Папске посјете (1)

(пет римоктаоличких мисионарских мантри)

«Зашто се неки Срби толико боје папиног доласка, ако су сигурни у своју вјеру и идентитет?».  Овакво погрешно постављено питања крије политичку намјеру релативизовања религиозних разлика православља и римокатолицизма. Заправо, злоупо- требу црквеног учења ради стварања погрешне представе о узроцима политичке и вјерске сукобљености православља и папизма.  Питање је програмска пропаганда у кампањи евроинтеграција прикључења Србије државама чланицама програма папског пастирског похођења свијета и народа. Програмски се релативизују и религиозни разлози српско-хрватског сукоба, а вјековни ватикански прозелитизам према православним Србима приказује као племенски престиж и супростављеност националних интереса Срба и њихових балканских сусједа. Разлози ратовања Срба са комшијама католицима,у одбрани од папског прозелитизма и погрома православног народа, приказују се као племенске размјерице никад довољно христијанизованих балканских полупаганских племена.

Принцупом поједностављивања, питање папских посјета и сарадње са Ватиканом се премјешта са вјерског и моралног на правно-бирократски ниво. Православним Србима се предочава да се сарадња са државом Ватикан одржава на државном `ванвјерском` нивоу. Пошто је Ватикан држава, а и Србија је држава, позивање и посјете папе могу организовати политичари без питања и `уплитања` православне цркве. Руковођени таквом претпоставком припремању папски посјета приступају политичари ванправославних назора и узора, заговорници евроатланских политичких и религиозних интеграција. Поред политичара који знају мало или нимало о православљу, а тиме ни о последицама сарадње са римокатолицизмом, у кампањи папске посјете учествују поједин православни пастири, што кампањи даје пилатовски карактер – прања руку од вјерске одговорности правничко-бирократским оправдањима.Свођење папске посјете на политички догађај и међувјерски дијалог препознатљива је прозелитска пракса, и као што осјете и неупућени у чину папиног доласка има нечега много злокобнијег и мрачног, него што је помирење са непријатељем у рату, нечега што изазива душевни отпор.

Принцупом поједностављивања, питање папских посјета и сарадње са Ватиканом се премјешта са вјерског и моралног на правно-бирократски ниво. Православним Србима се предочава да се сарадња са државом Ватикан одржава на државном `ванвјерском` нивоу. Пошто је Ватикан држава, а и Србија је држава, позивање и посјете папе могу организовати политичари без питања и `уплитања` православне цркве. Руковођени таквом претпоставком припремању папски посјета приступају политичари ванправославних назора и узора, заговорници евроатланских политичких и религиозних интеграција. Поред политичара који знају мало или нимало о православљу, а тиме ни о последицама сарадње са римокатолицизмом, у кампањи папске посјете учествују поједин православни пастири, што кампањи даје пилатовски карактер – прања руку од вјерске одговорности правничко-бирократским оправдањима. Свођење папске посјете на политички догађај и међувјерски дијалог препознатљива је прозелитска пракса, и као што осјете и неупућени у чину папиног доласка има нечега много злокобнијег и мрачног, него што је помирење са непријатељем у рату, нечега што изазива душевни отпор.

Постављање питања односа са државом Ватикан и папских посјета као само међудржавног питања стара је стратегија `српских` про- западних партија протеклих петнаест година, од доласкa на власт `Демократске опозиције Србије` 2000.године. Примјер демагошке државне духовне доктрине је био предлог првог предсједника Државне заједнице Србије и Црне Горе, задуженог у `црногорској` власти за одвајање митрополије црногорско-приморске од Српске православне цркве, савјетованог од декана Богослоавског факултета СПЦ по питању папске посјете, да држава Србија, пошто је и Ватикан држава, на државном нивоу позове папу као државника у Србију и избјегне расправе са ‘светосавцима’ у Српској цркви. Православни поглавари који се противе посјети понтифека су политички прогоњени или медијски маргинали- зовани. Исти принцип је касније на власти користила Демократска странка у кампањи припремања папске посјете, предсједник Србије Тадић је више пута позивао папу у Србију на истом `политичком принципу`, као и други функционери ДОС-а, уз активно лобирање у Српској цркви.

Исти принцип данас примјењује актуелни шеф дипломатије Србије, који је изјавио: ,,да Србија има односе са “Светом столицом“ на политичком плану, не као са верским поглаварима, већ као са државницима“, а практичан примјер је потписивање Споразума о сарадњи у области високог образовања јануара прошле године између Влада Србије и Ватикана, које су потписали шефови дипломатија Србије и “Свете столице“. Такође, као и споразум Ватиканске библиотеке са Народном библиотеком Србије, која је склопила више спразума са Ватиканом него са свима културним установама правосалвних народа и цркви свијета. После потписивања споразума шеф српске дипломатије је у том смислу нагласио ,,да је са аспекта државе Србије свакако од интереса да на државном нивоу папа Франциско посјети нашу земљу“, додавши ,,да не може да говори о односима између католичке и православне цркве, нагласивши: „У интересу је наше државе да се пронађу што боље могућности за дијалог и међусобне посете највиших црквених великодостојника и државних функционера“.

Дакле, данашње српске партије на власти се не разликују по питању религи- озних евроатланских интеграција од Владе ДС-а, као и по занимању за протестантске политичке и духовне доктрине. Поступци актуелних партија на власти у Србији се поклапају са антиправославном праксом црногорских партија на власти, у програму папских посјета и курсом конкордата какав је 2012. године направила Влада Црне Горе са Ватиканом игноришући православну митрополију црногорско-приморску и православну цркву уопште. Црногорско-ватиканским конкордатом су римокатоличкој цркви дата већа овлашћења вршења мисије на подручју Црне Горе него у римокатоличкој Пољској и Хрватској.

Државне споразуме са Ватиканом су правиле и православне Краљевине Србија и Црна Гора, али на нивоу уређивања међудржавних односа и без иницијатива о међурелигиознм односима и папским посјетама. Али, поред свих уговора са  Ватиканом Срби памте јуословенско-ватикански конкордат, Конкордатску кризу познату по Крвавим литијама и убиству тровањем српског патријарха Варнаве 1938. године. Патријарх се супроставио конкордату који је омогућавао спровођење унијатске мисије над православнима на подручју Краљевине Југославије. Патријарх и Синод су црквеним саопштењима и свим средствима грађанског протеста протествовали против ратификовања конкордата у Скупштини Југославије, а посланицима који гласају за ратификацију конкордата је запријећено избацивањем из Српске православне цркве. У новогодишњој посланици против конкордата, коју је патријарх Варнава писао на самрти, патријарх је поред осталог поручио: `Нека је част Турцима и нека је срам таквим православцима и таквим Србима.`

`ДУХОВНА` ДЕМАГОГИЈА

Друга римокатоличка екумени-стичка мисионарска мантра је ‘забринутост због угрожености хришћанског свијета од радикалног ислама’, због чега је неопходно зближавање папизма и православља. Иста медијска мисија се користи у НАТО кампањи у Србији, док се у Црној Гори и Украјини у НАТО кампањи подстиче страх и од наводних освајачких планова Русије и Србије, од којих ће их штитити НАТО, а папизам од ‘великоруског и великосрпског православља’. Oд средњовјековних крсташких похода, до формирања ИСИЛ-а, евроатланска алијанса манипулише муслиманским фактором на Истоку. Европско освајање свијета је управо почело позивом на одбрану од исламског `освајача`, а којга је евроатланска алијанса измислила, инструисала, инспирисала и инструментализовала. Од латинског освајања Константинопоља 1204. године и шесдесетогодишње окупације, а потом поступног османског освајања византијиског царства и Константинoпоља 1453. године, чија окупације траје до данас, `европска света алијанса` у савезу са исламским номадским племенима преко муслиманског војног притиска условљавала је византијске цареве, као и данас православне народе, признавањем папског примата зарад пружања војне помоћи у одбрану од османских освајача.

Крсташки и муслимански походи у освајању византијиског царства су сусрет латина и муслимана, сродних освајачких војно -вјерских идеологија. Стратешки савез који кулминира узајамним освајањима Константинопоља, од када траје њихов стратешки савез и партнерство. У латинском и касније османском освајањау Каонстантинопоља муслимански фактор је био средство у остваривању европских стратешких циљева. Свраха крсташких похода покретаних ради одбране од најезде ислама, заправо је заузимање стратешких позиција у средоземљу и ширење колонијализма. Средњовјековна стратегија сукоба латина са османлија је исти процес са данашњом НАТО сарадњом или селективним бомбардовањем положаја ИСИЛ-а.

`Брига` због угрожености ‘хришћанских’ вриједности од исламског терора и данас је повод покретања крсташких пљачкашко-економских војно-вјерских похода. Како у рушењу византијског православног царства, тако и према православној царској Русији, или касније Совјетском савезу, а данас против Руске федерације или православних народа Балкана, атлански пакт користи ислам као иструмент притиска и оруђе за обављање прљавих послова.Данас римокатоличка мисија са стратезима евроатланског војног пакта копа ровове дуж руске границе и поставља базе будуће војно-вјерске инвазије. Евроатлантска манипулација исламом у ширењу страха од свеприсутног непријатеља наставак је старе стратегије повода покретања крсташких похода у одбрану `хришћанских светиња` од ислама, ради окупације и пљачке византијског Царства и успостављања евроатланске свјетске доминације. Римокатоличка стратегија према православљу од средњег вијека није промијењена. Принцип паралелног притиска на православне народе, подстицања исламске најезде и ‘предлагања’ прихватања папске уније као уточишта, европска унија користи од средњег вијека. Као што данас за евроунијате у претприступним преговорима за чланство Србије у ЕУ значе ‘отшкринута врата Брисела`, тако су у средњем вијеку ‘отворена врата Ватикана представљала за поунијаћене поданике утопистички сан о физичкој сигурности и вјечном царству земаљском.

Између папске употребе ислама и инквизиције нема суштинске разлике. Инквизиција и ислам су средства којима се папизам служи у борби против православља као вјере и религиозног такмаца на путу остварења папског планетарног поглаварства. `Света европска алијанса` и `света столица` су користили ислам у обрачуну са Византијом, а касније царском Русијом, као опонентима у успоспостављању једнополарног евроатланског свијета. Исламски монотеизам ће замијенити православље на Истоку, а инквизиција ће путем протестантизма, као генерализованог папизма, постати ‘непогрешиво’ евроатланско цивилно правосуђе.

Када у крсташким ратовима евроатлански пакт није могао да савлада војну одбрану нападнутог народа и државе наступала је папска подршка и римокатоличка ‘мека моћ’.  У евроатланској војно-вјерској стратегији папство  наступа и прије војне ‘интервенције’, као предлагач иновјерним народима добровољног покоравања `светој` алијанси. Народи који нису прихватали папску политичко-пастирску препоруку третирали су се као ‘јеретици’, предавани су суду инквизиције, гдје су као јеретик на мукама ‘увиђали истину’, `кајали се` и прихватали ‘праву вјеру’. Као што је ‘јеретик’ пред судом инквизиције изнуђеним покајањем `признавао` папски примат и папу за намјесника божијег на Земљи, после чега се по милости ‘божијој’ његово тијело предавало огњу прочишћења на ломачи, данас српски политичари потписују папске и бриселске спорауме, а потом декламују хуманистичке и протестантске теорије прогреса, али њихов народ неће бити заштићени од муслиманске `мигрантске` најезде, коју спроводи евроатлански пакт, и биће предати инквизицији ИСИЛ-а.

Папизам и данас долази на стратишта уништених народа и држава да поражене народе ‘покрштава’ из ‘хришћанског милосрђа’, као инквизиција ‘покајаног јеретика’ после мучења и пристанка на сарадњу ‘спсава огњем очишћења’, препуштањем исламској инвазији и инквизицији; jer по расистичко-религиозној теорији евроцентризма ваневропски народи нису достојни ‘изузетности’ папско-протестантске евро-америчке потрошачке `бескрајне` будућности.

Трећа демагошка мантра подвођења православних под папско окриље је приказивање папских посјета православним народима као прилике да се демистификује папски култ. Наиме, начина да православни у непосре- дном сусрету са папом коначно разагнају фаму папског мита. У питању је психолошки трик – тактика којом се вјерници наводе на раскид са православним мистицизмом, сваким озбиљним и смисленим доживљајем вјере. Затим, увођење религиозног плурализам међу православне вјернике, који подразумјева релативизовање вјерских истина и моралних норми, тј. религиозну равнодушност, а која формира конзумеристички конформистички однос према вјери.

Демократска `духовна` демагогија своди вјеру на психолошку раван и морали- зaм, којим се у психолошким категоријама може манипулисати: релативизова- њем моралних критеријума, посматрањем Истине са`више страна` у односу на различите друштвено-политичке околности и интересе. Захтејви времена и потрошачки прохтјеви се постављају као мјера међувјерских односа, и на однос православља према папизму се примјењују закони слободног трежишта, принципи прогреса, што у подразумијева стварање глобалног сверелигиозног нововавилонског мијешања, религиозне размјене и саобраћаја роба и услуга.

Теорија о папском примату је супротна хришћанском учењу о владичанској власти, хришћанско предање не познаје учење о папском примату било којег патријархам осим, договорне почасне титуле у сврху боље субординације. Проблем односа према папизму је папизам као такав, као учење о религиозно-политичком лидерству, примату и праву на државну и духовну `васељенску власт`, али и над личним приватним друштвеним и душевним животом човјека. Папско начело владања и примата се заснива на римокатоличком учењу, формираним примјеном политике и права на теологију, креирањем култа папоцентризма као религиозног оправдања геополитичког евроцентризма. Постулат учења о папизму је и приписивање психолошких својстава личностима Свете Тројице, увођење антропоморфизама у божије постојање, тумачење божијег постојања кроз космолошке и законе природе. Познато је римокатоличко учење `филиокве`, из којег се посредно изводи право и спообност епископа да као посредника божији може да преко посебних благодати стекне способности за трон владара Васељене, а да наследници наставе усавршавање умножавања знања  и благодати.

Зато није важно да ли се понтифек приказује и појављује као пацифиста или воно-вјерски вођа, као религиозни револуционар или пародија хришћанског пастира, или кроз квазиправославни доживљај `демистификације` папског култа, јер његово `појављивања` и `путовања` представљају традицију религиозног ритуала поштовања папизма. Као некада `светим` страхом, данас се папизам популаризује мисијом  сведозвољености, повлађивањем прохтјевима планетарне популације потрошача, која се заробљене мноштвом понуђених страсти и слобода, као средњовјековна папска паства системом забрана основних човјекових права, препушта пастиру који отпушта и допушта све прохтјеве и грехове својој грешној послушној пастви.

КОСОВО И ВАТИКАН

Најновија и најперфиднија римока- толичка мисионарска мантра прозе-литског подилажења православним Србима је наводно `непризнвање“ самопроглашене “државе“ Косово од државе Ватикан. Православним Србима се предочава да држава Ватикан поштује међународни правни поредак, а прије свега политички и духовно-историјски континуитет и цјеловитост Србије, стога Срби морају бити благодарни Ватикану. У питању је стара стратегија и примјена папске праксе подилажења православним народима, а нарочито војно пораженим или у непосредној опасности од надмоћнијег непријатеља.

Ватикана је први признао сецесију Словеније и Хрватске и благословио почетак ратног разарања СФРЈ, на чему се хрватски предсједници приликом прославе дана хрватске државности увијек захваљују ,на несебичној помћи у међународном признавању Хрватске.“ Заједно са Ватиканом то је урадила и Њемачка, али и уз подршку атланске алијансе њемачко признавање Хрватске и Словеније не би имало морално-политичку снагу с обзиром на њемачко наслеђе губитника и изазивача Другог свјетског рата, без подршке Ватикана као вјерског вође атлантистичке `антикомунистичке` кампање према `источном блоку`. Папизам је тако трећи пут у 20. вијеку предао православне Србе суду евроатланске инквизиције, а данас их старом језуитском стратегијом, сатјеране у ужу Србију, подводи наводним непризнавањем “државе“ Косово, а ради лакшег превођења у унију. Што је проширена и на ужу Србију клероусташка девиза и доктрина Независне државе Хрватске, прокламована од министра вјера НДХ Мила Будака: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо покатоличити и претопити у Хрвате“.

Папско наводно `непризнавање државе` Косово је моралнополи- тичка подршка и проевр- опским партијама и пропапским црквеним званичницима у Србији, оправдање процеса српских политичких и религиозних евроатланских интеграција. Према најновијим информацијама неизјашњавање Ватикана о статусу `државе` Косова је предложено званичницима Ватикана управо од српских пропапских и проевропских црквених и дипломатских званичника после окупације Косова и Метохије, како се не би прекинула сарадња са Ватиканом као кључним фактором у евроатланским политичким и религиозним интеграцијама, како се потискивањем папизма не би међу Србима `појачао утицај` руске православне цркве то јест прекинуо процес и континуитет католичења православних Срба.

Познавалац политике папског прозелитизма, стратегије и тактике Ватикана у историји и свијету, посебно према православним народима, академик Драгољуб Живојиновић у разговору за новинску агенцују Срна је о односу Ватикана према Косово рекао да је Ватикан у Хрватској због хрватске политике „чишћења“ православних Срба изгубио 400.000 потенцијалних католика, па је папа Фрањо много опрезнији када је посриједи однос према православљу. „Ватикан је велики губитник последњих ратова на Балкану. Током рата и Туђмановом политиком `чишћења` Срби су отишли из Хрватске. То значи да су они изгубили потенцијалне католике, који би за десет или 20 година били поунијаћени и постепено преведени у католичку веру“.
Академик Живојиновић процјењује да је могуће да је папино интересовање за опстанак малог броја католика на Косову и Метохији и њихову будућност нешто што га спречава да донесе одлуку о признавању Косова. „Признавање би се, вероватно, завршило катастрофом за то мало католика који живе по градовима, а већ их је велики број са Косова отишао у Хрватску“. Он напомиње да не постоји „папски докуменат који би био јасан и на основу којег би могло да се каже да се папа јасно изјаснио о односу према православљу или Косову“.
***
У одређеним политичким околностима потписивање споразума са НАТО-м би се могло оправдати као попуштање пред надмоћнијом војном силом ради физичког опстанка народа, што у Србији и Црној Гори није случај, али потписивање пакта са Ватиканом представља одрицање и духовне суверености, добровољно признавањe религиозног и духовног евроатланског патернализма коју персони- фикује папство, а што је погубније од признавања и пристајања на војно ропство.

Залог ослобођења од војног ропства је очување духовне слободе и суверености, духовно-историјске свијести и предања, то јест иторијског и вјерског права на ослобођење отачаства и после подношења дуговјековног ропства. Признавање ауторитета папства напротив увијек подразумијева пристајање на политичко и религиозно подаништво, на добровољно одрицањe ослобођења од ропства. Учлањењењем у унију народа и држава папског пастирског похођења признаје се политичко и етичко право католичком клерикалном колонијализму, тј. евроатланском војно-вјерском интервенционизму.

Када држава Ватикан даје некоме неко право то је увијек колонијално право и данајски дарови, а према православнима католички колонијализам има и духовну димензију, подразумијева одрицање политичког, али и историјског и религиозног права. Најочигледнији примјер те врсте видимо када Српска православна црква својим саопштењима апелује да се не врши прозелитизам према преосталим православним Србима на подручју Хрватске, а истовремено се залаже за остваривање одличних односа са Ватиканом.

На политичком нивоу можемо направити поређење православног односа прам папизму са односом државника Србије према званичницима самопрогла- шене државе Косово то јест када српски званичници одбијају да присуствују међудржавним скуповима у присуству представника ‘државе’ Косово, или када са ‘косовским’ званичницима праве споразуме и тако им признају државни легитимитет, а одричу српско политичко и историјско право повратка, ослобађања отачаства и успостављања српске суверености на Косову и Метохији.
***
Политичком и медијиском манипу-лисању масама претходи манипулисање на нивоу архетипске и митске свијести народа, спрово- ђење својеврсног историјски инжињеринга; као што је југословенско стогодишње спиновање српске историјске свијести учитавањем преиначеног православног предања Косовског завјета, као жртве и оданости средњовјековних српских витезова у одбрану Европе, а ради спасавања ватиканских ломача ‘хришћанске’ Европе и римског католицизма. Популарна представа о послању Срба као браниоца европске цивилизације од азијатских хорди дио је пропаганде у процесу европских интеграција, колонијалистичка пропаганде упаковане у романтичарски миље англосаксонског епа која и поред сурових отрежњења у задњих сто година и данас налази неплаћене присталице међу Србима.

Косовски бој није првенствено био одсудна одбрана од османског освајача већ прије свега опредјељење и завјет за одбрану отачаства и вјере предака од латинског кривовјерја, одбрана од османлија али прије свега од ултиматума тадашње латиннске Европе.  Доктрина `европске свете алијансе` и `свете столице` оличена у тадашњем евроцентризму и римском католицизму, према ваневропским `варварским` народима и религијама је била и у државном и духовном смислу колонизаторска, а према православнима је имала додатну прозелитску мисију као према `шизми`, расколницима и јеретицима које је потребно привести `правој вјери и покајању`.

Православна `шизма` је била препрека успостављању једнополарног папског патернализма, свједок папске злоупотребе првосвештеничких права и самопроглашења `папског примата`. Зато је `спсасавање шизматика` подразумијевало сва средства укључујући и насилна, а која су теолошком теоријом римокатолицизма била оправдана. Од ватиканских подрума, до јавних ритуалних спаљивања `јеретика`, а прије свега подстицањем и помагањем номадских исламских племена на освајачке походе на православне `шизматике`, чиме су православно племство и народи присиљени на папску унију и европску војну `помоћи` због `османске опасности`. Као што данас евроатланска алијанса манипулише исламом у притиску на православне народе и све суверене земље свијета у циљу успостављања глобалне доминације.

ЗАШТИТА ЗАЈЕДНИЧКИХ `ХРИШЋАНСКИХ ИЛИ АТЕИСТИЧКИХ ВРИЈЕДНОСТИ

У десетовјековној историји папског прозелитизма најперфиднији мисионарски метод, и мисионарска мантра коју је папска пропаганда најпродуктивније ширила, јесте заговарање заједништва римокато- лицизма и православља због угрожених хришћанских вриједно- сти на Земљи. Заправо, због `заједничке забринутости` и одбране угрожених `заједничких вјерских вриједности’ у савременом секуларистичком свијету. Наиме, `како би се дао ефикаснији одговор на основне проблеме и изазове савремености у секуларном друштву и заштитили хришћани од гоњења, у првом реду на Блиском Истоку.`

Од крсташких похода до данас евроатлантска алијанса у наметању једне свјетске религије није користила такву моралистичку стратегију `меке моћи`. Православнима се предочава ‘неопходност’ приближавања папизму ради спасавања `хришћанства` на Земљи и Западу, и одбране угрожених основних норми хришћанског живота. Пошто су у евроамеричком секуларистичком свијету цркве празне, а хришћанска вјера `нестала`, а на православном Истоку побожност у порасту, потребно је притећи у помоћ `посусталом` папизму и протестантизму са свјежим снагама православних вјерника. И у таквој трагикомичној `теолошкој` калкулацији и пропаганди, коју ревносно шире и ‘православне’ присталице папизма и атлантизма, препознаје се злодух самопорицања смисла хришћанске саборности и Предања, а изнад свега панична потреба бјежања у ванправославни западноеропски свијет религиозног релативизма и равнодушности.

Пропагандну димну завјесу `помирења` пред православним свијетом папизам тактички прави због престројавања и припрема крсташког похода на Исток. Таква папска програмска пропаганда је првенствено усмјерена према православној Русији као пријетњи једнополарном свијету евроатланске војно-вјерске алијансе. Такође и на скретања пажње са активности унијатске мисије на подручју Русије у Украјини, као и Балкана, гдеј је узрочник вјековних вјерских и националних сукоба и ратова, а усмјеравање пажње на Блиски Исток и `заједничког спољашњег друговјерног` исламског непријатеља.

Које су то ‘заједничке хришћанске’ вриједности православља и римока- толицизма? Ко вјерује да је папизам у Европи залог хришћанских вриједно- сти, a не узрок опште духовне и моралне пропасти? Да ли је то папско погрешно учење о браку односно безбрачности свештенства, проистеклом из примитивног поимања природе жене? Да ли је то папско паганско-примитивно тумачење ријечи Јеванђеља о `огњу очишћења` као тварној ватри која `прочишћује`, а одакле је изведена `теолошка` теорија и примјењивана као ритуално спаљивање `јеретика`; а која се доследно примјењивала од средњовјековних ломача до Аушвица и Јасеновца? Језиве језуитске схоластичке теорије су многобројне, и вјековима су уткиване у начела и основе евроамеричке културе религиозног и световног живота.

,,Уосталом, нису Христа тамо науке помрачиле, како то тврде либерали, то се десило и пре наука када је западна црква унаказила Христов лик, када се претворила у Римско царство и када се поново оваплотила у облику Папства. Заиста, на Западу нема више хришћанства, нема цркве; мада има још много хришћана и њих никада неће сасвим нестати. Католицизам није више хришћанство, он прелази у идолопоклонство, а протестантизам се гигантским корацима приближава атеизму и колебљивој, несталној (не вjечитој) науци о моралу`.(Ф.М.Достојевски: Дневник писца 1877–1881, стр. 454)

Дакле, пошто је православље очувало хришћанско Предање, захваљујући и раскиду са папизмом као погрешним тумачењем Светог Писма и политичком злоупотребом вјере, данас је потребно да ради `очувања хришћанских вриједности` уђе у заједницу са папизмом. Заправо, да прихвати папске постулате политичке злупотребе религије и изопачена `хришћансак` начела, и тако на догматској духовној и политичкој равни прихвати папско проклетство и заједничку духовну смрт. Наиме, `потребно` је православље присајединити папско-протестантској психопатолошкој интепретацији хришћанства која је и произвело европски антихришћански секуларизам.

У евроатланском нововавилонском пројекту значајну улогу на Балкану и словенском православном питању има `српски синдром`; Србима својствен својеврсни стечени порив самопорицања државне и духовне суверености, смисла и сврхе постојања  друштва и државе као српске у културно-историјском смислу. Стечен у процесу стогодишњег спровођења на Србима јединственог југословенског екуменистичког експеримента. Историчарима је познат примјер српске `пирове побједе` у Великом рату,`српске голготе`која се завршила формирањем КСХС, касније Краљевине Југославије, првим примјером добровољног укидања властите државе народа побједника,а у корист побијеђених непријатеља,свог вјерског идентитета у корист друговјерног и у вјерском рату побијеђеног народа, у име `универзалног` уједињења.

Српски синдром, можемо га назвати и `јасеновачки синдром`, и данас се испољава на свим пољима друштвеног живота. Као прије сто година и данашњи србојугословени заговарају ванправославно уједињење, али на глобалном плану, првенствено изједначавањем православља са папизмом и протестантизмом. Пошто је православље очувало вјеру под петвјековним исламским ропством и после 70 година комунизма, а Европљани су је под папизмом и протестантизмом напустили, потребно је после побједе православља православље утопити у унијатизму. Данас србојугословени заговарају прикључење Срба `новом` глобалном религиозно-политичком пројекту ради`српске сигурности` у `систему одбране` апстрактних вриједности европског хуманизма, заправо атеистичког, користољубивог путничко-потрошачког стила друштвеног и `духовног` живота. Као предност и разлог формирања прве Југославије навођен је разлог српске сигурности у већој вишенационалној заједничкој држави у којој ће бити заштићени од `заједничког` непријатеља, а што је прво у безбједоносном погледу за Србе била погубна позиција.

 

Наставак текста

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please Multiply the Values