Поводом прилагођавања Горског вијенца новоцрногорском правопису

znaci-gorski-vijenac-zemun-izdanje5 У Црној Гори  се догодило оно што нико није очекивао и није могао предвидјети, а поготову православни вјерници и Српска православна црква – што нико од православних Срба, без обзира на политичко опредјељење, није могао претпоставити. После петнаест година програмских патријских напада од стране званичне културне политике актуелне власти, негирања, одрицања, политичког осуђивања, покушаја прекомпоновања, до предлога избацивања из лектире, најпознатије и најчитаније дјело владике Петра II Петровића Његоша ,,Горски вијенац“ је прилагођено новоцрногорском правопису и објављено на новоименованом језику и писму – што значи, претпостављамо, и прихваћено од званичне културне политике као национално културно и књижевно наслеђе. Први примјерци новоцрногорског издања ,,Горског вијенца“, су изашли из штампе.

Радује помисао да је Министарство просвјете, по ријечима господина Миличића, филолога који је радио на прилагођавању Горског вијенца новоцрногорском правопису, помогло у самој ствари, а посебно што је изабрало Горски вијенац као први примјер прилагођавања новом правопису једног историјског књижевног дјела. Надамо се да је то први корак превладавања политичких сукоба у Црној Гори, корак ка помирењу браће по крви, а судећи по овом поступку и по јединственом заједничком предању витешког дјелу и вјере предака. Наиме, помирењу у истој религиозно-политичкој идеји коју је Владика Петра II Његош завјетовао потомству као залог очувања слободе и праве вјере – борбе против завојевача, али и оних који су одрекли историјско име и славу племена. Истовремено, то може бити пут повратка новоцрногорског правописа ћириличним корјенима и српском имену, а партије на власти изворном `црногорском` православном идентитету који су династи Петровић Његош очували и предала потомству.

Прихватање Горског Вијенца од стране културне политике актуелне власти оповргава претпоставке да је црногорска власт пошла путем одрицања вјере православних предака и прибјегла атеизму и религиозном синкретизму дајући превласт муслиманском фактору. Истовренмено, то је и путоказ свим другим неисторијским политичким нацијама пониклим на просторима бивше Југославије да се врате  историјском предању и народу.

Црногорски филолог, новинар и публициста Божидар Миличић са правом изјављује да је изненађен реакцијом српске јавности након сазнања да је он еп Петра II Петровића Његоша „Горски вијенац” приредио у складу са црногорским правописом. `Није ми ни на памет пало да преводим Горски вијенац” јер сматрам да су српски, босански, црногорски и хрватски један језик, већ сам само прилагодио текст новој црногорској ортографији. Мени као филологу одговара фонетска формула ‘пиши као што говориш’, што се дешава у Србији, Хрватској и БиХ, па зашто то не би било примерено и у Црној Гори, посебно сада када за то постоје и правописни услови”, навео је Миличић. Додао је да је само измијенио екавицу тамо гдје је то било потребно, али да је оставио многе екавизме, којих у епу има.

Најзанимљивији стручни коментар из Србије на вијест о “преводу“ ,,Горског вијенца“ на црногорски правопис дао је презимењаг предсједника ДПС-а и дугогодишњег премијера ЦрнаГоре лингвиста Владо Ђукановић из Београда, „Овде није реч о преводу, ни Црногорци га нису тако представили, већ о усклађивању са црногорским правописом и увођењу два нова слова у текст „Горског вијенца”. „Горски вијенац” има 17.170 речи а измењено је неких седамдесетак, што би било измена од 0,004 одсто. „Горски вијенац” је симбол црногорства, те им и тај незнатни постатак значи у њиховом „поцрногорчавању. Због та два слова Његош неће бити већи Црногорац нити мањи Србин“, изјавио је Ђукановић.

Његош је своја дјела писао у времену промовисања новог револуционарног правописа Вукове реформе, али на књижевном српскословенском и црквеносло- венском правопису и језику, и Његошево дјело је већ превођено – транслитерисано на `народно-племенски` језик и правопис. Захваљујући  поетској и језичкој снази Његошевог талента, и преводиоцима који нису дословно примјењивали вуковску методологију избацивања српских, српскословенских и црквенословенских `ненародних` ријечи из Горског вијенца поетска аутентичност епа и суштина поруке дјела није преиначена. Надамо се да прилагођавање новоцрногорском правопису, ако није `прилагођаван` и садржај, неће утицати на поетику и поруку Горског вијенца. Наиме, Горски вијенац је писан јасном и недвосмисленом завјетном поруком потомству, јасним политичким и вјерским појмовима, зато је свеједно на ком језику и писму ће неко прочитати ријечи борбеног поклича Владике Данила:

,Удри за крст, за образ јуначки,                                                                                          ко год паше свијетло оружје,                                                                                               ко год чује срце у прсима,                                                                                           хулитеље имена Христова,                                                                                                  да крстимо водом али крвљу;                                                                                тријебимо губи из торине,                                                                                                  нек пропоје пјесна од ужаса,                                                                                           олтар прави, на камен крвави“;

Или, химничне  побједничке ријечи Војводе Батрића :

,Весели су гласи господару!                                                                                    клањамо се Богу и Божићу.
Најприђе ти Божић честитамо,
честитамо Божић Гори Црној!
Ми пет братах пет Мартиновићах
и три твоје слуге највјерније
са соколом Бориловић – Вуком
покласмо се синоћ са Турцима.
У помоћ нам ко год ћу притече,
сакупи се војске као воде.
И што ћу ти дуљити причање?
Колико је равнога Цетиња,
не утече ока ни свједока,
ни да каже како им је било,
те под сабљу своју не метнусмо
који ни се не кће покрстити;
Који ли се поклони Божићу,
прекрсти се крстом христијанскијем,
узесмо га за својега брата.
Куће турске огњем изгоријесмо,
да се не зна ни стана ни трага
од невјерна домаћега врага.
Из Цетиња у Ђеклић пођосмо.
Ћеклићки се разбјежаше Турци
мало кога од њих посјекосмо
ма њихове куће попалисмо;
од мечета и турске џамије
направисмо проклету гомилу,
нека стоји за уклин народу.`

Нема сумње, прилагођавање Горског вијенца новоцрногорском правопису је прилика и замајц да и `новоцрногорци`, макар из политичко-правописног принципа, почну да читају Горски вијенац и враћају се дјелу и завјету православних предака. Прилагођавање ,,Горског вијенца“ новоцрногорском правопису пут је прилагођавања новоцрногорске идеологије духу Његошевог дјела, а тиме и духу православља, чиме би црногорска обновљена држава, као секуларна и грађанска у најбољем европском духу, убудуће била најбољи наследник и настављач историјске идеје династије Петровић Његош.Овакви примјери могу отворити пут и за исправљање других неправди почињених према антикомунистима и православнима у Црној Гори, нарочито за вријеме Другог свјетског рата и непосредно после рата у југословнеском комунистичком режиму. Повратак Његошевом књижевном дјелу може пробудити вјерску свијет за испуњење владичиног завјета, кључног и незаобилазног мјеста на културно-историјској мапи Црне Горе, за обнову цркве на Ловћену, коју је Владика Петар II Његош посветио свом стрицу Светом Петру Цетињском, православног олтара на Ловћену који је 1972. године срушила комунистичка власт.

Овај прворазредни културни чин Министарства просвете Црне Горе оповргава злураде гласине које су `савремену` Црну Гору упоређивале са Турском која не признаје правни статус Васељенске патријаршије – те да ће Црна Гора бити друга држава после Турске, као кандидат за чланство у Европској унији, која не признаје правни статус православне цркве у својој држави. Заправо, злонамјерно слутећи сличан сценарио, да ће митрополија црногорско-приморска морати да тражи заштиту својих права суду у Стразбуру, као што је то урадила православна црква у Турској, и повратила дио својих материјалних добрара.

П.С. Питање је, међутим, како ће бриселска администрација Европске уније реаговати на нагло скретање курса културне политике актуелне црногорске власти, будући да је у претходном периоду Демократска партија социјалиста деценијама партијски програм плигођавала поглављима законских и културних регулатива и препорука Европске уније, а посебно у креирању националне културне и вјерске политике. Наиме, како ће пред наднационалном и арелигиозном  бриселском администрацијом оправдати `прилагођавање` званичне културне политике таквом прворазредном православном штиву, које опомиње и позива на хришћанску савјест свједочења православног предања, завјетног вјерског и витешког дјела  православних предака.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please arrange the below number in decreasing order