Стогодишњица југословенског вишеименовања српског језика (1)

Ове године се навршило сто година од почетка Првог свјетског рата, до тада највећих ратних разарaња и револуционарних преврата у свијету, али, и стогоди- шњица првог на свијету својевољног преименовања и вишеименовања властитог језика од стране Владе и Краља једног народа. Навршава се стогодишњица југословенског преименовања, двоименовања и тро- именовања српског језика, стогодишњица почетка, на највишем државном културном и политичком нивоу, спровођења југословенског језичког ново- вавилонског пројекта. Стогодишњица југословенске језичке политике је и годишњица формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, званичног уставног увођењем српско-хрватско-словенсчког језика као заједничког језика једног троименог народа.

Петог мјесеца од почетка рата 1914. године, седмог децембра, док је српска војска водила битке на Колубари, српска Влада и Краљ, због ратних дејстава премјештени у Ниш, доносе Нишку декларацију, којом проглашавају ратне циљеве српске војске -`ослобођење и уједињење` Срба, Хрвата и Словенаца. У склопу југословенског државног пројекта 1915. године као културни програм југословенске националне политике објављена је, штампана у државној штампарији у Нишу, књига лингвисте и академика Александра Белића радника на зближавању српског и хрватског књижевног језика, синтетичка студија ,,Србија и јужнословенско питање“, у којој се први пут званично појављују атрибуције: српскохрватски језик, српскохрватске пјесме, српскохрватска историјска свест, српскохрватска земља, српскохрватска језичка национална мисао, српскохрватски књижевни језик, српскохрватске народне песме итд. Нишка декларација је потврђена Крфском декларацијом 1917.године, којом је потврђен и програм будуће југословенске језичке политике, равноправност ћириличног и латиничног писма у Југословенској језичкој заједници, тродјелног заједничког српско-хрватског-словеначког назива народа и  језика.

О југословенској ратној еуфорији српске Владе и Краља свједочи и Арчибалд Рајс, у својој књизи Чујте Срби, чувајте се себе! Рајс наводи примјере парадног патриотизма српских интелектуалаца по Европи у току рата, а међу којима и рад србојугословенског лигвисте Александра Белића, не слутећи каквим се језичким и идентитетским инжињерингом Белић бавио, док су српски сељаци и војска гинули у одбрани биолошког опстанка. Рајс пише: ,А њихов пропагандни рад? Неке досадне књиге, и то бројне, лишене искрености, пошто њихови творци нису учествовали у оном натчовечанском подвигу који су хтели да величају пред савезницима и неутралним земљама, књиге које су, уосталом, мало или нимало, они којима су биле намењене. Ко би се у то јуначко време мучио да чита, на пример, Белићеву ,,Македонију“, књигу која садржи само филолошке и лингвистичке расправе?“

Околности у којима су донесене Нишка и Крфска декларација довољно говоре о фанатизму и фатализму са којим су србојугосло- вени спроводили свој културнопо- литички пројекат, о идеолошком исчекивању повољног политичког или трагичног тренутка за спровођење југословенског пројекта. О острашћености заговорника југословенког пројекта говоре чињенице, да су Влада Краљевине Србије и престолонаследник састављали Нишку декларацију, а Белић са срспкојугословенским следбеницима лингвистичко оправдање југословенског државног хибрида, на другој страни барикада Хрватски Сабор је 1914. године донио одлуку о забрани ћириличног писма. Забрана коришћења ћирилице је спроведена и у Босни и Херцеговини, наредбу је донијела Земаљска влада за Босну и Херцеговину:„Sve bosanskohercegovačke vlasti, uredi i zavodi upotrebljavaće u pismenom srpsko-hrvatskom službenom saobraćaju samo latinicu.Službeno. Naredba o upotrebqavanju ćirilice, Sarajavski list, (Срајаево: 11. новембар 1915. Рр.1 (Гласник закона и наредба за Босну и Херцеговину, XLIX, 11. новембар 1915. године), а Босански сабор је потврдио одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Земаљски поглавар БиХ Стјепан Саркотић је у Сабору тада рекао: „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада` (Окука 2006: 98). Окупациона власт је забранила употребу ћирилице у Србији у јавној употреби одмах по окупацији почетком 1916. године, а у априлу исте године и у Црној Гори. Поскидане су табле са ћириличним натписима на јавним мјестима. Забрана употребе ћирилице трајала је до ослобођења 1918. године. У Црној Гори под аустроугарском окупацијом су престали да излазе сви листови штампани ћирилицом. Глас Црногорца је објављиван ћирилицом у Француској, а касније у Италији.

У пркос прогону ћириличног писма од окупаторских власти, српска Влада и Краљ после рата спроводе југословенски језичко- политички пројекат. Нишка и Крфска декларација ће бити остварене формирањем државе `троименог народа и језика`, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,каснијеКраљевине Југославије. Укинуте су двије православне краљевине Црна Гора и Србија, а проглашен конститутивни статуса два римокатолика народа Хрвата и Словенца, српски језик троименован, а ћирлично-латинична двоазбучност званично спроведена у Србији и Црној Гори. Озваничено је политичко име југословенског језика, који је под називом „српско-хрватско-словенски“ био службени језик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије. Српско-хрватски је био један од три званична језика Социјалистичке федеративне републике Југославије, у четири југословенске републике – СР БиХ, СР Црној Гори, СР Србији и СР Хрватској, а друга два језика су били словеначки и новонормирани македонски.

Утопистичке идеје српске атеистичке и `слободнозидарске` интелигенције 19. и почетком 20. вијека превазилазиле су сличне у свијету, па и идеје Француске револуције које су биле позитивније према националном јединству и идентитету Француза.Рационалистичка теорија о језику као основи националног идентитета, а одбацивања других чинилаца националне културе, првенствено религије, нигдје није тако примитивно примијењена као у југословенском пројекту на српским народом, нити у практичној Енглеској, нити у револуционарној Француској, ни у Сједињеним америчким државама, па ни у Совјетском савезу. Српски `напредњаци` и `либерали`, атеисти свих врста ванвјерских нововавилонских визија, за основу српског националног идентитета и интегритета су самопрогласили језика тродјелног, а ксније дводјелног назива, данас четвородјелног, па петодјелног, са перспективом полицентричне продукције нових националних назива заједничког југословенског језика .

Судбина српског језика и народа је до данас одређена југословенском језичком политиком. Име српског језика и ћирилично писмо су пре- живјели Отоманско ропство, прогон аустроуграске окупације и римока- толичку мисију, а југословенска језичка политика је за пола вијека потиснула ћирилично писмо и спровела латинизацију српског писма, разградила српски језика на више назива и `народа`. И после ратног распада Краљевине и социјалистичке Југославије, ратног разрачуна југослоавенских народа, званична српска језичка политика се руководи југословенским језичким пројектом. Институт за српски језик Српске академије наука и данас ради на Речнику српско-хрватског књижевног и хародног језика. Устав Србије штити равноправну употребу ћириличног и латиничног писма, као тековину и  континуитет југословенске језичке политике. Културне државне установе Србије упркос уставној одредби о ћирилици као званичном писму ударнички спроводе југословенску језичку политику `двоазбучности`. У Хрватској се као и у Првом и Другом свјетском рату ломе ћирилични натписи, враћају поштанске пошиљке насловљене ћириличним писмом, праве петиције и скупштински предлози и јавни протести за забрану ћириличног писма. У Београду се као у окупацији потискује ћирилично писмо, градска управа уклања табле са ћириличним натписима улица и постављене нове са двојезичним натписом  – ћириличним и латиничним, које су опстале у времену содијалистичке Југославије.

,,Некада је неписменост народа бољи чувар народне особеност, његове културне физиономије, него писменост по сваку цијену“, писао је руски дипломата, племић, мислилац и богослов Константин Леонтјев, у монаштву наречени отац Климет, посматрајући еуфоричну антиправославну атеистичку просвјетитељску еманципацију балкански народа, тек ослобођених од османског ропства. Погрешне европске теорије 18. вијека о језику и територијалном суверенитету као основи нације су до данас толико пута оповргнуте, данас радикални рационалисти признају да битније ствари одређују национални идентитет, битније и од територије и крвне заједнице, од ,политике плоти’ како је називао Леонтјев. Није заједнички језик залог националног јединства и будућности, већ заједничка и иста историјска истина, предање и памћење, вјерски и културни континуитет, што један народ чини јединственим културно-историјским типом.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ  ЈЕЗИЧКИ  ПРОЈЕКАТ

Југословенски језички програм је пројекат аустрославизма, колони- јалне културен политике аустро- мађарске монархије на Балкану, према православним Србима. Југо- словенски пројекат је наставак `илирског покрета`, првобитне варијанте заједничког именитеља европске колонијалне политике за балканске народе. Покровитељ југословенског као и `илирског` покрета је римокатоличка мисија за Балкан; покровитељ и координатор покрета је био загребачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер. Најзначајнија установа и средиште југословенске језичке мисије је била Југословенска академија знаности и умјетности у Заграбу, основана 1867.године.`Цара Франц Јозеф 1866. доноси закон о Академији. Службени покровитељ Академије је био бискуп Јосип Јурај Штросмајер, а први предсједник  хрватски историчар фратар Фрањо Рачки.  Академија је под називом „Југославенска“ дјеловала све до 1941. године када је у доба Независне Државе Хрватске промијенила име у „Хрватска академија знаности и умјетности“. Након завршетка Другог светског рата име „Југославенска“ је враћено и задржано све до 1991. године, када је уведен садашњи назив – ХАЗУ.„

Југословенским језичким програ- мом римокатоличка мисија је одва- јала Србе од православног правописа и књижевног конти- нуитета, од правописа православних народа и царске Русује, а придруживала римокатоличким Словенима. На подручју аустроугарске царевине римокатоличка мисија је потиски- вала ћирилично писмо, а у Кнежевини Србији су паралелно дејловале унујатска мисија, програм протестантског просветитељства и револуционарни покрети, припремајући терен за спровођење југословенског пројекта. Кнез Михаило Обреновић је правио споразуме са бискупом Јосипом Штросмајером о политичким и културним југословенским савезима. Увео је као званичну југословенску језичку политику 1868.године, правопис и Рјечник Карацић-Копитар, пошто је укинуо важећи закон забране уношења у Србију Караџићевог Рјечника и коришћење правописа. Југосло- венска језичка политике је спровођена у вријеме владавине Обреновића, изграђиван је култ реформисаног Копитаревог и Караџићевог право писа као прикључења европском програму аустрославаистичке културне политике на Балкану. Наредбом Краља Александра Обре новића земни остаци ВукаКараџића  су пренесени из Беча у Београд 1897.године и сахрањени изспред улаза Саборне цркве.

Краљевина Србија Карађорђевића наставља југословески језички и културни континуитет. Култни културни дјелатник југословнског и револуционарног програма у Србији Јована Скерлића је правио петицију за одрицање од ћирил- ичног писма као православног и ијекавског наречја као најсличнијег црквенословенском језику, а за прелазак на латинично писмо и екавско наречје. Такође, да Хрвати не прихватају ијекавски штокавски изговор него остану на екавици – јер је кајкавски дијалекат екавског изговора. Скерлић је еманципацију Срба проповиједао као одрицање од православља, у својој Историји нове српске књижевности негира вриједности српске средњовековне књижевности: ,,Старе се преграде руше, стапају се народи и културе једне српско-хрватске књижевности. Наша култура и књижевност… почиње од XVIII века, излажење из Средњег Века и улажење у модерно доба, одвајање од византизма и прилажење Западу, напуштање средњевековне црквене писмености и стварање савремене, световне, праве књижевности“.

После рушења хазбуршке монархије у Великом рату Краљ и Влада Краљевине Србије као ратни побједник у потпуности и отворено спроводе пројекат југосло – венске језичке политике и Бечког књижевног договора. Југословенски језички програм, као основу државног пројекта КСХС, унесена је као уставна одредница у Уставу Краљевине Југославије, као званични заједнички троимени српско-храватско-словеначки језик. Југословенску језичку политику Краљевине Југославије преузела је Социјалистичка Југославија консолидовањем римокатоличког и револуционарног рада у језичкој и правописној политици, доследним примјењивањем програма југословенске језичке политике.

О југословенству и југословенској језичој политици најбоље је писао српски писац и дипломата Краљевине Југославије Јован Дучић у студији ,Југословенска идеологија’, као дипломата, књижевник и свједок слома Краљевине Југославије, али не и југословенског културног концепта:,,Илиризам је хтјео да Хрвати, присвајајући себи за књижевни језик онај којим су дотле писали само Срби, добили су убрзо прохтјев да тако помоћу заједнице језичне наметну другим свој дух хрватско-католичко-аустријски. Кајкавски говор којим се говори око Загреба, и на коме се развијала загребачка књижевност није одржавао довољну везу ни међу самим Хрватима. Југославизам је зато у првом моменту имао да се најприје брани од Срба у тим областима, а тек затим да пређе у напад.“  …. “Шта је био Штросмајеров „југославизам“ ако прије свега није био словенски покрет у цијелој својој суштини, питаће данас какав ожалошћени Србин, после свих превара које су му на основи тог „југославизма“ урадили наши политички људи, и новинарски најамници разних лоших режима, и најзад, заведени добронамјерни идеалисти. Шта је била онда та тобожња Штросмајерова доктрина, која је стављена у темеље нове државе, и више него равноправно са државном доктрином немањићском, која је била чиста и јасна као сунце: национализација свега оног што живи у државној заједници, искључивање свега што јединству те заједнице стоји насупрот! А Штросмајеров „југославизам“ је био у сржи противност србизму, немањићској идеји о држави, балканском схватању о нацији, православном схватању о догми.”

Поред преименовања језика, дводјелним називом хрватски или српски, југословенска језичка политика је подразумијевала дијељење српских дијалеката на српске и хрватске, и ијекавског и екевског изговора. Ијекавски изговор је требало да припадне Хрватима, а екавски да буде Српски. Процес екавизације  српског језика и преласка на латинично писмо који је предлагао Скерлић је започет у КСХС, а разрађен у СФРЈ. Прије примјене програма југословенске језичке политике средином 19.вијека у Загребу и околини се говорило кајкавским дијалектом- који је екваски, и чакавским на мањем подручју данашње Хрватске. Усвајање ијекавског штокавског српског дијалекта за `хрватски`стандард, као сложенијег, језички јачек и `отпорнијег`, и изражајнијег дијалекта, није био хрватски и загребачки, Караџићев и Даничићев избор, већ југословенског језичког програма аустрославистичке катедре.

Дијалекатско дијељење језика је довело до додатног разједињења и разграђивања српског језика, до додатног раскида са српским књижевним континуитетом, и племенског упрошћавања идентитетског српског питања. Југословенски језички програм именовања српског језика и хрватским подразумијевао је стварања посебности `хрватсог језика`, стога је ијекавски изговор требало прогласити хрватским, а екавски српским. Кајкавски дијалекат, који је екавски, којим се говорило у Загребу и околини прије прихватања српског ијекавског штокавског дијалекта, брзо је потиснут, али је затим требало све Србе превести на екавицу, и латиницу. Зато је спровођена политико-административна насилна подјел ијекавског и екавског српског наречја, да би се ијекавски изговор лингвистички легитимисао као хрватски језик. Павле Ивић у књизи Српски народ и његов језик пише да је то “најјачи политички потез који је грађански Загреб икада повукао“. У истој књизи, Ивић пише: `Има у том загребачком усвајању ијекавице нечег маркантног, наоко чак парадоксалног. Наиме, на земљишту тадашње Хрватске ијекавски су говорили само Срби, ту и тамо, Хрвати у њиховом суседству и под њиховим утицајем. Крајеви где римокатолички живаљ аутохтоно, у већој маси говори ијекавски – дубровачко приморје, делови централне и источне Босне итд. – били су далеко изван граница Хрватске. Па и у тим удаљенијим крајевима римокатолици с ијекавским дијалектом нису нарочито бројни. Њихов удео међу римокатолицима нашег језика не премаша једну десетину. (186 )

Рађена је подјела варијанти ријечи, а временом и ријечи на хрватске и српске. У почетку су одређене ријечи у речницима приказиване као претежно хрватске, да би поступно постајале хрватске, док се српски под називом `српски` пунио турцизмима и иним инојезичким изразима. Хрвати су присвојили српскије и словенскије ријечи и изразе, али и језички стил грађанске класе и књижевности, а Србима је остављено `богатство` турцизама и `црвеног бана`, слобода сесоског револуционарног стваралаштва језика у развоју (који се стално развија). Аустрослависти су речник грађанске класе у југословенској језичкој политици намијенила Загребу, балканској римоактатоличкој престоници а Србима препустили да се поносе `слободним` народним `природним` говором. Савремени Срби српски речник који користе хрватски пургери називају хрваштином и `хрватским језиком`, а изворни српски дијалекат сматрају `архаизмима` у погрдном значењу. Дубровачка српска књижевност, у којој је изграђен у најсавршенији књижевни стил и израз српског језика, као ијекавски штокавски дијалекат, је приписан римокатолчкој ‘хрватској књижевности’.

Као стогодишњицу југословенских језичких договора, од Бечког књиже- вног договра 1850.године, као најзна- чајнији можемо окарактерисати Новосадски књижевни договор 1954.године, којим се покушало потпуније уједначити хрватска и српска варијанта на правописној и терминолошкој основи, а што је у југословенском језичком колонијалном концепту значило разграђивање српског језика и ћириличног писма. Новосадски књижевни договор је резулттирао прелажењем већине Срба на латинично писмо, повећањем у Србији „равноправности писама и богатством двоазбучја“. Као и после Бечког књижевног договора, после Новосадског договора уследили су хрватске декларације о аутохтоности и независности хрватском језика од српског.

Важно је навести како хрватска Википедија извјештава о политичкој природи тог „договора“ :`Poslije završene Ankete, zapravo preslikane Ankete Jovana Skerlića iz 1912., održan je pod visokim pokroviteljstvom ministra unutarnjih poslova Aleksandra Rankovića zvanog Leka sastanak na kojem je zaključeno kako je jezik Hrvata, Srba i Crnogoraca jedan jezik, pa je i književni koji se razvio oko dva središta, Zagreba i Beograda, jedinstven s dva izgovora: ijekavskim i ekavskim, da je u nazivu jezika u službenoj upotrebi nužno istaknuti oba njegova dijela (i hrvatski i srpski), da su ravnopravna oba izgovora (ijekavski i ekavski) i oba pisma (latinica i ćirilica), da je potrebno izraditi priručni rječnik hrvatskosrpskog/srpskohrvatskog književnog jezika, terminološke rječnike i zajednički pravopis.` Комунистичка партија Југославије је дословно слиједила југословенску језичку политику, пратећи и предјугословенске идеоошке иницијативе, да је и партијски функционер Ранковић био радикалан Југословн, партијским и породичним примјером, жена му је била Хрватица, и умро је у Хрватској као Даничић.

Зашто су Загребачки филолози прихватили Караџићеву и Коптареву реформу и рјечник, преузели српско штокавско наречје за стандард, а напустили загреба- чки дијалекат? Зашто је Караџић исте 1861.године проглашен за почасног грађанина Загреба? Зато што је то био програм аустрославистичке катедре. Штокавски говор је био најраспрострањенији на Балкану и тиме најпродукти- внији у мисији римокатоличке народности и асимилације православних Срба. Прије спровођења југословенског програма малобројна хрватска римокатоличка заједница је говорила чакавским и кајкавским дијалектом, кајкавски дијалекат су Словенци сматрали словеначким, (говор Загораца је дијалекат словеначког језика.) План римокатоличке мисије је био поступно потпуно преименовање српског језика и народа у хрватски, промовисање хибридне хрватске римокатоличке заједнице као аутохтоног историјског народа и језика. филолошко и политичко формирање римокатоличке нове народности и језика на Балкану. Зато је аустросалвистичка катедра форсирала фолклорну `филологију` Караџића, као програмски псеудоним за прерађивање српског ћириличног правописа, за формирање писма-прелаза на латинично писмо. Српски  реформатори су обавили технички и правни дио посла, потписали право на преименовање српског језика у хрватски, направили заједнички српско-хрватски правопис и рејчник.  Такође, југословенским језичким програмом реформе српског јеика и правописа, демократским дијељењем дијалеката и вишеименовањем српског језика, трајно је доведена је у питање позиција српског језика и народа, традиција и територија.

БЕЧКИ КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР

Полазни доктринарни документ и договор о будућем југословенском језику,нормирању назива, формирању југословенске српско-хрватско-словеначке језичке и правописне заједнице, је Бечки књижевни договор 28. марта 1850. године. `Бечки договор` је дио  програма аустрославистичке југо- словенске језичке политике коло- низовања језика православних Срба. Књижевни договор у Бечу о кодификацији заједничког југословенског књижевног и народног језика су потписали самозвано у име српског језика и народа двојица српских филолога са хрватским и словеначким представницима. Вук Карџић и Ђуро Даничић су а пет хрватских и једним словеначким филологом потписали сдоговор о заједничком српско- хрватском-словеначком језику и правопису. Број римокатоличких хрватских и словеначких потписника насправ два српска свједочи о сврси и стратегији југословенске језичке политике. Назив заједничког језика у Бечком књижевном договору се не наводи, документ је написан и потписан латиничним писмом и од стране Караџића и Даничића.

Хрватски и словеначки представници су били делегирани од својих националних заједница, које су биле дио римокаторличке културне политике аустријиске царевине, док су Даничић и Караџић поступали према својим идеолошким увјерењима, независно од културне политике Српске правосалвне цркве и Кнежевина Србије и Црне Горе. Бечки књижевни договор је документ који у вријеме потписивања није имао званичног значај у Србији и Црној Гори, српским културним установама у Босни и Херцеговини, већ инцијативу попут данашњих невладиних организација. Међутим, то је био замајац којим је почео процес југословенског језичког нововавилонског мијешања српског народа у јединство на језичким ванвјерксим `вриједностима`.

Бечки Двор је покушавао да државним декретима Србима у аустроугарском царству наметне латинично писмо и простонародни језик као књижевни, да би их одвоио од православне писмености, књижевног континуитета, заједни- чког црквенословенског језика са Русима и руским царством. Српски представници су молбама и преговорима успијевали да задрже право коришћења ћириличног писма и српскословенског језика. Међутим, што није могла да оствари римокатоличка царевина државним декретима остварила је унијатска мисија путем културних пројеката, а преко српских културних реформатора.

Програм Бечког књижевног договора и југословенског језичког пројекта био је `србизација` хрватског мањинског кајкавског и чакавског дијалекта, налог хрватској заједници да прихвати српски дијалекат. Потом двоименовање српског језика у српско-хрватски, затим прилагођавање српске ћирилице графичком систему и фонетској вриједности хрватске варијанте латиничног писма, и преко кобиноване варијанте писма-прелаза постепено превођење већинског православног становништва на латинско писмо. Тако је релативи- зован назив језика на читавом простору на којем се говорио, од Вардаеа до Триглава, то јест назив народа. Као и после правног признавања права окупатору на окупирану територију од стране домородачког народа, и у културној политици после признавања права колонизатору на преименовање и вишеименовање културних добара слиједи процес коначне културне колонизације.

Пошто су Хрвати већ користили народни језик као књижевни потребно је било Србима наметнути простонародни дијалекта као књижевни језик. Од владавине Царице Марије Терезије (18.вијек) која је позната по укудању вјерских и људских права српском народу, аустријска дворска канцеларија је наметала увођење простонародног језика Србима да би православне поданике одвојила од православног књижевног предања и црквенословенског језика, а тиме и од руске царевине. Пошто је језик латинске религиозне књижевности и аристократије латински, заснован на речнику ластинске схоластике, код Хрвата и других поримокатоличених Словена није долазило до раскида са речником и културом `католичког` култа, нити са култом и књижевношћу латинске аристократије.

Преименовање српског језика за аустрославизам је било битно јер је српско народно име кроз историју постало синоним православне припадности и предања. Путописци и историчари пишу о Србима као народу изграђене националне  свијести, јасног историјско-религиозног карактера, идентитетски издвојеном памћењем Косвског завјета као континуитета државотворности и православног предања. Док се Хрвати у историјама помињу као конвертити као што се исламизирано словенско становништво помиње као исламски историјски идентитет. О повјесној поистовјећености српског народног имена и православне припадности пише руски конзул у Босни, филолог и историчар Алексадар Фјодоривич Хиљфердинг, у дјелу “Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији: “Србин римокатолик одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области гдје се родио. Он свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, словенским итд.Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на примјер странце: “Умијете ли ви нашки.” Но који је то “нашки језик” он не умије да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.” (страна 17.)

ЈЕРНЕЈЕВ  ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЧКИ ПРОЈЕКАТ

Српској историји је позната политика аустро славистике преко рада Јернеја Копитара, креатора и координатора реформе српског писма и језика. Европске колонијалне `силе` су, као и данас, за мисију међу право- славним Словенима упућивале мисионаре словенског поријекла, какав је био и Словенац Јернеј Копитар. Аустријски повјерљиви државни цензор издања словенских књига и јавних гласила на простору аустријске царевине, али и других православних народа, Румина, Грка. Први кустос Дворске библиотеке, редактор словенске рубрике у Wiener allgemeine Zeitungu, одликован орденом од папе и пруског Краља, као ревносни римокатолички мисионар. Бечки књижевни договр је био резултат дугогодишњег мисионарског и менторског рада Јернеја Копитара са српским сарадницима.

Реформа српског језика и писма у програму аустрославизма је представљала мисионарски модел и медијум за напредовање ка православном Истоку. Јернеј Копитар је поред српско-хрватске радио на гласовном латиничном правопису и описној граматици за све Словене. Овлашћен од Бечког Двора за словенско питање на простору царевине Копитар је мисионарио и на простору Украјине, гдје је као и код Срба основао реформаторске покрете језика и писма за Украјинце и Русине. Оснивао је катедре црквенословенског за школовање унијатских свештеника за словенске народе. Радио је на отварању у Аустрији свесловенског института за славистику на којем би се израђивали речници за све словенске дијалекте, по моделу српске реформе одвајања од православног предања писмености, о чему је писао у свом тексту ,,Патриотске фантазије једног Словена“: ,,Управо због тога је старословенски језик од заједничког интереса за све слависте, а посебно за аустријиске је од посебног интереса, зато што му је ту мјесто, тако да Аустрија не би требало да препусти његово изучавање прљавим рукама Руса“.

,,Аустрофил, ревностан римокатолик, који је желио да путем уједначеног језика и латинице створи основу за реализовање идеје о аустријском словенству умјесто словенства рускога, римокатоличког умјесто православног “, пише Меша Селимовић о Копитару у књизи `За и против Вука`, наводећи и текст Љуба Стојановића ,,да је Копитарова намера била да увођењем народног језика и заменом црквенословенског и славјанског одвоји Србе од Руса, и тако створи услове за остварење своје аустро-словенске политике.“ Можемо направити поређење са садашњом колонијалном политиком Европске уније према Србима, Словенац Јернеј Копитар је имао политичку функцију и положај компатибилан положају Словенца Јелка Кацина – супервизора и секретара за политичко-религиозне евроунијатске интеграције јужних православних Словена.

Отворено мијешање странца и римокатолика у реформу српске језичке и клутурне политике, био би нескривен прозелитизам и колонизовање језика, супростављање православној цркви, Кнежевини Србији и руској царевини. Зато је Јернеј Копитар ангажаовао српске сараднике, спроводиоце програма језичке политике, као Сава Мркаља, Ђура Даничића, Караџића Вука, Димитрија Давидовића. Сарадњом са српским реформаторима Јернеј спроводи успјешну унијатску мисију али и револуционарну пропаганду против православне монархије. Под руководством Јернеја и аустријских филолога реформа српског језика и писма се релативно брзо спровођена, с обзиром на отпор православне цркве, српских културних установа и водећих српских националних дјелатника. Аустрослависти су користила идеологију рационалиста и револуционара у промовисању народног језика као основе националног идентитета, право самоопредјељења за народни књижевни језик, независтан од православне књижевности, и демократском демагогијом одвајали православне народе од православног племства и монархије, а првенствено царске Русије.

Српски реформатори језика и писма су тако обављали посао римокатоличке мисије: “чистили“ српски језик од словенских и православних `наслага` црквенословенског језика и писма, одвајали Србе геополитички од српско-словенског књижевног читалачког и правописног простора, `нову српску књижевност’ од српског православног књижевног предања, а Србе од руских православних професора и уџбеника. Стандардизовали простонародни језик као књижевни раскидајући са континуитетом књижевне културе, стварали револуционарно полазиште класне борбе против православног племства и Цара. Завршавали су задатак ‘чишћења’ српског језика од црквенословенског ‘наноса’ писма и језика, и враћали у ‘предправославно’ југословенско стање ‘природног језика’, то јест подводили унијатском изједначењу српске ћирилице са варијантом хрватске латинице. У извјештају дворској канцеларији 1827. године Јернеј пише: ,Српака православна цркава, чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати језичку разлику између православних и римокатоличких Словена, те би стога, више него икада, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека ка превођењу Срба у римокатоличанство биће заувијек уклоњена.Овим ће нам,временом,Београд сам од себе,пасти у руке“.

`ВУКОВА`  ВАНВЈЕРСКА  ВАВИЛОНСКА `ВИЗИЈА`

Теорија о Србима`три вјероза- кона`, којима је језик основа идентитета, разградила је српско национално јединство, и надмоћ коју су Срби имали као бројнији православни народ на Балкану, народа који је имао православни књижевни и културни континуитет, предање писмености и језика, народне епике и обичаја, националну и религиозну идеологију. Колонијалним културно -политичким пројектом о `Србима три вјерозакона` југословенска мисија је релативизовал религиозно питање и српско национално питања са вјерског премјестила на језички `терен`. Демократском демагогијом уопштавања, истицањем општих мјеста и непосебих страна словенства, пласирана је културно-политичка теорија о језику као једином националном питању. Тиме је отворен простор да се преко мале заједнице Словена римокатолика, и сарадњом са групом српских ванправославних реформатора, вишеименује и присвоји српски језик као југословенски вишецентрични заједнички наднационални стандард. Таквом тактиком је превазиђена премоћ бројнијег православног српског народа на терену, и у традији. Такође, поримокатоличени и потурчени Срби који су очекивали ослобођење и повратак вјери предака, југословенским програмам су додатно усмјерени римокатоличком и исламском табору.

Караџићева теорија зближавања Срба `свих и свуда`, била је банализовани балкански модел рационалистичке теорије о језику као основи националног идентитета; ради разграђивања српске слоге, а изграђивања српско-хрватско-словеначких међурелигозних и ванправославних екуменистичких југословенских односа. Караџић је пропагирао језик као основу идентитета и заједништва Срба и Хрвата, који ће постати један језик и народ у програму југословенске језичке политике. Караџић је исти програм предлагао хрватским фрањевачким филолозима, да се направи и за Хрвате мијешана варијанта писма као за Србе, али је предлог одбијен као неозбиљан, због нарушавања графичког система писма, апоготову због природе писма. Караџић је 1845. године ту идеју формулисао овако: ,,Ми сви ваља да се турдимо, дотле да дотјерамо, да нам језик у књигама буде тако једнак, да се свака књига може од слова до слова прештампати од Латинскијех слова Словенским и од Словенскијех слова Латинскима, па ћемо онда и само онда бити један народ и имати једну књижевност“. Јернеј је дозволио Караџићу да уноси архаична слова у српску азбуку, као филолошки фолклор, ако имају гласовни еквивалент у хрватској варијанти латинице.

Политички ванправославни српски национализам, заснован на народном дијалекту и племенској политици, као наметање српског имена хрватском језику ван православног предања, као Вуков рад ,,Срби сви и свуда“, за римокатоличке религиозне интеграције Словена није представљало сметњу. Напротив, релативизовањем религије заснивањем народности на језичком јединству вршена је бржа и масовија асимилација православних Срба.

Сврха спровђења Караџићеве реформе-раскида је било одбацивање језика православне цркве и књижевности, али и обрачун са православном монархијом. Револуционарни покрети су увијек били авангарда европске латинске културе и писмености, као и у рушењу православних и других неевропских монархија. Европска колонијална културна политика је на револуционаран начин прерађивала правописе колонизованих народа, разграђивала писма и преимановала језике. Код европских језика су реформе биле редакције и вршене су у сврху контнуитета, а код Срба и иних колонизованих народа у сврху раскида са континуитетом. Римокатоличка мисија се преко југословенске језичке политике аустрославизма тј. борбе српских реформатора-револуционара против ‘класног непријатеља’, обрачунавала са православним племством.

Караџић напада и омаловажава српске више сталеже, као у пропагандном чланку ,Виша класа народа нашега’, а његов Рјечник поред руралног речничког одређења Срба и речник револуционарног односа према грађанском и аристократском сталежу. „Рјечник нам говори да је овај свијет подијељен на сиромашне и богате и да су за зло и неправду криви богаташи, а жртве су сељаци“, пише Меша Селимовић у студији ,,За и против Вука“ о Караџићевом Рјечнику наводећи примјере: (Камата -„велики, неправедни интерес“; обходња у Сријему -„кад у селу сељаци редом иду на какав господски посао“; погосподити се -„погосподио се па неће да ради“ итд.) Сиротиња се бори против неправде („Неимање немир од свијета“). Господски свет је покварен, без морала, без душе: новац га квари („новац душогубац“, „дукат-губодушница“).

Зато је у комунизму мит о Краџићу узгигнут до култа – као човјека из народа који се разрачунао са вишом класом, и отворио простор револуционарној друштвеној пропаганди преко упрошћеног описмењавања. Популарисања писмености као средства брзог ширења револуционарне пропаганде, упрошћавања свијести народних маса у циљу суженог промишљања, а примања и преношења уопрошћеног пропагандног политичког садржаја – `новоговора`. У предговору свог првог Буквара, штампаног у штампарији унијатсог јерменског манастира у Бечу 1827.године, Краџић отоворено пише о `свом` методу описмењавањ: ,,Учитељ, који је рад кога најлакше да научи читати, , ваља да му не казује никаква имена слова, него само њихове гласове, које имају у читању; па онда нема срицања, него, како се познају слова, одма се може читати. Тако може чоек врло ласно за десет дана научити читати!“.

Укидањем сталешке културе језика и стила разграђена је структура и сложеност језика. Поравнавањем стилске и садржајне разлике пијачког и професорског, световног и светог говора, укинути су сложени друштвени и културни односи који чине једну културу.  Лишен културног односа народног и књижевног језика почео се деформисати и нестајати и народни језик. Народни језик је постојао захваљујући сталешком односу, јер је и сељаштво сталеж, који је постојао у односу на више сталеже у одређеном културном односу, као што јединственост језика постоји у корелацији стилова који чине цјеловитост језика.    У  неукости и атеистичкој једностраности слиједећи Јернејева упутства Караџић је на примитиван начин преносио принципе реформе правописа протестантских рационалиста и реформације.Принцип правописа њемачког граматичара Јохана Кристофа Аделунга:,,Пиши као што говориш“, који су Караџићеве присталице програмски приписивале Караџићу, није примијењен нити на једном језику у свијету. Колонијална друштвена доктрина је разлог формирања упрошћеног гласовног писма, ради простијег ‘споразумијевања’ становништва и интегрисања у подкултурну популацију поданика царевине. Религиозне интеграције су разлог да се српски ћирилични алфабет фонетски и бројем слова изједначен са хрватском латиницом ради прелажење Срба на хрватско латинично писмо.

Програм југословенске језичке политике је било израђивање `ћириличног` писма-прелаза, што је европска пракса у колонизовању ваневропских писама;реформа српског писма је модел `екуменске` југословенске језичке правописне политике, превођења православних на латинично писмо преко комбинованог латинично-ћириличног писама. Уклоњана су карактеристична ћирилична слова, промијењена природа писма, унесена латинична слова и фонеми ћириличне форме а латиничног семантичког и стилског решења, раграђен је графички система и цјеловитост ћириличног писма као таквог, и који је српску ћирилицу повезивао са лингвистичким, ликовним и графичким системом ћириличних писама православних народа.

Караџићев `Српски ријечник` објављен 1818.године био је дио југословенске језичке политике, у програму реформе српског језика. Сврха рјечника је била упрошћа- вање и упростачење језика, свођење народа на речник руралног практично-техничког пољопривредног и радничког просто-пословног фонда ријечи, чиме је вршена пословна категоризација колонизованих народа. Европска колонијална културна политика је таквом реформом језика вршила интелектуалну и менталну регресију колонизованих народа. Примитивизацјиом српског језика и појмовног речника народ је одучаван од интелектуалног промишљања, а посебно на свом језику и у културном  континуитету. Намјенским недостатаком властитог речника за интелекруалне, научне, вјерксе, лингвистичке појмове и изразе, народ је упућиван на турцизме и германизме, а прије свега латински речних.

У Караџићев `Српски речник` су уношени као `национално наслеђе` језички простаклуци и примитивни `појмови`,што је било и изругивање аустрослависта са балканским`примитивним`православним народом, а у сврху свођења народа на примитивне друштвене односе и подкултурну категорију колонизованог народа. Скарадне ријечи Караџићевог речника нису биле проблем што их се згражавао дворјанин у српском Двору, како се програмски поједностављује проблем Краџићевог рјечника, већ због културне кафанизације српског друштва, свођења народа на културу и култ кафане, балканске крчме и псовачнице. Уношење Караџићевог речника је до 1868.године било законски забрањено у Кнежевину Србију.

„Вуков Рјечник је речник реалија села („далеко од градова“), и мада је веома значајан, мада је постао средство и основа националне културе, он је само оно што је и могао бити: енциклопедија сеоског и сељачког појавног света, лексички инвентарисана свест нашег патријархалног сељаштва у преломном времену ослободилачких покрета, тако да открива дугим временом акумулисано искуство, али и јасно обиљежен друштвено-политички став у духу демократске, пучке, сељачке, што у том историјском часу значи и народне самосвести.“ Меша Селимовић – ,,За и против Вука“

У Караџићевом Рјечнику није било сложеног филолошког, философског и богословског речника и појмовника, зато се речник за области науке и културе, за који у простонародном језику није било замјене, морао позајмљивати из страних језика и речника латинске схоластике. Југословенски програм колони- зације српског језика није само брисао речник философије, богословља, науке, књижевности, лингвистике већ и речника опште културе грађанске класе и средине. Одбачен је српски књижевни језик и језик `однарођеног` грађанског сталежа, што је био програм категорисања српског народа као радничко-сеоског сталежа. Речник грађанске класе је замијењен просто-палананачким говором и страном фразеологијом својственом `подвијету` скоројевића.

У склопу југословенског језичког пројкта Караџић је финансиран и упућиван на сакупљање народних пјесама, као предхришћанског предања их обичаја, ради прављења антипода православној култури, књижевности и језику. Значајним европским књижевницима је сугерисано да о српској `народној` поезји пишу и прикажу је као алтернативу црквеној `окамењеној` литератури. О српским пјесмама пишу многи, од Грима, до Гетеа, али поред похвала Гете је у српским пјесмама налазио “средњовјековно мрачњаштво“, скрећући пажњу на негативну православну страну српске епске поезије, која је била надахнута средњовјековном историјом славом и дјелом српског витешког посвећеног племства и православне цркве. Епска поезија је Караџићевој реформи донијела популарсност, и на слави народне поезије је спроводио реформу језика и правописа. Српске епске пјесме су злопотребљене у сврхе револуционарне антицрквене кампање, и приказане као Вукова свјетска слава и стваралаштво.

Римокатоличка и револуционарна пропаганда је писала да је Црква против народног језика. Православна црква, све српске владике и свештеници су сакупљали српске народне пјесме, и чували српски језик, и били против избацивања из употребе и раскида са континуитетом књижевног српског језика и писма. Познато је да су владика Његош, митрополит Стефан Стратимировиоћ, архимандрити Лукијан Мушицки, архимандрит Јован Рајић, и други, сакупљали српске народне епске пјесме. Православна црква и Матица српска су били против одбацивања богате ортографије,  раскида са предањем православне писмености, нарушавања сложене структуре ћириличног правописа, такозване “двојезичности“, која је саставни дио писама свих језика; која је онемогућавала злоупотребу народног језика и подржавала укупност српског језика, и онога ,,вишег“ и онога ,,нижег“, као што је у свим језицима, а посебно у језицима богатим дијалектима какав је српски језик.

У школском програму српског језика реформа правописа је образлаже наводима кафанских “досјетки“, исмијавања учених људи грађанског сталежа од примитивне `већине`. Сјетимо се анегдоте-примјера у уџбеницима из расправе Караџића са књижевником и предсједником Матице српске Јованом Хаџићем због уношења у српску ћирилично писмо латинског слова `Ј`. -`Како би се Јован Хаџић називао да Караџић у српско писмо није унио слово `Ј`. – Звао би се ован, казао је Караџић. Срби од основне школе уче о преузимању латиничног слова  `Ј` којим је Вук замијенио “сувишну“ црквенословенску “оптерећујућу“ ортографију, направио ред у “хаотичном“ српскословенском правопису. Заправо, “хаотичност“ која је “сређена“ је била сложеност језика и правописа, која је у структури свих правописа и језика. Уклоњена су слова која су имала прецизну семантичку и фонетску функцију у одговарајућим контекстима, која су српско писмо повезивала са значчењем ћириличног писма. Караџић је према Копитаровом упутству унио латинско слово `Ј`, а избацио ћириличне варијанте истог гласа. Сукоб се водио због избацивања ћириличних слова која су означавала глас `Ј`, на сложен начин у одређеним контекстима, али првенствено због увођења латиничног слова чиме је нарушена јединственост и цјеловитост графичког и семантичког система ћириличног правописа.

`Борба  за српски језик и правопис` се симболлично може назвати борбом за и против латиничне `јоте`,  поента реформа српског правописа је била промјена природе писма, а уношење и латиничног слова је симболички врх `леденог бријега` побједе у разградњи српског ћириличног правописа.Уношењем било којег латиичног слова у ћириличнио писмо, или у било које писмо слова другог несродног писма, нарушава се семантички, лингвистички и графички систем писма. Може се рећи да је копитар-караџићева српска ћирилица само графичком фолклорном формом ћирилична, док је фонетски и семантички систем прилагођен хрватској простој варијанти латиничног писма. Зато је православна црква била против реформе Јернеја Копитара коју је спроводио Караџић и Даничић. Зато је Караџић од православне цркве нападан као „хроми антихрист“, „агент римске пропаганде“, ,,слијепо оруђе Копитарово“, плаћеник који помаже да се Срби поунијате. Зато су Бечки књижевни договор и Копитар-Караџићева реформа језика и писма 1861. године прихваћени у Загребу једногласно, а Караџић исте године проглашен за почасног грађанина Загреба.

Завршићу и ово поглавље цитатом текста руског конзула у Босни, филолога Александра Хиљфер динга, тачном анализом политичких и религио- зних разлога реформе српског јеика и право- писа. У својој студији `Западни Словени` 1858.године Хиљфердинг о  реформи српског правописа Караџића и Копитара пише као о средству римокатоличке мисије, да је Караџић ,,саставио нову српски азбуку која се сасвим одваја од Кириловог предања задржавши само спољашњу форму руских слова, а ли усвојивши сасвим латински правописни систем. Вук разваљује предање које Словене веже са дјелом Светог Ћирила, а да их азбука коју је он узео, управо води ка примању латиничног писма, које код Словена важи као симбол римокатолицизма„.

ДАНИЧИЋЕВО ДВОИМЕНОВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Прво двоименовање и вишеименовање српског језика, давање лингвистичког легитимитета преименовању и двоимановању српског језика у „хрватски или српски`, са српске стране као носиоца националног историјског права и званичних филолога,професора Велике школе у Београду, извршио је и озваничио филолог Ђура Даничић, својим најзначајнијим дjелом ,,Рјечник хрватскога или српскога језика“  Даничић је ријечник радио за Југословенску академију знаности и умјетности у Загребу – касније Хрватска акдемија знаности и умјетности –ХАЗУ. Даничић је претходно писао `научна` образложења о релативности назива српског народа и језика, као српског или хрватског према избору између два имена једног народа (`Разлике између језика српског или хрватског` – Гласник Друштва српске словесности,Београд 1857.г.). У филолошким радовима Данаичић је користио за српски језик дводјелну ознаку `српски или хрватски`, као у раду ,,Корјени  с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику`(издала Југословенска акадаемија знаности 1877.г.Ст.180.),  поводом чега је Лазо Костић писао да је Даничић „први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише `хрватским или српским„.

Ђура Даничић, право презиме Поповић, име Ђорђе, је рођен у Новом Саду 1825.године, умро у Загребу 1882.године. Презиме је прво промијенио у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура. Син православог свештеника, али се школовао у протестантској гимназији у Пожуну (Братислава-Словачка). Први саборац и бранилац Караџићеве и Копитарове реформе српског језика и правописа, својим филолошким радом образлагао је научну `неопходност` југословенске језичке политике реформе српског језика и правописа. Једноставно је закључити да промјена личног имена и презимена, похађање вјерске протестантске школе као син православног свештеника, релативизовање религиозне припадности, идентитета и имена своје народности и језика, називање властитог језика и народа `храватски или српски` иии `наш хрватски или српски народ`, указује на карактерну и културну, вјерску и националну кризу идентитета Ђорђа Поповића – Ђура Југовића-Даничућа. (Важно је знати да је Даничићев рођени брат Милош приступио унијатском `илирском` покрету или хрватском националном препороду)

Реформа српског језика и правописа је била дио програма аустрославистичке колонијане `југословенске` језичке политике, која је укључивала дијалектаско дијељење и вишеименовање српскословенског језика, нормирање полицентричног `југословенског` или `илирског`,или `хрватско-српског` назива и стандарда. Хрватски бискуп Јосип Јурај Штросмајер покровитељ југословенског покрета је позвао Даничића у Загреб да ради у Југословенској академији знаности, да допринесе својим радовима и радом пројекту југословенске језичке политике. Даничић се одазавао позиву и 1867.године одлази у Загреб, постављен је за секретара Југословенске академије знаности и умјетности, и за првог уредника `Рјечника  хрватског или српског језика`.

У југословенском језичком програму Даничић је радио на уређивању и формирању хрватске варијанте латиничног писма, што је био дио програма југословенске реформе српског језика и правописа. Формирао је четири слова: за ¨ђ¨ је увео знак đ Đ (умјесто ¨dj¨ за један глас, као гласовно једнако ћириличном Ђ);  ļ – за један глас, као ћирилично „љ“, умјесто lj); – ń Ń за jедан глас умјесто `nj` (jednako ћирилично`њ`); g, G za jedan glas umjesto`dž` (једнако ћириличном ¨џ¨).  Рјечник хрватског или српског језика `је објављен у Загребу после Даничићеве смрти, на хрватској варијанти латничног писма, али и за вријеме Даничићевог живота Југословенска академија знаности је објавила Оглед Рјечника 1878. године на хрватској латиници.

Југословенској академији знаности у Загребу као програму римокатоличке мисије на Балкану, чији је покровитељ био бискуп Јосип Јурај Штросмајер, а предсједник филооф и фратара Фрањи рачки, ла  је био потребан признати српски филолог који је радио у државној филолошкој установи, ради признавања права преузимања и преименовања српског дијалекта у програу југословенске језичке политике. Прелазак Даничића из Кнежевине Србије у Загреб један је од првих прохрватских политичких прелазака са српске стране, да познати српски филолог прихвати посао хрватског присвајања и преименовања српског језика у хрватски, то јест учествује у унијатској мисији формирања и промовисања римокатоличке хрватске политичке нације. Даничићевим залагањем хрватска језичка политика и ‘хрватски језик’ су преко српског језика, као међународно познатог и признатог, промовисани у свијету славистике и словенских народа.

Оно што су вјековима покушавали  аустрослависти, од фарањевачких филолога до европских протестантских `просветитеља`, да преименују српски језик у `илирски` или `југословенски`, двоименују дводјелним називом српско-хрватски или хрватско-српски, спровео је српски филолога Даничић са загребачким бискупом Јосипом Јурајем Штросмајером у Југословенској академији знаности и умјетности, чији је први предсједник био филолог фратар Фрањо Рачки, а која је касније прерасла у Хрватску академију знаности и умјетности – ХАЗУ.

Ради разумијевања Даничићевог дјела и дјеловања важно је знати и основне податке политичко-религиозног дјеловања бискупа Јосипа Јураја Штросмајера који је ангажаовао Даничића у Југословенској академији знаности. Бискуп Јосип Јурај Штросмајер, као и Јернеј Копитар, био је римокатолички мисионар и аустрославистичке школе. Њемац по народности, капелан бечког Двора, потом бискупа у Ђакову- центру римокато- личке мисије за Босну и Херцеговину, и Балкан; оснивач Југословенске академије знаности у Загребу 1866.године, која је касније постала Хрватска академија знаности и умјетности. Бискуп Јосип Штросмајер је био први човјек југословенског екуменском програма унијатске мисије према православним Србима и Словенима.`Југославенски` покрет који је предводио бискуп Штросмајер је програмски наставак покрета `илиризма` који је предводио Људевит Гај, такође Њемац. Оба покрета су били програми унијатске мисије и колонијалне културне политике аустријске царевине у којој је програмски вршена колонизација језика и пимса правоалвних Срба.

Посредовањем бискупа Штросмајера је потписан конкордат између Ватикана и Црне Горе 1866. године, а радио је на склапању конкордата Русије и Ватикана. Програм Штросмајерове странке био је у овом: „Сви Славени (јужни) уједињени под Хабзбурзима и под Папом“  О значају и мисији речника хрваског или српског језика бискуп Јосип Штросмајер је у писму 1878. године писао фратру Фрању Рачком првом предсједнику Југословенске академије знаности: `Рјечник ће бити исто тако монументално дјело као универзитет, академија,ђаковачка катедрала`, а о Србима је писао фратру Фрању Рачком 1884.годинео: »Народ нам је у врло опасном положају. Срби су на крвави непријатељи. Добро је рекао , мислим Марковић,  да дочим се ми боримо прот Мађара, Србин `брат` иза леђа на нас наваљује.„

Даничићев Речник хрватског или српског језика је прва `нормирана` декларација о српском језику као вишецентричном и вишеименом `заједничком` српско-хрватском или српско-хрватском стандарду. Заправо, прва после Бечког књижевног договора 28. марта 1850. године, који је био програмска припрема за Даничићев `Рјечник хрватског или српског језика` Југословенске академије знаности. Подсјетимо, претходно је потписан Бечки књижевни договор,  програмски докуманет који су потписали Ђуро Даничић и Вук Караџић са хрватским и словеначким филолозима о заједничком језику и правопису Срба, Хрвата и Словенац, у склопу аустрославистичког пројекта југословенске језичке политике. У тексту Бечког књижевног договора име заједничког језика се не наводи, тако да се може рећи да је то приви документ декларација о вишеименовању и безименовању српског језика. Карџић и Даничић су самозвано у име српског језика и народа потписали са пет хрватских и једним словеначким књижевником договор о јединственом језику и правопису, док су хрватски и словеначки представници делегирани од својих `националних заједница`, које су биле дио римокаторличке културне политике аустријске царевине. Даничић и Караџић су се поступали према својим идеолошким увјерењима независно од културне политике Српске правосалвне цркве, Матице Српске, Кнежевина Србије и Црне Горе, српских културних установа у Далмацији, Крјини, Босни и Херцеговини, тј. њихов рад и Бечки књижевни договор није имао званичног значај у Србији и Црној Гори, нити у српским културним установама у Босни и Херцеговини,већ инцијативу попут данашњих невладиних организација.

LazaKostic28.apr
Лазар Лаза Костић

Као и Караџићев реформаторски рад ни Даничићева дјелатност у спровођељу реформи српског писма и језика није пролазила без противљења српских националних првака и књижевника. Против Даничићевог језичког пројекта први је писао Лазар Лаза Костић, српски књижевник, пјесник и публициста, пору- чујући Ђури Даничићу: ,,да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, а да је једначење ,,истога са истијем“ политича, а не лингвистика. Лазо Костић се поред књижевног рада бавио политичком публицистиком и аналитиком, био политички активан и образован, затваран је због својих српских политичких ставова и препознавања политичких противника српског народа и језика.

У расправи `Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме`-Летопис Матице српске 1880.године Лаза Костић пише у једној напомени и поводом Даничићевог рада ,,Корјени  с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику`, (написао Ђ.Даничић, на свијет издала Југословенска Академија Знаности и Умјетности,У Загребу 1877.Стр. 180.) о филолошкој и политичкој намјери Даничићевог двоименовања и преименовања властитог језика. `Костићева расправа никада није прештампана у цјелини`, јер говори о културно-политичким околностима и антисрпском активизму који је до данас активан и у културној политици Србије. Напомену о Даничићевом политичком преименовању српског језика из Костићеве научне расправе`Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме` наводимо у цјелини :

,,Не можемо пропустити ове прилике, а да не кажемо нашем чувеном знаоцу језика коју искрену, озбиљну реч. Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски.) Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским. Тако на пр. чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету познаваоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели: The Kroatian. According to Safarik, should not be reckoned as a separatе language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian (Мах Muler, The Languages of the Seat of war in the East. London and Edinbourgh. 1855).

Према томе што такви ауторитети, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје. кад старешина свих филолога, Макс Милер. с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничмћ, поред свих својих огромних заслугаза науку, ниеће никад моћи упоредити, кад и он вели , да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори ухрватској крајини, тоје „просто српски“: кад све то узмемо на ум, онда нам јесасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички.

Сваки прави родољуб, или Србин или хрват, а јошт пре ако је књижевник, а понај и најпре испитивач језика мора са болом и са стидом гледати на неприродну поцепаност у књижевности једног језика који је народу на срамоту и поругу, а непријатељима му на радост и подсмех. Кад би тај најсакатији од свих дуализама сматрали са гледишта нашег начела, онда би морали казати, да је то сасвим несмислен, па и неплодан укрштај; ништа се само са собом не може укрстити, као што и у органском животу спаривање врло сродних врста или остане сасвим јалово, или рађа богаље, те зато и сваки такав покушај у људи изазива гнушање и поругу гледалаца. И Ђуро Даничић, јамачно није могао више поднети стида са те срамоте,те се решио учинити са своје стране све , ма и на штету науке што би допринело уједињењу књижевно- сти. Но вредност политичког, па и књижевно-политичког дела мери се на успеху, те ако има успеха, онда се може на повреду чисте науке којекако и кроз прсте гледати; но ако га нема, онда се силовање научне истине мора тим жешће осудити.

djura-danicic_520x320
Ђуро Даничић – Ђорђе Поповић

Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какв успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага. Напротив, очигледно је да је у нашој лингвистичкој књижевности почео безобзирни хрватизам отимати мах баш од оно доба када је Даничић почео своју помирљиву радњу. По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за правозамолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Ал’и у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“

 

2 мишљења на „Стогодишњица југословенског вишеименовања српског језика (1)“

  1. ОВАКВИ ТЕКСТОВИ БЛИЖЕ СВЕТЛО И ДАЈУ НАДУ СРПСКОМ РОДУ

    Паметио, мудро, тачно, истинито, и то, по Србе, болно истинито о урушавању српског језика и српског писма. То је оно о чему до данас није проговорила српска лингвистика у српским језичким институцијама. А није проговорила јер је српска званична језичка наука дуже од педесет година оспособвљавана само да се бави оним што ће помагати разграђивању Српства, убијању српске духовности, отуђењу српског језика и затирању српског писма које се не може одвојити од трагичне судбине српскога народа која га прати све време југословенства па и данас у Србији. Српска лингвистичка званична наука није направила ни у чему дисконтинуитет с Бечким (1850) и, посебно, Новосадским договором о српскохрватском/хрватскосрпском језику и формалној, лажној „равноправности латинице и ћирилице“ у којој је ћирилица задржала замисао о привремености. да не би била званично забрањена као у Србији 1916. до 1918. у окупацији Србије и у НДХ (1941-1945) ћирилица је требало да буде замењена постепено. И та је замена извршена у време комунистичке власти у Југославији и Србији од 1954. до 1970. године, када је лажно равноправна ћирилица сведена на највише десет до 20 процената у јавности. Иста политика и пракса задржана је у српској званичној лингвистици све до данас, и поред вербалних залагања за „очување ћирилице“ и лажном „борбом за ћирилицу“. Практично, системски, систематски у нормирању српског језика у вези с писмом ништа се није променило у Србији све до данас, а у последње време се замишља некаква подршка ћирилици тиме што ће се донети некакав закон о ћирилици, којуи се, нажалост, по обичају неће спроводити. У нормирању српског језика на уникатно у свету „богатство“ и „равноправност писама“ ништа се не мења, па се тако осигурава пут постепеној замени и овог једноцифреног бедног остатка ћирилице у српском језику у Србији и међу Србима изван Србије.
    Војводић је овим текстом, оваквим реланим истраживањем и записом на основу непиобитних чињеница написао могући уџбеник који, с мањим додацима, може да служи за обуку и не само корисну него и неизбежну лустрацију српских језичких академика из лингвистзике да би се српски језик и српско писмо сачували за коришћење међу будућим Србима.
    Да су Српска академија наука и њено Одељење језика и књижевности стварно засновани на подлози чисте науке и стварних чињеница и података из науке и живота, људи попут Војводића и још тек неколицине сличних њему одмах би били примљени у Академију и један од њих би био изабран за секретара Одељења језика и књижевности. Такви зналци и стварни лингвисти били би постављени и на одговарајућа места у Матици српској, у Институту за српски језик, у Одбору за стандардизацију српског језика и били би изабрани за рад на факултетима на којима се изучавају српски језик и српско писмо. Једино тако би се јавбио препород и реституција српског језика и оживело би се српско писмо међу Србима. Али, нажалост, то се тешко може иочекивати, јер је Србија што се тиче САНУ и бриге у Србији за будућност Срба и Србије још не води на прави бначин, па је ухлебље у академијама и свим српским институцијама и даље у мраку. Тај мрак у српским језичким институцијама још нико не жели да осветли. Али, Војводићеви текстови и слични од још неких аутора тешко долазе на права места. Ипак, срећом, на оваквим местима, као овде, даје се макар минимум наде да ће се нешто добро убудуће учинити. Оваква часна истинита права борба за српски језик и писмо полако продире у јавност. Споро, тешко и једва, али светло се, надамо се, ближи (и) Србима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please enter the Biggest Number