Папске посјете – право планетарног патернализма (2)

Spread the love

 

Поводом изјаве патријарха српског Иринеја да још није вријеме да папа посјети Србију

УПОТРЕБА  ЈАСЕНОВАЧКОГ  ГЕНОЦИДА

Предлог да папа прво пође у Јасеновац и поклони се жртвама геноцида, ако хоће да посјети Србију,  демагошка је духовна доктрина `унутрашњег дијалога` континуитета и контекста у коме треба затворити `питање Косова`. Признавње самопроглашеног римског патријарха за планетарног тату и тутора свих хришћана и нехришћана, као и самопроглашене државе Косово, дио је  програмског прихватања евроатласнског духовног и државног колонијалног поретка. Политичка представа конструисања колонијалног компромиса у програму негирања српских жртава геноцида и прављења пролаза папској посјети држави Србији и Српској православној цркви. Прихватања папског политичко-пастирског покровитељства као колонијалног континуитета духовне и државне десуверенизације Српске цркве и државе.

– Ако, папа хоће да посјети Србију нека прво пође у Јасеновац да се поклони. Тако резонује религиозно равнодушни, историјиски и вјерски необразовани Србин.  Као да је разлог ратовања Хрвата против Срба племенски престиж и национални неспоразум. Хрватски геноцид над српским народом од почетка 20. вијека један је процес и подухват државне и догматске доктринае. Римокатолички рат програмског прогона православних и православља са Балкана и средоземног мора. Подсјетимо се политичке повијсти, римокатолички војно-вјерски походи на православне Србе уследили су непосредно после ословађања српског народа од османске окупације, а римокатоличка унијатска мисија према православном Србима се спроводи од срдењег вијека.

У религиозним и разумним народима жртве геноцида су посебно поштоване, а жртве вјерског прогона су уписане у канонизовани поменик мученика за вјеру. Али, код великог броја Срба, обезбожених и људски деградираних у времену атеистичког режима, јасеновачки геноцид се политички употребљава као повод позивања у посјету римокатоличког понтифека, под чијим знамењем и благословом је почињен јасеновачки геноцид. Заправо, три геноцидна погрома над православним Србима у 20.вијеку, у Првом и Другом свјетском рату, а крајем прошлог вијека коначни поргом српског народа са простора Крајине и Далмацје тј. данашње  државе Хрватске.

Такође, такав предлог представља промоцију папског`покајања`, популистичке папистичке пастирске праксе после Другог свјетског рата. Репутацији римокатолицизма не прави сметњу папино поклоњење сваком геноциду на планети почињеном у име папизма, већ пролаз прозелитизму у програму папских посјета и `поклоњења`. Отвара могућност мисије мапом геноцидних стратишта међу друговјерним народима. Шта на путу ка источном фронту, заокружењу планетарног поглаварства, превођењу нових православних народа у унију, значи балканска хибридна хрватска поданичка нација, крвавих руку и прошлости у име римокатолицизма.

РИМОКАТОЛИЧКА  ЗАШТИТА  ОД  ИСЛАМИЗМА   И  АТЕИЗМА 

Право папских посјета у римокатоличком колонијалном континуитету компатибилано је исламском окупаторском праву `посјете` домова друговјерне раје `прве брачне ноћи`. Вјерске визите ватиканског понтифека под пастирско-политичко покровитељство подводе и иновјерни исламски свијет, као евро- исламску инквизицију Истока. Повод папске мисије милосрђа `меке моћи` је ‘забринутост због угрожености хришћанског свијета од радикалног ислама’; а због чега се препоручује приближавање православља папизму. Таква тактика и медијска мисија се користи у НАТО кампањи у Србији и Црној Гори. Посебно у Црној Гори и Украјини НАТО пропаганда подстиче страх од наводних освајачких планова Русије, од којих ће их штитити НАТО, а римокатолицизам од ‘великодржавног православља’.

Од средњовјековних крижарских похода, до формирања ИСИЛ-а, евро – атланска алијанса манипулише муслиманским факт – ором. Европска освајања свијета почињу позивом на одбрану од исламског освајача, кога је евроатланска алијанса измислила и инструментализовала. Од латинског освајања Константинопоља 1204. године, потом поступног османског освајања византијиског царства и коначно Константинoпоља 1453. године, чија окупације траје до данас, европска `света алијанса` исламским војним притиском условљава православне народе на признавање папског примата, а ради пружања војне помоћи у одбрану од `османских освајача`, `заштите` која значи војно-вјерску окупацију.

Нови и најперфиднији мисионарски метод папске пропаганде јесте загова- рање заједништва римокатолицизма и православља због угрожених хришћан- ских вриједности на Земљи.  Због,`заједничке забринутости` и одбране угро- жених `заједничких вјерских вриједности’ у савременом секуларистичком свијету. `Како би се дао ефикаснији одговор на основне проблеме и изазове савремености у секуларном друштву и заштитили хришћани од гоњења, у првом реду на Блиском Истоку.` Од крсташких похода евроатланска алијанса није користила такву моралистичку манипулацију у мисији `меке моћи`. Православнима се предочава ‘неопходност’ приближавања папизму ради , одбране основних норми хришћанског живота, спасавања `хришћанства` на Западу и Земљи. Пошто су у евроамеричком секуларистичком свијету цркве празне и хришћанска вјера `нестала`, а на православном Истоку побожност у порасту, потребно је помоћи `посусталом` папизму и протестантизму са православним вјерницима. У таквој трагикомичној `теолошкој` теорији транзиције, коју пропагирају и ‘православне’ присталице папизма, препознајемо злодух самопорицања смисла хришћанске саборности и Предања. Паничну потрошачку потребу бјежања у ванправославни западноеропски свијет религиозног релативизма и равнодушности.

ПАПСКО ПРАВО  ПЛАНЕТАРНОГ  ПАТЕРНАЛИЗМА

Кoja је то хришћанска вриједност која оправдава сва средства, страдања и жртве ради папског похођења православних народа? Kакав је то хришћански великодостојник кога не занима шта у православним народима провоцира најава његовог доласка, а какве последице је имао његов долазак? Нико није поставио то питање. Зашто? Зато што је у питању ‘света` самовоља стратегије евроатланског екуменизма, папско покровитељско право пастирско-политичког патерналистичког похођење планете.

Од десетог вијека папство се издвојило у засебну политичко-религиозну институцију са самопрокламованим религиозним кодексом. Право првог међу једнакима додијељено римском патријарху на Халкидонском сабору, као јединој патријаршији у Европи, због изражених паганских обичаја на  подручју Европе и због значаја старе римске престонице, злопотребљено је у сврху колонијализма. После раскида од матичне Источне Цркве у ХI вијеку римски патријарх (папа) се самокрунисао првосвештеничком круном. Затим се самопрогласио сувереном војне и вјерске власти, и прогласио право на прозелитизам и `свети рат`. `Непогрешив’ у вршењу вјерске и политичке власти папа се прогласио и првим у области науке, што знамо и из историје ломача. Папско самопрокламовано право на контролу духовног, државног и друштвеног живота, свијести и савјести, мисли и осјећања, прва је орвеловска религиозно догматизована друштвена доктрина, глобална геополитичка пастирска присмотра ‘великог брата’.

Постулат папског учења је догмат о папском примату, прејемству на неограничену духовну и земаљску власт, глобалну религиозну и политичку саборност, из чега је изведен догмат о непогрешивости римског потифека, као Христовог намјесника на земљи – видљивој глави цркве. Папа од тада више није само поглавар једне од религија са којом можемо успоставити однос толеранције и равноправних религиозних односа, већ самопроглашени суверен васељенске власти, а Ватикан алегорија идеје једне светске државе. Стога су сусрети православног свештенства са папом, као и политичких представника православних и нехришћанских народа, осим на нивоу бирократског уређивања међудржавних односа, увијек чин признавања пастирско-политичког поглаварства институције папства. Папске посјете имају димензију духовне дипломатије, обавезујуће према римокатоличком тумачењу духовних и државних унијатских уговора, а не према потпису и доживљају државе домаћин. Зато је одлазак у Ватикан или домаћинско-дипломатско дочекивање папе увијек поклоњење, признавање вјерског и политичког ауторитета Ватикана, а одрицање православне црквене суверености и хришћанског Светог Предања.

Данас не постоје владари са таквим политичким прерогативима свјетске моћи, осим у пренесеном значењу амерички предсједник, који је духовно-политичка последица папизма. Идеологије чија су крајност и реакција блудни синови папизма – протестанти. Протестантизам је примијењени папизам, папска ‘света самовоља’ пренесена на персонални план сваког просјечног проте – станта. Идеологија индивидуализма као `светиња` слободне воље у односу на опште и Свето, у којој се сваки Европљанин поставио патерналистички према свијету као мали папа, непогреши на путу планетарног папско- протестантског прогреса.

Историчарима је познато да у историји римокатолицизма истакнуту улогу имају словенски следбеници папизма, као што повијести није позната тачка на земаљској кугли на којој римокатолички мисионари нису посијали сјеме раздора и рата. Савременици смо злочина украјинских унијата над властитим народом и крајем прошлога вијека хрватских унијата усташа у Српској Крајини над Србима. У одређеним околностима потписивање НАТО споразума би се могло оправдати попуштањем пред надмоћнијом војном силом ради физичког опстанка народа, што у Србији и Црној Гори није случај. Међутим, потписивање пакта са Ватиканом и учлањење у унију народа и држава папског `пастирског` похођења представља одрицање државне и духовне суверености, признавањe ауторитета папства као персонификује евроатланског патернализма, политичког и етичког права евроатланског војно-вјерског интервенционизма.

Дозивање Ватикана дозивање је несреће. Нема земље и народа у којима присуство ватиканске политике није било посредни и непосредни инспиратор немира и кравопролића. Мали број народа је у протеклих десет вјекова мимо- ишао бич римокатоличке “просвјете“, али се они уистину могу назвати срећним и благословеним народима. Од десетог вијека римокатолички мисионари су на бродовима освајачких евроатлантских`сила`стизали у најудаљеније колоније и крајеве свијета. Одлучни народи су уз божију помоћ успјевали да се одбране од напада папских мисионара, али су ријетки примјери призивања несреће и проклетства у свој дом, залагања за веће римокатоличко присуство у својој земљи, потписивања споразума о дугорочној државној и духовној сарадњи, као што раде политичари у Србији и Црној Гори.

 

2 мишљења на „Папске посјете – право планетарног патернализма (2)“

  1. Ако дозволите, информације су веродостојне, али нешто недостаје. Недостаје „чиф“ по англичанском, или чифути. Све империје и сва государства или краљевства су урушили, франсијско, иберијско, германско, австроугарско, атаманско-османско, русско, наравно да су унутар курије, потому што су успели наместити да се крестјани убијају међусобно око јудеохришћанства које је магла, а при томе чифути немају додорних тачака са крестјанством. Британско држе по имену брит, и по томе што мушке чланове принчеве сунати или обрезује лично чифут раввин. Жмерику држе од постанка по томе што је декларацију од 4.јула 1776. написао чифут пореклом из данашње украине и назвао ту земљу Жmerica погледајте на интернету. Балканске народе су израдили са десетак својих прикривених изрода.
    Хуцпа уз скрипача(виолиниста по несербском)!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please Multiply the Values