Папске посјете – право планетарног патернализма (2)

Spread the love

 

Поводом изјаве патријарха српског господина Иринеја да још није вријеме да папа посјети Србију

УПОТРЕБА  ЈАСЕНОВАЧКОГ  ГЕНОЦИДА

Предлог да папа прво пође у Јасеновац, ако хоће да посјети Србију, дио је демагошке доктрине `унутрашњег дијалога` у процесу религиозних евринте- грација, контекста у коме треба затворити и `питање Косова`. Признавње самопроглашеног римског патријарха за планетарног тату и тутора свих хришћана и нехришћана програмски је дио прихватања евроатласнског духовног и државног поретка. Игра се очигледна политичка представа конструисања колонијалног компромиса у програму анулирања милион српских жртава геноцида и прављења пролаза папској посјети држави Србији и Српској православној цркви. У програму прихватања папског политичко-пастирског покровитељства као евроатланског колонијалног континуитета духовне и државне десуверенизације Српске цркве и државе.

Перверзија папског прозелитизам према православним Србима се потпуно показала у пропаганди папске посјете. У религиозним и разумним народима жртве геноцида су посебно поштоване, а ако су жртве вјерског прогона уписане су у канонизовани поменик мученика за вјеру. Али, код великог броја Срба обезбожених и људски деградираних у времену атеистичког режима, јасеновачки геноцид се политички употребљава као повод позивања папе у посјету држави Србији. Светиња највећег поштовања користи се као  средство кампање позивања у посјету римокатоличког понтифека, под чијим знамењем и благословом је почињен јасеновачки геноцид. Заправо, три геноцидна погрома над православним Србима у 20.вијеку, у Првом и Другом свјетском рату, а крајем прошлог вијека коначни поргом српског народа са простора Крајине и Далмацје тј. данашње Хрватске.

– Ако, папа хоће да посјети Србију нека прво пође у Јасеновац да се поклони. Тако резонује религиозно равнодушни, историјиски и вјерски необразовани Србин.  Као да је разлог ратовања Хрвата против Срба племенски престиж и национални неспоразум. Хрватски геноцидни погром од почетка 20. вијека један је процес и подухват државне и догматске доктрина римокатолицизма према православним народима, религиозни рат програмског прогона православних Срба и православља са Балкана и одбијања од јадранског и средоземног мора. Римокатолички отоврени војно-вјерски походи на православне Србе уследили су непосредно после ословађања српског народа од отоманске окупације, а римокатоличка унијатска мисија према православном Србима се спроводи од срдењег вијека.

Такође, такав предлог представља и промоцију папског`покајања`, популарне популистичке папистичке пастирске праксе после Другог свјетског рата. Каква је сметња римокатолицизму и папи поклоњење сваком геноциду на планети почињеном у име папизма? Никаква, напротив, прави пролаз папском прозе – литизму у програму папског `поклоњења`. Отвара могућност мисије мапом геноцидних стратишта међу друговјерним народима. Шта значи за папизам на путу ка источном фронту и заокружењу планетарног поглаварства, поред могућности мисије превођења православних у унију, балканска хибридна хрватска поданичка нација, крвавих руку и прошлости у име римокатолицизма.

РИМОКАТОЛИЧКА  ЗАШТИТА  ОД  ИСЛАМИЗМА   И  АТЕИЗМА 

Право папских посјета у римокатоличком колонијалном континуитету компатибилано је исламском окупаторском праву `посјете` домова друговјерне раје и `прве брачне ноћи`. Вјерске визите римокатоличког понтифека под пастирско-политичко покровитељство подводе и исламски свијет, као иновјерне поданике, као римоактоличку исламску инквизицију на Истоку. Повод папске мисије милосрђа`меке моћи`је ‘забринутост због угрожености хришћанског свијета од радикалног ислама’; због чега се препоручује неопходност приближавања православља папизму. Таква тактика и медијска мисија се користи у НАТО кампањи у Србији и Црној Гори. Посебно у Црној Гори и Украјини НАТО пропаганда подстиче страх од наводних освајачких планова Русије, од којих ће их штитити НАТО, а римокатолицизам од ‘великодржавног православља’.

Од средњовјековних крижарских похода, до формирања ИСИЛ-а, евро – атланска алијанса манипулише муслиманским факт – ором. Европска освајања свијета почињу позивом на одбрану од исламског `освајача`, а кога је евроатланска алијанса у исту сврху измислила и инстру – ментализовала. Од латинског освајања Константинопоља 1204. године, потом поступног османског освајања византијиског царства и коначно Константинoпоља 1453. године, чија окупације траје до данас, европска `света алијанса` исламским војним притиском условљава православне народе на признавање папског примата, а ради прижања војне помоћи у одбрану од `османских освајача` тј. `заштите` која значи и војно-вјерску окупацију.                                                                    Нови и најперфиднији мисионарски метод папске пропаганде јесте загова- рање заједништва римокатолицизма и православља због угрожених хришћан- ских вриједности на Земљи.  Због,`заједничке забринутости` и одбране угро- жених `заједничких вјерских вриједности’ у савременом секуларистичком свијету. Наиме,`како би се дао ефикаснији одговор на основне проблеме и изазове савремености у секуларном друштву и заштитили хришћани од гоње- ња, у првом реду на Блиском Истоку.` Од крсташких похода евроатланска алијанса није користила такву моралистичку стратегију у мисији `меке моћи`.

Православнима се предочава ‘неопходност’ приближавања папизму ради спасавања `хришћанства` на Западу и Земљи, ради одбране основних норми хришћанског живота. Пошто су у евроамеричком секуларистичком свијету цркве празне и хришћанска вјера `нестала`, а на православном Истоку побожност у порасту, потребно је помоћи `посусталом` папизму и протестант- изму са православним вјерницима. У таквој трагикомичној `теолошкој` теорији транзиције, коју пропагирају и ‘православне’ присталице папизма, препознајемо злодух самопорицања смисла хришћанске саборности и Предања. Паничну потрошачку потребу бјежања у ванправославни западноеропски свијет религиозног релативизма и равнодушности.

ПАПСКО ПРАВО ПОСЈЕТA ПЛАНЕТАРНОГ ПАТЕРНАЛИЗМА

Кoja је то хришћанска вриједност која оправдава сва средства, страдања и жртве ради папског похођења право- славних народа? Нико није поставио то питање. Зато што је у питању‘света` самовоља стратегије евроа- тланског екуменизма, папско покровитељско право пастирско-политичког похо – ђење планете. Kакав је то “хришћански“ великодостојник кога не занима шта у православним народима провоцира најава његовог доласка, а какве последице је имао и изазива његов долазак? Од десетог вијека папство се издвојило у засебну политичко-религиозну институцију са самопрокламованим религиозним кодексом. После одвајања од матичне Источне Цркве у ХI вијеку римски патријарх (папа) се самокрунише првосвештеничком круном. Затим се самопрогласио сувереном војне и вјерске власти, и тиме прогласио право на прозелитизам и `свети рат`. `Непогрешив’ у вјери и вршењу политичке власти, папа се прогласио и првим у области науке, што знамо и из историје ломача. Папско самопрокламовано право на контролу духовног, државног и друштвеног живота, контролу свијести и савјести, мисли и осјећања, у име божије свеприсутности, прва је орвеловска религиозно догматизована друштвена доктрина, глобална геополитичка пастирска присмотра ‘великог брата’.

Постулат папског учења је догмат о папском примату, прејемству на неогра- ничену духовну и земаљску власт, глобалну геполитичку религиозну и политичку саборност, из чега је изведен догмат о непогрешивости римског потифека, као Христовог намјесника на земљи – видљивој глави цркве. Папа од тада више није само поглавар једне од религија са којом можемо успоста – ввити однос толеранције и равноправних религиозних односа и права, већ самопроглашени суверен васељенске власти, а Ватикан алегорија идеје једне светске државе. Стога су сусрети православног свештенства са папом, као и политичких представника православних и нехришћанских народа, осим на нивоу бирократског уређивања међудржавних односа, увијек знак признавања пастирско-политичког поглаварства институције папства. Папске посјете имају димензију духовне дипломатије, обаве- зујуће према римокатоличком тумачењу духовних и државних унијатских уговора, а не према доживљају државе домаћин. Зато је одлазак у Ватикан или домаћинско-дипломатско дочекивање папе увијек поклоњење, признавање вјерског и политичког ауторитета Ватикана, а одрицање своје црквене суверености и хришћанског Светог Предања.

Папа Франческо Бергољо и амерички предсједних Хусеин Барак Обама

Данас на свијету не постоје владари са таквим политичким преро – гативима свјетске моћи, осим у пренесеном значењу амерички предсједник, који је духовно-политичка последица папизма, римокатоличке идеологије чија су крајност и реакција блудни синови папизма – протестанти. Заправо, примије- њени папизам, папска ‘света самовоља’ на приватном персоналном плану сваког просјечног протестанта. Европска идеологија индивидуализма као установа `светиње` личне слободне воље у односу на опште и Свето, у којој се сваки европљанин поставио према свијету као мали папа, непогреши европља- нин на путу планетарног папско- протестантског прогреса. Пројекат папизма генерализује се протестантском теолошком теоријом предестинације – предодређења судбине свијета, људи и народа у евроцентричном екуменизму

Историчарима је познато да у историји римокатолицизма истакнуту улогу имају словенски следбеници папизма, као што историји није позната тачка на земаљској кугли на којој римокатолички мисионари нису посијали сјеме раздо – ра и рата. Савременици смо злочина украјинских унијата над властитим народом, као крајем прошлога вијека хрватских унијата усташа у Српској Крајининад Србима. У одређеним околностима потписивање НАТО споразума би се могло оправдати попуштањем пред надмоћнијом војном силом ради физичког опстанка народа, што у Србији и Црној Гори није случај. Међутим, потписивање пакта са Ватиканом и учлањење у унију народа и држава папског `пастирског` похођења представља одрицање државне и духовне суверености, признавањe ауторитета папства као персонификује евроатланског патернализма, политичког и етичког права `католичком` колонијализму и евроатланском војно-вјерском интервенционизму.

Дозивање Ватикана је дозивање несреће, сукоба и ратова. Нема земље и наро- да у којима присуство ватиканске политике није било посредни и непосредни инспиратор немира и кравопролића. Мали број народа је у протеклих десет вјекова мимоишао бич римокатоличке “просвјете“, али се они уистину могу назвати срећним и благословеним народима. Од десетог вијека римокатоли – чки мисионари су на бродовима освајачких евроатлантских`сила`стизали у најудаљеније колоније и крајеве свијета. Одлучни народи успјевали су уз бо- жију помоћ да се одбране од најезде папских мисионара, али су ријетки прим- јери призивања несреће и проклетства у свој дом, залагања за веће римокато- личко присуство у својој земљи и потписивања споразума о дугорочној држав- ној и духовној сарадњи,као што раде партије на власти у Србији и Црној Гори.

2 мишљења на „Папске посјете – право планетарног патернализма (2)“

  1. Ако дозволите, информације су веродостојне, али нешто недостаје. Недостаје „чиф“ по англичанском, или чифути. Све империје и сва государства или краљевства су урушили, франсијско, иберијско, германско, австроугарско, атаманско-османско, русско, наравно да су унутар курије, потому што су успели наместити да се крестјани убијају међусобно око јудеохришћанства које је магла, а при томе чифути немају додорних тачака са крестјанством. Британско држе по имену брит, и по томе што мушке чланове принчеве сунати или обрезује лично чифут раввин. Жмерику држе од постанка по томе што је декларацију од 4.јула 1776. написао чифут пореклом из данашње украине и назвао ту земљу Жmerica погледајте на интернету. Балканске народе су израдили са десетак својих прикривених изрода.
    Хуцпа уз скрипача(виолиниста по несербском)!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please Subtract the Values