Писмо Књаза Милоша Владики Његошу против „вуковске секте“

Spread the love

 

Писмо које подсјећа на став српске православне културне политике Књажевине Сербије према аустрославистичкој реформи српског језика и правописа.

Књаз Милош Обреновић, владар полувазалног балканског Књажества Сeрбија ( Княжество Сербiя) које се ослобађало од османске окупације и вазалства, у којем је живјела тек трећина српског народа, док је са друге стране Дрине српски народ у Босни и Херцеговини, Крајини и Војводини био под аустроугарском окупацијом и римокатоличком унијатском мисијом, одлучно се одупирао римокатоличком прозелитизму и револуционарној пропаганди у границама Књажества. Књаз је спречавао покушаје да аустроугарска колонијална културна политика наметне школству и културним установама Књажества аустрославистички програм југословенске језичке политике. У повјесном и програмском контексту католичког прозелитизма аустрославистички програм колонизовања српског језика био је прозелитска пракса унијатске мисије у Далмацији – примјена простог правописа (гласовног) и `дијалекатског` књижевног језика као средстава брзе унијатске мисије и пропаганде. Југословенски правописни програм је био средство раскидања са српским предањем православног правописа и књижевног језика, а тиме и одвајања српског правописа од система и семантике ћириличне писмености православних народа. Реформисани српски правопис југословенског језичког програма представљао је унапређени модел прозелитског правописа унијатске мисије (српски `ћирилични` фонетски правопис прилагођен латиничној варијанти фонетског правописа покатоличене словенске заједнице у Загребу и дјеловима Далмације; прилагођен редукованом фонетском фонду новог књижевног језика кодификованом на основи простог дијалекта).

Књаз Милош је, за разлику од својих наследника, спроводио савјете православних филолога и владика који су упозоравали да је такво `ћирилично` писмо прозелитски правопис прелаза на латинично писмо, и да се из кодификованог књижевног језика на простом дијалекту могу израђивати нови `језици`. Такође, да је југословенска језичка политика средство геополитичког одвајања српског од православних народа, првенствено од највећег православног народа – руске цркве и царевине. Књаз Милош је сачинио више закона забране уношења у Књажество Србију књига писаних реформисаним `ћириличним` правописом и коришћења југословенског комбинованог` ћириличног` писма. Књаз се савјетовао са митрополитом Стефаном Стратимировићем и Владиком Петром II Петровићем Његошем, као и са српским филолозима и културним дјелатницима. Најзначајнији закон забране `хуле против божества и правитељства`, и `да се не штампају књиге правописом Караџића Вука`, који је Књаз Милош установио су Правила о цензурисању, објављена 1832.г. 22 децембра у Књажевској српској канцеларији у Крагујевцу.

Аустрославистичка мисија је у словенске народе упућивала мисионаре словенског поријекла, тако је  колонизовање српског језика спроводила преко српских сарадниика – Сава Мркаља, Ђура Даничића, Вука С. Караџића, Доситеја Обрадовића. Руководилац и координатор словенских сарадника аустрославистичке мисије био је аустријски државни цензор за словенску штампу и културну политику на подручју аустроугарске Бартоломеј Јернеј Копитар. Због негативне религиозне репутације латинских мисионара међу православним Словенима, аустрославистичка мисија је ангажовала српске сараднике присталице покрета `просвјетитељског позитивизма и рационализма – атеистичке активисте под псеудонимом националног препорода, а који су спроводили југословенску реформу српског језика и правописа у форми српског филолошког фолклора.

Свједочанство како је Књаз Милош спроводио православну културну политику у Књажеству је и Књажево писмо Владки Петру II Његошу 20. октобра 1836. године. Писмо је цитирано и у комунистичким пропагандним прегледима повијести реформе српског правописа као примјер ретроградних религиозних антиреволуционарних тежњи православне просвете. Али, после сто година југословенства и последица реформе српског језика и правописа, раграђивања, двоименовања, троименовања, до петоименовања и потпуног преименовања српског језика, потискивања ћириличног и наметања латиничног писма, јасна је сврха Књажевог закона против `вуковске секте` како је Књаз називао реформаторе ћириличног писма и сараднике аустрославистике језичке политике. Програм југословенске језичке политике био је секташки у односу на вјерски и културни континуитет српског народа, српски државни и духовне интегритет и идентитет, противправославна религиозна и револуционарна политика. Југословенски језички пројекат је био полазиште разграђивања српског предања православне писмености и књижевности, саборности и државотворности, а формирања југословенске језичке вавилонске државно-политичке творевине.

Писмо Књаза Милоша Владики Његошу 

„Има једна рђава секта, вуковска названа, која  ь (дебело јер)  изоставља, и још гдјекоја измењенија захтева, и све се бојим да не буде отров ученија ове секте и до у Црну Гору, досад свагда чисту и невредиму пребившу, приспео, а ако би то било, то би ми заиста врло тешко и жао пало, јербо је доста верно познато да та секта изостављањем ь  и увођењем некаквог ‘ј` одводи од православља и приводи к римокатоличанству. (Познат ће Вам бити кустос Ц. К. Библиотеке, Копитар, римокатолик, овај је та ученија разврата дао Вуку, а Вук вуче туђу будалаштину не знајући ни шта вуче ни нашта. Но ово, мислим, сами за себе задржите да не дође до нечастивих ушију.) Та је секта и овде била почела исто учење распрострањивати, но ја сам то у согласију с Г. Митрополитом Карловачким Стратимировићем предупредио многе такове књиге у ватру бацивши, а многије читавим сандуком побацавши“.

Писмо је штампано у публикацији `Известија – `Отделенија руског језика и словесности`; Царска академија наука  (1903. т. VIII књ. 3,ст.333)

Предговор написао и припремио Огњен Војводић

везани текстови: http://www.ognjenvojvodic.info/njegosevo-pismo-protiv-dositeja-obradovica-podlog-orudja-podsmijeha-pravoslavlju.html

6 мишљења на „Писмо Књаза Милоша Владики Његошу против „вуковске секте““

  1. Овоме ћемо на крају придодати само неколико детаља у прилог моралном лику Вука Караџића, што сам у ранијим текстовима избегавао. Испод „Бечког књижевног договора“ Вук се потписује ЛАТИНИЦОМ. Вук се венчава у римокатоличкој такозваној цркви и сву децу крштава у истој (било је неких тврдњи да је мушку децу крстио у православној вери, међутим, његов син Деметар је у православној Русији, у Петрограду, сахрањен на католичком гробљу. Тешко да је то било могућно без његове воље пре смрти). Вук се бави препродајом српског културног блага, мноштво књига непроцењиве вредности је покупио из српских манастира и продавао у Бечу, иако је обећавао да ће их поново штампати. Писао је жени да му пошаље сопствено дете да га прода. Да и не говоримо да је деци давао „чиста српска имена“, попут најпознатијег му детета Вилхемине…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

* Please Multiply the Values