Руско и српско социјалистичко схватање свјетског рата и мира

Spread the love
Сагледавање руског и српског схватања Другог свјетског рата поводом непозивања Србије и Русије у Пољску на прославу осамдесетогодишњице почетка Другог свјетског рата

Овог мјесеца Пољска није позвала Русију и Србију у Варшаву на годишњицу почетка Другог свјетског рата, али је позвала Хрватску, као представника народа бивше Југославије који је ратовао против нацизма.Пољско политичко и историјско игнорисање Србије и Русије представља иницијативу за рехабилитацију нацистичке Независне државе Хрватске, која је формирана у Другом свјетском рату 1941.године, као римокатоличка-фашистичка творевина, и која је у програму холокауста спроводила геноцид над српским народом. Због таквог поступка Пољске и изјава предсједнице Хрватске истим поводом званичници Србије су реаговали критичким изјавама и подсјећањем на нацистичку прошлост Хрватске и актуелно величање нацизма у Хрватској. Да ли ће поступак Пољске бити политичка и повјесна поука и порука Русима и Србима? Да ли такав поступак Пољске представља пољски повјесни програм или само актуелни атлантистички ангажман?

Постоје научне и ненаучне ревизије историје. Србима и Русима је потребна научна ревизија историје, повјесно препознавање религиозних и расних разлога Другог свјетског рата. Пољско непозивање представника Русије и Србије на годишњицу Другог свјетског рата треба да буде повод за преиспитавање политике Пољске у Другом свјетском рату. Такође, то је прави повод да Руси и Срби схвате суштински смисао свог савеза, старијег и битнијег од идеолошких и партијских политичких односа. Пољски поступак према Србима и Русима треба да буде и повод за руско разумијевање разлога различитог српског става према побједницима и „ослободиоцима“ у Другом свјетском рату то јест зашто Србија нема јединствен став према „побједницима“ Другог свјетског рата.

Није Пољска прва у повијести позивала Хрватску на атлантистички „антинацистички“ антируски састанак. Обије Југославије, монархистичка и социјалистичка, су биле државно-политички пројекти представљања Хрвата као народа побједника у Првом и Другом свјетском рату, и ако су Хрвати као римокатолици и поданици Аустроугарске ратовали у аустријској војсци и као савезници нацистичке Њемачке били војници Вермахта. Доживотни предсједник Социјалистичке федеративне републике Југославије је био Хрват Јосип Броз, шеф Комунистичке партије Југославије, који је као поданик Аустроугарске учествовао у нападу на Србију у Првом свјетском рату, а за кога су многи тврдили да је Пољак. Скоро сав југословенски партизански покрет који је предводио Јосип Броз су чинили Срби, одани маршалу Титу. Ратовали су против сународника Срба који су били против владавине Хрвата и римокатолика над православним Србима, који су вјеровали да Краљ Југославије Петар у Лондону заступа српске ставове. После рушења Краљевине Југославије формирана је Социјалистичка Југославија која је била потпуна окупација српског народа од хрватско-словеначке католичко-комунистичке коалиције.

Српско-хрватску националну политику Србија спроводи до данас. После распада Југославије све власти Србије су спроводиле југословенску државну и културну политику, представљајући Србију као малу Југославију. Револуционарно «ослобођење» Србије од „Милошевићеве власти“ 5. октобра 2000. године Демократска опозиција Србије је представила постављањем на власт министара Хрвата, продајом Хрватској  најзначајних фабрика и земљишта у Србији, прогоном Срба учесника одбрамбеног рата у Хрватској, када је над Србима настављен нацистички програм етничког чишћења. И актуелна власт у Србији је наставила спровођење државне доктрине српско-хрватског дискурса – премијерка Србије је Хрватица као и поједини министри у влади Србије. (Захтјеви српских установа културе о завршавању закона о српској ћирилици као званичном писму се игноришу и опструишу до данас, а истрајава се у југословенској језичкој политици равноправног коришћења српске ћирилице и хрватског латиничног алфабета који је доминантан над ћириличним, због поданичке српске  културне политике прама Хрватској). Скоро 30 година после ратног распада Југославије, после три геноцида над српским народом у прошлом вијеку, протјеривања преосталих Срба са простора Хрватске и садашњег интензивног насиља над Србима у Хрватској, у Србији је партија на власти поставила за премијера Хрватицу. Колико је владајућа партија Србије противправославна и суштински антихришћанска говори чињеница да је премијерка хомосексуалног опредјељења. Традиција титоизма у Срба се наставља старом стратегијом српске самоколонизације, званично започете формирањем Краљевине Југославије.Као што је хрватски римокатолички противправославни антисрбизам старији од хрватског антикомунизма и антијугословенства, тако је пољски противправославни антирусизам старији од антисовјетизма. Пољски папизам се показао приступом Пољске атлантској војној алијанси против Русије, али је пуноћу противправославног програма представио непозивањем и Србије на годишњицу Другог свјетског рата. Тиме је поново представљена доктрина евроамеричке војно-вјерске коалиције у Другом свјетском рату и рушењу “Берлинског зида“, стара-нова папско-протестантска коалиција Вашингтон-Ватикан под псеудонимом америчког “антикомунизма“. Савезничко америчко уједињење Њемачке и папско присаједињење Пољске евроамеричком пакту, са вјерским вођом Пољаком папом Војтилом и пољским америчким геополитичким стратегом Збигњевом, било је програмско потискивање пољског православља и спречавање пољског повратка православљу, као православља на Источном фронту евроатлантске алијансе. Такав традиционални евроатлантски савез поново је прослављен у Пољској као повјесни програм војно-вјерског похода евреоатлантске алијансе на Исток. Исти историјски савез Вашингтон – Војтила послије рушења Берлинског зида потврђен је папским признањем права републикама Словенији и Хрватској на једнострано отцјепљење из Југославије 1991. године, чиме је папа благословио ратно рушење Југославије и трећи геноцидни погром над Србима у 20. вијеку.

Пољско и хрватско партнерство приказано на годишњици почетка Другог свјетског рата открива можда и њихове заједничке нацистичке намјере и у прошлом свјетском рату. Попут стратегије нацистичке НДХ окупирања простора Југославије, Пољска се 1938. године прикључила нацистичкој коалицији окупације Чешке и припојила Пољској дио чешке територије. Стога је совјетско заузимање дијела Пољске у Другом свјетском рату било стратешко спречавање пољског програма у нацистичкој коалицији напада на Совјетски Савез, какав је Независна држава Хрватска у програму холокауста спроводила над српским народом. У формацијама Вермахта Независна држава Хрватска је слала војску на руски фронт – хрватску «Вражју пуковнију», истакнуту у суровости на Источном фронту.

РУСКО И СРПСКО СОЦИЈАЛИСТИЧКО СХВАТАЊЕ СВИЈЕТА

И данас већина Руса и Срба Други свјетски рат доживљава искључиво идеолошки и ванвјерски. И данас су поједине «патриотске» партије у Србији за савез са Русијом због идеологије, а не због словенске сродности народа и заједничког православног предања. Српски и руски просјечни површни патриоти и данас понављају партијску мантру о свјетском сукобу комунизма и капитализма, робовласнички рефрен словенских либерала и комуниста, док свјетски ратови почињу и пролазе решавајући религиозна и расна питања и односе као стратешке смјернице свјетског поретка. Данас је повјесничарима познато да су револуције биле псеудоним и политичко покриће за националне, религиозне и расне обрачуне. Тако је сврха револуција у Русији и Србији било рушење и разграђивање руске и српске народности, државности и религиозности. Сви свјетски ратови су били ратови религија и раса. Евроамерички експанзионизам и колонијализам је од почетка заснован на расно-религиозној државној и духовној доктрини, према којој је креирана и евроамеричка економска стратегија освајања и пљачкања ваневропских «варварских» раса и религија, као што је и евроамерички екуменизам развијан на политичко-племенским националним начелима и мисији религиозности поистовјећеној са својом расом.

 Тако и руски „отачаствени рат“ треба разумјети кроз назив и појам Отачаства, као одбрану земље отаца и руског православног народа од биолошког уништеља, што је покренуло и ујединило руски народ на заједничку жртву за одбрану отачаства.  У том контексту, и континуитету руског и српског прихватања негативних европских идеологија, код Руса и Срба постоји новонастали проблем, а то је поимања народа као само политичке категорије, и заборављање појма народа као једног рода, што је и етимолошка основа ријечи народ. У Америци појам политичког народа нема револуционарну разграђујућу функцију. Америчка револуција није значила разгрању народа као заједнице једног рода у једне вјере. Принцип америчке толеранције није резултат неутралног и равнодушног односа према народу, раси и религији, националног и вјерског нејединства , напротив, већ интереса државног јединства

Зашто Срби немају јединствен национални став и култни однос према “побједи“ у Другом свјетском рату?  Југословенски комунистичи и партизански покрет у Другом свјетском рату предводио је Јосип Броз, римокатолик Хрват, са замјеником римокатоликом Словенцем Едуардом и српским сарадницима извршиоцима. После одласка совјетске армије из Југославије Јосип Броз је Југославију учланио у НАТО и војно окренуо против Совјетског Савеза. Јосип Броз Тито је увјерио команду Црвене армије да нема потребе да ослобађају простор Независне државе Хрватске већ само простор Србије, да не би били откривени концентрациони логори и више од милион убијених Срба у петогодишњем спровођењу геноцида. У исто вријеме српски сарадници њемачког окупатора нису хтјели да шаљу војску на руски фронт и ратују против своје словенске и православне браће. Српски сарадници окупатора нису били нацисти већ сарадници из морања, ради спречавања потпуног биолошког истребљења српског народа. У ужој окупираној Србији окупациона власт је била увела геноцидне законе, одмазде сто Срба за убијеног и педесет за рањеног њемачког војника. После честих напада партизанских и четничких герилских група њемачку војску команда Вермахта је била одлучила да се границе Независне државе Хрватске прошире на остатак Србије, чиме би српски народ био биолошки истријебљен и са подручја уже Србије – Шумадије. Зато су поједини српски политичари и официри прихватили сарадњу са њемачким окупатором, ради биолошког опстанка српског народа и да би и тако окупирана Србија могла бити избјеглички центар за пребјегле Србе преко Дрине, из нацистичке Независне државе Хрватске гдје је вршен систематски геноцид над српским православним народом.

Јосип Броз као аустроугарски војник у Првом свјетском рату

Све ратове од почетка стварања свијета можемо посматрати као један свјетски рат, стваралачких сукоба који су развијали човјеково друштво и државу или револуција које су разграђивале друштвена и државна достигнућа. Први и Други свјетски рат се у науци изучавају као један историјски и политички процес, који се програмски продужава ратовима до краја 20. вијека. У политичком процесу оба свјетска рата Руси и Срби су били државно и национално невидљиви, искључени из историје идеолошким државно-политичким ваннационалним и ванвјерским вавилонским пројектима – Совјетски Савез и Југославија. У нововавилонском програму совјетског и југословенског идентитетског инжењеринга код већине Срба и Руса су деинсталирани програми религиозног и расног, а инсталирани програми револуционарног рушилаштва и раскида са културним континуитетом и предањем православних предака. Православни руски и српски народ је у двадесетом стољећу био жртва између атлантистичког и атеистичког пројекта. Резултат атеистичког програма у којем смо образовани јесте да српске власти, а руске можда мање, игноришу вјерски рат против српског народа од Крајине до Косова, као и свјетски вјерски рат, и вјерске вриједности уопште.

Најстрашнији примјер последица деинсталирања из руске свијести „програма“ о религиозним реалностима и разликама, што је резултат совјетске стратегије социјализације неправославних народа у социјалистичко или капиталистичко нерелигиозно друштво, јесте случај злочина из религиозних разлога, убиство четворогодишње руске дјевојчице од дадиље муслиманке  неруске народности из Узбекистана коју су запослили родитељи дјевојчице да чува дијете у њиховом стану. Муслиманка је откинула главу малољетном дјетету и затим изашла на улицу показујући пролазницима откинуту главу дјевојчице као вјерски подвиг вичући Алаху угбар. Убиство се догодило у руској престоници 29. фебруара ујутру 2016.године. Према подацима истраге, Узбекистанка, која је као дадиља радила у московској породици, сачекала је да родитељи оду из стана, убила девојчицу, запалила стан и изашла на улицу. Ухапшена муслиманка је ​​ пред судску расправу изјавила новинарима да јој је „Алах наредио да убије дијете“. Ухапшена је на московској станици метроа, на којој је махала одсјеченом главом девојчице, узвикујући: „Алаху агбар! “.

ЦАР НИКОЛАЈ И СРБИ У СВЈЕТСКОМ  РАТУ

Срби немају јединствен „стабилан“ став нити према плодовима побједе Првог свјетског рата. Половина Срба Први свјетски рат доживљава као трагедију и Пирову побједу, којим није изборено историјско ослобођење од аустроугарске и османске окупације, нити национално уједињење, него окупација српског православног народа од хрватско-словеначке католичке коалиције под круном Краља Југославије Александра Карађорђевића, формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, троименог народа троименог језика, касније Краљевине Југославије 1918. године. Један дио Срба сматра Краља Александра уништитељем српског народа и државе, а други дио ујединитељем, сматрајућу Југославију и југословенство српским уједињењем.

Краљ Југославије је после Првог свјетског рата укинуо Српску војску и формирао Југословенску војску 1. децембра 1918. са проглашењем КСХС. У војну службу, поред 3500 официра Краљевине Србије, примљено је 2590 бивших официра Аустроугарске. Српска војска, која је у Грчкој пјевала пјесму „Тамо далеко“ о ослобођењу отаџбине од окупације, када је у јуришу ослободила отаџбину, умјесто у Србију ушла је у Југославију. Краљ Александар и влада Србије су у току рата потписали двије декларације са представницима Хрвата и Словенаца о формирању Југославије, иако су већина Хрвата и Словенаца били против државне заједницеса Србима. У југословенској држави хрватски и словеначки официри, који су учествовали у аустроугарској окупацији, постављани су на више положаје од српских официра, због чега је било самоубистава српских официра.

Краљ Александар Карађорђевић је први српски Краљ који је из титуле уклонио придјев српски и назвао се Краљ Југославије. Краљ Александар је православне Краљевине Србију и Црну Гору припојио пројекту Југославија, а у Београду одликовао и поставио на положаје аустроугарске хрватске политичаре и официре, креаторе и извршиоце јасеновачког геноцида у Другом свјетском рату. Заправо, резултат југословенског уједињења је био Јасеновачки геноцид над српским народом на простору нацистичке творевине Независне државе Хрватске. Такође, многи Срби криве југословенску српско-хрватско-словеначку политику Краља Југославије за садашње негативне односе Србије и Црне Горе, којом су сукобљени православни сународници и династије. Краљевина Црна Гора у југословенској држави није имала нити федерални статус, Краљ Црне Горе Никола I Петровић, ђед Краља Александра, је умро у егзилу, док су римокатолички народи Хрвати и Словенци добили статус равноправног конститутивног народа, какав никада нису имали у Аустроугарској ( У Уставу КСХС први пут је званично са српске стране двоименован српски језик (као српско-хрватски) и призната равноправност латиничном писму на простору краљевна Србије и Цне Горе). У том контексту је важно знати да је Краљ Никола I Петровић је предлаган од Царске Русије после убиства Књаза Михаила Обреновића за Краља свих православних Срба.

И у Првом свјетског рату над српским народом је вршен геноцид, од формирања концентрационих логора до истребљења жена и дјеце, али је све прикривано у Краљевини Југославији ради идеологије интегралног идентитетског југословенства, као касније у социјалистичкој Југославији. Чланови породице Краља Александра су страдали у Совјетском Савезу од револуционарне власти, која је спроводила идентитетски идеолошки инжењеринг над православним Русима, сличан идентитетском инжењерингу који је под његовом влашћу спровођен над православним Србима само у масонско-монархистичком моделу југословенског вавилонског мијешања и поништења православља.

Међутим, већина Срба поштује и слави Цара Николаја II Романова. Цара Николаја Срби сматрају спасиоцем српске војске и народа, који је у Првом свјетском рату поставио ултиматум “савезничким“ државама да ће склопити примирје са Њемачком Царевином и Аустроугарском, ако “савезници“ не помогну српској војсци у Грчкој. Истовремено, дипломате Царске Русије у Србији су упозоравали Краља Александра да државна заједница православних Срба са римокатоичким словенским народима као конститутивним чиниоцима није добар савез и да може довести до  уништења православних Срба. Такође, руски конзули на Балкану и филолози царске Русије су упозоравали креаторе културне политике Краљевине Србије, од средине 19. вијека, да не спроводе аустрославистички југословенски језички програм, који је био основа формирања државе Југославије и којим је српски језик двоименован као „српски или хрватски“(са програмским принципом формирања вишеименог вишецентричног југословенског језика, што је подразумијевало и увођење за Србе равноправности ћириличног и латиничног алфабета). Југословенски језички програм је почела спроводити Књажевина Сербија Обреновића 1868.године, а потпуно и званично је спроведен формирањем Краљевине Југославије.

Руски Цар је заштитом православних Срба на Балкану себе изложио као мету евроатлантског експанзионизма који је дјеловао и преко међународних револуционарних покрета, што је резултирало Октобарском револуцијом, разарањем Руске Царевине, свргавањем и убиством Цара Николаја и царске породице Романова. Зато многи Срби не доживљавају Црвену армију као руску и православну, већ као идеолошке наследнике убица српског православног пријатеља Цара Николаја који се жртвовао за Србе. Срби немају јединствен став према побједи у Другом свјетском рату и због тога јер много Срба доживљава Црвену армију као војну силу помоћу које је српски народ окупиран од хрватске комунистичко-католичке коалиције, (велики број хрватских војника НДХ је приступио после рата партизанском покрету, као после Првог свјетског рата из аустроугарске војске у југословенску) на челу са Јосипом Брозом, који је убрзо учланио Југославију у НАТО и супротставио се СССР-у.

П.С. Православним Србима је Стаљин симпатичан јер се обрачунао са Троцким (Давидом Бронштајном) који је био крвави креатор и теоретичар терора револуционарног разарања Русије и погубљења царске породице.