Сарајевски атентат за свјетску револуцију-револуција или родољубље

Spread the love

 

Поводом стогодишњице смрти Гаврила Принципа и краја Великог рата

РОДОЉУБЉЕ ИЛИ РЕВОЛУЦИЈА

 `Грађанско друштво` Књажевине Србије, од средине 19.стољећа, изграђивано је на `доситејевској` друштвеној и духовној доктрини, устројавано узорима просвтитељског позитивизма, одвајено од православног предања и образо – вања. У Књажевини која је тек ослободила, стицала и освајала права на независтност и  опстанак од османске окупације и европског колонијализма већ су биле инфилтриране `интернационале` свих боја и политичких пројеката, а Кнежеви политички школовани у европским престоницама. Европске и америчке религиозне и револуционарне мисије су у балканским православним државама и народима спроводиле екстремне експерименте евроатлантског експанзионизма. Наиме, начела и тековине Америчке и Француске револуције су најлакше наметана малим државама  тек ослобођеним од османског ропства.  

У српском патријахалном сељачком народу идеолошки је изграђиван култ политичких партија, а поштовање патријахалне породице и народа, правосла- вне цркве и круне проглашавано тиранијом над демокаратским и `природним правима` човјека. У првим генерацијама европски школованих сељака члан -ство у масонским друштвима је достигло статусни симбол и услов национал- ног ангажмана. Програм револуционарне интернационале ревизије предрево – луционарне историје човјечанства, раскида са дореволуционарним хришћан -ским културним континуитетом, спровођен је и у српском школству и истори- ографији. Стратешки са европском колонијалном културном политиком и на балка нски баналан начин. Раскидано је са књижевним, језичким, правопис- ним, вјерским и укупним културним континуитетом православног предања.

Српска омладина је васпитавана револуционарним теоријама као предуслови- ма и начелима националног препорода. Ослобођење од османске окупације је представљано као еманципација од патријахалних, породичних, вјерских, монархистичких друштвених норми. Ослобађање Косова и Метохије је као испуњење демократских, а не ослобађање српских вјерских и историјских права. Косовски бој и завјет као одбрана `заједничких` вриједности либерал-демократске и папско-протестантске Европе, а не повратак српском правосла- вном предању и историјском праву. Позната су поетска накнадна учитавања архетипова православне етике и епике одређеним личностима и догађајима супротног смисла и смјера. Српски архетип обилићевског подвига представ- љан је као револуционарни и антимонархистички пучистички чин. Обилиће- вски подвиг је идеолошки инструментализован и коришћен као оправдање модерне српске политичке идеологије, Мајског преврата,Сарајевског атентaта, пуча 27.марта и коначно комунистичке револуције у Другом свјетском рату.

Тековина изградње револуцонарног националног мита је и понављање `Солунског процеса` 1953. године, а што је представљало и поновно кому- нистичко суђење круни. Одлуком савезног министра безбиједности СФРЈ Александра Ранковића, у поновљеном судском процесу рехабилитовани су Драгољуб  Димитријевић Апис, генералштабни пуковник Краљевине Србије, вођа организације „Уједињење или смрт“, познате као Црна рука, са своја три официра; који су 1917. осуђен на смрт због оптужбе за покушај атентата на регента Александра Карађорђевића у Солуну, али и као организатор Сарајев- ског атентата. Сматра се да је један од покретач обнове Солунског процеса био Моша Пијаде, јер је у вријеме Краљевине Србије био близак круговима око Аписа и стални сарадник у дневном листу Пијемонт гласилу ‘Црне руке’. Као академик Моша Пијаде је био ментор на одбрани докторске дисертације Аписовог сестрића Милана Живановића, одржаној после завршетка обновљеног процеса, пропраћеној великом медијиском пажњом. Солунски процес   потврђује правило да „револуција једе своју дјецу“. Пресуђено је револуционарном национализму који пошто је испунио улогу рушења два царства мора да се преусмјери и контролише. Оба југословенска процеса ‘црнорукцима’, и краљевски и комунистички, примјер су југословенске употребе српског политичког национализма, који као и сваки политички национализам представља оруђе револуције и разградње народа.

РЕВОЛУЦИОНАРИ  ИЛИ  РОДОЉУБИ

Педесет година проповиједи позитивистичког просветитељства, атеизма и егалитаризма, под марионетским `модерним` монархизмом, у српском народу је почетком 20.вијека порађало горке плодове `прогреса`, поборнике екстрем- ног егалитаризма и анархистичке активисте свјетске револуције. Међународним модераторима демократизма и либерализма `младобосанци` и ревоуционарно настројени Срба били су идеално оруђе борбе против `тираније` великих монархија. Преиначењем и упрошћавањем појмова једнакости и слободе, хришћанских начела братства и жртве, поистовјећивањем револуционара и родољуба, под псеудонимом патриотизма подводили су српску омладину и подстицали на револуционарни терор.

Најперфиднији примјер револуционарне пропаганде тог времена, упућене српској патриотској патријахалној омладини, је књига Владимира Гаћиновића (идеолога Младе Босне и члана Црне руке) `Смрт једног хероја` (посвећене Богдану Жерајићу који је у неуспјелом атентату покушао да убије аустро-хрватског генерала Марјана Варешанина). Својеврстан револуционарни манифест и позив српским родољубима на револуционарно рушење `старог` и изградњу `новог свијета`. Препричана теорија сукоба – дијалектике материјализма, непомирљивих закон природе, прилгођене српском патријахалном православном народу. Памфлет перверзно прилагођен пубертетској доби младих људи, првенствено патријахалног православног васпитања, перфидно преиначених појмова психичког развоја, у сврху подстицања адолесцентне агресивности и незадовљства младих људи и коришћења у револуционарне сврхе.

Илустрација револуционарног фанатизма и повезаности организације Млада Босна са терористичком међународном мрежом је сусрет `младобосанског` идеолога Владимира Гаћиновића са Лавом Троцким (рођено име Давид Бронштајн), теоретичарем и организатором Октобарске револуције, једаним од вођа погубљења руске царске породице. Троцки је у вријеме Балканских ратова као новинар бораво у Србији и писао против српске војске као освајачке, док је од османске окупације ослобађала Стару Србију, Косово и Метохију, а у листу `Кијевска мисао` Троцки је о Гаћиновићу писао као о ,,босанском идеологу револуције и младићу који има свој циљ“.  (Важан је податак да је пасош Лаву Троцком у Америци потписао предсједник Сједињених Америчких Држава Вудро Вилсон, који је био амерички предсје – дник од 1913. до 1921.године . Троцки је боравио у Америци док му је у царској Русију био забрањен улаз, а на америчком континенту је и убијен пошто је протјеран из Совјетског Савеза као револуционарни екстремиста).

Многи српски историчари и политиклози прикривају или не повезују повјесне податке програма Америчке и Француске револуције, као једног идеолошко-политичког процеса. О програмској повезаности Америчке и Францусе револуције свједочи и доктринарна девиза Томаса Џефер- сона, трећег предсједника Америке и писца Декларације о независности: „Дрво слободе мора, с времена на време, да се залива крвљу тирана и патри – ота. То је његова природна храна“. О томе свједоче и подаци да је Томас Џеферсон, у вријеме Америчке револуције ратни гувернер Вирџиније 1779-1781, након рата  1784. године је упућен у дипломатску мисију у Париз. Марта 1785. именован је у америчког министра у Француској, гдје службује до почетка Француске револуције 1789.године. Амерички новоколонијализам од Амери – чке револуције циљеве остварује преко револуционарних преврата, од Францу- ске до Октобарске револуције, од Мексика до Азије, до данашњих обојених револуција, петооктобарског преврата у Србији и украјинског `Мајдана`.

САРАЈЕВСКИ  АТЕНТАТ  ЗА  СВЈЕТСКУ  РЕВОЛУЦИЈУ

Српско подвојено поимање смисла српске историје испољило се и на стогоди -шњици почетка Великог рата, тумачењем смисла прославе Видовдана и Сара -јевског атентата, као избора између европског и револуционарног пута, остав -љајући православно опредјељење и предање прошлости. Данас  у `доситејев – ском` духу већина Срба смисао свог постојања тражи у евроамеричком призна – вању српске жртве и подвига; „да покажу Европи своје царско лице“, како је пјевао Доситеј Обрадовић“. Тражећи да Европа позитивно оцијени убиство  принца и престолонаследника најмоћније европске монархије.

Сагледавајући узроке и историјске исходе, ван југословенских конструкција, у историјској синтези као у огледалу видимо да је Велики рат донио човјечан – ству револуционарне резултате, свјетску револуцију и рат. Али, такви су били укуп -ни узроци Првог свјетског рата, а не само повод. Национални покрети 19. вијека били су средство покретања народних маса у борби за демократска `општељудска`, а не посебна национална и вјерска права. Позивање на нацио -нална права био је револуционарни псеудоним за спровођење свјетске револуције, разградњу свих сталежа,природних и аристократских друштвених заједница, породице и народа, али и националних држава.

У револуционарном историјско- идеолошком процесу, стогодишњицу Сарајевског атентата  сагледавамо као стогодишњицу повода за преврат Октобарске револуције, колико и рушење Хазбуршке монархије. Суштински Сарајевски атентат је атентат на аристократију и монархију, препреку на револуционарном југословенском и совјетском путу братства и јединства. Југословенски револуционари су пуцали у хазбуршког престолонаследника не само као окупатора, него и као друштвени поредак – препреку ширењу републиканско-демократског поретка и југословенског ванрелигиозног вавилонског  уједињења. Као што је руски Цар био препреке успостављању свјетског Совјетског Савеза, великог ванвјерског вавилонског заједништва. Повјесничарима су познати подаци да је надвојвода Фрнац Фердинад био на мети аустријских протагониста превентивног ратног напада на Краљевину Србију. Пошто се надвојвода успротивио раном ратном походу осуђен је био на смрт у заједничкој завјери аустроугарских, евроатлантских корпоративних` и револуционарних заговорника рата, који су од великог рата очекивали остварење својих светских циљева.

Сарајевски атентатори можда нису били за свјетски рат, али јесу за свјетску револуцију, у својим југословенским провинцијским представама свијета и револуције. Свједоче о томе атентатори својим исказима у судској истрази, попут Принциповог да је уочи атентат читао књигу Кропоткина и размишљао ,шта можемо да учинимо у случају једне свјетске револуције`. О револуциона- рној идеји `младобосанаца` говори њихово арелигиозно и анационално изја- шњавање на суду као атеиста, југословена или Србо-Хрвата. Зашто бисмо сум -њали у истинитост изјашњавања Гаврила Принципа као Србо-Хрват, ако је познат податак да је на сахрани Јована Скерлића у Београду вијенац у име „захвалне младобосанске омладине“ носио гимназијалац Гаврило Принцип са двојицом „младобосанаца“. (Скерлић је био фанатизовани револуционар и југословенски агитатор, покретача петиција за прелазак Срба на латинично писмо, југосло – венски језик и национално име. Јован Скерлић је био профе- сор и Владимиру Гаћиновићу. Два месеца после Скерлићеве сахране Принцип је извршио атентат на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда.

ЗАКЉУЧАК

Сагласно политичком процесу евроамеричке експанзије у 20. стољећу, стра -тегијом `националних` или `обојених` револуција, прокламоване деклара -цијом дужности државног и идеолошког интервенционизма због завођења принудног добра либералне демократије свијету и народима, испоставило се да је у сарајевском атентату евроамеричка алијанса пуцала у монархизам евроазијиског `великог копна`. Југословенски атентатори су били медијум мондијалистичког модернизам, и американизма – као прве `слободне` територије и државе на којој је свргнута краљевска круна, а власт преузела каста новог свјетског демократског поретка. Планетарног поретка евроа – тланског економског екуменизма, не краљевског него капиталистичког крупног капитала, бескласно равноправних становника свијета.

Сарајвски атентат није био јединствена појава свог времена, анархистички атентати на европске и православне званичнике и аристократију су били терористички тренд од почетка 19.вијека тј. после Америчке и Француске револуције. Сарајвски атентат је резултата револуционарног програма, а родољубље је коришћено као покретач револуције. Зато се не може са српским народом и Краљевином Србијом изјадначити било који револуционарни покрет, старачке или омладинске организације. Повјесничарима је познато да су Српска правосланва црква и Краљевина Србија осудиле убиство престоло- наследника Франца Фердинанда и принцезе Софије, а осумњичени за сарадњу у орагнизовању атентата у Краљевини Србији су ухапшени.

Намећу се многа питања и претпоставке. Зашто револуционарна организације није названа младосрпски него младобосански покрет, националним називом као `младотурски` покрет, него географском одредницом, ако је био српског састава и става, а не интернационалног? Да ли би у револуционарном развоју догађаја и револуционарном распореду Гаврило Принцип у Другом свјетсом рату имао улогу Жикице Јовановића Шпанца? Подсјетимо да је брат од стрица Гаврила Принципа био кокмунистички југословнски  “народни херој“ Слобо- дан Принцип Сељо (1914- 1942), револуционар, учесник `народноослободи -лачке борбе` и `народни херој` Југославије. Који се као гимназијалац прикључио Савезу комунистичке омладине југославије СКОЈ.

Да ли су Срби спремни и способни, сто година после Великог рата, за повезивање историјских чињеница, узрока, повода и посљедица? Поред непосредних непријатеља у рату и ропству, Турака и Њемаца, да у пројекату свјетског рата и мира уоче трећу и четврту страну свијета. Наиме, на политичкој палети свјетских сила, које су креирале, учествовале и тражиле своје интересе у Сарајевском атентату, свјетском рату и револуцији.

Заговорници сарајевског атентата треба да пажљиво погледају фото -графије Гаврила Принципа прије атентата, или из суднице непосре -дно после хапшења, лице револуци онарне адолесцентне  афективно- сти, коју су идеолози револуције перфидно подстицали у малољетни цима, наводећи младе родољубе на револуционрно рушилаштво. Фото – графија Гаврила Принцима из шко – лских читанки и историја по којој га памтимо је слика после тамнова – ња и мучења, младића изнуреног и сломљеног садизмом римоктоличке инквизиције, човје- ка клонулог душом и тијелом. Слика српске судбине у двадесетом вијеку, у коју су српски народ увели комунисти – чки и југословенски идеолози; голо- руког у руке римокатоличких и револуционарних џелата. Слика српског страдања која се наставила у Другом свјетском рату нацисти- чком окупацијом, комунистичком револуцијом и усташким јасеновачким геноцидом. Зато, слика мученика Гаврила Принципа, распињаног римокато- личким мукама, а претхо -дно отрованог револуционарним отровом, не смије бити путоказ, већ опомена српским родољубима, какве грабљивице и немани вребају српски народ ван православног пута и завјета.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please Multiply the Values