Владимир Меденица: Смисао слова и несавршеност савремене српске ћирилице

 

2012-09-04_2

Данас је српски језик нападнут са свих страна, али највише од нас самих. Ако је српски језик нападнут, онда издаја долази и од нас Срба. На делу је потпуна латинизација српског писма, али како је до тога дошло. Величана је у време комунизма једна језичка догма, а која је као ишла на руку српској ћирилици, да је нешто савршено постигнуто у реформи српског језика, да је нађен један знак за један глас. Онда су комунисти, ми Срби, славили, погордили се како смо ми једини на свету који имамо тридесет знакова за тридесет слова. Нико се није тада упитао шта ми то уствари радимо, шта ми то славимо. Откуд одједанпут ми Срби најпаметнији, Србија изнад Исток и Запада? Како то баш у комунизму, који је радио зна се за кога, и за шта; пре свега на разрођавању, разрођавању завичаја, породице, саборности, заједнице, српског православља; како да баш тада та догма почиње да цвета и да расте у идеал? Одакле само тридесет гласова у српском језику? Како то да тридесет гласова покрива све дијалекте и све говоре српског језика?

Тада почињемо да се гордимо што у језику имамо само тридесет гласова. И шта нам се догодило због наше гордости? Чега смо се заправо одрекли?

Настави са читањем „Владимир Меденица: Смисао слова и несавршеност савремене српске ћирилице“

Његошево писмо против Доситеја `подлог оруђа` против православља

 

Писмо Владике Петра II Петровића Његоша Књазу Милошу Обреновићу против бившег калуђера Димитрија Обрадовића, у монаштву нареченог Доситеја, поводом штампања Доситејевих књига у Књажевини Србији, представља православни приказ Доситејеве дјелатности након напуштања монашког чина и завјета. Доситеј Обрадовић се после напуштања монашког чина преселио у Европу и ангажовао у атеистичкој и политичкој противправославној пропаганди, првенствено у пропаганди просветитељског позитивизма у српском народу. „Доситејевштина“ – тако је Свети Јустин Ћелијски назвао атеистичку доктрину одвајања српске школе од православне просвете. Такође, писмо владике против Доситеја свједочи став владике Петра II Његоша о идеологији просветитељског позитивизма и рационализма промовисаној у Европи 19. вијека, а која је програмски у `просветитељској` научној и школској литератури приписивана и као идеолошки став владике Петра II Његоша.

Писмо владике Петра II Његоша против дјела Доситеја Обрадовића

„Има неколико данах да се бавим овдје у Тријесту чекајући прилике отправити се у Црну Гору и баш на два-три дни пријед мојега одласка допадну ми одне- куд у руке сочиненија покојнога Обра – довича, препечатана у типографији Ваше Свјетлости. Ја сам се тому веома удивио и зачудио како се допустило то у Вашу типографију препечатат, у типо – графију из које су дужни источници слатки и питателни у народ правосла – вни истјецати, а не горки и отровни (сва истицања наша–Д.П.и М.Б.).

Настави са читањем „Његошево писмо против Доситеја `подлог оруђа` против православља“

Мртва снага и снага будућности – Фјодор М. Достојевски

 

ДОСТОЈЕВСКИ О ПАПИЗМУ И РИМОКАТОЛИЦИЗМУ

 Dostojevski

Сукоб православља и папизма је од средњег вијека актуелно вјерско и политичко питање. Од римокатоличког раскола, за православне хришћане сукоб са папизмом представља сукоб хришћанског Предања са европским војно-вјерским колонијалним пројектом. Узроке и поводе геополитичких подјела модерног свијета можемо пратити повјесним мапама програма папског прозелитизма и римокатоличке мисије, од крсташких похода као почетка новоевропског колонијализма, до блоковске подјеле и `хладног рата` САД и СССР, затим од рушења `берлинског зида` и ратног распада Југославије, до данашњих ратова у Украјини и на Блиском истоку, као поприштима сукоба православног свијета и евроамеричке папско-протестантске и исламистичке војно-вјерске алијансе. Заправо, до «анаконда»  агресије атлантске алијансе на границе руске федерације, која је означена мисијом «меке моћи» покровитељских пастирско-политичких папских посјета.

Настави са читањем „Мртва снага и снага будућности – Фјодор М. Достојевски“

Прилагођавање Горског вијенца новоцрногорском правопису

 

znaci-gorski-vijenac-zemun-izdanje5 У Црној Гори  се догодило оно што нико није очекивао и није могао предвидјети, а поготову православни вјерници и Српска православна црква – што нико од православних Срба, без обзира на политичко опредјељење, није могао претпоставити. После петнаест година програмских патријских напада од стране званичне културне политике актуелне власти, негирања, одрицања, политичког осуђивања, покушаја прекомпоновања, до предлога избацивања из лектире, најпознатије и најчитаније дјело владике Петра II Петровића Његоша ,,Горски вијенац“ је прилагођено новоцрногорском правопису и објављено на новоименованом језику и писму – што значи, претпостављамо, и прихваћено од званичне културне политике као национално културно и књижевно наслеђе. Први примјерци новоцрногорског издања ,,Горског вијенца“, су изашли из штампе.

Настави са читањем „Прилагођавање Горског вијенца новоцрногорском правопису“