Папске посјете – право планетарног патернализма (1)

Spread the love

 

Поводом изјаве патријарха српског Иринеја да није вријеме да још није вријеме да папа посјети Србију

  КОСОВСКИ ИЛИ `КАТОЛИЧКИ` ЗАВЈЕТ

Најновија римокатоличка мисионарска мантра прозелитског подилажења православним Србима је наводно непризнвање самопроглашене “државе“ Косово од државе Ватикан. Православним Србима се предочава да држава Ватикан поштује међународни правни поредак, а прије свега државни и историјски континуитет и цјеловитост Србије, због чега Срби морају бити благодарни папи. У питању је позната прозелитска пракса подилажења православним народима, посебно војно пораженим или у непосредној опасности од надмоћнијег непријатеља. Какви су била и поводи крсташких похода, позиви на одбрану од исламског освајача, а кога је европска алијанса измислила и инструментализовала у сврху европског експанзионизма .

Ватиканско наводно непризнавање `државе Косово` представља и подршку проевропским партијама и пропапским црквеним званичницима у Србији у процесу политичко-религиозних евроинтеграција. Према најновијим информацијама неизјашњавање Ватикана о статусу `државе` Косова предложено је званичницима Ватикана од српских  проевропских црквених и дипломатских званичника после окупације Косова и Метохије, да се не би прекинула сарадња са Ватиканом као фундаменталним фактором евроатлантских интеграција. Такође, да се потискивањем папизма не би међу Србима појачао утицај руске православне цркве а прекинуо континуитет `католичења` православних Срба то јест програм припрема папских посјета.

Ватикан је први признао сецесију Словеније и Хрватске и благословио почетак ратног разарања Југославије. Заједно са Ватиканом то је урадила и Њемачка, али и уз подршку атлантске алијансе њемачко признавање Хрватске и Слове – није не би имало морално-политичку снагу с обзиром на њемачко наслеђе губитника и изазивача Другог свјетског рата, без подршке Ватикана као вјерског вође Вашингтон- Ватикан атлантистичке `антикомунистичке` кампање према `источном фронту`. Папизам је тако трећи пут у 20. вијеку предао православне Србе суду европске инквизиције, а данас језуитском стратегијом Србе сатјеране у ужу Србију подводи наводним непризнавањем “државе“ Косово, а ради лакшег превођења у унију. Што је проширена примјена на остатак Србије клероусташке девиза и доктрина Независне државе Хрватске, прокламоване од министра вјера у НДХ : „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо покатоличити и претопити у Хрвате“.

Познавалац политике папског прозелитизма, стратегије и тактике Ватикана, академик Драгољуб Живојиновић у разговору за новинску агенцују Срна је о односу Ватикана према Косово рекао да је Ватикан у Хрватској због хрватске политике „чишћења“ православних Срба изгубио 400.000 потенцијалних католика, па је папа Франциско много опрезнији када је посреди однос према православљу. „Ватикан је велики губитник последњих ратова на Балкану. Током рата и Туђмановом политиком `чишћења` Срби су отишли из Хрватске. То значи да су они изгубили потенцијалне католике, који би за десет или 20 година били поунијаћени и постепено преведени у католичку веру“. Академик Живојиновић процјењује да је могуће да је папино интересовање за опстанак малог броја католика на Косову и Метохији и њихову будућност нешто што га спречава да донесе одлуку о признавању Косова. „Признавање би се, верова – тно, завршило катастрофом за то мало католика који живе по градовима, а већ их је велики број са Косова отишао у Хрватску“. Он напомиње да не постоји „папски докуменат који би био јасан и на основу којег би могло да се каже да се папа јасно изјаснио о односу према православљу или Косову“.

На политичком нивоу можемо направити поређење хришћанског односа према папизму са односом државника Србије према званичницима самопроглашене државе Косово. Када српски званичници одбијају да присуствују међудржавним скуповима у присуству представника ,државе’ Косово или када са ,косовским’ званичницима праве споразуме и признају легитимитет ,државе` Косово, а одричу српско политичко и историјско право повратка, ослобађања отачаства и успостављања српске суверености на Косову и Метохији. Такав је вјековима био однос православних према папизму на политичкој и религиозној разини, ради очувања православног предања и политичке суверености држава православних народа.

 ДРЖАВНА И ДУХОВНА ДЕСУВЕРЕНИЗАЦИЈА

«Зашто се неки Срби толико боје папине посјете, ако су сигурни у своју вјеру и идентитет?». Овакво програмски погрешно постављено питања прикрива политичке намјере  и  релативизовање религиозних разлика православља и римокатолицизма. Заправо, злоупотребу црквеног учења ради стварања погрешне представе о узроцима политичке и вјерске супростављености православља и папизма. Крије кампању евроатлантских религиозних интеграција, прикључења Србије државама чланицама програма папских посјета –  пастирског похођења свијета и народа. Кампању релативизовања религиозних разлоге рата Срба и Хрвата, која вјековни ватикански прозелитизам према православним Србима приказује као племенски престиж националних интереса Срба са балканским сусједима, а разлог ратовања Срба са комшијама `католицима` као племенске размјерице никад довољно христијанизованих балканских племена.

Питање папских посјета и сарадње са Ватиканом се програмски помјера са вјерско-политичког на државно – правни простор. Православним Србима се предочава да се сарадња са Ватиканом одржава на државном ванвјерском нивоу. Наглашава се чињеница да је Ватикан држава, а пошто је и Србија држава однос са Ватиканом се може одражавати на државном нивоу и просто – ру. Руковођени таквом претпоставком припремање папске посјете врше политичари ванправославних узора и заговорници евроатлантских религиозних интеграција, не питајући православну цркву. Поред политичара који не знају ништа о православљу, нити  о последицама сарадње са римокатолицизмом, у кампањи папске посјете учествују поједин православни пастири, што кампањи даје пилатовски карактер прања руку од одговорности правничким оправдањима.

И као што осјете и неупућени у чину папине посјете има нечега злокобнијег него што је предаја непријатељу у рату, нечега што изазива душевни немир и отпор. Стратегија свођење папске посјете на међудржавни догађај позната је прозелитска пракса. Постављање питања папских посјета као само државно питања пракса је прозападних партија од доласкa на власт Демократске опозиције Србије 2000. године. Примјер такве демагошке државне духовне доктрине био је предлог првог предсједника Државне заједнице Србије и Црне Горе, задуженог за одвајање митрополије црногорско-приморске од Српске православне цркве, савјетованог да на државном нивоу позове папу у посјету као државника и избјегне расправе са  ‘светосавцима’ у Српској цркви. Исти принцип је касније користила Демократска странка у кампањи припремања папске посјете; предсједник Србије из редова ДС-а позивао је папу у Србију на истом међудржавном принципу.

Практикујући исти принцип шеф дипломатије Србије, и ако `социјалиста` изјавио је ,,да Србија има односе са “светом столицом“ на политичком плану, не као са вјерским поглаварима, већ као са државницима“. Практичан примјер је Споразум о сарадњи у области високог образовања који су потписали шефови дипломатија Србије и “Свете столице“. После потписивања споразума шеф српске дипломатије је нагласио,,да је са аспекта државе Србије свакако од интереса да на државном нивоу папа Франциско посјети нашу земљу. У интересу је наше државе да се пронађу што боље могућности за дијалог и међусобне посете највиших црквених великодостојника и државних функционера“. Партије на власти у Србији се не разликују по питању европских религиозних интеграција од Владе ДС-а, али нити од црногорских партија на власти у програму папских посјета. Влада Црне Горе је 2012.г. потписала конкордата са Ватиканом, игноришући православну митрополију црногорско-приморску и православну цркву уопште, у којем су Ватикану дата већа овлашћења вршења мисије на подручју Црне Горе него православној цркви. Међутим, у Србији последице за православну цркву могу бити погубније зато што се не спроводи отворени прогон православља већ унијатизовање Срба стратегијом југословенског европског екуменизма.

Однос православних према папизму можемо упоредити са односом према `расколницима` у Српској православној цркви, македонским расколом и расчињеним калуђером постављеним на чело ‘црногорске цркве’ у политичку службу атеистичке атлантистичке партије на власти у Црној Гори. Као што свештеници и вјерници СПЦ не дозвољавају присуство свештеника расколника на црквеним скуповима, да са расколницима не би чинили и формалну физичку заједницу, и тако им дали легитимитет вјерске заједнице, такав је вјековима био канонски однос православних према папи и римокатолицизму. Наравно, расчињени свештеници који су прогласили ‘црногорску цркву’, засновану на племенско-политичком престижу, страном и атеистичком ангажману партије на власти, не могу се у вјерском смислу упоредити са римокатоличким расколом и погрешним учењем о Богу и Цркви.

Кулминацију капмпање учлањења Србије у круг држава папских пастирских`посјета представља изјава бившег предсједника Србије. Пошто је позван у Русију ради уручења награде Фонда јединства правславних народа предсједник Србије је изјавио да је заговорник јединства не само православних народа него свих хришћана. Затим је актуелну политику `неутралности` Србије препоручио Српској цркви – визију вјерске `неутралности`. Преузимајући улогу духовног савјетника руског патријарха рекао је како је предлагао руском патријарху да је корисно да се патријарх заложи за посјету папе Србији. Предсједник Србије је тако традицијом титоистичке трилтерале и југословенског помирења са папским поглаварством наставио промоцију `несврстаних` како на државном тако и на духовном подручју  Српске православне цркве.

Наставак:

Папске посјете – право планетарног патернализма (2)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please Subtract the Values