«Перезагрузка» мировоззрения

 

Павел  ТихомировМихаил  ИвановОгнен  ВойводичРусская народная линия 14.02.2018

Вопрос Сербского языка на Балканах всегда имел политическое измерение …

 

 

 

 

 

 

 

Михаил Михайлович Иванов, Председатель Наблюдательного Совета ООД «Россия Православная»:Вопрос Сербского языка в Черногории сейчас принял политическое измерение.

Огњен Војводић

Огнен Войводич, православный публицист: Вопрос Сербского языке в Черногории сегодня является политической проблемой в той мере, в какой это было и 100 лет назад в рамках югославской языковой политики Королевства Сербов, Хорватов и Словенцев (позднее – Королевстве Югославии) – «трёхименной язык и народ».

Историки и филологи знают, что идеи югославского языкового проекта никак не проявлялись в истории Черногории до образования Югославии. Да и на протяжении почти столетней истории Югославии, когда сербский язык был официально зарегистрирован под названием «сербохорватский», в Черногории в народе свой язык именовали именно Сербским.

Павел Вячеславович Тихомиров: До присоединения Королевства Черногории к Королевству СХС официальным языком в Черногории был Сербский язык, а письменность – кириллица.

Огнен Войводич: В Законе о Народном образовании Королевства Черногории, напечатанном в Цетине в королевской государственной типографии в 1911 году, читаем следующее:

«Статья 1. Задача народных школ состоит в том, чтобы воспитывать детей в национальном и религиозном духе и готовить их к гражданской жизни, распространять образование и сербскую грамотность среди людей».

Тот же закон утверждает в других статьях, что дети не могут посещать школы иностранных языках, пока они не закончат школу на сербском языке.

Важно отметить, что в третьем разделе «Обучение» в статье № 26 говорится:

«В начальной школе преподаются следующие предметы: 1. Христианская наука; 2. Сербская история; 3. Сербский язык; 4. Церковно-славянское чтение».

П.В.Тихомиров: Югославянские эксперименты разрушили в массах людей общесербское сознание, а потом – на этих руинах – были сфабрикованы различные региональные идентичности, в т.числе и «черногорская». Инструментом укоренения новой мифологии, нового самосознания является языковая политика.

В нашем случае имеем переименование сербского языка в «черногорский» и переход от кириллицы на латинский алфавит.

Огнен Войводич: Чтобы понять языковую политику, осуществляемую управляющими Черногорией, нам нужно понять логику политики югославянизации языка.

П.В.Тихомиров: Да, удивительно, но даже образованные сербы – как показывает практика личного общения на тему – то ли забывают, то ли не ведают того, что разрушение сербской идентичности начато было задолго до Тито. Причем я сейчас имею в виду не австрийских специалистов по фабрикации новых этносов, а руководство югославянского государства. Конкретно сербского королевича Александра Карагеоргиевича, ставшего Югославским Королём-Объединителем.

Огнен Войводич: Первое переименование сербского языка сербской стороной было проведено сербским филологом профессором Белградской Высшей школы Джуро Данчичем (настоящее имя Джордже Попович). Даничича пригласил епископ Иосип Юрай Штросмайер, покровитель Югославской  Академии наук и искусств (Загреб), и предложил создать «Словарь хорватского или сербского языка» для Югославской академии и как кодификацию Хорватского языка.

Даничич переехал в Загреб в 1867 году, был назначен секретарем Югославской АН, а руководил работой Югославской АН католический клирик Франьо Рачки, филолог…

М.М.Иванов: А ещё археолог и историк. Но, конечно, известен именно как филолог. За крупный вклад в развитие славистики был избран иностранным членом-корреспондентом Российской Императорской Академии наук и почётным членом Московского университета.

П.В.Тихомиров: Человек, несомненно, всесторонне одарённый. Но мы сейчас говорим о том, что таланты, данные ему от Творца, использованы были в качестве инструментов реализации языковой политики Габсбургов.

Габсбурги прекрасно отдавали себе отчёт в том, что по мере ослабления религиозного настроя в обществе, подданные перестанут ощущать свою принадлежность к единому сообществу.

Но для подавляющего большинства людей сообщество, к которому человек принадлежит, представляет чрезвычайную ценность. Речь идёт не только об условно говоря реальных сообществах, так и о т.н. виртуальных сообществах.

Реальные сообщества – это такие объединения людей, судьба которых прямо отражается на судьбе человека.

Виртуальные сообщества – это объединения, судьба которых задевает данного человека умозрительно. В силу того, что человек рассматривает себя как члена этих сообществ.

Классическим примером такого виртуального сообщества можно считать религиозную конфессию (Подчёркиваем, конфессию, ибо Церковь с большой буквы – это, всё-таки, не просто объединение единомышленников, не партия, а в первую очередь действие Духа Святого в людях).

Исследователь распространения национализма в современном мире Бенедикт Андерсон обращает внимание на то, что возникновение и усиление феномена „наций“ не случайно совпало по времени с умалением и даже полным исчезновением влияния религиозного фактора на мотивацию поведения человека.

 

 

 

 

 

 

 

Исследователь культуры Эсперанто Максим Солохин пишет по этому поводу следующее: «Чем в большей степени люди в своей осознавали себя венграми, русскими, поляками, украинцами, тем меньшую роль играла для них принадлежность к исповеданию: католичеству, православию, той или иной ветви протестантизма и т.д. А это означит, что ту душевную энергетику, которая раньше заставляла людей вести религиозную жизнь, отправляться в крестовые походы, отстаивать свои религиозные ценности порой ценой своей жизни, теперь стало возможным канализировать в другом направлении – что открыло новые необъятные возможности для политтехнологов.

Вообще говоря, языковой фактор вовсе не является единственным фактором национализма. Однако в Старом Свете удобнее всего было опираться именно на этот фактор. И вот на протяжении XIX века внезапно осознают своё (воображаемое) единство огромные массы людей, которые читают газеты, написанные на одном и том же языке. Границы языков, которые никогда раньше не играли настолько важной роли, чтобы всерьез учитываться в политике, внезапно становятся зловещими границами между озлобленным друг на друга массами, которые вдруг осознают себя разными народами.

Здесь важно понимать, что для того, чтобы сфабриковать серьезное политическое движение, на первом этапе совершенно необязательно вовлекать в него массы. Гораздо важнее и перспективнее вовлечь в него интеллектуалов, придать этому движению респектабельность».

И вот Габсбурги поддерживают солидных, известных далеко за пределами своих Университетов людей, для того, чтобы решить конкретную задачу – переориентировать южнославянских своих подданных, и интегрировать их в фабрикуемый корпус новохорватской политической нации.

Мы говорим «новохорватской», поскольку Хорватия имеет свою собственную древнюю историю, и обзывать хорватов просто «окатоличенными экс-сербами» крайне некорректно. Другое дело, что в новохорватский национальный корпус угодил целый пласт славян-римокатоликов.

Для того, чтобы славяне-римокатолики осознали себя хорватами, был избран очень остроумный ход. Римокатоликов, являвшихся носителями штокавского диалекта, никто не заставлял разговаривать на диалектах, используемых природными хорватами. Т.е. никто не стал навязывать кайкавский или чакавский.

Вместо этого все славяне западных Балкан получили т.н. хорвато-сербский (или сербо-хорватский) в качестве литературного языка.

Теперь все жители западных Балкан могли читать одни и те же газеты. Следовательно, размывались границы между хорватами (продолжавшими в быту пользоваться своим природным языком) и нехорватами.

Огнен Войводич: Важно ещё и то, что когда язык перестал называться собственно Сербским, окатоличенным сербам стало гораздо проще растворяться в несербской среде.

Филолог и историк Александр Фёдорович Хильфердинг в книге «Путешествие по Герцеговине, Боснии и Старой Сербии» указывал на то, что «Серб-римокатолик отрекается от всего сербского, поскольку православного предания не знает, не знает ни сербской Отчизны, ни сербского прошлого.

Для него существует только узко провинциальная малая родина. Он называет себя босанцем, герцеговинцем, далматинцем, славонцем – в зависимости от того: в какой области он родился.

Соответственно, свой язык он называет боснийским, герцеговинским, далматинским, славонским и т.д.

Если он желает предельно обобщить  понятие об этом языке, то называет его «нашенским языком» («нашким језиком» – в оригинале).

Он спрашивает, например, иностранца: «Умеети ли Вы по нашенски?»

А что это за «нашенский язык» он и объяснить не может.

Потому как нет у него осознания принадлежности к общей Отчизне, к общему народному имени. Только своя провинция»

М.М.Иванов: как сейчас модно выражаться: локальный патриотизм…

Огнен Войводич: Но что взять с жителя Далмации или Славонии, если руководство южнославянского государство, сербы, мнящие себя аристократами, отказались от названия своего собственного языка?

До тех пор в мировой истории, даже в истории Центральной Африки не было подобных примеров, когда руководство одной исторической нации, имеющей многовековую культуру собственной письменности, изменило бы название своего языка и приняло иностранную письменность.

Истории до сих пор неизвестны примеры добровольного переименования языка и перехода от своего алфавита к другой и совершенно иной письменности…

П.В.Тихомиров: Если только речь не идёт о программе колонизации некоего народа.

Религиозная самоидентификация сменяется национальной, национальная – языковой. Лёгкая манипуляция с идеями «локального патриотизма», смена названия языка – и имеем уже новую идентичность. Языковая самоидентификация сменяется национальной, а затем происходит полная «перезагрузка» мировоззрения».

„Перезагрузка“ мировоззрения

14.02.2018 Вопрос Сербского языка на Балканах всегда имел политическое измерение … Михаил Михайлович Иванов, Председатель Наблюдательного Совета ООД „Россия Православная“ : Вопрос Сербского языка в Черногории сейчас принял политическое измерение.

Узроци проглашавања и признавања црногорског језика

 

Поводом евроатлантског додјељивања Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандарда. 

СРПСКИ  ЈЕЗИК У ЦРНОЈ ГОРИ ПРИЈЕ И ПОСЛИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Питање српског језика у Црној Гори данас је политичко питање у оноликој  мјери колико је то било и прије сто година у успостављању југословенске језичке политике Краљевине Срба, Хрвата и Словенеца, касније Краљевине Југославије `троименог језика и народа`. Историчарима и филолозима је познато да југословенски језички пројекат нема историјског полазишта у историји Црне Горе до формирања Југославије. И у стогодишњем периоду Југославије, када је српски језик званично био заведен називом `српско – хрватски`, у Црној Гори је у народу именован српским језиком. Прије присаједињења Краљевине Црне Горе Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца службени језик у Црној Гори је био српски, а писмо ћирилица.

Настави са читањем „Узроци проглашавања и признавања црногорског језика“

Меша Селимовић о супротности Његошевог и Вуковог језика

 

О Његошевом и Вуковом језику као о два различита и супротна језичка и духовна правца писао је и Меша Селимовић у својој  студији „За и против Вука“.  И као академик, добитник Његошеве награде, признати књижевник и књижевни критичар, лингвиста, филозоф, партизански првоборац, Меша Селимовић је тешко у времену владавине комунистичке културне политике објавио своју лингвистичку студију. Комунистичка књижевна и југословенска језичка политика је Караџићеву револуционарну реформу језика и правописа била уздигнута до класног култа, програмског партијског курса класне борбе и побједе `народног` говора над „наметнутим вјештачким“ језиком и писмом племства и свештенства. Селимовић се у студији супроставио стратегији такве књижевне језичке политике, указујући и подсјећајући на ставове српских најзначајних књижевника, лингвиста и православних достојника супростављене аустрославистичкој југословенској реформи српског књижевног језика и правописа.

Настави са читањем „Меша Селимовић о супротности Његошевог и Вуковог језика“

Парада и прослава `пинк` повијести и перверзије

 

Данас су у Србији на највишем политичком нивоу, симболички истовремно, прослављени и про-мовисани симболи раскида са српским православним и патријахалним предањем, православном писменошћу и књижевним језиком, патријархалним и породичним моралом – Вуков сабор` у Тршићу и парада хомосексуализма у центру главног града. Креације колонијалне културне политике: Караџићева реформа српског језика и правописа – као револуционарни раскид са континуитетом православне писмености и књижевности, са јединственим писмом православних народа – првенствено руским писмом и језиком; и парада промоције неприродних перверзних полних односа, као симбол раскида са православним породичним моралом и начином друштвеног живота, али, као и Краџићева реформа, и супростављања важећим законима Руске федерације и цркве о забрани парада промовисања хомосексуализма у наредних сто година.

Настави са читањем „Парада и прослава `пинк` повијести и перверзије“

Зашто је хришћански појам „Логос“ погрешно преводити као „Ријеч“ – Свети Василије Велики о ријечи „У почетку бјеше Слово“ 

 

У Житију Светог Ћирила пише да је Константин, у монаштву наречени Кирило, отишао на молитву и после молитве, богонадахнут, поче писање превода Светог Јеванђеља на словенски језик. „Философ онда отиде и по свом старом начину ода се молитви заједно са својим сарадницима и ускоро му се јави Бог, који увијек послуша молитву слугу својих. И тада састави слова и поче писати јеванђелску бесједу: „У почетку бјеше Слово, и Слово бјеше у Бога, и Бог бјеше Слово, и остало.“ У Константиновом житију пише да су прве ријечи којима је започео превод Јеванђеља на словенски језик биле: „Искони би Слово“ – „У почетку бјеше Слово“, како је Свети Ћирило са грчког превео почетак Јеванђеља Светог апостола Јована Богослова.

Настави са читањем „Зашто је хришћански појам „Логос“ погрешно преводити као „Ријеч“ – Свети Василије Велики о ријечи „У почетку бјеше Слово“ „

Исламизам и римокатолицизам

 

(исламизам као иструмент евроатланског експанзионизма)

1619341_593608034051007_46860573_n

Од крсташког освајања Јерусалима 1099. године и скоро стогодишњег латинског Јерусалимског краљевства, и потом Константинопоља 1204. године и полувјековне окупације Босфора, европска алијанса је у стратешком сукобу и савезу са исламским номадским племенима и `племством`. Заправо, латинским освајањем Јерусалима започиње стратешко парнтерство ислама и римокатолицизма, ислам постаје европско стратешко средство потискивања православља и овладавања Средоземљем. Крсташки и муслимански сукоби и походи у освајању византијског царства су и сусрети двије освајачке религиозно-политичке идеологије, који кулминирају исламско-крсташким „наизмјеичним“ освајањима Јерусалима и Константинопоља, од када траје њихов стратешко савезништво и супарништво.

Настави са читањем „Исламизам и римокатолицизам“

О васкршњим пожарима – планетарни прогон православља (видео)

 

Firefighters battle flames at an historic Serbian Orthodox Cathedral of St. Sava in New York, Sunday, May 1, 2016. The church was constructed in the early 1850s and was designated a New York City landmark in 1968. (Anindya Ghose via AP) MANDATORY CREDIT

На дан православног Васкрса подметнут је пожар у четири православна храма,у Америци, Аустралији и Русији. У великом пожару изгорела је црква Светог Саве на Менхетну у Њујорку. Пожар је примијећен у 18.5 0часова, непуна три часа пошто су вјерници и свештеници напусти- ли храм после литургије и прославе Васкрса. Ватрогасни комесар је изјавио да није било жртава. Српска православна црква је изгорјела у пожару који је настао под неразјашњеним околностима, према изјави Мајкл Гала другог човјека њујоршких ватрогасаца пожар је`сумњивог поријекла`, а узрок`нису неугашене свијеће`.

Настави са читањем „О васкршњим пожарима – планетарни прогон православља (видео)“

Јован Дучић о југословенском римокатолицизму

 

,,За вријеме турско-српског рата, 1875-1878, све прилике су показивале да ће српске државе, које су ратовале за Босну и Херцеговину, добити те земље као победиоци. Међутим и Беч и Ватикан су пуно радили, напротив, да народ оних земаља не пристане на такву `окупацију`. У том су им пуно помагали Хрвати, тражећи и од фрањеваца да раде заједно за Аустрију и католичку цркву.  Фра Гаврановић у свом дјелу наводи и како постоје документа, да су после Невесињске пушке, из Беча слате инструкције њиховом министру при Ватикану, грофу Пару, за дејствовање у том правцу. Не треба ни претпоставити да у таквој ситуацији Штросмајер није све чинио што су хтјели Папа и Цар аустри- јски у погледу Босне. Треба бити сигуран да је за аустријску окупацију оних двају српских земаља био у дипломатској акцији у Берлину, један крупан фактор (бискуп) Штросмајер, творац „југославизма“.

Настави са читањем „Јован Дучић о југословенском римокатолицизму“

Владимир Меденица: Повратак завичају – Сеобе Милоша Црњанског

 

Настави са читањем „Владимир Меденица: Повратак завичају – Сеобе Милоша Црњанског“

Српски језик и језичка политика(снимак) Представљена Нормативна граматика српског језика ијекавског изговора

Српски језик и језичка политика

Normativna-gramatika-srpskog-jezika-53632Данас је на Међународном београдском сајму књига одржана значајна трибина о начинима очувања српског језика и језичкој политици. Од чега зависи очување српског језика и зашто је то један од битних задатака наших културних делатника говорили су представници Матице српске и Републике српске: академик проф. др Предаг Пипер, Млађен Цицовић, проф. др Срето Танасић, проф.др Мато Пижурица и проф. др Драган Станић, дискусију је модерирао уредник програма Сајма књига др Драган Хамовић. На трибини су промовисане двије нове књиге Матице српске „Правопис српскога језика“ и „Нормативна граматика српскога језика- ијекавског изговора“ аутора Предрага Пипера и Ивана Клајна.

Настави са читањем „Српски језик и језичка политика(снимак) Представљена Нормативна граматика српског језика ијекавског изговора“

ЋЕРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ 3

ЋЕРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ  3

У Србији се у вријеме вуковарског хрватског антићириличног пира повампирила југословенска језичка политика. Појачано је потискивање ћириличног писма упркос одредби о ћириличном писму у новом Уставу Србије – као примарном писму српског језика. Југословенском језичком праксом у Србији се наставља поравнавање српске православне хиљадугодишње ћирличне писмености са хибридном хрватскском латиничном. Протекле три године уклоњене су табле ћириличних натписа улица у Београду, које су преживјеле педесет година југословенског комунизма, а постављене “двоазбучне“ ћирилично – латиничне. Такође, одбачено је неколико предлога закона о заштити ћириличног писма. Градска власт Новог Сада јануара 2013. је одбиле предлог Демократске странке Србије да ћирилица буде званично писмо у употреби у органима градске управе и Покрајине. Исте године су предсједник Скупштине града Чачка и владајућа већина у скупштини града одбили предлог одборничке групе Двери да скупштина града донесе законске мјере за заштиту ћирилице.

Настави са читањем „ЋЕРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ 3“

Ћерање ћирилице – југословенска језичка политика

 

vukovar_cirilica_afp_main_1Одбор за просвјету, науку и културу Црне Горе 16. априла ове године одбио је Предлог закона о заштити ћириличног писма – ,,Сматрамо да би било супротно Уставном одређењу да се законом заштита и употреба само једног писма. Сматрамо да предлог закона о заштити ћириличног писма не треба прихватити. Наведено мишљење је било на сједници Владе, и Влада се сагласила са предложеним мишљењем које смо доставили“ , изјавио је на сједници главног скуштинског одбора секретар Министарства просвјете. Настави са читањем „Ћерање ћирилице – југословенска језичка политика“