Употреба јасеновачког геноцида – програм покоља и ,покајања`

Spread the love
Поводом поновљене изјаве патријарха Иринеја да није вријеме да папа посјети Србију и залагања шефа српске дипломатија да папа посјети Србију.И пропаганде о папином поклоњењу у Јасеновцу као услову уласка у Србију.

ПРОГРАМ  ПОКОЉА  И  ПОКЛОЊЕЊА

Сцена из филма `Александар Невски` Сергеја Ензештајна – латински крижар баца дјецу православних Руса на ломачу

»Ако папа хоће да посјети Србију нека прво пође у Јасеновац да се поклони«. Тако поводом предлога о папској посјети Србије резонује религиозно равнодушан, историјски и вјерски необразован Србин. Такав `српски` став је неразуман и неморалан, али и политички погрешан. Када би странац чуо такав резон таквим поводом могао би помислити да је Јесеновац мјесто недавног терористичког чина или појединачног ратног злочина радикализованог римокатолика према православним Србима. Али, не би претпоставио да је Јасеновац  концетрациони логор у програму холокауста, централни логор у римокатоличко-нацистичкој Независној држави Хрватској у коме је са благословом и учешћем римокатоличког клира координиран и спровођен геноцид над српским народом током Другог свјетског рата – први такве вртсте у повијсти планете Земље, у коме су постојали посебни логори за дјецу у којима је убијено преко сто хиљада дјеце, а укупни број убијених Срба у систему логора на подручју НДХ до краја рата достигао преко милион жртава.

У религиозним и разумним народима жртве геноцида су посебно поштоване, а жртве вјерског прогона су уписане у канонизовани поменик мученика за вјеру. Али, код великог броја Срба, обезбожених и људски деградираних у реживу југословенске атеистичке и анационалне идеолошке индоктринације, јасеновачки геноцид се политички употребљава као средство религиозних и националних евроинтеграција у програму папских посјета. Код великог дијела Срба тежња за учлањењем у Европску унију није потакнута тежњом за очувањем одређених националних и вјерских вриједности, државе и друштвених норми, него супротним поривима, из равнодушности према религији и родољубљу, и идеолошке идеје разградње народности и државе.           

`Српски` предлог о поклоњењу папе у Јасеновцу прије посјете Србији је сервиран у контексту програмски погрешно постављеног питања: «Зашто се неки Срби толико боје папине посјете, ако су сигурни у своју вјеру и идентитет?». Питања које је прозелитски постављено ради релативизовања религиозних разлика православља и римокатолицизма, злоупотребе црквеног учења и стварања погрешне представе о узроцима политичке и вјерске супростављености православља и папизма. Све у сврху провођења програма кампање евроатлантског прикључења Србије државама чланицама програма папских посјета – пастирског похођења свијета и народа. Предлог да се папа поклони жртвама геноцида програмски је политички предлог којим се управо релативизује религиозни разлог геноцид над српским народом. Релативизује се и смисао српске жртве за правосавну вјеру, праву вјеру коју су српски православни преци чували морени глађу од латинских мисионара ватиканске вјере. Прихватање папске посјете има сврху и релативизовања религиозног разлога рата Срба и Хрвата, тј. приказивања вјековног ватиканског прозелитизма према православним Србима као племенског престижа балканских народа. Тако се разлог ратовања Хрвата против Срба повјесно приказује као племенски престиж и национални неспоразум тј. ратовање Срба са комшијама католицима као размјерице никад довољно христијанизованих балканских племена.

Подсјетимо, под знамењем и благословом римокатоличког понтифика почињена су три геноцидна погрома  православних Срба у 20.вијеку – у Првом и Другом свјетском рату, а крајем вијека потпуно протјеривање српског народа са простора Крајине и Далмације тј. данашње државе Хрватске. Ватикан је први признао сецесију Словеније и Хрватске из Југославије и благословио почетак ратног разарања СФРЈ. Тако је хрватски и словеначки сецесионизам и напад на српски народ на подручју Хрватске добио државно и духовно међнародно евроатланско право. Ватикан је тако трећи пут у 20. вијеку повео крсташи рат против православних Срба и предао православне Србе суду инквизиције евроатланске алијансе. У двадесетом вијеку под крижарским походима папско-протестантске Европе Срби подносе више жртава него за петсто година османске окупације.

Геноцидни погром над српским народом у Првом и Дргугом свјетском рату у НДХ, потом протјеривање Срба крајем прошлога вијека са простора Р. Хрватске, и на крају вијека 1999. НАТО бомбардовање Србије и Црне Горе, један је процес и подухват државне и догматске доктрине римокатоличког и атлантистичког програма против православних Срба. Наиме, национални сукоби Срба и Хрвата последица су програмске  римокатоличке мисије међу православним Словенима на Балкану, а не националне нетрпељивости генетски и језички истог народа. Римокатоличка мисију према православним Србима спроводи се од средњег вијека, према политичким и мисионарским могућностима, а после револуционарног рушења православне руске царевине покрент је према православним Србима програм геополитичке геноцидне офанзиве, који се спроводи према политичким приликама и слабљењу утицаја Русије – као приликом напада на Русију европске алијансе у Првом и другом свјетском рату и почетком распада совјетског савеза рушењем `берлинског зида`.

ПАПСКО  ПОХОЂЕЊЕ  ПРОСТОРА ВОЈВНО-ВЈЕРСКЕ АЛИЈАНСЕ

Сцена из филма Сергеја Ензештајна Александар Невски` латински крижари у бојном строју

Политичко-папистичка и војно-вјерска стратегија римокатолицизма и евроатланске војне алијансе у модернј историји није мање јавна и прокламована као евроатланско начело и норма новог светског поретка него што је била у средњем вијеку. Јединство папско-протестантског евроатланског пакта као јединствен повјесни и политички процес у прошлом вијеку се показало израженије него у средњем вијеку – као крајем прошлога вијека када је кулминирало кампањом савеза Вашинктон-Ватикан у рушењу Совјетског савеза.

Институција папизма од средњег вијека представља посебан религиозни програм божанског образложења европског експанзионизма колонијалним крижарским ратовима; као се што се амерички експанзионизам повјесно-политички постулира на папско-протестантском процесу религиозног и повјесног права мисије хришћанских универзалија и демократских права народа и човјечанства. Као што у програму папских посјета папа посјећује православне народе чије су државе чланице или су у процесу прикључивања НАТО алијанси, тј. које су политичи инструисане атлантисичким лобирањем за сукобу са православном Русијом. Као што се прирпрема папска посјета Македониј наредног прољећа, као што је у истом програму папа посјетио Румунију и Бугарску, или касније Грузију (народе и државе у којима живи 2,1одсто римокатолика од укупног становништва) (Папска мисија `меке моћи` задобијања савезништва православног свештенства и народа постиже различите рерлигиозне резултате. Грузијска црква је упркос напорима пронато политичара партије на власти, поводом папске посјете обзанила народу да не учествује у папским мисама и проповједима.  противљење бугарског патријарха папског посјети ријешено је политичком пријетњом пронато бугарског руководства).

Од десетог вијека папство се издвојило у засебну политичко-религиозну институцију са самопрокламованим религиозним кодексом. Право првог међу једнакима додијељено римском патријарху на Халкидонском сабору, као јединој патријаршији у Европи, и због изражених паганских обичаја на подручју Европе, и због значаја старе римске престонице, злопотребљено је у сврху европског експанзионог колонијализма. После раскида од матичне Источне Цркве у ХI вијеку римски патријарх (папа) се самокрунисао првосвештеничком круном. Затим се самопрогласио сувереном војне и вјерске власти, и прогласио право на прозелитизам и `свети рат`, што повјесно памтимо као крижарске ратове. `Непогрешив’ у вршењу вјерске и политичке власти папа се прогласио и првим у области науке, што знамо и из историје ломача. Постулат папског учења је догмат о папском примату, прејемству на неограничену духовну и земаљску власт, глобалну религиозну и политичку саборност, и географску сакралност `свете столице` у Риму као мјесту посебне благотати,  из чега је изведен догмат о непогрешивости римског потифика, као Христовог намјесника на Земљи у Ватикану – видљивој глави цркве. Папа од тада више није само поглавар једне од религија са којом можемо успоставити однос толеранције и равноправних религиозних односа, већ самопроглашени суверен световне и `божанске` васељенске власти.

Зато папске посјете римокатоличким и неримокатоличким народима и државама представљају духовну доктрину државне дипломатије обавезујуће према римокатоличком тумачењу духовно-државног односа у конкордату, а не према потпису и духовном доживљају државе домаћина. Засто одлазак у Ватикан или `домаћинско` дипломатско дочекивање папе увијек представља поклоњење и признавање вјерског и политичког ауторитета римокатолицизма, а одрицање православног Светог Предања. Такође, прихватање папског `поклоњења` представља прихватање папског патернализма. Институција папског поклоњења је посебан програм иницијације иновјерних или источних `расколника`. Ритуално папско поклоњење, као и `апостолско` прање ногу, посебно према унијатским заједницама као `покајаницима` повратницима значи знамење папском патернализма.

Прихватање папског патернализма представља признавње папског примата и повјесног права војно-вјерског интервенициознизма евроатланској `светој` алијанси. Заправо, `католчког колонијализма` као континуитета колонијализма римске империјалне идеологије, религиозно реинтепретиране римокатолицизмом у форми хришћанских универзалија. У програму евроамеричке и актуелне проевропске спољње политике `европске Србије` то практично значи примјену евроамеричког програма колонизовања културне, духовне и државне политике.

Данас не постоје владари са таквим политичким прерогативима свјетске моћи, осим у пренесеном значењу амерички предсједник, као религиозно-политичка протестантска последица папизма. Према православном богословљу папа је први протестант и религиозни реформатор хришћанства, чија су крајност и религиозна реакција блудни синови папизма– протестанти. Теорија о `америчкој изузетности` на којој се заснива идеологија америчког империјализма, теолошка је теорија и непосредна последица догме о папском примату. Протестантизам је примијењени папизам, папска ‘света самовоља’ пренесена персонално на сваког просјечног протестанта, као идеологија индивидуализма – `свете` слободне воље у односу на опште и Свето; у којој се сваки Европљанин поставио патерналистички према свијету као мали папа, `непогрешив` у намјерама на путу планетарног прогреса.

ДУХОВНА ДЕМАГОШКА ДОКТРИНА `УНУТРАШЊЕГ ДИЈАЛОГА`

Предлог да се папа прво поклони жртвама геноцида у Јасеновцу ако хоће да посјети Србију дио је  `духовне` доктрине `унутрашњег дијалога` у контексту затварања `косовског питања`. У контексту и континуитету конструисања колонијалног `компромиса` у процесу евроинтеграција Србије без Косова и Метохије. Признавање `самопроглашене` државе Косово и самопроглашеног римског понтифика за планетарног тутора и `тату` свих хришћана и нехришћана један су повјесно-политички процес.

Напримјер, неизјашњавање државе Ватикан о статусу `самопроглашене државе` Косово дио је доктрине `унутрашњег дијалога` о питању Косова, конструисања колонијалног компромиса одрицања од окупиане отаџбине. Упоредо са папском пропагандом према православним Србима о наводном неизјашњавању о статусу `државе Косово` папа Франциско је званично угостио све званичнике `самопроглашене државе Косово`, од Харадинаја и Тачија, до албанских римокатоличких свећеника на Косову и Метохији који на терену спроводе практичну политику признавања државе Косово.

Неизјашњавање Ватикана о статусу `државе Косово представња традиционалну тактику унијатске мисије према православним Србима. Србима се предочава како држава Ватикан неизјашњавањем о `држави Косово` поштује међународни правни поредак, прије свега политички, духовно-историјски идентитет, интегритет и суверенитет Србије, због чега би требало да Срби и држава Србија буду захвални Ватикану. Заправо, римокатоличка мисија језуитском југословенском стратегијом Србе сатјеране у ужу Србију подводи наводним непризнавањем “државе“ Косово, ради лакшег превођења у унију. Што практично представља примјењивање и на ужу Србију клеро-усташка стратегије НДХ, прокламоване од хрватског министра вјера Мила Будака: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо покатоличити и претопити у Хрвате.“Исти политички програм је и српско-хрватски `унутрашњи дијалог` о римокатоличкој канонизацији бискупа Степинца – религиозног идеолога јасеновачког геноцида. `Неизјашњавање` Ватикана о статусу `државе` Косово и канонизацији бискупа Степинца, као и програм поклоњења папе јасеновачким жртвама прије посјете Србији, један су политичко-религиозни програм и процес евроатланских интеграција. У којем се српске жртве геоцида и окупирана територија подређују и оправдавају општим интересима интеграција у евроатлански  система и смисао етичких и економских вриједности,општим друштвеним материјално-технолошким напретком.

Такође, шта сада стратешки Ватикану значи на путу ка источном фронту и заокружењу планетарног поглаварства, религиозном рјешавању православног `проблема` на Балкану и Истоку, покатиличењу нових православних народа, балканска хибридна хрватска поданичка нација крвавих руку и прошлости у име римокатолицизма. Послије примања Хрватске у Европску унију са ријешеним религиозним православним питањем приоритет папистичке спољње политике је православна Србија и Српска. Такође, такву стратегију су предложили и српски проевропски црквени и државни званичници, да се не би прекинула сарадња са Ватиканом као фактором евроатланских интеграција, да се после распада Југославије, одвајања Р.Хрватске и окупације Косова и Метохије, не би међу Србима појачао утицај православља и Руске православне цркве.

ПОКАЈАЊЕ  ПУТЕВИМА  ПОКОЉА `ПРОЧИШЋЕЊА`

Предлог да се папа у Јасеновцу поклони жртвама геноцида прије посјете Србији представља и религиозну пропаганду папског `покајања`, папистичке популистичке пастирске праксе послије Другог свјетског рата. Програм папиних поклоњења мјестима геноцида почињеним у име папизма програмско је прављење пролаза папском прозелитизму у програму папских посјета. Омогућавање римокатоличке мисије мапом геноцидних стратишта у народима који су претрпјели геноцидне погроме од римокатоличких крижара. Институција инквизиторског истребљења `невјерничких` и `кривовјерних` народа, а потом поклоњење папе и папских прелата путевима `покоља прочишћња`, повјесна је пракса папског прозелитизма. Позната је папска духовна доктрина сазивања `светих` крижарских ратова као `божије воље и мисије ‘милосрђа’, изливања ‘божије правде’ и силе на ‘кривовјерне варваре и шизматике`.  `Света` стратегија `свете европске алијансе` и `свете столице` према ваневропским расама и религијама подразумијева спровођење колонизаторског религиозног програм `спасења`.

Народе, племена и појединце који нису добровољно прихватили папску препоруку праве вјере папа предаје `огњу очишћења`, `светој ватри свете` инквизиције. Као у средњем вијеку што је инквизиција „грешнику“ или заблудјелој заједници препоручивала покајање, потом се `кривовјерник` на мукама „кајао“ послије чега се његово тијело предавало `огњу прочишћења` на ломачи, данас се спроводи суштински иста процедура само лишена религиозног ритуализма. Такође, `заблудјеле` заједница су предаване програмском погрому `прочишћења`, инквизиторском интервенционизму истребљења непоћудних народа и племена, које се данас не спроводи са ретроградним религиозним ритуализмом, већ се врши модерном медијском масовном мисијом и популарним филмским савременим спектакуларизмом уништења непоћудних народа и држава.

У римокатоличкој теолошкој теорији и духовно-државној дипломатији посебан третман се спроводи према православнима као расколницима – `шизматицима`. Према православнима се примјењује посебан прозелитски програм као јеретицима које је потребно привести ,покајању`. Пошто је православље препрека папском планетарном поглаварству, као свједок самопроглашења `папског примата`, `папског` узурпирања првосвештеничких права и васељенске власти римских царева, `спасавање` православних подразумијева сва средства: ритуална спаљивања `јеретика`, крижарске ратове, подстицање исламских племена на рат против православних `кривовјерника`.

Послије почињеног `прочишћења православних кривовјерних` папа чини поклоничка путовања путевима `прочишћења`, да преко спржене земље `огњем очишћења` поражене и `покајане` народе подигне папским поглаварством. Зато је папа Јован Павле II Војтила 1996. године посјетио Хрватску и прогласио бискупа Алојзија Степинца за блаженог, а његов наследник Бенедикт XVI је за вријеме посјете Хрватској бискупа Степинца беатиификовао. Папа Бенедикт XVI је о Степинцу написао да је био један божији Хрват каквог је Данте опјевао у последњем пјевању „Раја“ у „Божанственој комедији“. Kада је Српска црква уписивала у православни календарски поменик јасеновачке жртве римокатоличка заједница је надбискупа Степинца уврстила у римокатолички календар светих мисионара римокатолицизма. Заправо, зато папа планира посјету Србији, Српској и Црној Гори, зато латински лоби лобира у Србији и Српској цркви за позивање папе у Србију и Српску православну цркву.

Злодјела инспирисана идеологијом римокатолицизма и предвођена папским мисионарима никада нијесу осућена у папској духовној доктрини, напротив, него накнадно канонизована концилима. Војно-вјерске ватиканске походе “аболирао“ је Први ватикански концил 1870. године, проглашењем догмата о непогрешивости римског папе; што је потврдио Други ватикански концил 1962.године, прокламујући „јерес над јересима“, безгрешног човјека папу. Проглашена су тако за безгрешна сва у папско име почињена и будућа недјела. Геноцид почињен у Првом и Другом свјетском рату над православним Србима у таквој перспективи добија другу `духовну` димензију. Зато у Хрватској прослављају јасеновачки геноцид и умањују број жртава геноцида, као и протјеривања 500 хиљада Срба са подручја Хрватске у евроатланској војној операцији 1994.године. Пошто је држава Хрватска потпуно протјерала преостале православне Србе примљена је у Европску унију, тј. са ријешеним религиозним и политичким православним питањем, што је за учлањење у ЕУ представљало предност, а не проблем и приговор у процесу учлањења.

Институција инквизиције је у `реформацији` и `просветитељству` преформулисана у ‘непогрешиви’ међународни суд правде, у папско-протестантски секуларни суд међународне мисије империјалног и историјског права пресуђивања ваневропским вјерама и народима. Данас европски супервизори у преговорима са српским политичарима о чланству у ЕУ, као некада врата Ватикана, показују врата Брисела, као спас од европских економских санкција и исламске инвазије. Савремени српски политичари позивају папу да посјети Србију, потписују ватиканске и бриселске споразуме декламујући хуманистичке и папско-протестантске теорије прогреса, а српски народ ће послије признавања папско-протестантског повјесног и политичког евроатланског права програмски бити предан ИСИЛ-у као инквизиторској ватри ‘прочишћења’, исто као што је било у средњовјековној европској геоплитичкој подјели средоземља.Када Ватикан даје некоме неко право то је увијек колонијално право и духовни данајски дарови. У одређеним политичким околностима потписивање споразума са НАТО-м би се могло оправдати попуштањем надмоћнијем војном непријатељу ради физичког опстанка народа, што у Србији и Црној Гори није случај, али потписивање пакта са папством представља добровољно одрицање државне и духовне суверености, признавањe политичког и религиозног права евроатлантског колонијализма. Залог ослобођења од војног ропства је очување духовне слободе и суверености, вјерског и иторијског права на ослобођење отачаства од окупатора; признавање ауторитета папства подразумијева прихватање политичког и повјесног права евроатланског експанзионизма. Учлањење у унију народа и држава папског пастирског похођења представља признавање политичког и повјенсог права и континуитета `католичком` клерикалном колонијализму, као духовној доктрини евроатланског интервенционизма, које се данас спроводи у форми принудног `добра` демократизма.
Ватиканска `дубока држава` се не налази у зидинама Ватикана већ пространством планете. Ватикан у Риму је алегорија и симбол светске римокатоличке државе, које су Словени римокатолици граничари према православном простору, али и средство свјетске мисије и инквизиције. Као сви словенски унијати и хрватски  римокатоличком ревношћу ремете римокатоличку мисију међу православнима. Успоравају унијатску мисију међу православним Србима којом би папски прелати и папа на јасеновачким хумкама служили мисе `покајања` и поклоњења благосиљајући `покајану` православну паству. Садашњи папа, као и његови претхдоници, мисију `меке моћи` прилагођава могућностима и моћима евроатлантске алијансе, предлаже политику помирења са православљем и поклоњења православним жртвама римокатолицизма и нацизма, јер је православна Русија васпоставила војну и вјерску снагу, прекинула једнополарну војнo-вјерску доминацију евроатлантске алијансе. Зато папа и `католичка` коначна канонизација Косова и Степинца чекају повољније политучко-вјерско ватиканско вријеме.

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please Multiply the Values