Стогодишњица самоукидања Србије и Црне Горе

Spread the love

 

Југословенско вавилонско језичко јединство

Ове године је прослављан јединствени југословенски јубилеј – стогодишњица формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије, односно стогодишњица самоукидања Краљевина Србије и Црне Горе. Свијет је славио сто година од краја Великог рата, највећег војног сукоба, страдања и разарања у дотадашњој историји свијета, док ду Срби славили сто година самоукидања, самоколонизације и самоокупације властите државе и домовине, народа и цркве. Славили су сто година од укидања двије православне краљевине Србије и Црне Горе, и формирања вишерелигиозног и вишенационалног вавилонског државног и културног пројекта КСХС. Велики рат је промијенио државне границе великих и малих држава, друштвена уређења великих и малих монархија. Међу народима свијета који су прије или послије Великог рата формирали државе, одржали монархије или успоставили републике, једном народу су вољом његовог Краља и Владе укинути држава, језик и народност. Југословенским државним пројектом са мапе свијета су `нестале` православне краљевине Србија и Црна Гора.

Седмог децембра 1914. године, почетком рата док је српска војска гинула на Колубари, Краљ и Влада Краљевине Србије, који су због ратних дејстава премјештени у Ниш, проглашавају Нишку декларацију, којом за ратни циљ одређују `ослобођење` и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. У Нишкој декларацији поред осталог пише: ,Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судобоносним тренуцима једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца’. Али, Никола Пашић предсједник Владе Краљевине Србије је и прије Нишке декларација 20. августа 1914. године упутио меморандум амбасадорима Србије са ратним циљевима Србије – стварање југословенске државе. Нишка декларација је потврђена Крфском декларацијом 1917. године и 1. децембра 1918. године 20 дана после првог потписаног примирја Антанте са Њемачком Краљ, Влада Србије и Југословенски одбор  почели су спровођење југословенског државног пројекта.

У пировој побједи Првог свјетског рата српски народ је поднио највећа страдања у својој дотадашњој историји, Србија је процентуално имала највећи број жртава у рату, али после Великог рата Срби су укинули своју српску  државу и војску, државни грб и повјесно право на назив властитог језика. Државност, побједничко и повјесно право краљевине Србије и српског народа у Великом рату су уложени у пројекат и перспективу Југославије.

Формирање Краљевине Југославије је први примјер добровољног самоукидања  државе народа побједника у корист побијеђених непријатеља. Непознато је било политичкој историји до формирања Југославије да руководство једног народа побједника у рату формира заједничку државу и војску са непријатељским  народима побијеђеним у рату. `Југословенска војска (ЈВ) као оружана формација Краљевине Југославије формирана је 1. децембра 1918, а настала је са проглашењем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. `После Првог светског рата у активну службу у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, поред 3500 официра војске Краљевине Србије, примљено је 2590 бивших официра Аустроугарске.

Хрвати су у Великом рату били војници аустро-мађарске монархије, поданици аустријског Цара и свог вјерског поглавара папе, учествовали су у војној офанзиви на Србију и Црну Гору, истицали се у геноцидном погрому над српским народом. Аустрија је истицала своје хрватскословеначке чете као најпоузданије у војним акцијама и окупацији Србије и Црне Горе. Али, после рата хрватски и словеначки политичари и службеници су добијали политичу предност над српским и у Београду. Хрватски и словеначки аустроугарски официри после рата су у Краљевини Југославији добијали више положаје у југословенској војсци од српских официра, многи су  одликовани значајним државним одличковањима, што је доводило до огорчености и самоубистава српских официра. Заправо, злочинци хрватског табора Југославијом су амнестирани и двадесет година прикривани до геноцида Јасеновца у Другом светском рату.Косово и Метохија, Македонија, Стара Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, су територијално и формално припојене Србији односно Краљевини Југославији, али нису постале стратешке смјернице нове државе. Идеологија и инфраструктура нове државе усмјерене су у супротном смјеру – Западу и Загребу. Заправо, изградњи београдско-загребачко-љубљанског југословенског екуменизма, а не извјесном косовско-метохијском, београдско-призренском или београдско-цетињском државном историјском пројекту и праву, стварању државне заједнице Србије и Црне Горе, двије после Балканских ратова суверене православне краљевине. Српски народ је са пута православних предака преусмјерен у изградњу југословенског вавилонског масонско-монархистичког пројекта. Срби Босне и Херцеговине, Крајине и Далмације, Македоније, Косова и Метохије, који су у вјековном ропству чекали ослобођење и уједињење са Србијом и Црном Гором дочекали су југословенске интеграције.

Када је после Великог рата коначно ослобођено Косово и Метохија, српске светиње и задужбине, нико није званично предлагао повратак патријаршије у Пећ (Пећку патријаршију) и престонице у Призрен, барем у протоколарном почасном поштовању православног и историјског права. Напуштено је петовјековно предање Косовског завјета, Косовски мит је замијењен југословенском митологијом, православна иконографија југословенском хибридном хералдиком. Први пут у српској историји српки престоло – наследник је из своје титуле уклонио придјев српски и назвао се Краљ Југославије. О југословенском вавилонском мијешању и замешатељству најсликовитије свједочи синкретистичка хибридна хералдика грба Краљевине Југославије,  уметање хрватско-словеначких иновјерних симбола у српска средњовјековна православна знамења грба Краљевине Србије .

О драматичним догађајима у послератној Србији и формирања Југославије свједочи Др.Јосип Смодлака хрватски и југословенски политичар у „Записима др Јосипа Смодлаке“ (Издавач „Мост Арт“). Смодлака је као члан делегације Народног вијећа која је у Београду са представницима српске владе и Скупштине припремила и спровела уједињење од 1. децембра био свједок главних догађаја у формирању нове државе. Смодлака је имао удјела у састављању прве југословенске владе. У својеврсним дневничким записима Смодлака је записивао политичке и емотивне реакције Срба у судбинским одлукама укидања државе Србије и српског грба. Карактеристичан је детаљ понашање српског министра унутрашњих послова и његове супруге када им је Смодлака предочио предлоге о укидању граба и државе Србије и формирање југословенског грба и државе:

„Университетског професора и радикалског првака Љубу Јовановића, познавао сам још од времена кривошијског устанка, кад је био оставио гимназију да се придружи устаницима, па је онда побјегао у Црну Гору, а одатле отишао у Србију. Изложио сам Јовановићу разлог мојега посјета и упознао га с мојим погледима у питању јединствене заставе и државног грба који треба да добије Југославија. Кад је чуо ријеч Југославија, жацнуо се те ми рече да се боји да ће Србија тешко пристати на то име; да могу судити по расположењу које влада већ по томе што је и његова жена ударила у плач кад је чула да неће бити више Србије.

(У питању заставе и грба брзо смо се сагласили. Он је пристао да узмемо, како сам ја био замислио, плаво-бијело-црвену тробојницу за државну заставу, а да се грб Србије измијени у толико што ће на прси двоглавом бијелом орлу доћи штит с грбовима Србије, Хрватске и Словеније. Овај мој предлог, који је сада постао наш заједнички, био је без промјене усвојен од српске владе и од делегације Народног вијећа, те га је и регент одобрио.)“  „Записи др Јосипа Смодлаке“.

Српска голгота за Југославију

У новој вишенационалној држави Србима је одређен подређен културни, религиозни, војни и политички положај. У мировним послератним преговорима Србија је била без свог мјеста јер је формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Али, и у току рата, трагедије српске војске у избјеглиштву, народа под окупацијом и геноцидним погромима, о `судбини`српске војске, државе и народа је одлучивао Југословенски одбор – нелегитимно политичко тијело састављено од 12 Хрвата, три Словенца и једног Србина. После првог свјетског рата Хрвати су се плебисцитом изјаснили против уједињења са Србијом, али су хрватски и словеначки представници у Југословенском одбору пристали на југословенски споразум и предњачили у југословенству да би спасили Хрвате и Словенце од плаћања ратне одштете и одговорности за ратне злочине. Такође, и зато што су Срби Крајине, Босне и Херцеговине, као и данас, хтјели непосредно уједињење са Србијом, а Далмација је Лондонским споразумом 1915. године обећана Италији за улазак у рат на страни савезника – дакле да би спријечили подјелу територије које су намјеравали приграбити, а које су по окончању рата биле обећане Србији и Италији као земљама побједницама Великог рата. Далмација је хрватско-словенсчким ангажманом Југословенског одбора ускраћена Италијанима и Србима а уступљена хрватско-словеначком римокатоличком екстремистичком пројекту. Таква тактика у току и после рата је била првенствено римокатолича доктрина, да православна држава не би добиле излаз на Јадранско море; као што је после Другог свјетског рата ватиканска служба спровела највећи дио посла спасавања нацистичких злочинаца `пацовским каналима`.  Зато су европски савезници, поред осталог, били против декларације српске Владе о Југославији, да би испунили Лондонски спораазум према Италији и спровели судске процесе о многобројним злочинима почињеним од аустроугарске војске.Зато је тек Версајским уговором КСХС призната од савезника.

Папа Пије Х је позивао на рат против православне Србије, римокатолички кардинали су благосиљали аустро- мађарске војне трупе против православних Срба, папа је 1917. године предложио мировни проглас којим позива на  прекид сукоба да би сачувао аустро-угарску римокатоличку монархију од коначног војног слома. У папском прогласу се од Србије захтијевало повлачење у границе прије 1912. и Балканских ратова. Али, папа и сви римокатолици свијета нису слутили да ће југословенски пројекат дјелотворније остварити римокатоличку мисију на Балкану него моћна римокатоличка мисија и аустроугарска монархија. Ватикан није претпостављао да ће српска Влада и Краљ Југославије у новој држави подредити православне Србе и Српску православну цркву римокатоличким народима и мисионарима. Краљевином Југославијом је додатно покренута римокатоличка мисија према православним Србима и православном Истоку. У Краљевини Југославији Хрватима и Словенцима је додијељен статус конститутивних народа, што нису имали у хазбуршкој монархији, што ће омогућити формирање двије римокатоличке државе на Балкану. Под аустроугарском монархијом православни Срби су имали бољи статус него под влашћу хрватске националне римокатоличке државе. Послије рушења Хазбуршке монархије Срби су под влашћу НДХ доживјели геноцидни погром и протјерани из Српске Крајине и Далмације, гдје су вјековима опстајали под Хазбуршком монархијом.Окупација српског народа и цркве у Краљевини Југославији кулминира ватиканско-југословенским конкордатом 1937. године и тровањем српског патријарха Варнаве, који се супроставио спровођењу конкордата којим је православна црква стављена у подређен положај у односу на римокатолику `цркву`. Симболичко и кадровско затварање окупационог `католичког` круга је било постављање римокатоличког фратра Словенца Антуна Корошеца за министра унутрашњих послова, за вријеме чијег мандата је патријарх Варнава уморен тровањем.    ,,Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживјела издају на великом дијелу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма, а затим још и покољ пола милиона српске нејачи, не вјерујем да би се онда ико био ријешио на такву свирепу авантуру, као што је био 1 децембар 1918.“, пише српски дипломата Краљевине Југославије Јован Дучић у својој студији Југословенска идеологија, коју је написао у Америци гдје је и умро 1943.године од печали за покланим српским народом у НДХ, чији је број до смрти Јована Дучића достигао милион жртава.

Што се у вавилонском вртлогу Великог рата догодило са православном краљевином Црном Гором? Краљевина Црна Гора, `проста`, православна и патријахална држава, представљала је сметњу спровођењу ванправославног, вантрадиционалног револуционарног пројекта југословенског `вавилонског` масонско- мондијалистичког мијешања. У вавилонски вртлог југословенства са Србијом је повучена и краљевина Црна Гора. Царска Русија заштитник монархистичког поретка Европе и Азије, Аустроугарске и Калифата, била је заштитник и Краљевине Црне Горе и династије Петровић Његош. Погубљењем царске породице Романов од стране револуционарне власти више није било заштитника Краљевине Црне Горе. Увођењем демократског и укидањем историјског династичког државног права, разграђивањем монархистичког и успостављањем републиканског правно-политичког поретка `прегласана` је Краљевина Црна Гора и свргнут Краљ Никола I Петровић Његош. Краљу Николи I Петровићу није допуштен повратак у Црну Гору и црногорској војсци учешће у ослбодилачком фронту, али јесте хрватским и словеначким официрима аустроугарске војске истакнуте у злочинима над српским народом. „Кад је Врховна команда српске војске упутила (26.октобра 1918.) ојачан пук (из састава Југославенске дивизије) у Црну Гору да ослободи област, задала ми је и да помогне ујединитељима, поглавито да спријечи повратак у земљу Краља Николе Петровића (који се од 16.јануара 1916.налазио у изгнанству, тренутно у Француској), којем би, речено је, Италија помогла да дође у завичај и продужи владавину,“  – пише академик историчар Владо Стругар у књизи „Југословенски 1. децембар“.

Југославијом су били затечени Срби у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини, Крајини и Македонији, од Варадара до Триглава мало је Срба знало каква се креација крије у пакету југословенског монархо-масонског државног и језичког вавилонског пројекта. Народ у Србији и Црној Гори је 1918. очекивао српску, а дочекао је Југословенску војску и државу. У Уставу нове државе српски народ и језик су троименовани у српско-хрватско-словеначки, изједначена је употреба латиничног и ћириличног писма чему се православни народ у Црној Гори, Далмацији и Крајини вјековима одупирао, тј. латинској мисији колико и отоманском ропству.

Стогодишњица српске самоокупације

Када се могло извојевати српско право, када је српски сељак био спреман да јуриша од Крфа до Крајине, поведен је од ‘јањичара Сорбоне'(тако их је назива Владика Николај) на стратишта туђих интереса и идеологија. Изневјерено и продато је српско историјско и државотворно право, а српски народ уведен у колонијални југословенски пројекат. Српска престоница је преименована у југословенску и постала политички полигон идеолошких интернационала и пројеката свих боја. Грађански ратови на простору бивше Југославије били су сукоби српског народа са хибридним политичким нацијама `зачетим` у колонијалним пројектима отоманске и аустроугарске империје, а после протјеривања окупатора `реанимирани` у југословенском “инкубатору“. Југословенски екуменистички пројекат Краљевине Југославије био је погубнији за српски народ од комунистичке Југославије у којој је православна црква програмски прогоњена, а римокатоличка хрватско-словеначка окупација српског народа, политички и геополитички, уставом, кадровски и републичким границама била обзнањена и очигледна.

Крунисани југословенски пројекат је окончао владавину династије Карађорђевић као претходно династије Петровић Његош. Југословенски франкенштајнски сустав је убио свог творца 1934. године у Марсељу и потом насрнуо на српски народ и Српску православну цркву. У Другом великом рату је срушена југословенска квазимонархија, а српски народ уведен у други југословенски револуционарни и римокатолички геноцид у 20. вијеку. Политички програмско погрешно српско тумачење сврхе и смисла почетка и краја Великог рата резултирало је разједињењем и разграђивањем српског народа, језика и државе. Од формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Хрвати и Словенци су према Југославији имали исти став, док су Срби до данас  подијељени у питању југословенства на православне и југословенске Србе. Срби југословенског васпитања до данас одричу српски идентитет и државни интегритет, прије свега српско православно предање и свако наслеђе која би Србе издвојило као посебан и особен културно-историјски тип. И после једновјековног југословенског страдања актуелна проевропска политика српске власти није тактика, већ стратегија како изјављују државни званичници `стратешки циљ и интерес Србије`. Али, данашњи међународни статус Србије се не може упоређивати са побједничким статусом и правом Србије после Великог рата. Окупаторске `околности` у којима се Србија налази (опкољена и са трећином територије окупираном војском евроатланске алијансе) и стратешко опредјељење Србије за чланство у унији окупаторских држава представља југословенски континуитет српске самоколонизације. `Репрограмирања` српске религиозне и историјске свијести према програму југословенско-европске српске прошлости и будућности спроводи се и данас, али овога пута са српских позиције ратног губитника у рату са евроатланским пактом и југословенским политичким нацијама, и после потпуног протјеривања Срба са Косова и Метохије, Крајине и територије данашње Хрватске. Злодух југословенства и даље покрива Црну Гору и Србију, а југословенска партијска присмотра и даље прати `појаве` православног патриотизма и православну побожност класификује као психијатријку дијагнозу.

Литература :

  1. Југословенска идеологија“ 1943. – Јован Дучић
  2. . „Југословенски 1.децембар“- Завод за уџбенике – Београд, академик Владо Стругар
  3. 3.„Записи др Јосипа Смодлаке“ -„Мост Арт“ -Др. Јосип Смодлака

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please arrange the below number in increasing order