Зашто предсједник Путин поново да прочита Гогољеву приповијест Тарас Буљба

GogolМинистарство спољних послова Русије je октобра 2014. године предложило украјинским колегама да поново прочитају дјело Николаја Гогоља „Тарас Буљба‟, да схвате гдје се налази Новорусија. „Историјска неписменост и политичка неодговорност су постале одлике представника садашњих кијевских власти. Трагачима за историјском правдом препоручујемо да поново прочитају Гогољево дjело `Тарас Буљба’ у оригиналу`, саопштило је МСП, и на украјинском језику навело цитат Гогољевог текста у којем је речено да је Новорусија заузимала „цијели југ све до Црног мора‟.

Гогољева личност и дјело су персонификација патриотског духа у Украјини и цијелој Русији, књижевни ауторитет, али и ауторитет апологете православља. Гогољево дјело има литерарни историјски значај, али и значај православног штива, корисно је због геополитичких анализа, али битније због познавања религиозних односа, а посебно државне и духовне доктрине руског царства, као јединствене политике православног духа.

2199У приповијести Тарас Буљба представљена је руска снага и одлучност у одбрани отачаства од освајача, а прије свега смисао борбе у одбрани православне вјере. Као у епу, православни витезови подносе и превазилазе страдања, а у последњем поглављу поразе непријатеља подвигом и снагом праведника. Козаци су савладали унијатску кривовјерну освајачку војску, али , када побједа треба да се крунише, Гогољ уводи некарактеристичан крај за руски еп и бајку. Војна побједа православних Руса се не крунише побједом православља, већ фаталистичким уступцима козачких пукова побијеђеном непријатељу, што Козаке доведи до пропасти, а у чему посредује `православно` свештенство.

Шта је навело искусне козачке ратнике да потпишу војно-вјерску превару? Можда безусловно повјерење у православно свештенство или непознавање прозелитске политике унијатске мисије? Навешћемо дио текста драмтичног разрешења козачке побједе и потписивања погубног `споразума`, у којем многи и пажљиви читаоци превиде `детаљ` да је поражену војску католичке круне `спасило руско свештенство`:

moller,,У љетописима је записано како су бјежали пољски гарнизони из ослобођених градова; како су били повјешани несавјесни арендатори; како је био слаб крунски хетман Николај Потоцки са многобројмном својом армијом против те неодољиве силе; како је, разбијен, гоњен, подавио у малој ријеци најбољи дио своје војске; како су га страшни пукови козачке војске опколили у малој варошици Полономе, и како је пољски хетман под заклетвом обећао у име краља и државних власти потпуно задовољење у свему и повратак свих пређашњих права и повластица. Али, козаци нису били такви да на то пристану: знали су они већ шта је то пољска заклетва. И Потоцки се не би више шепурио на свом коњу што му вреди шест хиљда, и привлачио погледе госпођа и завист дворјана, не би више давао раскошне гозбе сенаторима , да га није спасило руско свештенство које је било у тој варошици.

Кад су изашли у сусрет сви попови у сјајним златним одеждама, носећи иконе и крстове, а пред њима владика са крстом у руци и са пастирском митром, сви су козаци сагли главе и поскидали капе. Они се у то време не би ни на кога обазрели, па ни на самога краља; али против своје хришћанске цркве нису смјели, и поштовали су своје свештенство. Пристаде хетман заједно с пуковницима да пусти Потоцког, пошто им се закуне да ће оставити у слободи све хришћанске цркве, да ће заборавити стару мржњу и да неће чинити никакве неправде козачкој војсци. Само један пуковник не пристаде на такав мир. Тај један бјеше Тарас. Истрже он прамен косе из своје главе и повика: – Еј, хетмане и пуковници! Не поступајте као жене! Не вјерујте Лесима, изневјериће пси!
А када главни козачки писар поднесе уговор и хетман га потписа својом моћном руком,Тарас скиде са себе чисту димискију, скупоцјену турску сабљу од чистог челика, преломи је надвоје као трску, и баци далеко на разне стране оба комада, рекавши: Па збогом! Као што се ова два комаде сабље неће саставити и бити једна абља, тако се ни ми, другови, нећемо, више видети на овоме свету. Упамтите шта ћу вам рећи на растанку: на смртном часу сјетићете се мене. Мислите да сте купили спокојство и мир; мислите да ћете пановати? Пановаћете другим пановањем: одраће ти хетмане са главе кожу, напунити хељдином плевом и носити по варошима, а ни ви панови нећете сачувати своје главе!
***
Хетман и пуковници стајали су збуњени, сви замишљени и ћутали су дуго, као да их тишти нека тешка слутња. Није Тарас узалу прорицао: све се догодило како је прорекао. Није много времена прошло после вјероломног поступка под Каневом, а хетманова глава је била набијена на колац заједно са главама многих највиђених заповједника.„

ПАПСКИ ПОМИРИТЕЉИ

i605_122Сваки сусрет православих епископа са папским прелатима ме подсјети на чин `мировне мисије` православних пастира у роману Тарас Буљба. Повијест православља свједочи да су после сваког `споразума` са папизмом православни доживљавали државну и духовну пропаст. Пропагандну димну завјесу `хришћанског помирења` пред православним свијетом папизам је увијек тактички правио ради престројавања снага и припрема нових крсташких похода. Стара је стратегија евроатланске алијансе да у војној немоћи или поразу предлаже православнима `помирење` позивањем на очување `заједничких хришћанских вриједности`.

Истом `духовном` демагогијом започети су крсташки походи на Исток и окупирање Константинопоља. После освајања Константинопоља прозелитизам папизма је првенствено усмјерен на православну Русију као пријетњу `једнополарном` свијету евроатланске војно-вјерске алијансе. Данашња пропаганда евроатланског екуменизма је усмјерена и на скретања пажње са активности унијатске мисије на подручју Русије у Украјини и Балкана, гдеј је вјековима узрочник вјерских ратова, и преусмјеравање позорности на Блиски Исток и `заједничког спољашњег друговјерног` непријатеља.

0ED82A6F-3482-4A3F-8C47-8ED1E0D7E264_mw1024_s_n`Помирење` хришћана и повратак `хришћанском јединству` за папизам програмски значи `повратак` православља римокатолицизму, а сви сусрети и споразуми са православнима корк ка коначном прихватању папског поглаварства и `права свете алијансе` на планетарну премоћ. Стога, недостатак православне преговарачке стране са евроатланском алијансом може бити непознавање континуитета католичког прозелитизма, као платформе и парадигме евроатланске војно-вјерске стратегије и међународне политике.

Међувјерски дијалог је дипломатија по преимућству, али којој вјера није средство, већ сврха и смисао државне политике. Политичка историја човјечанства нас учи да је дипломатија наставак рата политичким средствима, а рат наставак политике оружаном силом, што потврђује хришћанску истину да је живот на Земљи за праведника долина плача, рата и страдања. Дакле, долина дипломатје и рата до дана коначног Суда Господњег, а `прича` о помирењу праославља са папизмом ради `јединства` хришћана политичк папистичка пропаганда и атеистичког ванхришћанског вавилонског стапања.

Када сам први пут читао Тарас Буљбу, као дјечак, збуњен сам био наступом праволавних свештеника, спасавања непријатељ који су чинили злочине и прогањали православну вјеру. Питао сам оца зашто су православи свештеници и владика навели Козаке да потпишу споразум који ће их одвести у смрт, отац ми је одговорио, одговарајуће мојим годинама, да су то били `лажни православни попови’.

Од римокатоличког раскола примарна прозелитска пракса папизма је придобијање православних првосвештеника, које није првенствено унијатско издвајање, већ врбовање епископа унутар православне цркве, а потом преко `православних` поглавара превођење православне пастве у унију. Унијатизам је средство спољашњег притиска које папизам пасивизира када активра придобијене `православне` поглаваре. Такође, познато је да су мондијалисти у мантијама веће присталице једнополарног свијета и од политичара у међународним институцијама, а извјесни клерикални корпоративизам већи заговорник монетарног мондијализам то јест својеврсног економског екуменизма.

Tan2014-11-29_184711846_1-620x350Евроатланска алијанса је у мисијама медијатора увијек користила медијуме који имају архетипскo значeње у памћењу противничког народа. У средњем вијеку према православнима је користила хришћански ритуализам, а данас према народима источног лагера, прекинутог православног континуитета, користи религиозне мантре које изазивају нејасне религиозно-историјске асоцијације, програмски прављене према профилу популације којој су услед ускраћеног традиционалног васпитања религиозне представе учитаване популарном евроамеричком филмском продукцијом.

Зато многи савремени руски и српски политичари православље и римокатолицизам сматрају вјерским формалним разликама и последицама геополитичкиих сукоба Истока и Запада, а сукоб у Украјини или српској Крајини последицом нацоналног, а не вјерског опредијељења. Као у Украјини стварајући украјински унијатски национализам, или на Балкану у односу на православне Србе хрватски, тако је у Пољској папизам подстицао и користио пољски национализам као католичко оруђе против православне Русије, можемо га назвати пољски папизам, о којем пише Гогољ у роману Тарас Буљба.

УСУД  УТОПИЗМА

imgiiIMsdМноге велике државе и народи имају свој својеврсни историјски `усуд`, који и поред историјског искуства и у највећим успонима политичке и војне моћи нису могле да превазиђу. У питању је проблем и опредјељење духовне, а не политичке природе. Руска империја је на врхунцу војне моћи правила погубне `компромисе` по питању православног Предања, као залога јединствене руске политике православног духа. Познати примјер руског политичко-духовног дисконтинуитета је владавина Цара Петра Великог, који је фасциниран технолошким напретком принципе протестантизма, позитивизма и техницизма примијенио на цркву, разграђујући континуитет хиљадугодишњег руско-православног јединства, јединствене духовно-државне политике, што је био замајац духовно-државног урушавања руског царства.

Који су разлози руског и српског напуштања политике православног духа? Да ли страх од побједе у своје име, недостатак вјере у мисију православног смисла и културног континуитета? Зашто руски и српски човјек у успону војне моћи и праведној побједи посегне за ванправославним, апстрактним и утопистичким идејама? Такве примјере нису могли срести у политици европских народа. Можд је у питању погрешно свођење појма равноправности на раван класног и вриједноснг поретка ствари? Можда погрешна представа о јединству и помирењу човјечанства, или као код актуелних српских партија на власти атеизам и прилагођавање политички пожељној евроамеричкој `побожности`?

ПРЕПОЗНАВАЊЕ

Putin crkva_nСмисао сусрета православног патријарха са папом да ли може бити само политичке природе, по питању одбране хришћана и хришћанских светиња на Блиском истоку? Да ли мир у свијету одржава `равнотежа страха` и равноправна подјела војне моћи или религиозни релативизам и равнодушност. Руској нуклеарној одбрани није пријетња религиозно рушилаштво исламског фанатизма, већ рушилачка религиозна равнодушност евроамеричког инвазионизма, којој хришћанска и предхришћанска култура Истока не значи ништа, нити у аранжманима евроамеричког атеистичког `религиозног туризма`.

Предсједник Путин је изјавио да се Русија може ослонити само на двије силе – своје нуклеарно оружје и православну вјеру. Нуклеарно наоружање Совјетског савеза укидањем антизападне идеологије постало је самоубилачко оружје, као после пада Берлинског зида, а Русија распродата, а шта се може догодити `падом` православља, (изједначавањем православља са папизмом), смислом руско-српског јединства и постојања, као вјерском и `природном` препреком освајачко-пљачкашкој ватиканско-викиншко-вашинктонској стратегији планетарне политике.

putin-iljinЗалагањем и предсједника Путина 2005. године земни остаци Иавана Иљина, познатог богослова и правника, идеолога монархистичке емиграције, су из Европе пренесени у Русију, и положени у гробницу Донског манастира. Иљиново дјело говори о помирењу и уједињењу нове Русије у православљу на здравим државним основама, а о папизму као о политичкој и вјерској опасности. Колико је дјело Ивана Иљина показатељ пута повратка Русије православљу и отачаству, толико је сусрет патријарха са папом пут ванправославног вавилонског јединства.

Зато, због успостављања државног и духовног континуитета, искуства и дјела православних предака, као једино сигурног и слободног путу руског и српског политичког постојања, било би потребно да предсједник Путин, православни Руси и Срби, сви православни заједно, поново прочитамо приповијест Тарас Буљба, са великим внимањем на епизоду екуменистичког наступа православних свештеника и владике у погубном `помирењу` православних Козака са побијеђеним заклетим непријатељем свега руског и праославног. Наиме, да бисмо схватили поруку какве су последице споразума и `помирења` са папизмом, препознали приближавање папизма као знак пораза и утопистичког усуда, и научили се препознавању православних пастира и евроатланских екумениста под православним `псеудонимом` и знамењем.

2 мишљења на „Зашто предсједник Путин поново да прочита Гогољеву приповијест Тарас Буљба“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please enter the Characters - [Case Sensitive]