ПРОПАГАНДА „НОВОКАЛЕНДАРСТВА“

Spread the love

 

МЕДИЈСКА МИСИЈА „МЕКЕ МОЋИ“

‘Хришћани који се придржавају грегоријанског календара сјутра славе празник Васкрсења’, ‘хришћани који славе по грегоријанском календару сјутра славе Васкрс’,’све хришћанске цркве које су усвојиле грегоријански календар сјутра ће одржати богослужење’, тако се на јавним медијским сервисима Србије и Црне Горе најављује римокатолички Божић и Васкрс; као да је у питању временско-следствена, формално-религијска разлика прославе истовјетних папско-протестантских празника у односу на православне празнике, који су у истом атеистичком рјечнику-појмовнику названи као ‘хришћански вјерници и цркве који се придржавају јулијанског календара.’ Таквом медијском мисијом `меке моћи` се вјерски необразованим православним Србима намеће погрешна представа хришћанске вјере, то јест, да између православља, римокатолицизма и протестантизма, нема суштинске духовне и догматске разлике, осим временско-календарске. Системски се ствара илузија да православни, римокатолици и протестанти поштују иста духовна начела, догматски и канонски утврђене исте истине вјере, да је православље са римокатолицизмом и протестантизмом у свему исто осим у неусаглашености календарских рокова, као последице календарског неспоразума метереолошко-математичке природе.

 Сходно таквим претпоставкама православним вјерницима се препоручују и религиозне евроатлантске интеграције, да у процесу политичке транзиције пређу и на други црквени календар, да нас уз једнопартијску прошлост прође и православље. Дакле, да се учлањењем у политичко-економске европске институције учланимо и у унију старог-новог папско-протестантског евроцентричног религиозног поретка. У програму евроатлантских интеграција балканских народа питање “старог“ и “новог“ календара се поставља као још једна православна препрека на путу евроатланских интеграција. Европски савјет је фебруара 2012. године донио одлуку о додјели Србији статуса кандидата за чланство у Европску унију од када је прозелитско дјеловање папских прелата у Србији појачано. Београдски надбискуп у празничним посланицама од тада отворено позива православне Србе на духовно и политичко јединство у Европској унији, на прихватање заједничке европске прошлости и будућности, и ,,без обзира на различите датуме прослављања вјерских празника“. Ове године римокатолички београдски надбискуп је изјавио, у духу београдске медијске мисије религиозног релативизма, да Србија треба да буде земља «контакта различитих религија», а не православног предања.

Савремени секуларизам користи дјелотворнију антирелигиозну друштвену доктрину него што је било револуционарно забрањивање религиозности – релативизује религиозне разлике и истине вјере, а истиче непосебне стране религија. Нова атеистичка тактика подстиче арелигиозност и религиозну равнодушност. Агресивни атеистички прогон побожности подстицао је често поштовање вјере, али залагање за `општерелигиозна права` подстиче арелигиозност и религиозну равнодшност. Једно такво опште мјесто мисије `религиозног релативизма` кроз залагање за повратак општехришћанском јединству јесте свођење вјерског значења календара на питање прецизнијег рачунања времена.

Савремена пропаганда глобалног једнокалендарства подилази човјековим приземним поривима, указује на законе природе, прогреса, потрошачког друштва, вољу већине, ‘свијета’, друговјерних, невјерујућих, а на првом мјесту религиозно равнодушних. Пропаганда новокалендарства питање црквеног календара своди на другоразредно политичко питање, са богословско-историјског на ниво `научног` демократског договора – став јавног мнења. Данашње заговарње новокалендарства међу православнима нема предзнак прозелитске пропаганде, наметања других религиозних и историјских “истина“, већ прагматизма, потрошачког избора економичније религиозности, екуменског конформизма, демократизма, прилагођавања међународном екуменском и економском поретку, својеврсном економском екуменизму.

Питање грегоријанског календара се више не поставља ни као потреба наводно тачнијег рачунања времена, већ као демократско питање, ствар принципа већине, али одређене, пожељне геополитичке већине; а та надмоћна страна за поједине наше политичаре и пастире није православна Русија, која чини већину православних вјерника, већ папско-протестантска страна, и оне православне помјесне цркве, то јест државе које су после преласка на папски календар постале и чланице НАТО евроатлантског војног пакта.

У новокалендарској пропаганди нема помена Руске православне цркве, која чини деведесет одсто православних вјерника, као што Грузијску, Јерменску и Коптску цркву, те Јерусалимску патријаршију, које такође поштују јулијански календар, активисти новокалендарства не помињу. Нехришћанске намјере новокалалендарске пропаганде се посебно разоткривају у непомињању Свете Горе Атоса, језгра православнe духовности, гдје се до данс поштује јулијански календар,а грегоријански одбацује као папски прозелитизам. Охрабрени силом војно-политичке евроатлантске алијансе, као јединим аргументом својих ‘научних’ и ‘богословских’ тврдњи, политичари и пастири прозелитизма пропагандом новокалендарства позивају православне Србе да се придруже поред политичке и евроатлантској религиозној унији. Пастир прогреса је поручио православним Србима: – Не можемо постављати, како ни политичке, тако ни вјерске услове на путу европске будућности.

ГРЕГОРИЈАНСКИ  ГЛОБАЛИЗАМ

У ери информатике, технолошког напретка космичких размјера, свијету премреженом рачунарским системима, добу биотехнолошког модификовања природе и људи, програмирања човјекове прошлости и будућности, надања и памћења, стварање гломазног глобалног синкретистичког сурогата једне свјетске религије је непотребно. `Старозавјетни` вавилонски пројекат је превазиђен, архитекте нововавилонског пројекта су заобишли религије и језике, као декоративне културно-религозне разлике демократских права. Ново вавилонско нивелисање није формално стапање језика и народа, већ брисање `прошлог` и програмирање новог памћења, преиначење историјске истине и свијести; брисање `старих` и учитавање нових историјских `истина`, формирање и форматирање  једнообразног сјећања, до глобалне једнакости у `памћењу`, заправо забораву.

`Ко контролише прошлост, контролише садашњост, а ко контролише садашњост, креира будућност`, пише Џорџ Орвел у својим антиутопијским есејима. Све империје у историји су уводиле своје календаре, своју повјесну политику памћења, креирајући пожељну политичку прошлост и перспективу. Јединствен пројекат историјског и идентитетског инжињеринга, архетип савремених система програмирања друштвено-политичке свијести, евроатлантске мисије `меке моћи`, управљања човјековим временом и животом, повјесним памћењем и предвиђањем, представља папска промјена јулијанског и установљавање новог, наводно рачунски тачнијег, грeгoријанског календара папе Гргура из 16. вијека.

Од средњег вијека до данас латинско наметање грегоријанског календара представља матрикс евроатлантске мисије `меке моћи`. Папски пројекат памћења кроз промјену јулијанског календара, под изговором прецизнијег временског прорачуна, представља програм савремених пројеката историјског инжењеринга и религиозног ревизионизма, брисања ‘старих’ историја и календара” древних народа и религија, и наметања ”нове” глобалне историје и будућности. Као у 16. вијеку и данас наметање грегоријанског календара представља средство наметања папског планетарног поглаварства, папске воље ,,како на земљи, тако и на небу”. Наиме, неприкосновене земаљске и духовне власти папства као персонификације евроатлантског екуменизма и планетарног патернализма.

Разлог римокатоличке реформе јулијанског календара је успостављање глобалног грегоријанског „рачунања” историје, а не само времена. Рачунање времена је повод, а узрок је историјски и религиозни ревизионизам, програмирање памћења, а према памћењу претпоставки будућности. Данас бисмо казали успостављања медијског монопола планетарног опсега на наметање глобалне политике памћења, учитавања прошлости, а тиме контролисања садашњости и креирање будућности.   

`Новокалендарско` нивелисање представља својеврсно вавилонско мијешање, које у првостепеном мијешању значи прелазак у јединство заједничких религиозно-политичких датума, успостављање евроцентричне једнакости памћења повијести, док је у другостепеној нивелацији потпуно брисање историје и памћења. Пројекат глобалног `новокалендарског` нивелисања је и програм брисања датума великих покретних празника из календара православне цркве, што  у `новокалендарској` нивелацији значи брисање свијести о вјерском значењу и смислу црквених празника, као што је урађено у евроамеричкој `хришћанској` празничној култури.

Питање промјене календара је да ли ћемо прећи на туђи, а не тачнији календар, да ли ћемо одрећи православну, а прихватити ”нову” историјску `истину`, друге религиозне и политичке ауторитете историје, а тиме и будућности? У том контексту, прворазредно питање православног календара је са киме ћемо, а не када ћемо славити вјерске празнике. Очување поретка јулијанског календара је прије свега питање историје и саборности Цркве, али и националне и културне политике народа и државе, а на последњем мјесту питање прецизног рачунања времена.  Поштовање одређеног календарског празничног канона у народу изграђује друштвену културу памћења и историјску националну свијест. Календарска култура изграђује културни континуитет, природу и политику памћења, и својеврсну`перспективу памћења`. Раскид са календарским континуитетом представља раскид са културним континуитетом. Свођењем значење календара на ванвјерски и ванкултурни времеказ народ губи културно-историјски орјентир у времену и простору, историји и будућности. Народ лишен календарског култа и канона постаје дио другог календарског континуитета и културе, туђег организованог система `политике памћења`, туђих културно-религиозних и геополитичких пројеката будућности, дио државне и духовне доктрине других нација и држава ‘које контролишу прошлост и садашњост, а креирају будућност’.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

* Please enter the Characters - [Case Sensitive]