Папске посјете – право планетарног патернализма (1)

Spread the love

 

Поводом изјаве патријарха српског господина Иринеја да још није вријеме да папа посјети Србију

   ДРЖАВНА И ДУХОВНА ДЕСУВЕРЕНИЗАЦИЈА

«Зашто се неки Срби толико боје папиног доласка, ако су сигурни у своју вјеру и идентитет?». Овакво програмски погрешно постављено питања прикрива политичку намјеру релативизовања религиозних разлика православља и римокатолицизма. Заправо, злоупотребу црквеног учења ради стварања погрешне представе о узроцима политичке и вјерске супростављености и сукобљености православља и папизма. Крије кампању евроатланских религи – озних интеграција, прикључења Србије државама чланицама програма пап – ског пастирског похођења свијета и народа. Кампању, која програмски релати – визује религиозне разлоге српско-хрватског сукоба, а вјековни ватикански прозели -тизам према православним Србима приказују као племенски престиж нацио- налних интереса Срба са балканским сусједима, приказујући разлоге ратовања Срба са комшијама `католицима` као племенске размјерице никад довољно христијанизованих балканских племена.

Питање папских посјета и сарадње са Ватиканом се програмски помјера са вјерског и политичког на правно-бирократски простор. Православним Србима се предочава да се сарадња са државом Ватикан одржава на државном ванвјерском нивоу. Наглашава се чињеница да је Ватикан држава, а пошто је и Србија држава, односа са ватиканом се може одражавати на државном нивоу и простору. Руковођени таквом претпоставком припремање папске посјете врше политичари ванправославних назора и заговорници евроатланских политичко-религиозних интеграција, не питајући православну цркву. Поред политичара, који знају мало или нимало о православљу, као и о последицама сарадње са римокатолицизмом, у кампањи папске посјете учествују поједин православни пастири – што кампањи даје пилатовски карактер прања руку од вјерске одговорности правничким оправдањима.

И као што осјете и неупућени у чину папине посјете има нечега злокобнијег него што је предаја непријатељу у рату, нечега што изазива душевни немир и отпор. Стратегија свођење папске посјете на међудржавни догађај позната је прозелитска пракса. Постављање питања папских посјета и односа са  Ватиканом као само државно питања пракса је прозападних партија од доласкa на власт Демократске опозиције Србије 2000. године. Примјер такве демагошке државне духовне доктрине је био предлог првог предсједника Државне заједнице Србије и Црне Горе, задуженог у црногорској власти за одвајање митрополије црногорско-приморске од Српске православне цркве, савјетованог од појединих пролатинских званичника СПЦ да држава Србија на државном нивоу позове папу као државника у Србију и избјегне расправе са ‘светосавцима’ у Српској цркви. Од тада су православне владике који су против посјете понтифека прогоњене од пропапаских државних и црквених кадрова. Исти принцип је касније користила Демократска странка у кампањи припремања папске посјете, предсједник Србије Борис Тадић је позивао папу у Србију на истом `међудржавном принципу`, као и други функционери ДОС-а.

Практикујући такав принцип шеф дипломатије Србије, и ако из парт- ије `социјалиста`, је изјавио ,,да Србија има односе са “светом сто – лицом“ на политичком плану, не као са вјерским поглаварима, већ као са државницима“. Практичан примјер је и Споразум о сарадњи у области високог образовања који су потписали шефови дипломатија Србије и “Свете столице“, као и споразум библиотеке Ватикана са Народном библио- теком Србије – која је склопила више спразума са Ватиканом него са свима културним установама правосалвних народа и цркви свијета. После потписи- вања споразума са Ватиканом шеф српске дипломатије је нагласио,,да је са аспекта државе Србије свакако од интереса да на државном нивоу папа Франциско посјети нашу земљу“,додавши,,да не може да говори о односима између католичке и православне цркве, нагласивши: „У интересу је наше државе да се пронађу што боље могућности за дијалог и међусобне посете највиших црквених великодостојника и државних функционера“.

Дакле, данашње српске партије на власти се не разликују по питању европских религиозних интегра- ција од Владе ДС-а, као ни по зани- мању за протестантске духовне док – трине; нити од црногорских парт – ија на власти у програму папских посјета. Блада Црне Горе је 2012.г. потписала конкордата са Ватиканом, игноришући православну митрополију црногорско-приморску и православну цркву уопште, у којем су Ватикану дата већа овлашћења вршења мисије на подручју Црне Горе него православној цркви. Међутим, у Србији последице за православну цркву могу бити погубније зато што се не спроводи отворени прогон православне цркве већ унијатизовање Срба стратегијом југословенског и европског екуменизма.

Однос православних према папизму можемо упоредити са односом према `расколницима` у Српској православној цркви – македонским расколом и расчињеним калуђером који је постављен на чело ‘црногорске цркве’ то јест у политичку службу атеистичке атлантистичке партије на власти у Црној Гори. Као што свештеници и вјерници СПЦ не дозвољавају присуство расколника на црквеним скуповима, да не би са расколницима чинили и формалну физичку заједницу, и тако им дали легитимитет вјерске заједнице; такав је вјековима био канонски однос православних према папи и римокатолицизму. Наравно, расчињени свештеници који су прогласили ‘црногорску и македноску цркву’ засновану на племенско-политичком престижу и партијском атеистичком сукобу са православном црквом не могу се у вјерском смислу упоредити са папским расколом, јеретичким идејама и погрешним учењем о Богу и Цркви.

Кулминацију капмпање учлањења Србије у круг држава папских паст- ирских`посјета, пропаганде за позивања папе у посјету Србији, представљају изјаве бившег предсједника Србије Томислава Николића. Непосредно прије пута у Москву, пошто је позван у Русију ради уручења награде Фонда јединства правславних народа, предсједник Николић је у разговру са новинарком агенције Спутњик изјавио да је заговорник јединства не само православних народа него свих хришћана. Притом предсједни Србије је овлашћење промовисања политичке `неутралности` проширио на заговарање вјерске `неутралности`, преузимајући улогу духовног савјетника руског патријарха, рекавши да је предлагао руском патријарху и српским владикама да је корисно да се заложе за посјету папе Србији. Тако је у традицији титоистичке трилтерале и југословенсктва Николић предлагао помирење са папизмом, препоручујући политику `несврстаних` и Српског православној цркви, којом је српски народ недвосмислено везан за Русију.

КОСОВСКИ ИЛИ `КАТОЛИЧКИ` ЗАВЈЕТ

Најновија римокатоличка мисио-нарска мантра прозелитског поди -лажења православним Србима је наводно непризнвање самопрогла- шене “државе“ Косово од државе Ватикан. Православним Србима се предочава да држава Ватикан пошт- ује међународни правни поредак, а прије свега државни и историјски континуитет и цјеловитост Србије, због чега Срби морају бити благодарни папи. У питању је позната пракса папског подилажења православним народима, посебно војно пораженим или у непосредној опасности од надмоћнијег непријатеља, које римокатолицизам евакуише у окриље евреоатланског екуменизма.

Папско наводно непризнавање `државе Косово` истовремено представља морално-политичку подршку проевропским партијама и пропапским цркве- ним званичницима у Србији, у процесу политичко-религиозних евроатла -нских интеграција. Према најновијим информацијама неизјашњавање Вати- кана о статусу `државе` Косова је предложено званичницима Ватикана од српских пропапских и проевропских црквених и дипломатских званичника после окупације Косова и Метохије, а како се не би прекинула сарадња са Ватиканом као фактором евроатланских политичких и религиозних интеграција. Такође, како се потискивањем папизма не би међу Србима `појачао утицај` руске православне цркве, а прекинуо процес континуитетa `католичења` православних Срба то јест процес припрема папске посјете.

Ватикана је први признао сецесију Словеније и Хрватске и благосло- вио почетак ратног разарања СФРЈ.   Заједно са Ватиканом то је урадила и Њемачка, али и уз подршку атланске алијансе њемачко признавање Хрватске и Словеније не би имало морално-политичку снагу с обзиром на њемачко наслеђе губитника и изазивача Другог свјетског рата, без подршке Ватикана као вјерског вође Вашингтон- Ватикан атлантистичке `антикомунистичке` кампање према `источном фронту`. Папизам је тако трећи пут у 20. вијеку предао православне Србе суду евроатланске инквизиције, а данас старом језуитском стратегијом Србе сатјеране у ужу Србију подводи наводним непризнавањем “државе“ Косово, а ради лакшег превођења у унију. Што је уствари проширена примјена на остатак Србије клероусташке девиза и доктрина Независне државе Хрватске, прокламоване од министра вјера НДХ Мила Будака: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо покатоличити и претопити у Хрвате“.

Познавалац политике папског прозелитизма, стратегије и тактике Ватикана у историји и свијету, академик Драгољуб Живојиновић у разговору за новинску агенцују Срна је о односу Ватикана према Косово рекао да је Ватикан у Хрватској због хрватске политике „чишћења“ православних Срба изгубио 400.000 потенцијалних католика, па је папа Фрањо много опрезнији када је посриједи однос према православљу. „Ватикан је велики губитник последњих ратова на Балкану. Током рата и Туђмановом политиком `чишћења` Срби су отишли из Хрватске. То значи да су они изгубили потенцијалне католике, који би за десет или 20 година били поунијаћени и постепено преведени у католичку веру“.
Академик Живојиновић процјењује да је могуће да је папино интересовање за опстанак малог броја католика на Косову и Метохији и њихову будућност нешто што га спречава да донесе одлуку о признавању Косова. „Признавање би се, вероватно, завршило катастрофом за то мало католика који живе по градовима, а већ их је велики број са Косова отишао у Хрватску“. Он напомиње да не постоји „папски докуменат који би био јасан и на основу којег би могло да се каже да се папа јасно изјаснио о односу према православљу или Косову“.

На политичком нивоу можемо направити поређење хришћанског односа према папизму са односом државника Србије према званичницима самопроглашене државе Косово  – када српски званичници одбијају да присуствују међудржавним скуповима у присуству  представника ,државе’ Косово или када са ,косовским’ званичницима праве споразуме и тако признају легитимитет ,државе` Косово, а одричу српско политичко и историјско право повратка, ослобађања отачаства и успостављања српске суверености на Косову и Метохији – такав је вјековима био и однос хришћана према папизму на религиозној и политичкој разини, ради очувања православног предања и политичке суверености држава православних народа.

Наставак:

Папске посјете – право планетарног патернализма (2)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please enter the Biggest Number