Узроци проглашавања и признавања црногорског језика

Spread the love

 

Поводом евроатлантског додјељивања Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандарда. 

СРПСКИ  ЈЕЗИК У ЦРНОЈ ГОРИ ПРИЈЕ И ПОСЛИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Питање српског језика у Црној Гори данас је политичко питање у оноликој  мјери колико је то било и прије сто година у успостављању југословенске језичке политике Краљевине Срба, Хрвата и Словенеца, касније Краљевине Југославије – `троименог језика и народа`. Историчарима и филолозима је познато да југословенски језички пројекат нема историјског полазишта у историји Црне Горе до формирања Југославије. И у стогодишњем периоду Југославије, када је српски језик званично био заведен називом `српско – хрватски`, у Црној Гори је у народу именован српским језиком. Прије присаједињења Краљевине Црне Горе Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца службени језик у Црној Гори је био српски, а писмо ћирилица.

У Закону о Народнијем школама Краљевине Црне Горе, штампаном на Цетињу у краљевској државној штампарији, 1911. године, пише: `Члан 1. Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религи- јском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу.`Истим законом се у другим члановима назначава да дјеца не могу похађати стране школе на другим језицима док не заврше школу на српском. Битно је навести да у трећем поглављу `Настава` под чланом 26. пише: »У основној школи уче се ови предмети: 1.,наука хришћанска; 2., српска историја; 3., српски језик;4., црквено-словенско читање; … «

Данас, да бисмо схватили питање `црногорског` и српског језика у Црној Гори морамо сагледавати питање српског језика у повјесном процесу стогодишњег југословенског политичког језичког програма. Али, и укупног еврослависти- чког креирања југословенске језичке политике од почетка 19.вијека; од оснивања Југословенске академије знаности у Загребу, аустрославистичког “азбукотреса“  Сава Мркаља, Копитар-Караџићеве реформе српског језика и правописа, Бечког књижевног договора, Даничићевог двоименовања српског језика у `хрватски или српски` у Југословенској академији у Загребу, до Новосадског споразума о називу заједничког језика – врхунца југословенских језичких интеграција. Потом, принципијелно југословенској језичкој политици програмски слиједе преименовања српског језика у црногорски и бошњачки,и друге југословенског `језике`. Дакле, да бисмо разумјели језичку политику владајуће црногорске партије, преименовања српског језика и преласка на латинично писмо, морамо познавати историјске и текуће процесе југословенске језичке политике. Програм преименовања српског језика у Црној Гори морамо посматрати као последицу, настављање наслеђене југословенске језичке политике и принципа вишеименовања властитог језика, а не првенствено као културно-политички продукт марионетске партије на власти.

Спровођењем југословенског државног пројекта са мапе свијета су избрисане православне Кра -љевине Србија и Црна Гора, док су двије римо- католичке политичке нације добиле статус конститу- тивног народа, а у Уставу нове државе српски језик троименован у српско-хрватско-словеначки. Краљевина Југославија је уставом и правописом преименовала и вишеименовала српски језика, и изједна- чила латинично и ћирилично писмо, чему се православни народ у Црној Гори вјекови- ма одупирао, латинској лингвистичкој мисији колико и отоманском ропству. Југословенском језичком политиком су били затечени Срби у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини, Крајини и Македонији. Од Варадара до Триглава мало је Срба знало каква се креација крије у пакету југословенског монархо-масонског државног и језичког вавилонског пројекта. У свијету до тада нису постојали слични примјери, макар и племенских зајеница централне Африке, да руководство једног историјског народа, а поготову народа историјске предањске писмености, мијења назив властитог језика и прихвата страно писмо. Историји су до тада били непознати примјери добровољног преимено-вања језика и преласка са свог алфабета на друго и другачије писмо, осим у програмима колонизовања језика колонизованих народа.

КОНТИНУИТЕТ  КОДИФИКАЦИЈЕ  ПРЕИМЕНОВАЊА  СРПСКОГ  ЈЕЗИКА

Подсјетимо се сажетим прегледом повијести преименовања српског језика у програму југословенске језичке политике аустрославизма. Од средњовјековне римокатоличке мисије на православни Балкан у процесу колонизовања срп – скословенског језика било је различитих предлога назива језика. Спољашњи притисак прозелитизма по природи ствари не може имати мисионарског учинка док се у вјерској догми народа над којим се спроводи не изврши религиозна реформа према духовној дотрини колонизатора, то јест у процесу колонизовања језика не изврши реформа природе и правила правописа као југосло – венском језичком реформом у српском језику.

Континуитет кодификације преименованих српских дијалеката у нове националне називе језика траје од почетка 19.вијека. Ауто-ритети аустрославизма и европски слависти уопште,  фрањевачка филолошка мисија од средњег вијека, предлагали су варијанте назива језика као латинско лингвистичко и религиозно решење инте- грације језика православних Срба, од илирског, југословенског, до српско–хрватског и хрватско-српског. Прво преименовање српског језика са српске стране извршио је српски филолог професор београ- дске Велике школе Ђура Даничић (право име Ђорђе Поповић). Даничића је као професора београдског Лицеја – тадашњег универзитета, позвао бискуп Јосип Јурај Штросмајер, покровитељ Југословенске академије знаности и умјестости у Загребу (касније ХАЗУ), да за Југословенску академију израђује`Ријечник хрватског или српског језика`. Заправо, да изграђује лингвистички легитемитет назива `хрватског језика`. Даничић се преселио у Загреб 1867.године, постављен је за секретара Југословенске академије знаности, а предсједник Југословенске академије је био фратар и филолог Фрањо Рачки.

Прије формирања Краљевине Југослваије, уставног преимено- вања и вишеименовања српског језика, Краљевина Србија је 1868. године увела реформисани српски правопис Копитар-Караџић као програм југословенске језичке политике аустрославизма –  прве године после пресељења Даничића у Загреб и почетка рада на Речнику хрватског или српског језика. Одлуком Књаза Михаила Обреновића је укинут закон забране коришћења Караџићевог правописа и Речника чиме је почело коришћење реформисаног правописа. Програм југословенске језичке реформе српског језика и правописа је подразумијевао двоименовање српског језика. У југословенском језичком програму српски језик је био кодификован као `хрватски или српски` или `српски или хрватски језик, а реформисани српски фонетски правопис креиран компатибилним новоформираној варијанти хрватске латинице новоименованог хрватског језика.

Доктринарни документ југосло- венског језичког програма за одређивање назива и правописа језика, вишеименог вишецентри- чног заједничког југословенског језика, је Бечки књижевни дого- вор 1850. године. Документ договора су са српске стране потписали Вук С. Карџић и Ђура Даничић, пет хрватских и један словеначки филолог. Назив заједничког језика у Бечком књижевном договору се не наводи. Документ је написан и потписан варијантом југословенске хрватске латинице и од стране Караџића и Дани – чића. У потписивању `договора` Даничић и Караџић нису имали званична овлашћења Књажевина Србије и Црне Горе, нити културних установа Срба у аустријском царству, напротив, него статус данашњих невладиних организа- ција. Број потписника са `српске` и хрватско-словеначке стране јасно говори о политичкој природи `договора`.

Колико је Караџићев и Даничићев учинак у југословенском језичком програму био битан за преузимање и преиме – новање српског језика у хрватски свједочи чињеница да је Вук С. Караџић 1861.16. рујна именован поча -сним грађанином Загреба, Заступни – штво града Загреба је Караџићу додијелило повељу гра -да, док је у Књажевини Србији Караџићев правопис и Рејчник био законом забрањен као програм прозелитизма унијатске мисије. Даничић се касније преселио у Загреб, како смо навели, гдје је и умро радећи`Речник хрватсог или српског језика`. Подсјетимо, програм реформе српског језика и правописа, поред других аустрослависта, најактивније је по дужности спроводио државни цензор медијских и књижевних издања на словенском језику на простору аустро – мађарске царевине Бартоломеј Јернеј Копитар, а у сарадњи са српским сарадни – цима – првенствено Савом Мркаљом, Вуком С. Караџићем и Ђуром Даничићем. Можемо рећи да се аустрославизам у југословенском колонизовању српског језика показао дјелотворнији од цјелокупног европског колонизовања језика индијских и афричких колонија.

У Краљевини Србији после увођења рефо-  рмисаног правписа српски језик није био уставно и правописом преименован и двоименован, али јесте на наднационалној међународној институционалној истанци интеграција, кодификован као`хрватски или српски`-`српски или хрватски`. Као што је данас у Србији уставном одредбом и право -писом, као фолклорном филолошком фор- мом, језик Срба назван српским, док САНУ у Инситуту за српски језик проводи југослове- нски континуитет кодификације двоименова ног српског језика,под једнодјелним хибридним двочланим називом `српско- хрватски`. Институт за српски језик САНУ инсистира у изради `српског` речника на називу `Речник српскохрватског народног и књижевног језика САНУ`, заједничком једноименом једнодјелном југословенском називу зајед -ничког језика Хрват и Срба. Заправо, САНУ спроводи стратегију југословен- ских језичких интеграција Новосадског споразума из 1954. године, као круне кодификације југословенског језичког програма, којим је одређено да се заје- днички језика назива `српскохрватски`или`хрватскосрпски`. Новосадским споразумом није прихваћен хрватски захтјев за континуитетом Даничићевог назива `хрватски или српски` језик` него се радило на интегративном изграђивању југословенског језичког јединства и идентитета, тј.потпуном потирању независног српског језичког идентиета

После потписаног доктринарног документа Бечког књижевног договора, и после укидања законске забране коришћења реформисаног српског језика и правописа у Књажевини Србији, услиједила су у Југослвоенској академији и Хрватском сабору, као европским установама, проглашења хрватског као независног назива `аутохтоног` језика штокавског дијалекта. Формирањем Краљевне Југославије програм проглашења аутохтоности хрватског језика је настављен, да би у СФРЈ са јуословнским интезивнијим интеграцијама српског језика коначно био довршен процес диференцијације и кодификације хрватског језика. Правило и право преименовања `заједничког југословенског језика` новим националним називима примјењивано је, као и данас, на говорна подручја српског језика, јер је процес културно-религиозних европских интеграција подразумијевао асимилацију православних народа, а новоименовани југословенски језици су сматрани завршеним процесом еврославистичких интеграција.

Простор Црне Горе је у југослове- нском језичком програму потпуно и посебно третиран. Као што су Срби у римокатоличкој аустрома – ђарској царевини у Војводини под прозелитским притиском вјекови -ма писали ћирилицом и називали свој језик српским,а после 80годи- на југословенског идентитетског инжињеринга многи постали наци – онално Војвођани,пишу латиничним писмом, а јављају се иницијативе за увођење војвођанског језика, тако је и велики број Срба у Црној Гори под сто -годишњом политиком српско-хрватског југословенског језичког и вјерског екуменизма конвертирао у пролатинске Црногорце – Монтенегрине, а језик у нову грану латинске славистике – Монтенегристику. Заправо, Црногорски језик је још једна последица `вуковског` револуциона- рног разграђивања ћириличне писмености и језика, а посебно југословенског вуковског проримо -католичког повиновања хрватско-словеначкој језичкој политици.

ПРИНЦИПИЈЕЛНИ У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ЈЕЗИЧКОЈ ПОЛИТИЦИ

Партија на власти у Црној Гори принципијелно примјењује југо- словнску језичку политику преи- меновања и вишеименовања срп- ског језика. У језичком `српско-црногорском` сукобу сре- ћемо југословенске језикословце и `вуковце`на обије сукобљене стра- не. Упрошћавање језика и право -писа, еконимицистичко третирање језика и писма, раскид са црквенословен – ском писменошћу и књижевношћу, примјену принципа европских рацио -налиста екстремиста(Аделунг) `пиши као што говориш`. Зато нам се намеће питање, у којој мјери је противљење црногорском правопису и језику одбрана југословенске језичке политике, а у којој српске и православне? Дијелу Срба није битно преименовање српског језика и забрана ћириличног писма, већ пре – наглашено јотовање или додавање два слова и гласа у `црногорски` право – пис која у Црној Гори сви Срби користе, као и у Босни и Херцеговини, и дијелу Србије то јест у дијалектима од Ужица до Книна. Све нам то указује на југосло  – венску српско-храватску усмјереност савремене српске језичке политике,  племенску нетрпељивост православних сународника, на неправазиђени племенски престиж и менталитетску мржњу међу српским народом.

Када је комитет Конгресне библиотеке из Вашингтона последњи пут у јулу 2017. одбио захтјев библиотеке „Ђурђе Црно- јевић” са Цетиња за кодифи – кацију црногорског језика поједини лин- гвисти су ликовали тврдећи да је `српскохрватски` језик научна лингвистичка чињеница, а `црногорски` варијанта српског језика. Релативи -зовање назива српског језика са хрватским, а заузимање `српског` става у односу на племенски претиж са црногорским говором говори о племенском и политикантском приступу лингвистици. На адресу црногорских институција за стандардизацију црногорског језика стигао је мејл Ребеке С. Гунтер из коми – тета, да је одбор у чије име се јавља „расправљало више пута о црногорском језику и став је био да се ради о варијанти српског језика који се говори у Црној Гори”. Навела је и да су предложили „примјену варијантног кода срп-МЕ, осим уколико се не пошаљу додатне информације за разумевање значај- них лингвистичких разлика између два језика.Посебни кодови се додјељују на основу лингвистичких разлика,а не на основу политичких или географских”. Ребека Гунтер је навела разуман и лингвистички логичан закључак комитета, али образложења Института за српски језик САНУ за истрајавање на називу властитог језика `српскохрватским` представљају противљење здравом разуму и  програмску принципијелну подршку `црногорском` и сваком новом надијевању новог `националног` назива `заједничком језику`.

Евроатлантско признавање црногорског језика наставак је латинске лингвистичке мисије на Балкану, али, евроатлантска језичка полити је просрпска у односу на српско стогодишње самоколонизовање  југословенском језичком политиком.`Међу- народно` признавање црногорског језика се датумски и програмски поклапа и са трагичним и фаталисти- чким документом југословенске језичке и државне политике, са стогодишњицом Крфске деклара- ције 1917.године, која је одређивала и равноправност назива српског и хрватског језика, ћириличног и лат- иничног писма у пројекту југословенске државе, док је српска војска умирала на каменим острвима јон -ског мора, српски народ трпио геноцидни погром аустро-мађарско-хрватско-бугарске окупације, а упо- треба српског ћириличног писма и назива језика била забрањена. Наиме,  накнадна НАТО-наклоност америчких културних установа у додјељивању међународног статуса црно – горском језику има континуитет у документари -стици државне доктрине фаталистичког формирања хибридног национално-лингвистичког вавилон- ског југословнског државног сустава – у којем је укинуита и српска војска – називом и саставом.

Постоји довољно лингвистичког легитимитета у стопедесетогодишњој пракси и принципима југо – словенске језичке политике на коју се могу позивати лингвисти новои- менованих југословенских језика. Монтенегри- стика још мора да учи од београдске југословенске јези -чке школе, као живе праксе  спровођења стратегије Бечког књижевног догово- ра и Новосадског споразума о преименовању српског језика и промовисању латинске писмености. Језичка југословенска политика у Србији за разлику од хрватске, црногорске и бошњачке истрајава на старијој историјској индоктринацији, погрешним полазиштима правописа и језичке политике који су омогућили и омогућавају преименовање српског језика. Свједоци смо и после ратног распада краљевине и социјалистичке Југославије, јасеновачког геноцида и протјеривања пола милиона Срба са подручја данашње Хрватске од 199о. године, фаталистичке филолошке оданости културних установа Републике Србије југословенској језичкој политици, истрајавања у самоколонизовању српског језика и писма, процесу релативизовања назива властитог језика и народа.

2 мишљења на „Узроци проглашавања и признавања црногорског језика“

  1. Все правилно. Али док у централама белгородским седе дембелани, језуити, ротаријанци, масончине, алумнијанци и остала банда западњачка нама нема бољитка. Уосталом, никаквих акција на ту тему не може бити јер су младим људима чула отупела, „неће да размишља, нећу да ме боли глава“ те ће тим малим белим мишевима главе и отпадати.
    Усташија се гони верским путем (индулгенција практично=интелигенција…хмм).
    Croatia_Rediviva_Regnante_LeopoLDo_Magno 1700. ЈЕЗУИТСКИ ПРИРУЧНИК

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

* Please Subtract the Values