезујућт према римокатоличком тумачењу историјско-религиозних духовних и државних земаљских закона, а не како то држава “домаћин“ доживљава.

‘Непогрешиви’ научник и свештеник,’намјесник божији на Земљи’, са кључевима раја и пакла, и неприкосновеним познавањем природних и друштвених наука, своје ‘свезнање’ је у римокатоличкој историји посвједочено ритуалним спаљивањем свих који су одрицали папски примат. Књижевници, умјетници, државници, научници, богослови у времну владавине папизма у западној Европи, који нису хтејли да се покоре папској ‘светој’ самовољи, какве није било ни код римских Царева, уточиште су налазили у независним Краљевинама. Од кога независних? Од папског поретка, прве орвеловске глобалне пастирске присмотре ‘великог брата’, првог политички и религиозно прокламованог права на познавање приватног духовног и друштвеног живота, контроле свијета и свијести, исповијест мисли и осјећања.

Однос православних према папизму донекле можемо упоредити и са односом према расколницима у Српској православној цркви, македонским расколом или расчињеним калуђером који се ставио на чело самопроглашене ‘црногорске цркве’ то јест у политичку службу атеистичке богоборне партије на власти у Црној Гори. Као што свештеници и вјерници СПЦ не дозвољавају присуство расколника на црквеним скуповима, да својим присуством не би са њима остваривали и формалну физичку заједницу, а тиме административни и вјерски легитимитет, такав је вјековима био и канонски однос православних према папи и папизму. Али, расчињени свештеници који су прогласили ‘црногорску цркву’ засновану на племенско-политичком престижу и атеистичком сукобу партије на власти са православном црквом се у вјерском смислу не могу упоредити са папским расколом, јеретичким идејама и учењем о Богу и Цркви.

Данас на свијету не постоје владари са таквим политичким прерогативима свјетске моћи, осим у пренесеном значењу америчког предсједника, који је духовно-политичка последица папизма то јест религиозне римокатоличке идеологије чија су крајност и реакција блудни синови папизма протестанти. У протестантизму, као примијењеном папизму, је сваки европљанин себе видио као малог папу – непогрешивог европљанина. Примјером папске ‘свете самовоље’ промовисана је европска идеологија индивидуализма, о `светињи` личне воље и прохтјева у односу на опште и Свето, односно на свијет и Земљу. Протестантском теолошком теоријом предодређења (предестинације) религиозно-политички  је унапређен пројекат папизма у свеевропски екуменизам и евроцентрични евроатлснски експанионизам.

ПЛОДОВИ ПАПИЗМА

Злодјела инспирисана папским погрешним тумачењем Светог писам никада нису осу- ћена у папској духовној доктрини, већ су оправдана римокатоличким учењем и кано низована концилима. Цјелокупну војно -вјерску и политичко-прозелитску праксу папизма  аболирао је крајем 19. вијека Први ватикански концил 1870. године, проглашењем догмата о непогрешивости римског папе,а потврдио Други в. концил 1962.године. Прокламујући `јерес над јересима’ како је Свети Јустин Ћелијски називао догмат о папском примату, Ватикан је прогласио за безгрешна сва папска прошла и будућа поступања, у историји и будућности. Геноцид почињен у Другом свјетском рату над православним Србима из папистичке перспективе добија духовну димензију, зато 1998. папа Јован Павле други проглашава Алојзија Степинца римокатоличког идеолога геноцида над православним Србима за блаженог, а његов наследник папа Бенедикт за Степинца пише ,да је Степинац био један Божији Хрват, каквог је Данте опјевао у последњем пјевању „Раја“ у „Божанственој комедији“. Садашњи папа је као и његови претхоници уподобио свој наступ политици евроатланске алијансе и предлаже политику `помирења` са православљем, управо када је православна Русија војно ојачала и прекинула једнополарну доминацију евроатланске `свете` алијансе.

Крвави континуитет католичког колонијализма историјски пратимо од крсташких ратова, од када папство дјелује кроз ‘свету’ војно-вјерску мисију покоравања Истока и освајања ‘новог свијета’. Позната је папска духовна доктрина мисије ‘милосрђа’ према ваневропским ‘варварима и шизматицима’ – изливања ‘божије правде’ и силе на ‘кривовјерне’. Данас се крсташки војно-вјерским походи спроводе у програму `хуманитарног` евроатланског интервеционизма, попут похода ‘милосрдног анђела’ на Републику Српску, Србију и Црну Гору, а потпм широм средоземља од Србије, до Сирије.

Под игом отоманског мањег зла српски народ је био заштићен од папског планетарног ‘покршта- вања’; али, после ослобођења од отоманског ропства, Срби су под прозелитизмом и војно-вјерским походима папско-протестантске Европе доживјели већа страдања него за пет вјекова под Отоман – ском окупацијом. У два свјетска рата подвргнути  геноцидним војно-вјерским римокатоличким клерофаши -стичким походима Срби подносе милионске жртве. Пројекат уништења  православних Срба почиње Великим ратом и кулминира геноцидом у комлексу логора Јасеновац у Другом свјетском рату, а крунишу се 1995.године протјеривањем православних Срба са подручја данашње државе Хрватске у војној операцији евроатланске алијансе Олуја. На крају 20. вијека уједињена евроатланска алијанса приређује и врши на Србима спектакуларни злочин – НАТО бомбардовање Републике Српске, Србије и Црне Горе.

Дозивање Ватикана дозивање је несреће, сукоба и ратова. Нема земље и народа у којима присуство ватиканске политике није било посредни и непосредни инспиратор немира и кравопролића. Мали број народа је у протеклих десет вјекова мимоишао бич римокатоличке “просвјете“,али се они уистину могу назвати срећним и благословеним народима. Од десетог вијека римокатолички мисионари су на бродовима осваја- чких евроатлантских `сила` стизали у најудаљеније колоније и крајеве свијета. Присебни и одлучни народи успјевали су уз божију помоћ да се одбране од најезде папских мисионара, али су ријетки примјери призивања несреће и проклетства у свој дом, залагања за веће римокатоличко присуство у својој земљи и потписивања споразума о дугорочној државној и духовној сарадњи, као што раде партије на власти у Србији и Црној Гори.

Историчарима је познато да у историји римокатолицизма истакнуту улогу имају словенски следбеници римокатолицизма, као што историји није позната тачка на земаљској кугли на којој мисионари папизма нису посијали сјеме раздора и рата. Свједоци смо данас украјинског унијатизма, злочина украјинских унијата и усташа над властитим народом, као крајем прошлога вијека у Српској Крајини. Али, на несрећу Срба и свијета, и после личног и историског искуства претрпљеног геноцида и данас се у унијатској мисији према православном истоку истиче србо-југословенски фактор, као најбољи извођачи евроатланског екуменског скеча.

1 мишљењa на „ПАПСКЕ ПОСЈЕТЕ (2)“

  1. Повратни пинг: Папске посјете (1)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please Multiply the Values