Екстремистички исламски иступи у Бару

 

„Етничко чишћење се увијек прво спроводи на подручју језика и симбола“, пише Urs Altermatt. Такву стратегију препознајемо у слиједу захтјева и постпупака бошњачких и албанских исламских представника и организација у Црној Гори – захтјеву за рушење православне цркве на Румији, за уклањање из школске лектире `Горског Вијенца` Владике Петра II Његоша и `Пешчаника` Данила Киша као Јевреја, затим за промјену националних и хришћанских знамења на застави државе Црне Горе, тј. уметање у државни црногорски грб исламских симбола, затим уклањање табле са натписом назива улице попа Васа Вукотића у Бару од стране грађана муслиманске вјероисповијести. Дакле, да ли такав континуитет догађаја потврђује констатацију патријарха Српске цркве господина Иринеја да су људска и вјерска православна права Срба у Црној Гори угрожена као у наци-фашистичкој творевини НДХ? 

Настави са читањем „Екстремистички исламски иступи у Бару“

Меша Селимовић: Кључ језика српског- Јован Хаџић (1799-1869)

 

Припремио: Огњен Војводић

Јован Хаџић је рођен у Сомбору 1799.,умро у Новом Саду 1869.године. Доктор права и књижевник,један од оснивача Матице српске.Матица српска је основана 4/16. фебруара1826.у Пешти, а Јован Хаџић је био први предсједник.Јован Хаџић је сочинитељ првог Српског грађанског законика објављеног 1844. године.У српској публицистици и књижевним радовима је познат и преко псеудонима Милош Светић. Иницијали његовог књижевног псеудонима - М.С. су уствари били иницијали Матице српске. Био је од 1830.до 1831. уредник часопис Љетопис Матице српске. Године 1830. именован је за директора српске новосадске гимназије. Јаван Хаџић је познат као противник`Караџићеве`тј. аустрославистичке реформе српског правописа и језика, против које је писао полемичке и критичке текстове. Лингвистички и политички текстови против аустрославистичке југословенске реформе српског језика и правописа су у протеклих сто година југословенства програмски прикривани, због чега су српском народу текстови Јована Хаџића потпуно непознати. Академик Меша Селимовић у лингвистичкој студији "За и против Вука" је посебну пажњу посветио приказивању полемичких текстова Јована Хаџића против погрешне реформе српског језика и правописа. Селимовић је сажето и језгровито приказао суштину полемичких студиозних текстова Јована Хаџића против реформе упрошћавања и преиначења српског правописа и језика - која је спровођена у југословенском језичком програму аустрославистичке колонизације српског језика.

„Принципијелни ставови Хаџићеви у полемикама о правопису, које је изрицао и раније, а разрадио у спису Кључ језика српског, 1852. године, нијесу ни нео – збиљни ни дилетантски, како се говорило. (Даничић, не заустављајући се на теоретској страни питања о духу језика, одбацио је Хаџићева излагања резолу- тном примедбом, да Хаџић не прави разлику између језика правописа, што није сасвим тачно)Ко је Даничић читај овдје.Тај Хаџићев чланак није до данас у литератури уопште цитиран, помињан је и одбациван уз уопштене нега тивне оцјене, а како ми се чини да је значајан изнијећу из њега основне мисли.

Настави са читањем „Меша Селимовић: Кључ језика српског- Јован Хаџић (1799-1869)“

Двјестогодишњица скандалозног Караџићевог рјечника

 

Увод

Ове године се навршило двјеста година од објављивања првог спорног и скандалозног ′Српског рјечника′ Вука С. Караџића децембра 1818. године. Потпуни назив речника гласи „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма“.Речник је рађен у програму југословенске језичке политике аустро – славистичког (протоеврославистичког) колонизовања српског језика и правописа, тј. у општем контексту и континуитету европске колонијалне културно-религиозне политике на Балкану. Речник је штампан у Бечу у штампарији унијатског јерменског манастира октобра 1818. године, што указује на повезаност са римокатоличком унијатском мисијом на Балкану (унијатска ′црква′ је бивша православна црквена заједница чији су свештеници признали  поглаварство римског папе).

Настави са читањем „Двјестогодишњица скандалозног Караџићевог рјечника“

Сарајевски атентат за свјетску револуцију

 

Поводом стогодишњице смрти Гаврила Принципа и краја Великог рата

РОДОЉУБЉЕ ИЛИ РЕВОЛУЦИЈА

 `Грађанско друштво` Књажевине Србије, од средине 19.стољећа, изграђивано је на `доситејевској` друштвеној и духовној доктрини, устројавано узорима просвтитељског позитивизма, одвајено од православног предања и образо – вања. У Књажевини која је тек ослободила, стицала и освајала права на независтност и  опстанак од османске окупације и европског колонијализма већ су биле инфилтриране `интернационале` свих боја и политичких пројеката, а Кнежеви политички школовани у европским престоницама. Европске и америчке религиозне и револуционарне мисије су у балканским православним државама и народима спроводиле екстремне експерименте евроатлантског експанзионизма. Наиме, начела и тековине Америчке и Француске револуције су најлакше наметана малим државама  тек ослобођеним од османског ропства.   Настави са читањем „Сарајевски атентат за свјетску револуцију“

Југословенска језичка политика САНУ (2)

 

Поводом евроатланског додјељивања Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандард; `Декларације о заједничком језику`, и истрајавања Института за српски језик САНУ у изради `Речника српско-хрватског књижевног и народног језика`.

Данас Даничићево двоименовање српског језика довршава Институт за српски језика Српске академије наука и уметности настављањем израде `Речника српско-хрватског књижевног и народног језика САНУ`. Дакле, доврашава пројекат Хрватске академије знаности и умјетности – првобитно Југословенске академије знаности у Загребу. Институт за српски језик САНУ истрајава у изради речника властитог језика на хибридном `двочланом` називу `српскохрватски` довршавајући доктринарно дјело еврославистичке југослвенске језичке политике засновано на двоименовању српског језика и народа. Потврђујући тако повјесно-политичко право и лингвистички легитимитет вишеименовању властитог језика и народа. Наиме, настављајући спровођење стратегије југословенског језичког програма самоколонизовања српског језика и  институционализовање југословенске језичке политике после другог ратног распада Југославије.

Настави са читањем „Југословенска језичка политика САНУ (2)“

Порука Лаза Костића Даничићу против двоименовања српског језика (1)

Поводом евроатлантског додјељивања Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандарда, `Декларације о заједничком језику`, и истрајавања Института за српски језик САНУ у изради `Речника српско-хрватског књижевног и народног језика.

Повод за публиковање поруке Лаза Костића Ђури Даничићу против двоименовања српског језика јесу последице стогодишњег спровођења југословенске језичке политике у српском народу и језику. Навешћемо три најновије програмске последице примјене југословенског језичког програма. Прва последица је додјељивање Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандарда; друга је Декларација о заједничком језику` обзнањена 2017. године у Сарајеву од четири невладине организације из четири бивше југословенске републике – програм преименовања српског језика у `заједнички` вишеимени вишецентрични `регионални` наднационални стандард; трећа последица је истрајавање Института за српски језик САНУ на `двочланом` `двонационалном` називу властитог језика  – на изради `Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ`. Узрок наведених последица је стопедесето- годишње спровођење програма југословенске језичке политике као културне политике српског народа, званично од формирања Југославије 1918. године, а незванично од средине 19. вијека.

Настави са читањем „Порука Лаза Костића Даничићу против двоименовања српског језика (1)“

Бесполно и бескласно `царство божије`

Поводом изјаве свештеника С. Лалића у емисији ХРТ, о `авангарди` апостолске проповиједи тренсродности   

ТРАДИЦИЈА  ТРАНСРОДНОСТИ

У Хрватској протекла три мјесеца траје јавна расправа поводом најаве  сабор – ске ратификације `Истанбулске конвенције` Вијећа Европе о спречавању и борби против насиља над женама, а која одређује појам рода на нехришћан- ским и неприродним основама, као право на `избор` рода и промјену пола. Одржавају се јавни протести грађана против конвенције и за одбрану хри – шћанских и породичних права, да дјеца имају оца и мајку, а не родитеља 1 и родитељ 2, а да дјеца бирају пол и род у обданишту. Тим поводом у радио емисији Хрватске радио телевизије `Сусрет у дијалогу` говорили су предста – вници вјерских заједница у Хрватској, а међу њима  представник Српске православне цркве – парох загребачки и директор Православне гимназије у Загребу Слободан Лалић. Међу свим саговорницима Свештеник Слободан је посебно похвалио такав закон, нагласио да је у  Београду закон без значајних расправа ратифи- кован и теолошки образложио  религиозне разлоге ратификације закона.

Настави са читањем „Бесполно и бескласно `царство божије`“

Папске посјете – право планетарног патернализма (2)

 

Поводом изјаве патријарха српског Иринеја да још није вријеме да папа посјети Србију

УПОТРЕБА  ЈАСЕНОВАЧКОГ  ГЕНОЦИДА

Предлог да папа прво пође у Јасеновац и поклони се жртвама геноцида, ако хоће да посјети Србију,  демагошка је духовна доктрина `унутрашњег дијалога` континуитета и контекста у коме треба затворити `питање Косова`. Признавње самопроглашеног римског патријарха за планетарног тату и тутора свих хришћана и нехришћана, као и самопроглашене државе Косово, дио је  програмског прихватања евроатласнског духовног и државног колонијалног поретка. Политичка представа конструисања колонијалног компромиса у програму негирања српских жртава геноцида и прављења пролаза папској посјети држави Србији и Српској православној цркви. Прихватања папског политичко-пастирског покровитељства као колонијалног континуитета духовне и државне десуверенизације Српске цркве и државе.

Настави са читањем „Папске посјете – право планетарног патернализма (2)“

Папске посјете – право планетарног патернализма (1)

Поводом изјаве патријарха српског Иринеја да није вријеме да још није вријеме да папа посјети Србију

  КОСОВСКИ ИЛИ `КАТОЛИЧКИ` ЗАВЈЕТ

Најновија римокатоличка мисионарска мантра прозелитског подилажења православним Србима је наводно непризнвање самопроглашене “државе“ Косово од државе Ватикан. Православним Србима се предочава да држава Ватикан поштује међународни правни поредак, а прије свега државни и историјски континуитет и цјеловитост Србије, због чега Срби морају бити благодарни папи. У питању је позната прозелитска пракса подилажења православним народима, посебно војно пораженим или у непосредној опасности од надмоћнијег непријатеља. Какви су била и поводи крсташких похода, позиви на одбрану од исламског освајача, а кога је европска алијанса измислила и инструментализовала у сврху европског експанзионизма.

Настави са читањем „Папске посјете – право планетарног патернализма (1)“

На данашњи дан рођен Симо Матавуљ – ( Пилипенда )

 

На данашњи дан 1852. године у Шибенику  рођен је Симо Матавуљ, у старој српској шибе -ничкој породици. У Шибенику је завршио основну школу и нижу гимназију на италијанском и српском језику, а затим је отишао у Mанастир Крупу гдје је провео четири године као манастирски ђак, под покровитељством свога стрица који је био старешина манастира. Наставио је школо- вање и завршио Учитељску школу у Задру. Радио је као учитељ у далматинским селима и био наставник гимназије и инспе ктор школа на Цетињу, пошто су га протјерале аустријске власти због учешћа у Бокељском устанкау. Потом се преселио у Краљевину Србију 1887. године, прво у Зајечар, а затим у Београд, гдје је био наставник у гимназији и чиновник Пресбироа. Симо Матавуљ је био  предсједник струковног удружења књижевника. Члан Српске краљевске академије постао је 1904. године. Преминуо је четири године касније, у педесетпетој години живота у Београду, гдје је и сахрањен на Новом гробљу.

Настави са читањем „На данашњи дан рођен Симо Матавуљ – ( Пилипенда )“

Узроци проглашавања и признавања црногорског језика

 

Поводом евроатлантског додјељивања Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандарда. 

СРПСКИ  ЈЕЗИК У ЦРНОЈ ГОРИ ПРИЈЕ И ПОСЛИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Питање српског језика у Црној Гори данас је политичко питање у оноликој  мјери колико је то било и прије сто година у успостављању југословенске језичке политике Краљевине Срба, Хрвата и Словенеца, касније Краљевине Југославије `троименог језика и народа`. Историчарима и филолозима је познато да југословенски језички пројекат нема историјског полазишта у историји Црне Горе до формирања Југославије. И у стогодишњем периоду Југославије, када је српски језик званично био заведен називом `српско – хрватски`, у Црној Гори је у народу именован српским језиком. Прије присаједињења Краљевине Црне Горе Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца службени језик у Црној Гори је био српски, а писмо ћирилица.

Настави са читањем „Узроци проглашавања и признавања црногорског језика“

Меша Селимовић о супротности Његошевог и Вуковог језика

 

О Његошевом и Караџићевом `језику` као о два различита и супротна језичка и духовна правца писао је и Меша Селимовић у својој студији `За и против Вука`. У времену комунистичке и југословенске језичке политике Караџићева револуционарна реформа језика и правописа је уздигнута до култа, као програмског партијског курса класне борбе и побједе `народног` говора над језиком и писмом православног племства и свештенства, ослобођања народног језика од наметнутог `вјештачког` речника грађанског сталежа и аристократије. Меша Селимовић, академик, добитник Његошеве награде, романописац, књижевни критичар, лингвиста, филозоф, партизански првоборац, тешко је у комунистичком времену објавио своју лингвистичку студију ,,За и против Вука“ . Селимовић се супроставио званичној југословенској комунистичкој књижевној политици јер је указао и подсјетио на ставове српских најзначајних књижевника, лингвиста и православних достојника супростављене аустрославистичкој југословенској реформи српског језика и правописа. Такав садржај и стратегија Селимовићеве судије је био разлог за могућу забрану издавања књиге, која је доводила у питање револуционарна антирелигиозна, антиаристократска и класна начела књижевне комунистичке политике.

Настави са читањем „Меша Селимовић о супротности Његошевог и Вуковог језика“